BITEF Scenski festival evropske Srbije

Piše Raško V. Jovanović

Iako je uobičajeni scenski moto beogradskog teatarskog festivala sada izostao, sudeći po ovogodišnjem programu, sasvim lepo je mogao da glasi: „Evropa nema alternativu“: od deset bitefovskih predstava, pred publikom je ovog septembra, pored dve iz naše zemlje, izvedeno čak sedam iz zemalja EU i jedna iz Rusije

Sredinom septembra otvoren je ovogodišnji, 44. po redu, Beogradski internacionalni teatarski festival – Bitef, predstavom „Izabelina soba“ Jana Lauersa i trupe „Nidkompani“ iz Brisela. Ista trupa na ovogodišnjem Bitefu, posle reprize „Izabeline sobe“, izvela je (što se  u prošlosti ovog festivala gotovo nije praktikovalo) na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta još jedan naslov – „Kuću jelena“ Jana Lauresa. Kako je ovaj ansambl izveo „Izabelinu sobu“ potom i u Novom Sadu, jasno je da je ovo belgijsko pozorište imalo ne samo počasni, nego i izuzetni tretman na ovogodišnjem Bitefu (traje od 15. do 27. septembra), koji je inače lišen uobičajenog programskog slogana.

VREMENA SE MENJAJU DA BI OSTALA ISTA
Za divno čudo, direktor Jovan Ćirilov, uz asistenciju koselektorke Anje Suše, odrekao se prakse isticanja uobičajenog  slogana, prošlih godina redovno u vidu neke floskule, koju  selekcija  nije uvek dokazivala. Valjda zbog toga taj programski moto je izostao, bez obzira što bi, sudeći po ovogodišnjem festivalskom programu, sasvim lepo mogao da glasi: „Evropa nema alternativu“. Jer, od deset ovogodišnjih bitefovskih predstava, pored dve iz naše zemlje, sedam su iz zemalja Evropske zajednice i jedna iz Rusije. Kada znamo da su i prošle godine dominirale evropske predstave, onda mirne duše Beogradski internacionalni teatarski festival možemo zvati  BETEF – Beogradski evropski teatarski festival! Kao da je Jovan Ćirilov zaboravio na vremena kada je u skladu sa nesvrstanom politikom negdašnje Jugoslavije, dovodio predstave sa drugih kontinenata, posebno iz Amerike i Azije… Vremena se menjaju, ali večiti selektor u svom postupku ostaje isti – uvek poslušnik, u skladu sa politikom vladajućeg režima, bez obzira bio to onaj socijalističko-samoupravni i nesvrstani, ili ovaj demokratsko-tranzicijski i proevropski bez alternative!
Naravno, za ovogodišnji Bitef bez slogana, selektori  Anja Suša i Jovan Ćirilov napisali  su kraći tekst u kojem su pokušali da objasne zašto su se odrekli programskog slogana. Kažu da su lišavajući se slogana želeli da  pozorištu dopuste da govori u svoje ime i za sebe. Moramo se upitati kada pozorište, pod uslovom da se realizuje onako kako je autorski zamišljeno od strane pisca, reditelja i glumaca, to nije? I  da li mu u tome može smetati propagandni slogan? Istakli su da će tema/slogan ovogodišnjeg Bitefa, biti sam Bitef, tj. njegov program. Ako odsustvo slogana nije prava tema, u uslovima u kojima, kao i uvek dosad, koncepcija selekcije festivalskog programa ostaje nepoznanica iako je zaogrnuta floskulom „Nove pozorišne tendencije“, nije nam jasno zašto su odredili da upravo to pitanje bude na dnevnom redu prve tribine, priređene drugoga festivalskoga dana, koja je bila veoma slabo posećena iako su kao učesnici bili najavljeni ne samo selektori, već i drugi protagonisti bitefovske programske politike.

PLES GDE MU MESTO NIJE
Da je slogan ovogodišnjeg Bitefa, odnosno „Betefa”, zaista mogao biti „Evropa nema alternativu“ nedvosmisleno su dokazali ne samo predstava trupe „Nidkompani“ izvedena prilikom otvaranja festivala „Izabelina soba“, nego i drugi naslov „Kuća jelena“ u izvođenju istog ansambla. Prva predstava, dakle, došla je iz administrativnog centra Evrope, Brisela i obrađuje temu o laži savremene stvarnosti, obilato prisutne u evropskom miljeu (i ne samo tu!) na spektakularan način, uz pesmu i igru, kao i druge efekte. Samo izvođenje potrajalo je puna dva sata i već posle prvog časa počelo je delovati monotono i dosadno, bez obzira na dobru glumačku igru. Tokom predstave smenjuju se govorne sekvence (glumilo se, odnosno govorilo pretežno na engleskom, a veoma malo na francuskom jeziku) sa dobro izvedenim plesnim i muzičkim numerama, što ipak nije pomoglo da se izbegne dramaturška rasplinutost, koja  stvara utisak preopširnosti, vodeći prema monotoniji.Uprkos tome što ovogodišnji Bitef nije, kao prošlogodišnji, otvoren akrobatsko-igračkim spektaklom u Centru „Sava“, selektori se ni ove godine nisu odrekli plesnih predstava, iako u Beogradu postoji poseban Festival igre. Odabrali su čak dve plesne predstave, što smatramo izlišnim. Svakako bi bilo bolje da je savremeni dramski teatar više zastupljen u glavnom festivalskom programu. Dobro je što će ovogodišnji Bitef dvema predstavama obeležiti stopedesetogodišnjicu rođenja Antona Pavloviča Čehova, kada već do sada ni jedno naše pozorište to nije učinilo. Ostaje da se vidi kakve će nam doživljaje doneti „Ujka Vanja“ u izvođenju berlinskog „Dojčes teatra“ i „Tri sestre“ koje će prikazati moskovski teatar „Okolo“ i zaključiti festival.

SEZONA SKROJENA PREMA BITEFU
Razmatrajući i vanumetničke i tematske domete tradicionalne beogradske teatarske smotre, napomenimo i da već godinama pozorišna sezona u Beogradu počinje tek  prvih dana meseca oktobra, dakle sa znatnim zakašnjenjem (umesto da se u pozorišnim dvoranama prestonice zavese podignu početkom septembra, kao što je to praksa u čitavoj srednjoj Evropi i kao što je to nekad bilo i kod nas), i da se za takav postupak ističu različita opravdanja, počev od onih prema kojima nije umesno konkurisati Bitefu, pa do onih da tokom septembra nije zgodno prikazivati predstave, jer im, zaboga, meteorološke prilike ne idu na ruku. Smatramo da je vrlo pogrešno uverenje kako „nije umesno konkurisati Bitefu” – predstavama redovnoga repertoara naših pozorišta ili, ne daj Bože, nekim premijernim izvođenjem. Jer Bitef se redovno održava pred jednim te istim, ograničenim i nevelikim brojem gledalaca, budući da se predstave najčešće prikazuju u Ateljeu 212 ili u nekim manjim dvoranama, a retko u Narodnom pozorištu. Treba, naravno, izuzimati one spektakle koji se na Bitefu  priređuju u neregularnim scenskim prostorima, ili pak u Centru „Sava“. U svakom slučaju, za predstave Bitefa, iz godine u godinu, pa dakle i sada, zainteresovani su pozorišni sladokusci kojima se redovno pridružuje i određen broj snobova. Stoga, ponovimo, da verujemo da je štetno i pogrešno što se ovakvom praksom „u službi Bitefa”, upravo gubi iz vida široka publika, počev od školske pa do one najstarije, koju u pozorištu ne interesuju eksperimenti i novotarije, već pre svega, traži scensku umetnost u funkciji prikaza vrednih i proverenih dramskih dela svih epoha i stilova.