TURSKA O politici pravde i razvoja

Piše Zoran Milošević

Empirijski podaci pokazuju da je vlada koju je sastavila Partija pravde i razvoja najuspešnija vlada Turske u proteklih 40 godina. Šta je uticalo na to da ova stranka napravi istorijski uspeh?

„Treći novembar 2002. godine je dan kada je u Turskoj na vlast došao narod“ – tako je okarakterisao pobedu svoje tek osnovane Partije pravde i razvoja (PPR) na parlamentarnim izborima, njen predsednik, a sadašnji premijer Redžep Tajip Erdogan, 3. novembra 2005. godine u Istanbulu pred članovima gradske organizacije PPR. Premijer je još dodao „da je ova partija rođena umom i srcem naroda, a potom je pobeda na izborima 3. novembra 2002. godine zasvagda ostala jedan od najvažnijih događaja u političkoj istoriji Turske“.
Činjenički, apsolutna pobeda na sveopštim parlamentarnih izborima male, nepoznate, tek formirane partije, zadivila je, odnosno prenerazila (kako koga) mnoge, čak i saveznike Turske u NATO-u. Na parlamentarnim izborima 2002. godine učešće je uzelo 18 političkih partija, ali su samo dve ušle u Medžilis (Veliki nacionalni sabor Turske), najvišeg zakonodavnog organa države. To su bile Partija pravde i razvoja i Narodno-republikanska partija (NRP). Ostale partije nisu mogle da pređu ustanovljeni cenzus od 10 posto glasova.
Prvi put u poslednjih 40 godina u Turskoj je izabran dvopartijski parlament. U saglasnosti sa rezultatima izbora Partija pravde i razvoja dobila je 366 poslaničkim mesta u Medželisu od mogućih 550, kao i pravo na formiranje jednopartijske vlade, što se nije desilo u političkoj istoriji Turske poslednjih 50 godina. Pri tome, važno je istaći, da su politikolozi isticali da je uspeh postignut u uslovima kada se sudskim putem pokušalo zabraniti rad Partije pravde i razvoja, još dok je trajala izborna kampanja. Tužilaštvo Turske je zatražilo zabranu ove stranke, što su posmatrači povezali sa pritiskom oficira, koji se tradicionalno pojavljuju u ulozi zaštitnika režima u državi i negativno se odnose prema delatnosti islamista. Mnogi su se, naime, sećali događaja iz 1997. godine, kada je armija zbacila sa vlasti islamističku Partiju nacionalnog blagostanja, predvođenu tadašnjim premijerom koalicione vlade, Nadžmetinom Erbakanom.
Kako se dogodilo to da Partije pravde i razvoja napravi istorijski uspeh?

Sufijski red Nakšabendija formirao je sadašnju tursku elitu u svojim verskim školama, između ostalih i političare poput predsednika Abdula Gula

PO UZORU NA DEMOHRIŠĆANE
Prema veoma ubedljivim mišljenjima politikologa, koreni ove pobede sežu u osamdesete godine 20. veka, u vreme kada su sprovedene reforme tadašnjeg premijera Turguta Ozala, koje su dale snažan zamah razvoju principijelno novog biznisa u Turskoj. Počeo je da se razvija privatni sektor, pri čemu orijentacija nije bila na izvozu, već na proizvodima koji će biti konkurentni na domaćem tržištu. Prvi put počela je da se razvija industrija nameštaja, tekstilna industrija, poljoprivreda i prerađivačka delatnost, a potom i mašinogradnja.
Ovaj novi biznis zahtevao je od države veliku efikasnost u upravljanju, kao i sniženje nivoa korupcije. Politička struktura koja je ovo obećavala bila je upravo Partija pravde i razvoja, koja je 2002. godine i došla na vlast.
Naime, za uspeh Partije pravde i razvoja, odnosno vlade Erbakana, smatra se da je najzaslužniji sufijski red Nakšabendija (načelnik turskog generalštaba Ilker Bašbuga misli da je to sekta). Naime, ovaj sufijski red Turske razvio je kod biznismena (vernika) svest o potrebi usavršavanja i međusobne pomoći. Naime, Partija pravde i razvoja od islamskih biznismena zahteva, a ovi to slušaju i izvršavaju, da aktivno ulažu novac i rade na stvaranju blagostanja. Biznismeni finansiraju islamske tehničke i inženjerske škole i univerzitete u Turskoj, ali, pored toga plaćaju kurseve, odnosno studiranje najboljoj deci u prestižnim zapadnim univerzitetima – od osnovnih do doktorskih studija. Njihovim novcem stvara se dopunska infrastruktura. Tako je stvorena atmosfera da je neučešće u programima „islamske solidarnosti“ praktično nemoguće. Sa čovekom u Turskoj koji nije u ovom programu, niko ne bi hteo da vodi bilo kakve poslove.
Osim toga, sufijski red Nakšabendija formirao je sadašnju tursku elitu u svojim verskim školama (iz sufijskog reda Nakšabendi potiču mnogi veoma uticajni ljudi u Turskoj – političari poput predsednika Abdula Gula, predsednika parlamenta Bulenta Aindža, ministra Mehmeta Ali Saina, premijera Redžepa Tajipa Erdogana), želeći modernizaciju islama, gde budućnost neće diktirati verski zatucane osobe (na primer, elektronski mediji u Rusiji preneli su vest da je vlada Saudijske Arabije otpustila 2.000 učitelja i učiteljica zbog „verske zatucanosti“. Za takve je bio greh i „protivno islamu“ sve i svašta, pa i učenje stranih jezika).
Red Nakšabendi je uzeo obrazac delovanja demohrišćanskih partija u Evropi i tako organizovao svoju partiju koja sprovodi islamski politički program, odnosno islamsku modernizaciju društva i države, kao što to čine demohrišćanske partije sa političkim programom Rimokatoličke crkve.
Škola reda Nakšbandija „Mehmet Zahi Kotku“ nalazi se u gradu Iskenderpasu, a kroz nju su prošli i bivši predsednik Turske Turgut Ozal, bivši premijer Nedžmedin Erbakan i njegov naslednik – lider partije „Islamsko blagostanje“, Redžai Kutan. Sadašnji šef reda Nakšabendi u Iskenderpasu, šeih Nuredin Kosan javno je podržao Partiju pravde i razvoja na izborima 2002. godine. Sam šeih Kosan pozvao je članove parlamenta Partije pravde i razvoja da 1. marta 2003. godine glasaju protiv odluke da SAD koristi teritoriju Turske u ratu protiv Iraka (što su ovi poslušali).
„Islamski pokret Milli Gjors“ koji vodi Nedžmedin Erbakan, sa kojim je ideološki veoma bliska Partija pravde i razvoja, takođe je u bliskoj vezi sa sufijskim redom Nakšabendi. Prema turskim izvorima 80 članova reda je među osnivačima Partije pravde i razvoja. Naravno, spisak ovim nije iscrpljen. Mnogi političari imaju svoje korene u ovom sufijskom redu.

EKONOMSKI BUM
Drugi faktor koji je uticao na pobedu Partije pravde i razvoja jesu njeni protivnici. Oni nisu uspeli da promene socijalno-ekonomske uslove u državi. Većina opozicionih lidera na političku scenu stupila je još šezdesetih ili osamdesetih godina 20. veka: čak je iz ove kategorije i bivši predsednik Turske Ahmet Nedžet Sezer, zatim tu je i lider najvažnije opozicione partije Deniz Bajkal (ove, 2010. godine je dao ostavku zbog seksualnog skandala), kao i lider tradicionalnih islamista Nedžmentin Erbakan. Ništa novo ovi ljudi i njihove partije nisu predlagali turskoj javnosti kada je reč o ekonomiji.
Što se tiče unutrašnje politike Partija pravde i razvoja reformisala je pravosudni sistem u državi. Ugašeni su sudovi Državne bezbednosti, čije presude nisu podlegale žalbi. U Ustavu 143 član je regulisao ovo pitanje, pa je ukinut. Uvedena je procedura žalbe Evropskom sudu za ljudska prava, kao i prioritet akata Evropske unije nad lokalnim zakonodavstvom. Parlament Turske izmenio je položaj niza vilajeta na jugo-istoku države, zatim je ukinuo iz Zakona o borbi sa terorizmom čl. 8, koji je predviđao zatvor za propagandu protiv celovitosti Turske. Demokratske promene obezbedile su mogućnost promene i Zakona o društvenim organizacijama, fondovima i sredstvima za masovnu komunikaciju. Najvažniji deo Zakona o medijima je stav da novinari ne moraju da saopšte izvor svojih informacija. Privatnim i državnim kanalima dozvoljeno je da emituju emisije i na jezicima nacionalnih manjina. Privatne škole mogu u svoje programe uvesti i proučavanje jezika nacionalnih manjina. Uveden je moratorijum na izvršenje smrtne kazne i značajno proširena građanska kontrola Oružanih snaga, koje su poslednjih decenija bile najvažnija politička snaga države. U saglasnosti sa kriterijumima Evropske unije vlada Erdogana sprovela je demokratsku reviziju više od 45 zakona.
Istovremeno, vlada je značajno doprinela razvoju turske ekonomije. Bruto nacionalni dohodak (BND) bio je 300 milijardi dolara. Godišnji rast je između 7 i 10 posto, što je najbolji rezultat u poslednjih 40 godina. Drugim rečima, vlada Erdogana je najuspešnija u istoriji Turske.

Za uspeh Partije pravde i razvoja najzaslužniji je sufijski red Nakšabendija, koji je uspostavio sistem „islamske solidarnosti“, što znači da u Turskoj niko ne bi ugovorao poslove sa ljudima koji nisu u ovom sistemu: premijer Turske Redžep Erdogan

NAJAVA PORAZA
Godine 2007. (22. jula) održani su parlamentarni izbori na kojima je opet trijumfovala Partija pravde i razvoja dobivši poverenje 46,7 birača. Zanimljivo je da su pristalice Partije pravde i razvoja uglavnom mladi, tako da partija ima budućnost. Rezultat izbora se odrazio na moć u parlamentu, gde se bira predsednik Turske, pa je kandidat Partije pravde i razvoja, Abdulah Gul, izabran za predsednika države.
U martu 2009. godine u Turskoj su održani lokalni izbori. Za vlast (90.000 funkcija u gradskim vladama) borilo se 19 političkih partija i mnoštvo nezavisnih kandidata. Učešće u izborima uzelo je 80 posto biračkog tela, što govori o poverenju građana Turske u izborni sistem. Kao što se i pretpostavljalo većinu mesta zauzeli su kandidati Partije pravde i razvoja. Prvo mesto osvojila je Partija pravde i razvoja, ali je dobila manje glasova nego na istim izborima 2004. i sveopštim parlamentarnim izborima 2007. godine. Na drugoj strani stabilan rast uticaja na birače iskazale su vodeće opozicione partije: Narodno-republikanska (partija) i Partija nacionalistički pokret. Veliki uspeh postigla je i Partija demokratsko društvo koju podržavaju Kurdi. Zato i domaći i strani politikolozi govore o više o porazu ove partije, nego o pobedi. Sa ovim saglasan je i aktuelni premijer Turske, Erdogan koji je izjavio: „Ovo je lekcija iz demokratije koju je turski narod održao mojoj partiji!“
A ta lekcija je opomena birača, nezadovoljnih što su u Turskoj opstali još neki negativni faktori, kao što je veliko breme spoljašnje i unutrašnje zaduženosti. Osim toga u državi raste broj dece koja rade u uzrastu od šest do 14 godina. Neoficijelni podaci o broju dece uključene u radni proces dva do tri puta su veći od službenih podataka (469.000). Takođe, nivo nezaposlenosti, prema službenim podacima iznosi oko 10 posto radno aktivnog stanovništva države.

Један коментар

  1. Avatar

    Turska iz ovog dopisa ispade demokratska drzava za turke muslimane vjerovatno i jeste jer sto je za njih dobro i korisno nemora za druge biti ni korisno ni dobro a jos manje demokratski.
    Amerika i pojedini u Evropi hoce da je Turska lider demokratije za islamski svijet medjutim nije nesto omiljena u islamskom svijetu razloga ima dosta i iz proslosti ali i iz bliske buducnosti gdje su se morali povinovati Americkim naredjenjima ,od skora su se sukobili sa Izraelom Erdogan pokusava da u posredovanju Palestinskog pitanja ujedno izdigne sebe iznad Irana sa jedne i Saudiske Arabije sa druge strane i Trursku stavi u centar politickih odlucivanja,poznata je krilatica bivseg turskog presjednika od Kineskog do Jadranskog mora javno pozivaju za zastitu muslimana u Kini od kojih kazu oni vode porijeklo,sigurno da to nijesu njihove aspiracije kad je Kina u pitanje ali dobro zvuci.
    Sjecate se pisma iz bolnickog klinickog centra Ljubljana marsal bez noge poziva Ameriku i tadasnji SSSR da sjednu za pregovarcki sto on kobajagi zabrinut a nasi punoglavci masu glavom pored televizora kako mi imamo pametnog predsjdnika.
    Islamski pokret Milli Gjors je posebna prica za sebe nema udruzenja u Njemackoj koje nije pod prismotrom policije dali zbog islamista ili finansiskig izvora iz kojih dobija novac svejedno a unutrasnja situacija u Turskoj je vise nego zabrinjavajuca,niko svoje manjine ne istrebljava i ugnjetava kao Turska naravno uz dozvolu i posiljke naoruzanja iz Amerike kolika je kurdska populacija niko sa sigurnoscu nemoze reci,u turizmu su postigli velike rezultate ali je to ima vise od 10 godina najveca peraonica novca od bijelog praska,naravno sve demokratski i pro evropski.Prije neki dan u jednom manastiru Grcka Pravoslavna Crkva je prvi puta posle 80 godina sluzila leturgiju dok odze zavijau sirom Evrope.Pojavio se svinjski grip po ulicama turci ubijaju svinje svima onima koima to meso sluzi za ishranu a kupiti meso svinjsko i Konstantinopolj je velika nepoznanica jer se Grci ne usudjuju da to iznesu na tezgama.Danas je Konstantinopolj izrastao u cudoviste preko 10 miliona stanovnika a samo pre deset godina 3 najezda iz unurtrasnjosti je velika nijesam siguran da su to sve izveli po urbanistickom planu jer rijetko koji grad i sa vecom ekonomskom moci moze odtrpiti svake godine jedan milion stanovnika vise,sirenjem NATO pakta nije bas dala prednost Turskoj iako to na prvi pogled izgleda veliki je raskorak izmedju zelja i stvarnih mogucnosti na jednoj do realiteta na drugoj strani ,kriza koja pogadja svijet nece zaobici ni Tursku a kada dodju krizna vremena sve izgleda drukcije i mnogo teze a narod kad ogladni bio turski srpski ili americki pocinje da se drukce ponasa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *