ŽICA Čekajući TV-parastos za Ameriku

Piše Miodrag Zarković

„Žica“, kultna televizijska saga o urušavanju američke imperije, od jeseni i pred našim televizijskim auditorijumom. Ova priča o nesagledivim egzistencijalnim teškoćama Amerikanaca, ubedljivo svedoči da je „američki san“ ne samo raspršen, već da se izokrenuo u svoju suprotnost

Uskoro će, kako je najavljeno, televizija B92 početi sa prikazivanjem američke serije „Žica“. Upućeni tvrde – ko je bude odgledao, teško da će više ikada moći da tvrdi da nije znao kako na delu, to jest u stvarnom životu, izgledaju dometi nametnutih nam vrednosti tranzicije. Ovo napominjemo, znajući da je savremenim srpskim moćnicima upravo ova televizija omiljeno „mesto“ na malom ekranu, a svesni i da – ako uopšte postoji opravdanje za tiraniju poslušništva kojoj je Srbija nemilosrdno izložena već bezmalo deset godina – ono neminovno podseća na reči koje je Isus sa krsta uputio: „Oprosti im, Gospode, ne znaju šta rade“.
Zaista, jedina olakšavajuća okolnost za odgovorne strukture naše države, mogla bi eventualno da bude ta što nemaju predstavu o pravoj prirodi liberalnog kapitalizma i zapadne demokratije. Krajnje posledice tih političkih, ekonomskih i društvenih modaliteta, ka kojima nas ovdašnji reformatori bezrezervno vode, ne mogu se sagledati sa američkih univerziteta, Bi-Bi-Sijevih novinarskih kurseva i iz NATO kancelarija, a vrli su nam reformatori upravo tamo sticali osnovna saznanja o svetu i svojoj/našoj ulozi u njemu. To opravdanje nije verovatno, ali je teoretski moguće, pa zato i javljamo da će uskoro ova serija svakako učiniti da „magla“ nad navodno poželjnim životom prema modelu velikog zapadnog sveta – nestane.

BALADA O SUNOVRATU
„Žicu“ su kritičari masovno ocenili kao najbolju seriju svih vremena. Mada bi se, sa podjednakom tačnošću, moglo tvrditi da je ona istovremeno i najgora serija ikada snimljena, pošto jedva da podseća na ono što uobičajeno doživljavamo kao televizijsku seriju. Zbog međusobne povezanosti 60 epizoda, podeljenih u pet sezona, pre bi se reklo da je reč o 60-satnom filmu, koji je maltene negledljiv u tradicionalnom televizijskom formatu od jedne epizode nedeljno. Idealna konzumacija „Žice“ podrazumeva gledanje cele sezone odjednom – kao što je autor ovog teksta radio, zahvaljujući nabujaloj internet pirateriji i blagoslovenim torentima na svakom koraku – ili barem nekoliko epizoda vezano. Na taj način je neuporedivo lakše sagledati mnogobrojna pitanja kojima se „Žica“ bavi i uočiti svu složenost surovog i ojađenog, a opet privlačnog i žilavog Baltimora, prikazanog u ovoj seriji.
Baltimor je bio idealna lokacija za radnju „Žice“ iz dva razloga. Prvi je taj što u njemu žive Dejvid Sajmon i Ed Berns, glavni autori serije koji su još početkom devedesetih došli na ideju da naprave priču o sunovratu njihovog grada, odnosno o, kako su nebrojeno puta izjavili, propasti američke imperije. Zahvaljujući bogatom životnom iskustvu – Sajmon je bivši novinar crne hronike dnevnog lista „Baltimor San“, a Berns dugogodišnji inspektor policije i kasnije učitelj u srednjoj školi – upoznali su uzduž i popreko sve ćoškove sredine koju opisuju. Drugi razlog je taj što dvomilionski Baltimor, kao nekada najveća luka istočne obale SAD-a koja je posle izgubila primat i ostavila svoje stanovništvo u nesagledivim egzistencijalnim teškoćama, sam po sebi svedoči da je „američki san“ ne samo raspršen, već da se izokrenuo u svoju suprotnost. Sa crnačkom – dakle, politički i društveno zanemarenom – većinom, i rekordnom stopom kriminala, Baltimor je slika i prilika grada u kojem je svako zarobljen u okvirima zadatim mu pukim rođenjem. Klinac iz baltimorskog geta izrašće u socijalni slučaj iz geta ili kriminalca iz geta; nema trećeg. Jedini san koji mu je ostao na raspolaganju jeste onaj da će se ujutru probuditi, tj. da ga neće stići metak koji je zalutao iz nekog uličnog obračuna, ili pak metak koji je i bio namenjen njemu.

NIMALO „OBIČNA“ SERIJA
Strogo žanrovski gledano, „Žica“ je policijska serija, koja prati pokušaje detektiva da razbiju najveće baltimorske narko-kartele. I sasvim solidno funkcioniše na tom, površinskom nivou. Tok istrage je uvek razložan i zanimljiv, dijalozi su oštri i uverljivi, zapleti pažljivo građeni i još pažljivije rasplitani, a likovi živopisni i harizmatični.
Ko očekuje samo zabavu i ništa više od toga, biće prilično zadovoljan „Žicom“. Ipak, kao što ni „Braća Karamazovi“ nisu „obična“ porodična drama, tako ni „Žica“ nije obična policijska serija, iako i policajaca i prestupnika ima za izvoz. Prava premija sleduje onim gledaocima koji obrate pažnju na ne previše prikrivene poruke od daleko šireg značaja. A nemoguće je ignorisati te poruke, one prosto vrište sa ekrana. Naime, za razliku od mnogih drugih pokušaja da se savremena društvena problematika obradi na umetnički način, „Žica“ ne upada u tipičnu zamku samodopadljivosti i robovanja kvaziintelektualnim suptilnostima. Kao što su izbegli podilaženje klasičnim zakonitostima TV stvaralaštva (na primer, infantilnim podelama na „dobre i loše momke“ ili obavezi da se svaka priča završi trijumfom pozitivaca), autori se isto tako nisu zaluđivali ni besmislenim rebusima kojima se često služe navodno buntovni stvaraoci. Serije poput „Dosijea Iks“, „Izgubljenih“ i „Seksa i grada“, odnosno filmovi kao što su „Forest Gamp“, „Dvostruka igra“ („Departed“ u originalu), „Kad jaganjci utihnu“ i skoro sve što su uradila braća Koen (da ne pominjemo Larsa Fon Trira i njegov kružok „Dogma 95“), odlični su primeri onih ostvarenja kojima su autori, osim što su dobro zaradili, pokušali i da kao pošalju publici neke mnogo važne poruke, ali ni sami nisu sigurni koje su te poruke, niti kako će obični smrtnici da ih prepoznaju.

NEMA SLUČAJNOSTI, A NI PATETIKE
Sajmon i Berns su, zajedno sa izuzetno veštim saradnicima koji su im pomagali na scenariju, upakovali radnju i aktere koji su dokumentaristički realni i potpuno pristupačni običnom čoveku. To je tako delom zbog toga što su likovi vrlo često zasnovani na stvarnim ličnostima. Tolika autentičnost, međutim, ne znači da u „Žici“ nema simbolike. Naprotiv, ima je više nego u nabrojanim serijama i filmovima. Ali, nema mnogih drugih stvari koje smetaju ostalim dramskim sadržajima.
Pod jedan, nema slučajnosti. Sve što se dešava u „Žici“, proističe iz odluke nekog od likova, ili više njih. Niko ne umire od infarkta, raka, u saobraćajnoj nesreći ili od pada meteora. Niko ne naleti na ulici na kofer pun para, niti dobija sedmicu na lotou, niti mu daleka tetka ostavi basnoslovno nasledstvo. Svaki lik ide ka svojoj sudbini na bazi izbora koje sam pravi, odnosno svog pristajanja (ili, u manjem broju slučajeva, nepristajanja) na urezane društvene šablone. Svako na kraju dobija nagradu ili – češće – kaznu, koju je, možda i ne znajući, i sam pripremao.
Pod dva, nema patetike. Što u projektu ovakvog žanra, formata i ambicije znači da nema milosti prema junacima. Neke druge serije bi magnetski zaokupljujuće likove kakve su osmislili Sajmon i Berns, trošili i koristili do samog kraja. Sajmon i Berns, međutim, ni ne trepnu kada hoće da likvidiraju nekog od junaka, ma koliko on bio prirastao za srce publici ili njima samima, čim procene da njegova smrt/propast/nestanak može dodatno da naglasi tematiku koju obrađuju i utiske koje nam prenose. I, što je zadivljujuće, nikada nisu presušili sa takvim karakterima. U 60 epizoda, pobili su bukvalno pola svog imaginarnog Baltimora, ali su na kraju opet imali desetine epohalno zanimljivih aktera.
Pod tri, nema takozvanih „osvetnika“. Onih koji od ranije, od pre nego što je počela da teče radnja, vuku neku traumu koja ih nagoni da se ponašaju na određen način. Niko od junaka „Žice“ nije u prošlosti tragično ostao bez žene, nikome od njih nije ubijeno dete, nikome nije masakrirana porodica.
Nema , takođe, ni „klifhengera“, što je internacionalni stručni izraz za neizvesne završetke epizoda, u kojima odjavna špica preseče neku mnoooogo dramatičnu scenu, pa moramo da se strpimo do sledeće nedelje da bismo saznali šta se desilo našem junaku.
Nema ni praznog hoda. Apsolutno sve što gledate ima određenu važnost za neku od priča (uvek paralelno teče više radnji), ili za upoznavanje nekog od likova. Čak su i humor, nasilje i seks u funkciji naracije, a šire gledano u funkciji problema kojima se autori bave.

TELOHRANITELJI OTUĐENOG SISTEMA
Dakle, mada „pitka“ i izuzetno gledljiva, „Žica“ od publike traži potpunu posvećenost i zato je zahtevna za praćenje. Zato je, u krajnjem slučaju, imala vrlo skromnu prvobitnu gledanost, iako sve one elemente po ukusu najširih narodnih masa (nasilje, humor i seks) sadrži u obilatim količinama. Kada se prikazivala na kablovskom kanalu HBO, apsolutnom lideru savremene televizijske produkcije u čijoj je produkciji i snimljena, imala je rejtinge koji su bili katastrofalno niski, naročito u poređenju sa rejtinzima drugih proizvoda iste kuće („Porodica Soprano“, „Seks i grad“, „Prava krv“…). Kritika tvrdi da je uzrok male gledanosti i složenost radnje.
Ova složenost najviše se ogleda u ambiciji autora da prikažu bukvalno svaki aspekt modernog urbanog života u „demokratskom“ sistemu u kojem caruje liberalni kapitalizam.
U prvoj sezoni, naglasak je na izopačenosti policijske službe, koja više nije nikakav zaštitnik građana, već: 1) telohranitelj otuđenog političkog i društvenog sistema u kojem svaki pojedinac svakog dana vredi sve manje, i 2) birokratski monstrum koji se širokom lepezom korupcionih mogućnosti hrani živim ljudima. U drugoj sezoni, autori šire priču i na baltimorsku luku da bi pojasnili kako međunarodne kriminalne organizacije uopšte unose drogu u Ameriku, a u stvari da bi pokazali kako je američka ekonomska stvarnost sažvakala i ispljunula radničku klasu (ova sezona prikazana je 2003, pet godina pre sloma na Vol Stritu koji je autorima samo dao za pravo i isto toliko pre dokumentaraca Majkla Mura, koji je došao do istih zaključaka ali tek kada je sve već bilo kasno). U trećoj sezoni uvode na scenu i političare – zastrašujuće slične srpskim „narodnim predstavnicima“ – i, kroz nezaboravnu priču o savesnom policijskom komandiru koji na svoju ruku, a protivno zakonu rešava problem droge, objašnjavaju poguban uticaj neprestanih reformi i samozvanih reformatora. U potresnoj četvrtoj sezoni dokačili su se obrazovanog sistema, dokazujući da američke državne škole više ne proizvode nove lekare, pravnike i inženjere, već nove robove i nove kriminalce. A u tragikomičnoj petoj su odslikali situaciju u medijima, koji su i omogućili da američko društvo toliko propadne jer su prestali da rade svoj posao, odnosno da izveštavaju, a počeli da manipulišu publikom.
Ambijent koji su drugi filmski i TV autori koristili prevashodno za zabavljanje i šokiranje publike, Sajmon i Berns upotrebili su – ništa manje zabavno i šokantno nego njihove kolege, a neretko čak i zabavnije i šokantnije – da bi nam približili mesto kao što je Baltimor. Koje neodoljivo podseća na Beograd, Bejrut, Bagdad, Berlin, pa čak i na one gradove koji ne počinju na slovo „b“. Napravili su priču koja je prepoznatljiva u svim urbanim sredinama na svetu, svugde gde na malom prostoru žive milioni misleći da rade za sebe, a u stvari slepo zadovoljavaju potrebe institucija koje su im uveliko zagorčale život.

HIT NA INTERNET TRŽIŠTIMA
Institucije su, naime, glavni „junaci“ serije, što je još jedna bitna razlika u odnosu na druge dramske materijale. Ostali filmski i TV stvaraoci najčešće svoje priče postavljaju u šekspirovske okvire, odnosno, bave se ličnim nevoljama i posrtanjima, ili poduhvatima i uspesima, svojih junaka. U tim delima gledamo kako se izabrani, po nekim osobinama neobični i naočiti pojedinci, nose sa okolnostima koje manje ili više podsećaju na okolnosti u kojima se i sami nalazimo. „Žica“ se, naprotiv, bavi okolnostima, tj. institucijama koje u urbanim sredinama presudno i postavljaju okolnosti. „Žica“ istražuje zašto ljudska društva funkcionišu tako kako funkcionišu, zašto se ništa suštinski ne menja iako je odavno sazrela potreba za korenitim promenama, zašto potčinjena većina pristaje da igra onako kako odgovara povlašćenoj manjini. U tom smislu, Sajmonu i Bernsu su uzori bile starogrčke tragedije i mitologija, iz kojih su izuzeli bogove i zamenili ih institucijama.
I „Žica“ je tragedija. Ali, uprkos teškim temama i kolektivnim patnjama kojima se bavi, nije sumorna. Više je pobunjenička. Kod mnogih gledalaca budi revolucionarni zanos. Otpor prema okoštalom društvenom sistemu koji su stvorili prodavci magle sa svih meridijana. Želju da se najzad promeni ovo robovlasničko uređenje kojem tepamo raznoraznim milozvučnim izrazima kao što su vladavina naroda, otvoreno društvo i još otvorenije tržište.
Na takav prijem, „Žica“ nailazi na svim stranama sveta (a od kako je izdata u DVD kompletu, priličan je hit na belim i sivim internet tržištima, tako da se HBO-u na kraju čak i isplatilo što je nisu ugasili dok je imala malu inicijalnu gledanost). Od Brazila do Koreje, od Australije do Švedske, od Moskve do Johanesburga, ljudi su masovno oduševljeni Sajmonovim i Bernsovim Baltimorom, a još više time koliko taj Baltimor liči na njihov grad.

SAMRTNIČKI TIHA VEĆINA SAD-a
Autori su u tome uspeli zato što su svetu predstavili takozvanu „Drugu Ameriku“. Koja nema nikakve veze sa ovom našom „Drugom Srbijom“. Naprotiv. „Druga Srbija“ označava malobrojnu, ali histerično glasnu, sektu nazovi intelektualaca koji se kobajagi bune protiv režima, a u stvari se baškare na njegovima blagodetima već treću generaciju (praktično, još nije izmišljen režim posle kojeg oni neće biti još bogatiji i još glasniji). Nasuprot tome, „Druga Amerika“ je izraz za samrtnički tihu većinu u SAD-u, koja je nevidljiva jer je nezanimljiva i neisplativa Holivudu, najuticajnijim medijima i korumpiranim centrima moći. To je većina koja jedva sastavlja kraj s krajem, grca pod kreditima, svakodnevno trpi iživljavanja nadređenih, nema para da školuje dete onako kako bi želela, nema para za propisno bolničko lečenje, nikada nigde nije putovala i nema pojma za koga da glasa.
Podseća vas na nekoga, zar ne?
Možda je ironija sudbine da je medijum koji mnogi presudno okrivljuju za zaglupljivanje ponižene većine – televizija – iznedrio „Žicu“, prvu serija koja se na istinit način bavi problemima te većine. Kao što je možda ironija sudbine da „Žicu“ u Srbiji prikazuje B92, stanica koja je svojim desetogodišnjim „objektivnim“ i „nepristrasnim“ izveštavanjem najviše doprinela sadašnjoj klimi u srpskom društvu, u kojoj niko nema ni najmanju predstavu šta nas čeka na kraju ovih silnih integracionih procesa koje smo započeli. Ako smo ih uopšte započeli. Ironija ili ne, tek, prikazivanje „Žice“ na B92 je izvanredna prilika da se srpska publika upozna sa životom mučenika, čiju su grbaču jahali razni holbruci, olbrajtove i manteri, pre nego što su zaskočili na našu. Iskoristite tu priliku.
Žica iz naslova je inače žargonski izraz za prislušne uređaje kojima se prate telefonski razgovori kriminalaca.