ZORANA MIHAJLOVIĆ MILANOVIĆ Srbiji zbog vladajuće koalicije prete restrikcije

Razgovarao Uglješa Mrdić

Član Predsedništva SNS-a u intervjuu za „Pečat“ govori o razlozima medijskog obračuna sa DS-om i predsednikom Borisom Tadićem kada je u pitanju razvoj energetskog sektora, i navodna promena trase gasovoda Južni tok, kao i o stavu dela opozicije o izgradnji nuklearne elektrane i razvoju EPS-a

„U SNS smo veoma zabrinuti za energetski sektor u Srbiji, kao i za poslednja dešavanja u toj oblasti. Zato smo i zatražili od predsednika Srbije Borisa Tadića da se izvini Gaspromu, jer se krišom, bez znanja te kompanije, dogovarao sa Bugarima o mogućoj promeni trase gasovoda Južni tok“, kaže u intervjuu za „Pečat“ dr Zorana Mihajlović-Milanović, član Predsedništva Srpske napredne stranke (SNS).
Za našu sagovornicu, odnosno za SNS, neozbiljno je sa bilo čije strane da menja trasu Južnog toka, a nedopustivo da se o tome ne obavesti glavni inicijator projekta – ruski Gasprom.

Pošto ste Vi javno zatražili Tadićevo izvinjenje ruskom „Gaspromu“ usledili su napadi od strane Demokratske stranke (DS). Portparol DS-a Jelena Trivan rekla je da je „poziv SNS-a sraman i protivan interesima zemlje“. Koji je vaš odgovor na njihove optužbe?
Ono što je uvek važno je da sa druge strane dobijete argumente. Ovog puta nismo dobili odgovor da li je predsednik Tadić pregovarao ili ne. Tačno je da je predsednik Srbije razgovarao o promeni rute gasovoda, kao što je činjenica i to da on ide po okolnim zemljama i pokušava da razgovara o raznim projektima. Ali taj Tadićev razgovor, povlači sa sobom i neke druge stvari. Interes Srbije jeste da ima drugu rutu nabavke gasa – Južni tok, ali je isto tako naš interes da deo ovog gasovoda kroz Srbiju gradi srpsko preduzeće, odnosno Javno preduzeće Srbijagas. Na sreću, Gasprom je saopštio da se neće dogoditi promena trase Južnog toka, da se, dakle, neće graditi deonica Niš-Dimitrovgrad dužine od 60 kilometara. Da se to dogodilo, taj deo Južnog toka gradilo bi preduzeće Jugorosgas, koje je 75 posto u vlasništvu stranog kapitala. Takođe, prihod od tranzita ne bi pripadao srpskoj državi, već stranoj kompaniji. To je i glavni razlog zašto treba da se obratimo Gaspromu, jedinom našem dobavljaču gasa. Do sada smo nabavljali gas od Rusije, što je potpuno prirodno, i što, naravno, ne treba menjati. Zabrinuti smo stanjem u energetskom sektoru, jer u poslednje 24 godine u Srbiji nije izgrađen nijedan infrastrukturni objekat u oblasti energetike. Srbija je veoma zavisna od drugih država kada je u pitanju gas, naši resursi mogu da zadovolje samo oko devet posto srpske potrošnje, dok ostatak gasa uvozimo, i to iz samo jednog pravca. Reč je o standardnoj ruti Rusija-Ukrajina-Mađarska-Srbija. Čim imate samo jedan pravac uvoza gasa, onda ste i zavisni od drugih država. Plaćamo određene tranzitne takse kroz Mađarsku da bi nam taj uopšte gas stigao. Tako je Srbiji zaista potreban drugi pravac dotoka gasa. Iako je energetski sporazum između Rusije i Srbije zaključen na neobičan način.

Šta vam po vama sporno u tom sporazumu?
Način zaključenja tog sporazuma je svakako sporan, imajući u vidu da srpska strana nije ni pregovarala. Možda smo mogli mnogo bolje da prođemo u odnosu na sve druge države. Tada je Srbija prodala Naftnu industriju Srbije i postrojenja u Banatskom dvoru iz jednog jedinog razloga – da ima gasovod „Južni tok“. Ako je to već tako onda mora da se otprilike zna trasa tog toka. Energetski sporazum sa Rusijom zaključen je na jedan traljav način, jer sve države koje su potpisale taj sporazum imaju partnerski odnos sa Rusijom, a naša zemlja ne. Jedino je Srbija u novoformiranim kompanijama u odnosu 49 prema 51 posto, dok su druge zemlje u odnosu sa Rusijom 50 prema 50 posto. Čak je i ruska strana jasno rekla da srpska strana nije pregovarala sa njima. Predsednik Srbije je potpisnik tog energetskog sporazuma i DS bi trebalo da, kada reaguje po pitanju energetskog sporazuma, konačno reaguje sa nekim argumentima, tako što će nam najpre odgovoriti na brojna postavljena pitanja. Mi ih pitamo zašto je predsednik Srbije išao u Bugarsku da pregovora bez dogovora sa Vladom Srbije i ruskim Gaspromom? Da li to znači da će u Srbiji neko drugi graditi gasovod Južni tok? Tadić to može da radi u dogovoru sa Vladom Srbije. Takođe, i priča o nuklearkama nije posao predsednika, već Vlade Srbije. Pod kojim kriterijumima se Srbija odlučila za izgradnju nuklearne elektrane „Belane“? Srbija je veoma zadužena država, svakog sata zadužujemo se preko 270.000 evra. Da li mi u ovom trenutku treba iz budžeta da izdvajamo 350 miliona evra da bi imali pet posto u nuklearnoj elektrani „Belane“? A ako želimo da učestvujemo 25 posto u izgradnji onda treba da podignemo kredit od 1,4 milijarde evra. Treba da zaboravimo ovu priču vladajućih stranaka da će nam neko dati povoljan kredit zato što nas voli. To ne postoji. Krediti se daju samo kada je u pitanju određeni interes. Ima li Srbija mogućnost da vraća toliki kredit, a s druge strane postoji mogućnost da u sopstvenoj državi iskoristimo svoje energetske potencijale i izgradimo nove energetske objekte, i da nam to bude dovoljno.

Kao što ste rekli, s jedne strane mi i nemamo novac za učešće u izgradnji te nuklearne elektrane, a s druge strane postavlja se pitanje da li nam je tako nešto uopšte i neophodno. Pa, da li su Srbiji uopšte i potrebne nuklearne elektrane?
Srbiji nisu potrebne nuklearne elektrane. Ne samo zbog ekoloških razloga, već i zato što je Srbija još uvek, na žalost, nestabilna država. Da bi se gradila nuklearna elektrana naša država treba da bude politički stabilna i da jasno znamo gde se nalaze naše granice. Srbija ima problem sa sudbinom južne pokrajine, sa Kosovom i Metohijom, kao i sa drugim delovima državne teritorije. Takva nestabilnost naprosto ne dozvoljava da se na njenoj teritoriji gradi nuklearna elektrana. Sa druge strane, mi imamo dovoljne količine uglja da izgradimo dva termo-kapaciteta, ali to ne činimo 24 godine. A mogli bi da budemo samodovoljni u narednih tridesetak godina. Takođe, treba da izgradimo hidroelektranu Đerdap 3 i da godišnje proizvodimo oko sedam miliona kilovat časova električne energije, čime bi postali značajan regionalni igrač. Kada sve to uzmemo u obzir, da li je onda potrebno da idemo u drugu državu i da gradimo nuklearne elektrane, da uzmemo veliki kredit i da sebi obezbedimo električnu energiju za samo narednih 15 godina, i to pod uslovom da se „Belane“ uopšte izgrade. Treba da gradimo u našoj državi, da podržimo razvoj mašinogradnje, građevinarstva, industrije, da se naši ljudi zapošljavaju, jer razvoj energetike vuče sve to sa sobom.

Kada smo kod energetskog sektora, sudeći prema izveštajima dela medija, činjenica je da se polako priprema prodaja Elektroprivrede Srbije (EPS). Zbog čega je strateški interes da se EPS ne proda i da ostane u vlasništvu Srbije?
Generalni problem u energetskom sektoru Srbije je taj što nije postojala energetska strategija, a razlog tome je što se u poslednjih deset godina promenilo sedam ministara. Nije se znalo šta se želi sa energetskim sektorom, a naročito sa elektro-energetskim sektorom. Sam EPS nije imao nikakvu strategiju ni viziju gde država Srbija želi da vidi EPS za pet, deset ili 20 godina. Vladajuća koalicija trenutno ne prodaje EPS samo zato što trenutno ne može za to javno preduzeće da dobije to što želi. Srbija ima velike energetske potencijale vezane za proizvodnju električne energije. Mi se nalazimo u centru Balkana i na međi Istoka i Zapada, i tu našu poziciju treba da iskoristimo.
Zato je potrebno da ulažemo u Elektroprivredu Srbije, ali ne u ovakvu kakva je sada, koja donosi 40 odsto gubitaka. Mora da se zna kakav je program za EPS, i da se izvrši njegovo restruktuiranje EPS, koliko god to ružno zvučalo. Urađena je jedna velika studija za EPS, koja je vrlo jasno rekla, 50 posto svih problema u EPS-u nije cena struje, nego sistemska korupcija, neefikasnost i neprofitabilnost. EPS mora da gradi objekte, i mora da se tačno vidi šta radi proizvodnja a šta distribucija. Nije normalno da distributivni gubici iznose koliko i potrošnja polovine Vojvodine. Znači, svake godine Srbija baci potrošnju polovine Vojvodine kroz gubitke nastale kroz distributivnu mrežu. To ne sme da se dešava. Takođe, nije normalno da se struja ne plaća, ali isto tako ni EPS ne može da izlazi sa samo jednim zahtevom – a to je povećanje cene električne energije. Cena električne energije od 2000. godine pa do danas porasla je za 650 odsto, a plate građana merene u evrima za nekih oko 50 odsto. Suština postojanja jednog energetskog sektora jeste da obezbedi dovoljnu količinu električne energije svojim građanima, pa tek onda da se razmišlja o priči vezanoj za liderstvo u regionu u tom segmentu. Mora da se obezbedi dovoljno električne energije, i to po tržišnim cenama. Zato je  nužno da dođe do određenih promena u samom EPS-u, kako bi se napravila jasna vizija šta mi želimo od energetskog sektora. Mora da postoji program i da se sa njegovom realizacijom krene u što kraćem roku. Dvadeset godina priča se o izgradnji Termoelektrane Kolubare B i novog bloka u TENT-u. Svaki ministar govori o tome kako će raspisati tender, kako bi izabrali strateškog partnera. Tu priču slušamo već deset godina. Ono što je ozbiljan problem jeste to što je prva termoelektrana, koju sam pomenula, morala da bude na mreži još 2007. godine. Srbija, odnosno njeni građani, imaće u 2011. godini problem sa električnom energijom, jer je neće biti dovoljno. Imamo situaciju da se sada u letnjem periodu EPS žali da neće imati dovoljno energije, jer se koriste klima uređaji, a pri tom sadašnja potrošnja električne energije nije ni blizu onoj iz zimskog perioda. Mora da se ulaže i gradi, a ne da se stoji sa strane i priča kako će se uvoziti električna energija. Imamo sasvim dovoljno svih potencijala za proizvodnju one količine električne energije koja je potrebna Srbiji – i hidropotencijala, i uglja. Posle izgradnje Hidroelektrane Đerdap 3 zadovoljili bi i potrebe celog regiona. Mi za 24 godine u Srbiji nismo izgradili nijednu termoelektranu, a u istom periodu Nemačka je izgradila 27 termoelektrana. Jedno od najvećih bogatstava koje Srbija ima jeste upravo njen odličan geostrateški položaj.

Koliko je onda Srbija izgubila kada je pitanju energetski sektor?
Srbija je izgubila 1,8 milijardi evra za poslednje četiri godine, i to samo zato što nije izgradila dva elektroenergetska objekta, na konto prihoda od prodaje električne energije. Za taj novac mogli smo da izgradimo još jednu veliku TE. Pri tom, Srbija gubi preko 100 miliona evra godišnje, jer je u nabavku gasa, koji je dobavljala direktno od „Gasproma“, uključila posrednika „Jugorosgas“, koji ima ekskluzivno pravo da gasifikuje jug Srbije, da gradi gasovode i gasne toplane. Naši gubici biće veći u godinama koje dolaze, budući da je posao u gasnoj privredi najunosniji biznis. Srbija gubi godišnje potrošnju jednog Beograda, jer nije iskoristila bar 40 odsto potencijala obnovljivih izvora energije. Za iznos gubitaka NIS-a, onaj što ga je napravila srpska strana 2008. godine, mogla je biti završena modernizacija Rafinerije Pančevo. Za iznos jednogodišnje provizije koju uzima „Jugorosgas“ kao posrednik u nabavci gasa moglo je biti završeno podzemno skladište gasa. Za iznos potraživanja EPS-a, od preko 650 miliona evra, mogla je biti završena TE TO Kolubara B. Generalno, neke procene kažu da je Srbija zbog neinvestiranja u energetski sektor, i pogrešnih odluka, izgubila preko 2,5 milijarde evra.

Imajući u vidu da iz godine u godinu propada proizvodnja u Srbiji, da li je razvoj energetskog sektora šansa naše države za poboljšanjem ekonomske i privredne situacije?
Jedini privredni sektor koji može sada da pokrene Srbiju jeste upravo energetika, a danas je ona kočnica razvoja u državi. U Srbiji imamo milion nezaposlenih, a razvoj energetskog sektora svakako bi umanjio tu cifru. Imamo neke male hidroelektrane u Srbiji za koje se koriste betonske cevi velikih prečnika. Cela naša mašinogradnja ne može da proizvede više cevi, nego za tri male hidroelektrane godišnje. To znači da bi im trebalo 300 godina da proizvedu sve što je potrebno za sva male hidroelektrane. Srbija danas ima 864 lokacije za male hidroelektrane, a one pokrivaju potrebe potrošnje za jedan zimski mesec za teritoriju Beograda.

Da li verujete da aktuelna vlast može da sprovede valjane reforme energetskog sektora?
Aktuelna vlast je svojim nečinjenjem pokazala da nije zainteresovana da bilo šta uradi po tom pitanju. I činjenje i nečinjenje daju određeni rezultat. Nije normalno da se za deset godina ne izgradi ništa kada je u pitanju razvoj energetskog sektora. Vlast je svesna da Srbija nema dovoljno električne energije, i da smo vrlo blizu restrikcijama. Takođe, nije normalno da se ide po Evropi i pregovara, a da se pri tom ne učini ništa za razvoj svog energetskog sektora. A naš ukupan dug iznosi gotovo 70 odsto ukupnog bruto prihoda.

Zbog čega ste zatražili ostavku ministra energetike Petra Škundrića?
Zato što ne radi dobro svoj posao, ali i zbog poslednjeg smederevskog primera. Škundrić je kao ministar u roku od dva sata menjao svoju izjavu, i to kada su u pitanju važne stvari. Prvo je u deset sati rekao da ne sme da se gradi rafinerija u Smederevu, jer stoji u energetskom sporazumu sa Rusijom i da je to zabranjeno, što nije tačno. Tada je ministar Škundrić obmanuo javnost. Posle dva sata promenio je izjavu i rekao da može da se gradi rafinerija u Smederevu ako se dobiju sve potrebne dozvole. Gde je tu strategija razvoja ili razmišljanje Ministarstva energetike? Nije posao ni ministra ni predsednika države da vode biznis, nego da stvore uslove da se taj biznis vodi, i da imamo slobodno tržište i otvorenu privredu. To ne znači da može svako da radi šta hoće, već da postoji određeni državni interes, kao i interesi investitora s druge strane. Kompromis države i investitora daje neku novu dobru investiciju.

Kako reagujete na informacije, koje se u Srbiji periodično plasiraju u prozapadnim medijima, da Rusija navodno odustaje od izgradnje Južnog toka i da se menja njegova trasa?
Te informacije plasiraju se u momentima kada to odgovara strankama vladajuće koalicije. Pojavljuju se informacije da je izgradnja Južnog toka trebala da počne ove godine, pa se navodno odustalo od toga. Imate vrlo jasno saopštenje Gasproma, gde se jasno kaže da oni nikada nisu rekli da će izgradnja Južnog toka početi 2010. ili 2011. godine, već da će verovatno početi 2012. godine, to jest kada se uradi jasna studija izvodljivosti. Dakle, ceo svet barata jasnim informacijama, jedino kod nas imamo situaciju da ministar u roku od dva sata menja svoje mišljenje, a da ne govorimo o ljudima koji su ispod njega, recimo direktor „Srbijagasa“. Onda investitori, kao i javnost, stiču potpuno drugačije mišljenje o Srbiji – da je u našoj državi sve moguće, da ovde pravila i kriterijumi nisu jasni, ili uopšte ne postoje.

Da li će jedan od prioriteta SNS-a, ako dođe na vlast, biti reforma i razvoj energetskog sektora?
Mi u SNS smatramo da do promena mora da dođe, i da je to jedini način i da energetski sektor bude profitabilan i efikasan. Potpuno smo svesni da energetski sektor, uz poljoprivredni, može da pokrene našu državu, jer je prethodnih deset godina sve rasprodato. Nema proizvodnje u Srbiji, svi se bave trgovinom, uvozom ili bankarskim poslovima. U situaciji smo da danas u Srbiji vrlo teško podnosimo ekonomsku krizu. Vladina priča da mi izlazimo iz ekonomske krize šarena je laža. Ekonomska kriza tek će se osetiti u godinama koje dolaze. Pre svega cilj nam je izgradnja energetskog sektora i podizanje potencijala u tom sektoru. Nema rupe u saksiji, sve je poznato i to samo treba da se pokrene. Izgradnjom samo jednog objekta Termoelektrane TO Kolubare B od 15 do 18 hiljada ljudi na direktan ili indirektan način biće poslovno vezano za tu industriju. To znači da će hiljade porodica imati određeni prihod, koji je vezan za izgradnju TE TO Kolubare B. Broj zaposlenih povećaćemo i izgradnjom gasovoda, rafinerije u Smederevu, HE Đerdapa 3. To su mogućnosti koje postoje.

Ukoliko se dogodi da Vladu formiraju SNS i DS, što se sve češće u medijima najavljuje, da li mislite da je moguće da se urade sve potrebne promene u Srbiji, a naročito one koje se tiču razvoja energetskog sektora?
Razlike između SNS-a i DS-a su preduboke. Dodatno, DS se pokazao u vođenju države na svim nivoima. Rezultat je jedan milion nezaposlenih, 200 hiljada ljudi radi, a ne prima platu, 400 hiljada zarađuje manje od 13 hiljada dinara, a 400 hiljada ljudi zarađuje 20 hiljada dinara. Indeks percepcije korupcije svrstao nas je u začelje zemalja regiona. Svako osmo dete živi ispod granice siromaštva. Srbija se godišnje zadužuje sa 2,3 milijarde dolara. Jasno je da DS ne može da sprovede promene. Rezultati izbora su rezultat izborne volje građana Srbije. A mi smo dužni da radimo u interesu svih građana Srbije, a ne naših birača. Od drugih nas razlikuje spremnost da krupnim koracima činimo promene u svim sferama društva, a posebno u oblasti energetike. Energetika je jedini pokretač privrede danas.

U Republici Srpskoj, koja kao i Srbija ima veliki energetski potencijal, takođe preti kriza u energetskom sektoru. Pri tom, u skladu sa Sporazumom o specijalnim vezama Srbije i RS, ne poštuje se deo vezan za energetsku saradnju. Kako Vi to komentarišete?
Vrlo dobro znate da se ne poštuje Sporazum o specijalnim vezama Srbije i Republike Srpske. Čini mi se da je on napravljen samo na papiru i da praktično ništa nije učinjeno svih ovih godina. EPS i EP RS su dve bliske elektroprivrede, dva bliska sektora, pri tom imamo zajedničku reku Drinu, čiji energetski kapaciteti nisu iskorišćeni 60 odsto. Sa druge strane, Republika Srpska je bila poznata kao izvoznik električne energije. Imajući u vidu ove probleme koje je imala sa ČEZ-om i odustajanje partnera, ukoliko ne pokrene investicije, može da se u narednih nekoliko godina nađe u još ozbiljnijoj krizi kada je u pitanju proizvodnja električne energije. Prednost RS je što su određena podzakonska akta urađena pre nego što su urađena u Srbiji. SNS vidi problem, stalo se sa izgradnjom i investicijama u energetskom sektoru u RS. Isto kao i u Srbiji, investitori se sklanjaju iz RS, jer nisu postavljena jasna pravila. Kada nema pravila, onda se po prijateljskim i raznim drugim osnovama sklapaju poslovi. Potrebne su zdrave investicije. SNS razmišlja o realizacijama, jer se više nema vremena za čekanje – mora da se radi.