Tadić skreće južni tok

Piše dr Svetislav Krstić

Dogovorom sa premijerom Bugarske Bojkom Borisovom o promeni trase „Južnog toka“ predsednik Srbije dao je zapravo podršku bugarskoj energetskoj politici koja, pod uticajem EU i SAD-a, treba da spreči ekonomsko širenje Rusije na  Balkanu

Zbirka političkih „bisera“ koje oko sebe seje predsednik Srbije Boris Tadić,  nedavno je uvećana za još dva kapitalna primeraka. Za njihovu premijeru dovoljan mu je bio samo jedan dan, 6. avgust 2010, u Varni, tokom jednodnevne posete Bugarskoj. Zanimljivo je zapitati se o čemu je reč, s obzirom na to što srpski vlastodržac ima veoma širok spektar aktivnosti (bez obzira na skromne ustavne nadležnosti predsednika republike). Tadić je, u dogovoru sa premijerom Bugarske vlade Bojkom Borisovom, ovoga puta odlučio da skrene gasovod „Južni tok“ sa njegove predviđene trase. On naime predlaže da krak gasovoda uđe u Srbiju kod  Dimitrovgrada. Takođe je najavio učešće Srbije u finansiranje izgradnje bugarske nuklearne elektrane „Belene“.
Mada studija izvodljivosti dela gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju još nije gotova, opšte je poznato da je mesto njegovog ulaska iz Bugarske u Srbiju, kod Zaječara. Tako je definisao u projektnom zadatku nosilac celokupnog posla, ruski „Gasprom“ iz nekoliko veoma bitnih razloga, koji se mogu izraziti rečima: najkraće, najjeftinije, najlakše, najbrže. Upravo ove četiri reči su ključne kada su u pitanju strateški projekti čije realizacije su skopčane sa velikim političkim, tehničko-tehnološkim i ekonomsko-materijalnim izazovima, poput „Južnog toka“.
Što se tiče zainteresovanosti Srbije za izgradnje bugarske nuklearne elektrane, o toj temi je nedavno govorio ministar energetike Petar Škundrić. Tadić je svojom izjavom u Varni dao vetar u jedra celoj zamisli, bez obzira što o tome nema ni reči u zvanično važećoj strategiji razvoja energetike Srbije. No navikli smo već da se Tadić mnogo ne obazire na usvojene propise i da se meša u poslove ministarstava i vlade.
Tadić svoje, za predsednika Republike neuobičajeno uplitanje u već dogovorene međudržavne i međukompanijske odnose, obrazlaže nacionalnim interesima, jer bi se ulaskom gasovoda kod Dimitrovgrada  olakšao i ubrzao proces gasifikacije Srbije. Dalje, Srbija bi finansiranjem bugarske nuklearke obezbedila za sebe potrebne količine električne energije i izbegla izgradnju nuklearne elektrane na svojoj teritoriji. Na prvi pogled lepo, korisno i patriotski, nema šta. Međutim, pod firmom nacionalnih interesa, Tadić se direktno uključio u lobiranje i političke igre u borbi Zapadnih zemalja i Rusije za energetsku prevlast na Balkanu. Srbiju bi to moglo skupo da košta!

TADIĆ  GRADI  BUGARSKU  NUKLEARKU
Nije ni malo slučajno što je Tadić baš u društvu predsednika bugarske vlade Bojka Borisova, izneo sporne izjave. Bugarska i Rusija su potpisale energetske sporazume o izgradnji nuklearne elektrane „Belene“ i gasovoda „Južni tok“ (u januaru 2008. godine). Poslove oko izgradnje nuklearne elektrane dobio je ruski „Atomstrojeksport“, a nosilac posla izgradnje gasovoda je ruski „Gasprom“. Pripremni poslovi na oba projekta nesmetano su započeti i sve je išlo po planu do izbora sadašnje bugarske vlade, u julu 2009. godine. Jedna od prvih poruka bugarskog premijera Borisova odnosila se na preispitivanje energetskih sporazuma sa Rusijom. Do promene kursa u bugarskoj energetskoj politici došlo je pod uticajem Evropske unije i SAD-a, koji vide opasnost po svoje interese od ekonomskog širenja Rusije na strateški važnom Balkanu.
Bugarska nuklearka „Belene“ ima predviđenu lokaciju pored istoimenog mesta na Dunavu, oko 200 km nizvodno od srpsko-bugarske granice. Ona treba da zameni postojeću bugarsku nuklearku „Kozloduj“ (takođe na Dunavu) kojoj ističe operativni vek i čija će četiri nuklearna reaktora postepeno biti izbačena iz upotrebe. Prvobitnim ugovorom sa ruskim izvođačima bilo je predviđeno da kilovati električne energije krenu iz prvog bloka (snage 1000 megavata) 2014. godine, a godinu dana kasnije i iz drugog bloka, iste snage. I dok je izvođač „Atomstrojeksport“ već uveliko krenuo u realizaciju projekta, Bugari su u junu 2010. godine doneli odluku da odlože izgradnju nuklearne elektrane na neodređeno vreme, dovodeći ceo projekt u pitanje. Obrazloženje za takav korak je da nisu uspeli da obezbede zapadne investitore i strateškog partnera. Iza takve odluke stoji Komisija EU i zapadni nuklearni lobi, koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da ruska kompanija gradi nuklearku u Bugarskoj, članici EU.
Najpre je traženo da se u ceo posao oko izgradnje nuklearke uključe zapadni eksperti koji bi izvršili reviziju celog posla. Posle toga, kada su iz „Atomstrojeksporta“ uspešno odgovorili na nekoliko hiljada novih zahteva, proisteklih iz skupog ekspertskog angažovanja, EU je otvoreno zatražila da se u izgradnju dva nuklearna reaktora, servisiranje rada nuklearke, proces deponovanja radioaktivnog otpada i sl. uključe zapadne kompanije. Tako su u celu priču ušli zapadni energetski giganti „Areva NP“ i „Simens“, a zatim još neke zapadne kompanije. Za uzvrat, visoki komesar za energetiku EU Ginter Jotinger obećao je Bugarima da će im pomoći u pronalaženju investitora za „Belene“. I eto pronašao je bar jednog, Borisa Tadića, tj. Srbiju.

NOVO ZADUŽIVANJE SRBIJE
Interes Srbije da finansira izgradnju energetskih postrojenja u drugim državama ne postoji. Čak i kada bi energetika Srbije bila visokoakumulativna i sa viškom kapitala (a u praksi je baš suprotno) i tada bi imala preča posla i povoljnije investicione aranžmane u domenu domaće energetike. To je, pre svega, povećanje stepena energetske efikasnosti postojećih proizvodnih postrojenja, izgradnja termoelektrane „Kolubara B“ izgradnja nove hidroelektrane na Dunavu, povećanje učešća obnovljivih izvora u domaćoj proizvodnji energije, itd. Svi ovi prioriteti nalaze se u proklamovanoj i usvojenoj „Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine“. U njoj nema ni pomena o izgradnji nuklearne elektrane, jer je u Srbiji, kao uostalom i u većini evropskih zemalja, još uvek na snazi moratorijum koji zabranjuje građenje nuklearnih energetskih postrojenja.
Pa zašto onda predsednik Srbije, mimo važećih dokumenata i interesa svoje zemlje, u stilu velikog „bosa“ obećava učešće u izgradnji nuklearke „Belene“ iz koje prvi kilovati (po najnovijim prognozama) neće krenuti pre 2017. i 2018. godine, a možda i nikad? Zato jer bi Srbija svoje učešće finansirala iz međunarodnog kredita. Tako bi se finansijeri sa zapada osigurali. Umesto da u ovo doba krize ulažu svoj kapital direktno u nesiguran projekt „Belene“ oni će ići sigurnijim putem: daće kredit Srbiji (red veličine oko milijardu evra) i obezbediti plasman svog novca državnom garancijom. Kako će građani Srbije vratiti taj kredit i da li će za uzvrat ikada videti kilovate iz bugarske nuklearke – to njih ne zanima. A zašto bi, kada o tome očigledno ne razmišlja ni predsednik Srbije.

BORBA TITANA
EU iz godine u godinu postaje sve više energetski zavisna od Rusije. To se naročito vidi kada je u pitanju prirodni gas, energent koji je sve više i više zastupljen u ukupnoj energetskoj konzumaciji u Evropi i na globalnom nivou. Pošto njena sopstvena proizvodnja prirodnog gasa opada, a potrebe za ovim energentom neprekidno rastu, EU pokušava da na svaki način smanji udeo ruskog gasa u svom uvozu, koji je već sada preko 140 milijardi kubnih metara godišnje sa tendencijom porasta. Jedina supstitucija uvozu ruskog gasa je dopremanje gasa iz bogatog kaspijskog i srednje-istočnog regiona (Azerbejdžan, Turkmenistan, Iran). U tom cilju planira se izgradnja strateških gasovoda koji bi u Evropu dopremali prirodni gas iz ovih bogatih nalazišta. Svakako je najpoznatiji „Nabuko“ ali se poslednjih godina pojavljuju i AGIR, TGI i TAP.
AGIR (skraćenica od Azerbejdžan-Gruzija-Rumunija) je projekat gasovoda kojim se planira doprema gasa iz Azerbejdžana, preko Gruzije i Crnog mora u Rumuniju, a odatle u ostale zemlje EU. TGI (Turska-Grčka-Italija) je projekat koji takođe doprema kaspijski gas preko Turske, Grčke i Jonskog mora u Italiju, a odatle dalje u Evropu. Najzad, TAP (Trans-jadranski gasovod) koji bi preko Grčke i Albanije, te Jadranskog mora dopremao kaspijski gas u Italiju.
Svi ovi gasovodi pripadaju tzv. Južnom gasnom koridoru i direktna su konkurencija ruskom „Južnom toku“. Izgradnjom bar nekog od njih, Evropa bi zaustavila i čak smanjila svoju zavisnost od ruskog gasa. Iza svakog od ovih projekata gasovoda stoje konzorcijumi najvećih evropskih energetskih kompanija (nemački E.ON Ruhrgas, norveški Statoil Hydro, italijanski ENI…) i svi se nalaze u fazi izrade projektne dokumentacije, baš kao i „Južni tok“. Trenutna trka između ovih gasovoda i „Južnog toka“ zasigurno će imati ishod u skladu sa našom izrekom: ko prvi devojci – tom devojka.
U ovoj mrtvoj trci između EU i Rusije, bugarska vlada dobila je zadatak da odugovlači početak izgradnje „Južnog toka“, po svaku cenu. Sada, kada je izrada projektne dokumentacija pri kraju, Bugarima u pomoć dolazi Tadić tražeći da „Južni tok“ uđe u Srbiju kod Dimitrovgrada, a ne kod Zaječara. Ovaj, vremenski očigledno tempiran, zahtev vraća ceo posao oko izrade studije izvodljivosti čitavog projekta na sam početak. Zašto? Zato što bi promena mesta ulaska gasovoda u Srbiju izmenila suštinski ne samo trasu i studiju izvodljivosti dela gasovoda koji prolazi kroz našu zemlju, već cele trase od izlaska gasovoda iz Crnog mora. Dakle, ulazak kod Dimitrovgrada bi promenio kompletnu trasu „Južnog toka“ kroz Bugarsku. Sve ovo bi značilo nužnost izrade nove kompletne studije izvodljivosti kroz Srbiju i Bugarsku od samog početka. To bi, sa svoje strane, odložilo početak izgradnje gasovoda na više od godinu dana.
I to bi bio presudni momenat kada bi evropske verzije Južnog gasnog koridora dobile odlučujuću prednost u odnosu na rusku, tj. „Južni tok“. Gasprom bi u takvim uslovima verovatno odložio ili odustao od celog posla i okrenuo se drugim projektima sa izvesnijim ishodom. Intenzivirao bi povezivanje gasovodom ruskih gasnih polja u Sibiru sa velikim potrošačem i uvoznikom prirodnog gasa, Kinom. Takođe bi dogovorio sa Ukrajinom modernizaciju i proširenje postojećih transportnih kapaciteta, s obzirom na to što sada u Kijevu sedi Rusima naklonjen predsednik Janukovič, koji im je već predložio taj posao. Rusi ne bi preterano mnogo žalili Južni tok!

PREKO LEĐA SRBIJE
A šta bi bilo sa Srbijom? Ona bi ostala bez najveće strane investicije u svojoj istoriji i razvojnog ciklusa koji bi ova pokrenula, dakle šanse da oživi svoju potpuno posrnulu ekonomiju. Ostala bi bez nekoliko stotina miliona evra prihoda od transportnih taksi, koje bi joj svake godine donosio „Južni tok“. Izgubila bi poziciju važnog regionalnog igrača u oblasti energetike i time veći geopolitički značaj. Takođe bi došla na glas kao veoma nepouzdan partner za strana ulaganja. Rusima bi smo se ozbiljno zamerili jer smo osujetili njihove geopolitičke i ekonomske planove na Balkanu i prema Evropi. Šta to sve znači za političku i ekonomsku poziciju Srbije, nije ni potrebno komentarisati.
Da li bismo izvukli makar nekakvu korist od svega? Možda bi nas EU, za čiji interes smo odigrali svoju prevratničku ulogu, naprasno primila u svoje redove? Naravno da ne bi, jer je zacrtano još odavno da Srbija ne može ući u EU pre Kosova kao nezavisne države. Samo bi Tadić dobio tapšanja po ramenu evro-atlantskih moćnika, što bi godilo njegovoj sujeti i podiglo ugled kod onih koji priželjkuju Srbiju u granicama beogradskog pašaluka i na otprilike približnom stepenu ekonomskog razvoja.

______________

Autor je doktor fizike i član Izvršnog Biroa UNECE Gasnog Centra u Ženevi.
Savetnik je za razvoj u JP „SRBIJAGAS“.