Hram boga neznanoga

Piše Aleksandar Dunđerin

Šta je sve direktor Narodne biblioteke Srbije u svom novom romanu žrtvovao na oltaru Neznanom bogu?

Roman Sretena Ugričića „Neznanom junaku“ zaista je do sada neviđeno, a možda bi bilo bolje da, barem kada su neke njegove specifičnosti u pitanju, ostane neponovljivo delo u srpskoj književnosti.
Te posebnosti ne iscrpljuju se samo u pojedinim „šokantnim“ idejnim stavovima pripovedača i junaka koji, budući da je u pitanju delo koje balansira između filozofskog eseja i umetničke proze, predstavljaju autorove misli – o patriotizmu i otadžbini, identitetu i slobodi, politici i ideologiji, moralu i srpstvu – zabeležene u Ugričićevim ogledima „Uvod u astronomiju“ (2006), te rasute po sajtu „Peščanika“.

BIBLIJA DRUGE SRBIJE
Stranice „Neznanom junaku“ – čija je radnja smeštena u Srbiju 2014. godine, kojom vlada nacionalistički Diktator, jedan od glavnih likova u romanu – naprosto vrve od ranije izrečenih, naglašeno antisrpskih i antipatriotskih teza Sretena Ugričića, koje su ujedno i osnovni postulati takozvane „drugosrbijanske ideologije“. Njih je autor brižljivo posejao po „Neznanom junaku“, i one, kao zaključci i naravoučenija pojedinih odeljaka, ali često i kao lajtmotivi, egzistiraju donekle autonomno u okviru strukture romana. Ta esejistička ideologiziranja – bilo da se iza njih krije autor, pripovedač ili neki od junaka (Ugričić eksplicitno, u dosluhu sa poetskim načelima postmodernizma, insistira na tome da je razlika između ovog trojstva neodredljiva) – u Ugričećevom delu prenaglašena su, što je možda i u skladu sa unutrašnjom logikom dela koje odlikuje nelinearnost i nefabularnost. Ali, koliko god da opisani postupak deluje na prvi pogled funkcionalno, on nikako ne može da prikrije ideološku, u nekim trenucima čak i dnevno-političku transparentnost i tendencioznost, zbog koje „Neznanom junaku“ pre liči na neki odranije poznat politički traktat Sretena Ugričića, nego na štivo koje pretenduje da stekne epitet umetničkog dela.
Jedan od razloga što je ova knjiga prilično udaljena od umetnosti nalazi se i u tome što Ugričić ne dozvoljava svojim likovima samostalan život (već im nameće stavove), izbegava da ih daruje psihološkom iznijansiranošću, mogućnošću da se razvijaju, da eventualno dožive katarzu, što oslikava njihove karaktere u crno-beloj tehnici, a istovremeno pretapa autora, pripovedače i junake jedne u druge.
Rezultat takvog postupka je da su svi pozitivni junaci klonirani Ugričići (napredni dezerteri), a svi negativni junaci klonirani Rodoljubi (zaostali nacionalisti).
Pri tome, klonirani Ugričići neprestano govore o potrebi revolucionarnog individualnog preobražaja identiteta u slobodu, jer su spoznali da „identitet znači svrstavanje, pripadnost, a da „pripadati znači predati se, znači ropstvo, znači pokornost, znači imati gospodara“, te da onaj „ko hoće identitet, neće slobodu“, da onaj „ko ima identitet nema slobodu“, „nema ništa više, baš ništa.“. Klonirani Ugričići svesni su značaja strategije javnog procesa suočenja sa nedavnom prošlošću, zato oni pitaju srpskog Patrijarha „zašto je ćutao o genocidnim egzekucijama, o masovnim grobnicama, o transportima hladnjačama i o visokim pećima, o višegodišnjim opsadama gradova, o silovanjima na ratištima…“.
Sa druge strane, Klonirani Rodoljubi „žive u reverzibilnoj komi, ne poštuju istinu“, „uvređeni su činjenicama i argumentima ovoga sveta, u stvari, uvređeni su posledicama svog ponašanja u takvom svetu, a ne nekakvim nepravdama koje trpe od drugih, zlonamernih i opakih, kako vole sebi da predstave stanje stvari“. Klonirani Rodoljubi žive u zabludi da se „savršenstvo i srpstvo poklapaju“, da je srpstvo starije od morala, pa su stoga odgovorni što u Srbiji stalno neki „Diktator diktira, da je bolje biti Srbin, nego biti bilo šta drugo, bez obzira na cenu i žrtve“, što je u Srbiji iznova „Diktator u drugom telu i tu kao da je oduvek bio“, što je u Srbiji diktiranje Diktatora istorijska konstanta i dominanta.
To nije sve.
I dok klonirani Rodoljubi u nizu patriotizam-nacionalizam-šovinizam-nacizam, prepoznaju uljeza u pojmu „patriotizam“, klonirani Ugričići dovoljno su oštroumni da shvate kako je to trik-pitanje, da u datom nizu uljeza zapravo nema. I dok klonirani Diktatori daju „svoje srpsko telo za visoke peći, gde će se stopiti s legurom od koje se pravi municija“, klonirani Ugričići, čovekoliki, čovekoljubivi i čovečni, pristaju da ih njihovi „najbliži krišom pokopaju u masovne grobnice blizu prestonice, među Nesrbe“.
To nije sve.
Klonirani Ugričići žale što „stranci baš nisu česta pojava u našem podneblju“, i što su „samoubistva turistička atrakcija Srbije“. Klonirani Rodoljubi aplaudiraju stogodišnjem starcu koji „testerom odseca glavu nekom mladiću koji je pred budnim okom kamere prkosno priznao špijunažu u korist SADS-a, Sjedinjenih Američkih Država Sveta.“
To nije sve.
Klonirani Ugričići imaju telepatiju, sposobnost neposredne komunikacije, neposrednog prenošenja istine i ljubavi, klonirani Rodoljubi imaju Diktatorove zapovesti i Lude (u romanu dvorska luda je ŠTSJM – Šef tajne službe i javne milicije), koje, vremenom postaju Diktatori.
Nažalost, to nije sve.
Ali sasvim je dovoljno da se stekne uvid u Ugričićevu viziju Srbije u bliskoj budućnosti, Srbije koja zapravo nije iskoračila iz daleke prošlosti („Pod nogama je asfalt, pod asfaltom je kaldrma, pod kaldrmom je Srbija“), u čijoj utrobi leži „osam hiljada mrtvih tela, ljudskih, poslaganih unakrst, usoljenih morskom vodom, posutih ledenom prašinom“, kao rezultat patriotizma kloniranih Rodoljuba. Dovoljno da se shvati kako je distinkcija Ugričići-Rodoljubi – kojom autor ilustruje borbu dobra i zla, ali i podele koje postoje na našem tlu – bila neophodna da bi se uočile osobine dva glavna junaka u romanu: Neznanog junaka i Diktatora; prvi je neustrašivi dezerter (dakle, oksimoron), „kojeg je lako voleti i živeti večno“, drugi je strašljivi državnik, kojeg je lako plašiti se i umreti prerano“; Diktator ima sebe i Srbiju, Neznani junak ima sve drugo.

„Bog je dezinformacija. Smrt je dezinformacija. Srbija je dezinformacija. Književnost je dezinformacija.“: Sreten Ugričić

GORKA IZDAJA
O odnosu Sretena Ugričića prema istoriji, tradiciji, duhovnosti i nacionalnosti, odnosu koji se može ilustrovati i njegovim aksiomom da je „prezir prema sopstvenom narodu i državi esencija rodoljubivog patosa“, na stranicama „Pečata“ napisano je više tekstova u kojima se kao zajednički imenitelj provlačio zaključak da je nedopustivo da čovek koji ne priznaje osnovne vrednosti nacionalne kulture i istorije bude na čelu Narodne biblioteke Srbije. Ipak, ono što bi direktoru nacionalne ustanove od prvorazrednog značaja moralo biti zabranjeno, može biti dopušteno filozofu i umetniku, pogotovo ukoliko se poziva, makar i implicitno, na primere „gorkog patriotizma“ u srpskoj literaturi.
Ali, upravo posmatrano u ovom kontekstu, „Neznanom junaku“ se ovaploćuje, po količini gorčine i mržnje, skepse i cinizma, oštrine i kritičke nastrojenosti, i to izrazito prožete antisrpskim i antipatriotskim zamislima, kao jedinstveno delo u istoriji srpske književnosti.
Ruženje srpskog tla, ismevanje nekih osobina naroda, pa čak i kritika pojedinih tradicionalnih nacionalnih vrednosti, bila je, istina, zavodljiva umetnička i filozofska disciplina mnogim piscima u istoriji srpske književnosti. Ipak, najčešće je bila upražnjavana s kakvom-takvom merom, i gotovo redovno bez zle namere. Drugo je, međutim, pitanje da li je moralno, a sasvim sigurno nije društveno odgovorno i, sa stanovišta državnih interesa prihvatljivo kada se to čini za vreme duhovne okupacije, i to sa isključivo antinacionalnih pozicija, iz kojih izbija nepatvorena mržnja. Tada blaćenje i izvrtanje ruglu svega što ima veze sa tradicijom jednog naroda, sa državom, istorijom i kulturnim vrednostima služi samo neprijateljima. Zbog toga je u određenim razdobljima postojala cenzura, zbog toga ona postoji i dan-danas, u svim državama sveta, čak i u onim koje slove za najdemokratskije i najslobodnije. Ova činjenica pozanata je, naravno, i samom autoru „Neznanog junaka“ koji epilog romana („Unazad“) započinje rečima: „Dozvola za povlačenje knjige Neznanom junaku iz javnosti Srbije i iz opticaja u našem govornom podneblju, izdata je odmah po objavljivanju.“ Na taj način odgonetnuto je i značenje iskaza „Ti ovo ne čitaš. Ovo nije napisano. Ja ovo ne govorim, ti ovo čuješ.“ koji se, kao svojevrsni refreni, pojavljuju u svakom od jedanaest poglavlja, dajući kakav-takav ritam i igrivost hladnoj intelektualnosti. I to je zaista prvi put u istoriji srpske književnosti da autor koji uživa sve privilegije u državi, koji obavlja značajnu funkciju u kulturnoj ustanovi već čitavu deceniju, strahuje da će mu delo biti cenzurisano, i za to optužuje upravo instituciju kojom rukovodi, i društvo u kojem kulturni delatnici već oštre pera kako bi obrazložili zašto je roman „Neznanom junaku“ dobitnik reprezentativnih književnih nagrada. Naravno, takva bojazan Ugričića logična je, ali ne u kulturnom miljeu gde se, očito, razmišlja alogično, i gde pojavu „Neznanog junaka“ veliki deo i kulturne i političke elite smatra ne samo za prihvatljivu nego čak i poželjnu.
Stoga je i vrhunski cinizam, ali i apsurd, pravdati prezir prema svom narodu i svojoj državi u „Neznanom junaku“ primerom Tomasa Bernharda. Apsurdno, jer Austrija Bernhardovog doba ni po čemu ne liči na doba Srbije u kojem je meditiranje o patriotizmu dozvoljeno čak i Sretenu Ugričiću. Cinično, jer Bernhard se zbog gađenja prema Austriji i Austrijancima odrekao državljanstva, zabranjujući da mu se u otadžbini štampaju knjige i izvode predstave, dok Ugričić, iako je njegovo gađenje još dramatičnije, a mržnja skoro patološka, svoje filozofske, umetničke i političke ambicije plasira i afirmiše isključivo u Srbiji (naravno, zato što, za razliku od Bernharda, nema gde drugde).

DA NE OSTANE NIŠTA
Međutim, ovim nisu iscrpljeni svi razlozi zbog kojih bi bilo neumesno Ugričićev roman posmatrati u kontekstu „gorkog patriotizma“, prisutnog u našoj literaturi još od stihova Zaharija Orfelina, preko pesništva i dramskog stvaralaštva Jovana Sterije Popovića, pa do književnog opusa Miloša Crnjanskog. Naime, „gorki patriotizam“ jeste kada pisac iznosi skepsu prema odlukama državnih ili crkvenih vlasti, istovremeno ostavljajući pesnička svedočenja o moralnoj i političkoj klonulosti svoga naroda, kada izlaže podsmehu mane Srba, posebno naglašavajući, recimo, njihov lažni patriotizam i povodljivost za zapadnom modom (što je i danas više nego aktuelno). Ali naši pisci „gorkog patriotizma“ u svojim delima nastupali su sa eksplicitno nacionalnih i patriotskih pozicija, a njihova kritika pojedinih pojava u društvu bila je izraz uočljive ljubavi, ne samo prema istini i pravdi, nego i prema domovini i sunarodnicima. Kada, pak, Ugričić u „Neznanom junaku“ uporno insistira na tome da je savest antipatriotska, jer je nepristrasna, „u pojedincu, a ne u kolektivu, bez obzira na otadžbinu, poreklo, jezik, zavičaj“, onda njegov roman možda može da bude svedočanstvo humanističkog (što ne znači i humanog) individualističkog stvaralačkog načela, ali sa patriotizmom nema nikakve veze.
A nema ni sa stvaralaštvom Miloša Crnjanskog kojeg u nizu intertekstualnih značenja, Ugričić posebno izdvaja (recimo: „Nebo je daleko i nezainteresovano, lepo i bistro, beskrajni plavi krug, bez ijedne zvezde“). Jer, kada Crnjanski, na primer, u „Himni“ zagrmi „Mi nemamo ni Boga ni gospodara, naš Bog je krv“, onda pred čitaocima blesne sumrak celokupnog čovečanstva, zalutalog u bespuću stravičnih posledica Prvog svetskog rata. I tada ima smisla zaključiti: „Život je inostranstvo. Umetnost je otadžbina.“ Ali, život, bilo gde, u svakom kutku zemaljske kugle, a ne samo u Srbiji, gde, po Ugričiću, još jedino na svetu stoluje Diktator. Konačno, Ugričićev roman uopšte ni ne suprotstavlja subjektivna načela pojedinca objektivnim predstavama kolektiva, već naprotiv, u središte pažnje stavlja već u prethodnom odeljku opisani sukob dva kolektivna principa – patriotskog i antipatriotskog (klonirani Ugričići protiv kloniranih Rodoljuba). Osim toga, dva iskaza u „Neznanom junaku“ – „Srbija je (tu) jeziva, dobro je što ne postoji. Srbija je (daleko) divna, šteta što ne postoji“ – nemaju funkciju da relativizuju ili iznijansiraju idejne postavke knjige, već se kao lajtmotivi pojavljuju upravo zato da bi naglasili antinacionalni poklič: Srbija, kao nacionalna tvorevina, kao država, kao skup tradicionalnih duhovnih i kulturnih vrednosti – ne (bi trebalo da) postoji.
Otuda za Ugričića ne postoji ni srpski jezik, njegovi junaci služe se „srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorsko-vojvođanskim“ jezikom (poslednji u nizu možda će se 2014. godine zaista osamostaliti). Pismo tog jezika je latinično, a ćiriličnim znakovima obeležavaju se samo reči „Srbija“ i „Diktator“, te još neki pojmovi i sintagme koje sa njima stoje u direktnoj vezi. Prateći unutrašnju logiku romana, u kojoj dominira fingiranje Pavlovljevog refleksa, mehanizma koji je sjajno u „Vrlom novom svetu“ opisao Haksli, Ugričić stavlja do znanja da je ćirilica, budući da je vezana za Srbiju i Diktatora kao negativne junake, izraz nečega što je zaostalo i glupo, štetno i pogrešno, rđavo i zlo. I upravo na ovom mestu Ugričić je najjedinstveniji autor u istoriji srpske književnosti, prvi koji je započeo proces potpune razgradnje i uništenja tradicionalnog srpskog pisma, prvi koji je udružio ćirilicu i latinicu s namerom da ih posvađa.
U celini gledano, dakle, roman „Neznanom junaku“ može da se posmatra kao do sada neviđeni, i monstruozni, Hram boga neznanoga. U tom Hramu, u kojem se poštuju četiri zapovesti („Bog je dezinformacija. Smrt je dezinformacija. Srbija je dezinformacija. Književnost je dezinformacija.“) Neznanom bogu na žrtvu se prinosi i srpska država, i srpski narod, i srpski jezik, i srpska tradicija, kultura i duhovnost.
Ukoliko čitaoci, i pored svega toga, pravdaju „Neznanom junaku“ tako što ističu da u Ugričićevom romanu „nije reč o opisu lepote, nego – o lepoti opisa“, da se na stranicama „Neznanom junaku“ može uživati u lirskim minijaturama koje govore o ljubavnoj žudnji, u opisima snažnih emocija između muškarca i žene, ili u veštim preplitanjima postmoderne duhovitosti i igrivosti i opore orvelijanske antiutopije – onda bi oni, ipak, morali da se zapitaju da kojim slučajem i njih nije zahvatio „stokholmski sindrom“. A za Sretena Ugričića ne moraju da brinu – on, sasvim sigurno, nije bolestan, on veoma dobro zna šta i zašto radi.
Njegov je „jedan od principa. Da ne ostane ništa“.
Ugričić je (tu) jeziv, dobro je što ne postoji…

2 коментара

  1. Avatar

    Aleksandar Dunđerin sjajno prikazuje ovaj uradak drugosrbijanskog komesara.

  2. Avatar

    Lepo sto je gdin Dundjerin ovako pazljivo procitao sjajnu Ugricicevu knjigu… i prikaz bi mogao da bude odlican, samo da nije ovako ideologizovan.. opasno ideologizovan.. nacionalizam je povrsan i opasan…
    To nije sve..
    Neznanom junaku je autenticno remek-delo, jedna od najboljih knjiga savremene knjizevnosti na srpskom-hrvatskom-crnogorskom-bosnanskom-vojvodjanskom..
    To nije sve…
    Citajte “Neznanom junaku”..citajte neznanom junaku.. procitajte ovu sjajnu knjigu..
    To nije sve..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *