Tajna Redžepa Erdogana

Piše Zoran Milošević

Jedan od velikih savremenih zagovornika neoosmanizma jeste aktuelni premijer Turske, R. T. Erdogan. U ovom poduhvatu, on je angažovan na – moglo bi se reći –prefinjen način, predstavljajući se svetu kao liberal, a u suštini želeći da stvarnost oblikuje po islamskom obrascu

Erdogan, odnosno Recep Tayyip Erdoğan – pravilno čitanje prezimena je Erdoan – značajni je islamski političar i državnik. Za ime i ličnost Erdogana, 36. po redu premijera Republike Turske, vezuju se i neke kontroverze. Na primer ona koja se tiče nacionalne pripadnosti aktuelnog premijera Republike Turske, koji – jasno je, nije etnički Turčin. U izvorima se različito navodi njegova nacionalna pripadnost. Naime, jedni navode da je „kavkaskog porekla“, drugi da je hrišćanskog, odnosno gruzinskog (otuda i odlikovanje Gruzije), treći da je Kurd.

RELIGIOZNA MLADOST
Redžep Tajip Erdogan se rodio 26. februara 1954. godine i kvartu Kasimpaša stambolskog rejona Bejoglu u porodici radnika obalske straže na crnomorskoj obali. Kada je Erdoganu bilo 13 godina porodica se preselila u Stambol, pošto je otac svojoj deci (petoro) želeo da obezbedi kvalitetno obrazovanje. Kao dečak trgovao je sa limunadom i zemičkama na nebezbednim ulicama grada. Godine 1965. Erdogan je završio osnovnu školu „Pijale Paša“, a 1973. završava islamski licej imam Hatipa u Stambolu (u islamskim školama školovanje je bilo besplatno). Kako diploma verskog liceja nije bila dovoljna za direktni upis na većinu turskih univerziteta, Erdogan je morao da polaže dodatne ispite. Položio je i upisao je licej Ejup. Pošto se odlikovao velikom religioznošću dobio je nadimak – Hodža!
Poznat je jedan detalj iz njegovog „bogoslovskog“ života: nastavnik veronauke je pitao ko od učenika može da pravilno obavi molitvu da bi drugi učenici naučili od njega. Erdogan je podigao ruku! Kada je ustao nastavnik mu je dao novine, da bi se na njima molio (da stavi na pod, pod kolena i stopala). Međutim, Erdogan je rekao da ne može izvršiti molitvu, jer su na novini nepokrivene žene! Nastavnik je bio oduševljen i dao mu je nadimak šeih Redžep.
U osnovnoj školi je iza zidova škole prodavao lubenice, keks i druge grickalice. To je radio da bi pomogao svojoj siromašnoj porodici. Zatim je prešao u medresu imama Hatiba, gde je sa uspehom završio srednju školu. Erdogan je rano iskazao ljubav ka politici, ali i prema fudbalu. Deset godina je igrao fudbal u nekoliko lokalnih klubova.
Erdoganov interes za politiku pokazao se rano, već u 15 godini (1969). Ušao je u politiku po blagoslovu učitelja Erbokana, koji u to vreme osnovao Partiju blagostanja (ili Partiju nacionalnog spasa). Erbokan ga, 1976. godine, postavlja za predsednika omladinske ćelije Partije nacionalnog spasa (Milli Selamet Partisi) u stambolskom rejonu Bejoglu, a zatim, iste godine, preuzima omladinski deo partije u Stambolu.
Do 1980. godine Erdogan je radio u stambolskim državnim transportnim preduzećima. Iste godine (12. septembra) u Turskoj se dogodio vojni udar i sve političke partije su zabranjene. Tada mu je, jednom prilikom, kada je komentarisao političku situaciju, načelnik u Gradskom savetu transporta, pukovnik u ostavci, rekao da „začepi usta“, što je on odbio. Zbog toga je ostao bez posla. Posle vojnog udara Erdogan je radio kao menadžer u privatnom sektoru i bavio se svojim biznisom, a 1982. godinu je proveo na odsluženju vojnog roka.
Godine 1981. završio je Fakultet za ekonomiju i komercijalne nauke Univerziteta Marmara. Još na Univerzitetu Erdogan je postao aktivista Nacionalne turske studentske asocijacije (Milli Türk Talebe Birlik).
Erdoganova politička zvezda je zasijala 1985. godine, kada je postao predsednik Odbora Partije blagostanja u Bejoglu, a zatim i predsednik Gradskog odbora Stambola, kao i član Centralnog komiteta partije. No, važan detalj u njegovoj biografiji je zatvor.

BUDUĆI PREMIJER U ZATVORU
Erdogan je 1998. godine osuđen pod obrazloženjem da je širio nacionalnu i versku netrpeljivost. Optužnica je podignuta kada je odrecitovao stihove turskog pesnika Zija Gjekapa „Domaća ognjišta“ na islamističkom mitingu (u decembru 1997. godine) u provinciji Siirit, zbog čega je smenjen sa mesta gradonačelnika. Paradoksalno je da stihovi nisu bili zabranjeni, čak je knjiga u kojoj su objavljeni stihovi preporučena od Ministarstva prosvete Turske za škole kao pomoćno sredstvo u nastavi.  Sud je osudio Erdokana na 10 meseci zatvora, ali je on izdržao četiri i pušten je uz uslovnu kaznu. Stihovi koje je recitovao, zaista su za nemuslimane provokativni, jer odišu militarizmom i u funkciji su izazivanja straha od muslimana:
„Naše džamije – naše su kasarne,
Naši šatori – naši su šlemovi,
Naši minareti – naše su rakete,
Molitve – naši ratovi,
To je sveta armija što čuva našu religiju.“
Kada je pošao u zatvor okupilo se oko 500 ljudi, kako bi ga podržali. Otišli su u džamiju Al-Fatiha na molitvu, gde je Erdogan održao sledeći govor: „Praštajte, moji dragi! Moje srce pozdravlja stanovnike Stambola, turski narod i sve muslimane sa blagoslovenim pozdravom Id Al-Adha. Provešću četiri meseca u izučavanju projekata koji će moju državu uvesti u novi milenijum, koje će, ako dozvoli Alah, biti prekrasne godine. […] Takođe vas molim da ne organizujete nikakve proteste pred Centralnim komitetom i drugim partijama. […].“  U to vreme postajalo je aktuelno pitanje Kosmeta. Erdogan nije zaboravio da pozove svoje pristalice da budu uz „stradalnike“ Albance, čije srce bije u duhu islama. Pored toga je još istakao: „Želim da se (Albanci) vrate u svoje domove i da ih uspokojava atmosfera islama, kako bi oni u miru proveli praznik. Takođe želim da svi mladi turski piloti koji učestvuju u bombardovanju Srbije da se bezbedno vrate u otadžbinu“.

Sada je Turska u duhu nove neoosmanske politike počela da pokazuje interes za regionalne probleme, a duboka religioznost donela je turskom premijeru nadimak – Hodža!

POLITIČKA KARIJERA
Marta 1994. godine u Turskoj su održavani lokalni izbori, čiji su rezultati, između ostalog, i to da je Erdogan izabran za gradonačelnika Stambola. Kao gradonačelnik je postigao veliki uspeh. Naime, grad je bio u dugu dve milijarde dolara, što je Erdogan organizacionim promenama  uspeo da vrati  i oporavi gradski budžet. Takođe, novi gradonačelnik čuvao se da bude umešan u bilo kakve afere i finansijske malverzacije i stalno se družio sa narodom. Čak su i njegovi politički protivnici tvrdili da je uspeo da ostane čvrst u poslovima sa zapadnim firmama, koje su mu nudile razne mogućnosti (nagrade) da im obezbedi poslove. Podigao je plate radnicima, brinuo se za njihovo zdravlje i socijalno blagostanje.
Erdogan je i dalje podržavao islamističku politiku lidera partije blagostanja Nadžmetina Erbakana (Necmettin Erbakan) – koji je od 1996 do 1997. bio turski premijer. Određene islamske ideje promovisao je  u sopstvenoj politici, na primer ograničio je upotrebu alkoholnih napitaka u gradu, a ove, 2010. godine, kao premijer, ukinuo je noćne klubove u Turskoj, čak i za turiste.
Kada je izabran za gradonačelnika Erdogan se odbornicima obratio sledećim rečima: „Vi nikada ne možete istovremeno biti sekularista i musliman. […] Svi muslimani sveta očekuju obnovu turske nacije kao muslimanskog naroda. I to će tako i biti! Ustanak protiv sekularizma je nezaustavljiv!“
Kada su ga upitali koja je tajna njegovog blistavog uspeha, Erdogan je odgovorio: „Mi imamo oružje o kojem s ništa ne zna – to je naša vera. Mi imamo islamski moral i primer Poslanika (mir Njemu i blagosloven Alah)“.
Dve godine kasnije (1996) Partija blagostanja učestvuje u stvaranju vlade sa drugim islamističkim partijama, ali je posle novog vojnog udara 1997. godine bila zabranjena, a sam Erdogan zbog propagande svojih ideja i izazivanja nacionalne netrpeljivosti (šovinizma) osuđen na četiri meseca zatvora.

PARTIJE PRAVDE I RAZVOJA
Po izlasku iz zatvora Erdogana je dočekala odluka Ustavnog suda, 1999. godine, o raspuštanju Partije dobročinstva, koja je nasledila Partiju blagostanja. Rezultat ovoga je raskol u partiji na dva dela: konzervativni i reformski. Reformskim delom rukovodio je Erdogan i A. Gul, koji osnivaju Partiju pravde i razvoja, u julu 2001. godine. Sledeće (2002) godine Partija je bila izložena progonima tokom parlamentarnih izbora na kojima je pobedila, osvojivši 363 poslanička mandata, što joj je omogućavalo da sama formira vladu.
Zbog osude, Erdogan nije mogao da bude izabran za premijera, međutim posle agresije na Irak od strane SAD i saveznika, turska elita orijentisana na SAD je dala saglasnost da se promene zakoni  i Erdogan je postao premijer (2002 – 2003 vladu je vodio Erdoganov eksponent Abdula Gul). Zatim je vlada na čelu sa Erdoganom donela odluku na turska armija napadne Kurde u Iraku. U razgovorima sa zapadnim političarima uvek je isticao da je za njegov uspeh „zaslužna vera i islamski moral“.
Kao premijer započeo je da „ispravlja“ sve ono što su sekularisti pogrešno uradili. Pomirio se sa Jordanom, posle niza godina mržnje. Isto je urađeno i sa Azerbejdžanom, utvrđena je saradnja sa Irakom i Sirijom. Takođe, ukinuo je zakon o zabrani imenovanja sela i gradova na kurdskom jeziku, onako kako su ljudi to vekovima zvali na terenu. Dozvolio je rad nekim kurdskim televizijama, ali ne i obrazovanje na kurdskom jeziku u državnim školama.
Erdogan je kao premijer, takođe, sproveo novčanu reformu (2004 – 2005) koja je dovela do umanjenja inflacije, zatim je postigao dobre rezultate u borbi sa korupcijom, izgradio je niz socijalnih ustanova, elektro-stanica. Preobražaj koji je Turska doživela pod njegovim rukovodstvom ocenio je kao „nemu revoluciju“.
Predstavnici Evropske unije su sredinom 2000. godine optužili Erdogana za gušenje „slobode štampe“, povezane sa članom 301 krivičnog zakona koji zabranjuje vređanje svega što je tursko. Po ovom članu osuđen je laureat Nobelove nagrade pisac Orhan Pamuk. Zbog vređanja turskog, ubijen je i novinar jermenskog porekla Hrant Dink.
Godine 2005. podržao je osnivanje „Alijanse civilizacija“, što je predložio premijer Španije Hose Luis Rodriges Sapatero, koja treba da dovede do umanjenja sukoba između Zapada i islamskog sveta.
Januara 2009. godine učestvovao je Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, gde je postao učesnik konflikta, jer je oštro kritikovao presednika Šimona Peresa, koji je branio poziciju Izraela u sektoru gaze. Kada ga je predsedavajući prekinuo Erdogan je napustio forum. Po povratku, na aerodromu u Stambolu, dočekan je sa velikim oduševljenjem građana, koji su izrazili solidarnost sa svojim premijerom.  Jula iste godine učestvuje u samitu Velike osmorice u Akvili, gde je oštro osudio Kinu za gušenje ujgurskih demonstracija u gradu Urumči, rekavši da je „protiv Ujgura praktično izvršen genocid“.
Na lokalnim izborima 2009. godine partija pravde i razvoja dobila je manje od 40 posto glasova, što je posvedočilo o smanjenju popularnosti ove partije.
Međutim, ovo nije najveća nevolja koja snalazi Erdogana i njegovu islamističku Partiju pravde i razvoja. Naime, za 12. septembar zakazan je referendum povodom ustavnih reformi, koje, ako se usvoje, mogu suštinski da izmene unutrašnje ustrojstvo države. Potom slede parlamentarni izbori. U oba slučaja građani Turske glasaće „za“ ili „protiv“ premijera Turske – Redžepa Tajipa Erdogana. Turski analitičari ističu da ako aktuelni premijer uspe da položi „test poverenja narodne većine“ i bude po treći put izabran, to će lider partije Pravde i razvoja postati prvi turski premijer koji je toliko dugo uspeo da zadrži vlast. Takođe, vladajuća partija dobiće mogućnost da u Turskoj sprovodi strateške promene osloncem samo na sopstvene snage. U slučaju drugačijih rešenja, tursku državu očekuju vremena koalicionih vlada, žestoka politička borba u kojoj će, kako se pretpostavlja, biti najaktivnija kemalistička opoziciona Narodno-republikanska partija (NRP) i Partija nacionalistički pokret (PNP).

DVE INTERESANTNE ČINJENICE
U avgustu 2003. godine Erdogan je oženio sina Bilala ćerkom poznatog stambolskog juvelira Rejjana Uzunera. Interesantno je da su na svadbi bili političari, premijer Albanije Fatos Nano, ministar inostranih poslova Turske A. Gul i premijer Italije Silvio Berluskoni.
U maju 2010. godine Erdogan je posetio Azerbejdžan. Osim što je domaćinima stalno govorio da je „Razvoj Azerbejdžana razvoj Turske“ i da sledi princip „Jedan narod – dve države“, ova poseta je značajna jer su Azerbejdžanski politikolozi imali konferenciju na temu „Šta se događa u Turskoj?“, gde se čulo mišljenje da Turska sve ovo radi u saglasnosti za Zapadom, tačnije važnim „neformalnim“ centrom moći – Klubom Bilderberg, čiji je Erdogan miljenik! (Zerkalo, Azerbejdžan, 20.05.2010.)
Na kraju, možemo reći da je Erdogan ideal-tipski neoosmanlija. Nije etnički Turčin, a poput mnogih za vreme Osmanske imperije veoma mnogo je uradio za Tursku i posebno islam. Ovaj obrazac se sada, izgleda, nameće kao rešenje za sve države koje su nekada silom osvojene i gurnute u Osmansku imperiju.

____________________

Učinak  vlade R. T. Erdogana

– Otvaranje kurdskog pitanja. Erdogan je prvi premijer Turske koji se prilično duboko i široko uključio u ovaj problem, mada je ovo pitanje u poslednje vreme zanemario
-U  pregovorima sa Evropskom unijom o pridruživanju Turska je imala inicijativu, ali nisu ostvareni pomaci. Nasuprot, Turska se okrenula formiranju sopstvene „unije“ opredelivši se za neoosmansku politiku.
– Ostvaren  je pomak u kiparskom i jermenskom problemu. Čak su i u službenu tursku ideologiju unesene korekture.
– Erdogan je verovatno prvi turski premijer koji je posvetio veliku pažnju lokalnim Alavitima (nacionalna manjina). Aktuelni premijer je prvi javno izašao u javnost sa stavom da se treba odreći predrasuda o nacionalnim manjinama koje žive u državi.
– Važne promene dogodile su se u spoljno-političkoj sferi. Ako je ranije Turska bila orijentisana isključivo na Zapad, dok je obim problema u kojima je uzimala učešće bio ograničen, sada je Turska u duhu nove neoosmanske politike počela da pokazuje interes za regionalne probleme.
– Za vreme vlasti PPR Erdogana ostvareni su značajni rezultati u oblasti ekonomije, što većina turskih ekonomista i priznaje. Bez obzira na međunarodnu krizu, Partija pravde i razvoja je preduzela mere koje su omogućile da Turska sa neznatnim gubicima izađe iz krize. Na taj način, iako nisu ostvareni svi postavljeni ciljevi, Erdoganova partija je uspela da Tursku pretvori u jednu od vodećih ekonomija u svetu, a materijalni položaj turskih građana se primetno stabilizovao.

Један коментар

  1. Avatar

    Odličan text! Sjajno se kombinuju biografija, religija i politička metafizika.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *