Strategija „patriotskog“ prepuštanja Kosova

Piše Milovan Balaban

Novom rezolucijom, podnetoj Generalnoj skupštini UN, oficijelni Beograd praktično prihvata pravnu utemeljenost proglašenja nezavisnosti Kosova. Ipak, to kao i odluka MSP-a, ima i dobru stranu: čitava nacija sada jasno može da vidi ulogu srpskog režima u sprovođenju NATO plana, čiji je cilj legalizacija otcepljenja južne srpske pokrajine

Pokušaj usaglašavanja novopodnete rezolucije Generalnoj skupštini UN sa našim evroatlantskim „prijateljima“, posle kratkog simuliranja sukoba sa njima, potpuno ogoljuje marionetsku prirodu Tadićevog režima. Rezolucijom se praktično prihvata pravna utemeljenost proglašenja nezavisnosti Kosova, a samo se osporava forma jednostrane secesije. Pregovarački proces se usmerava ka prevazilaženju te protivrečnosti, kako bi se Srbi i kosovsko-metohijski Albanci dogovorili na koji način da jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti postalo obostrano prihvatljivo. Ipak, sve to ima i dobru stranu: čitava nacija sada jasno može da sagleda ulogu srpskog režima u sprovođenju NATO plana, čiji je cilj legalizacija otcepljenja južne srpske pokrajine.

ZAMAJAVANJE NARODA
Još tokom predizborne kampanje 2008. godine, aktuelna vlast je obećala: „I EU, i Kosovo“. To je učinila u okolnostima kada je već bilo nesporno da Kosovo možemo efikasno da branimo samo po cenu suprotstavljanja Americi i EU. Da bi parodija bila veća, Tadićev režim je uporno ponavljao da do postavljenog cilja (I EU, i Kosovo) moramo doći putem intenzivne saradnje sa Amerikom i NATO-om. Tvrdio je da će svojom „mudrom“ politikom i kooperativnošću ubediti evroatlantske centre moći u kompatibilnost njihovih i srpskih interesa.
Ko je hladne glave analizirao politička događanja poslednjih dvadeset godina, znao je da je to nemoguća misija. No, u uslovima okupacije domaćih medija, beskonačnog propagandnog ponavljanja nerealnih priča, običan svet, pa čak i mnogi misleći ljudi, vremenom su počeli sa tihom nadom da prate uporednu „borbu“ režima za Kosovo i produbljivanje prijateljstva sa EU i SAD-om. U toj „borbi“ sve jače je sijala zvezda ministra Jeremića, čije su izjave davale utisak iskrene zabrinutosti za srpski teritorijalni integritet (na isključujemo mogućnost da je toga u nekom obliku i bilo), što je predstavljalo kontrast u odnosu na postupanje nekih drugih vladajućih političara, zaduženih za atlantske integracije.
Umereno-nacionalnom retorikom Tadić i Jeremić davali su „patriotski kredibilitet“ režimu. To je bio deo igre smišljene u Vašingtonu, koji je svestan da je tako nešto nužno kako bi, nesumnjivo većinski patriotski nastrojen, srpski narod bio prevaren. Dok su spomenuti političari, a pogotovo ministar spoljnih poslova, zamajavali narod pričajući o odlučnoj „borbi“ za našu južnu pokrajinu, pokrovitelji tzv. kosovske državnosti odrađivali su posao. Rezultat je, posle odluke MSP-a, izuzetno teška situacija naše države. Ipak, bitka nije izgubljena, ali da bi mogli nešto konstruktivno da učinimo moramo da odbacimo kako dosadašnju pogubnu strategiju odbrane Kosova, tako i temeljne postavke na kojima zadnjih godina počiva naša državna politika.

TUMAČENJE DEVEDESETIH
DS je u potpunosti prihvatila zapadnu propagandnu verziju o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, i „nužnost“ da uradimo sve da bi ušli u EU. Tokom kampanje 2008. godine birači su upozoravani da ne glasaju za „nacionalističke“ snage koje su izazvale ratove. Srbima, po Tadiću i njegovim partnerima, rat nije nametnut od strane Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, koji su uz pomoć Amerike i njenih saveznika radili na ostvarenju svojih nacionalnih aspiracija, odnosno od Vašingtona i Brisela, čija je delovanje bilo usmereno na geopolitičkom ovladavanju balkanskog prostora. Ne, oni su, pre svega, optužili snažne (tada nepodeljene) radikale (koji su tokom 90-ih samo dve godine participirali u vlasti), i tek uzgred SPS koji im nije predstavljao konkurenta za vlast, za sva zla koja su harala ovim prostorima, čime su krivicu za savremene balkanske ratove svalili na pleća srpskog naroda. A jednako snažno kao i SRS, optuživali su i DSS, da će Srbiju gurnuti u novi sukob sa zapadom.
Računajući da u narodu još postoji strah od onoga što nam se desilo tokom 90-ih godina, izigravali su mirotvorce koji ga brane od besmislenih ratova. Iako je narod uglavnom prozreo njihovu retoriku, ipak se uplašio nove konfrontacije sa zapadom. Od njega je planski skrivana istina da do pritisaka kakve smo doživeli devedesetih, usled slabljenja Amerike a uzdizanja Rusije i drugih velikih država van zapadne hemisfere, više ne može doći.
Svaljujući krivicu za ratove na prostoru bivše Jugoslavije na nekadašnje srpsko vođstvo, sadašnji režim je abolirao NATO. Štaviše, svojim stavovima dao je alibi i svim separatističkim republikama, te albanskim teroristima. Naime, sledeći logiku našeg vladajućeg kruga, ispada da vođe drugih naroda u bivšoj SFRJ nisu bili u mogućnosti da  se sporazumeju sa „balkanskim kasapinom“ i „srpskim varvarima“. Tu se radi o usvajanju najcrnje zapadne propagande protiv Miloševića i čitavog našeg naroda.

MITING ZA „ODBRANU“ KOSOVA
Na sličan način sadašnji državni vrh delovao je i na drugim poljima. U vreme mitinga za Kosovo iskazana narodna energija svakoj ozbiljnoj vlasti poslužila bi kao najveći kapital u sprovođenje politike očuvanja teritorijalnog integriteta. To su shvatili evroatlantski krugovi, i upravo zbog toga su sa svojom petom kolonom u Srbiji radili na obesmišljavanju mitinga. Njegovi učesnici, na čelu sa Koštunicom i Nikolićem, prikazani su kao primitivni varvari i rušitelji stranih ambasada i sopstvenog grada.
Medijska spinovanja posle velikog narodnog skupa imala su cilj da anuliraju veliku narodnu podršku jedinstvu zemlje. Slika dve devojke koje su miting iskoristile da kradu, postale su, u režiji stranih i domaćih medija, simbol protestanata. Namera je bila da se pošalje poruka da se stotine hiljada ljudi i nije skupilo da bi izrazilo otpor secesiji dela Srbije, već da izazivaju nemire, ruše grad i pale ambasade. Srbi su prikazani kao poznati huligani, koji su se ponovo zaželeli krvi.
U svemu tome je, pored prozapadnih medija, evroatlantističkih stranaka i ideološkog krila NVO-a aktivno učestvovao i predsednik Tadić. Da ni bi prisustvovao mitingu, na prečac je otišao u posetu Rumuniji. U duhu propagandnih klišea o kojima smo govorili, osudio je divljanje „huligana“ (tj. okupljanje naroda). A postupcima posle mitinga potvrdio je svoje opredeljenje da se za državne interese možemo boriti samo uz pomoć naših zapadnih „prijatelja“ koji su, u stvari, baš oni koji rade na tome da naša država bude pocepana.

U mirnoj atmosferi predsednikovog kabineta, pravni eksperti za koje niko nije čuo, napravili su „mudru“ državnu strategiju odbrane Kosova. Za njenog protagonistu određen je ministar Jeremić

„ODBRANA“ DRŽAVE
Kada je narod, kriminalizacijom mitinga, eliminisan iz aktivnog učestvovanja u odbrani države, moglo se pristupiti realizaciji sledeće faze plana. U mirnoj atmosferi predsednikovog kabineta, pravni eksperti za koje niko nije čuo, napravili su „mudru“ državnu strategiju odbrane Kosova. Za njenog protagonistu određen je ministar Jeremić.
Dok je narod lagan da će Kosovo biti energično branjeno, kako bi Vašingtonu i Briselu bila isplaćena prva rata nadoknade za izbornu podršku, odmah je prihvaćena misija EULEKS, koja je imala zadatak da u skladu sa odbačenim Ahtisarijevim planom nadležnost poverene UN postepeno prenese na privremene kosovske institucije. Sa druge strane, u međunarodnim institucijama prešlo se na „proaktivno“ postavljanje kosovskog problema. Iz Saveta bezbednosti pitanje secesionističke pokrajine izmešteno je u Generalnu skupštinu, što je bila prva etapa  na putu ka nemuštom obraćanju MSP-u. Iako je bilo predloga da se tuže države koje su priznale Kosovo, vlast je insistirala na traženju sterilnog savetodavnog mišljenja „relevantnog“ svetskog suda, bez obzira što se u startu znalo da od toga nećemo imati koristi, a možemo imati štetu.
Režim je u dogovoru sa svojim zapadnim mentorima kosovsko pitanje prebacio na onaj međunarodno-pravni „teren“ koji njima odgovara.  Na unutrašnjem i regionalnom planu takođe se žurno radilo, sve u cilju „popravljanja“ međunarodnog imidža zemlje, što je opet trebalo da, navodno, popravi našu pregovaračku poziciju. Da bi odnose sa susednim državama podigao na viši nivo, predsednik je prihvatio suočavanje sa našom „grešnom“ istorijom. Padala su neformalna izvinjenja Hrvatima i Bošnjacima, a da pri tome nije bilo reciprociteta. To je pravdano potrebom da se pokajemo (što se pretvorilo u ritualno posipanje pepelom) za naša zlodela, a oni, neka rade kako hoće. Vrhunac servilnog izvinjavanja bila je nakaradna rezolucija o „genocidu“ u Srbrenici, koja je imala i značajne praktične posledice. Njenim donošenjem potkrepljene su težnje Bošnjaka da ukinu Republiku Srpsku. Predstavljanjem sopstvenog naroda kao genocidnog umanjena je i šansa za sprovođenje jednog od dva „prioritetna“ cilja ove vlade – odbrane Kosova. Koja normalna manjina bi svojevoljno prihvatila da živi pod vlašću genocidnog naroda?

FINALE „DRŽAVOTVORNE“ POLITIKE
Dok nas je režim zamajavao glumljenjem patriotizma, približava se „sudbonosna“ odluka „uglednog“ međunarodnog suda. Ona je razvejala sve iluzije o državotvornoj politici koju je vodila Tadićeva ekipa. I ne samo što predstavlja dokaz da je ona bila pogrešna, već pruža i mogućnost da do kraja bude razotkrivena strategija lažne odbrane Kosova. Aktuelna usaglašenost poteza Tadića sa evroatlantskim antisrpskim centrima, u simbiozi sa sagledavanjem delovanja režima u prethodnom periodu, govori o postojanju dobro smišljenog plana (ako naši vlastodršci nisu znali sve njegove detalje, to ih ne amnestira) po kojem bi, mic po mic, srpska država prihvatila „realnost“ nezavisnosti dela svoje teritorije.
Ono što sledi je patetično ponavljanje vladajućeg kruga kako nikada nećemo prihvatiti postojanje nezavisnosti Kosova, no stvari će ići u drugom pravcu. Iako nećemo formalno priznati Kosovo, tretiraćemo ga kao državu. A „patriotski“ mediji i analitičari, koji glume nezavisnost, a u suštini su u funkciji režimske propagande, i dalje će pravdati „časne“ neuspehe u „velikoj borbi“ za srpske interese, u kojoj se protiv svetskih moćnika nije moglo više postići. Sa druge strane, i evroatlantski mediji, političari i NVO aktivisti, takođe tajno naklonjeni režimu, produžiće da napadaju vlast zbog pogrešne politike, tj. što su se uopšte zalagala za „srpske nacionalističke pretenzije“. No, i jedni i drugi će, kao i do sada, svesrdno raditi na održanju političkog establišmenta koji će u istoriju ući kao onaj koji je svojom (ili stupidnom ili izdajničkom, ili i jednom i drugom) politikom mnogo učinio da izgubimo Kosovo. Lažne patriote i deklarisano antisrpski krugovi, na istom su zadatku. A na svima nama je da učinimo sve što možemo da ih razobličimo i onemogućimo unutrašnje faktore rasparčavanja Srbije.

6 коментара

  1. Avatar

    Na svima nama je da ucinimo se sto mozemo da ih razoblicimo i onemogucimo unutrasnje faktore rasparcavanja Srbije.
    Pa dobro kad je tako gdje je narod na ulici, ili pored malog ekrana ,a sta se gleda konteiner ili saopstenje Gvida Vestevelea da je Evropa krecila dali jupolom ili lotusom svejedno jednako joj se pise ,a nama po obicaju, bar mi imamo iskustva u ratovima samo u proslom vijeku 6.
    Pominjati politicare iz Srbije Crne Gore i Republike Srpske mislim da nije potrebno jer se svakome iole niormalnom covjeku gadi od tih osoba.
    Dali ce oni od tih gadjenja saci sa vlasti sigurno nece pa sta da ucine gradjani da im se ne pocne povracati a i to ce brzo ali od glad.Dali Srbija ali i ne samo Srbija ceka prvu paradu pedera pa da se pobuni zar ce mo rusiti i mijenjati vlast sto nam se necija guzica i naklonost prema njoj svidja ili ne, dali ima narod kome je vaznija drzava od (bulje) ima vjerovatno ali su u manjini ,kako stavri stoje promjena vlade i rukovodstav drzava Srbije iCrne Gore i Republike Srpske ceka na odluku dupeta koje je josuvjek dobro zbrinuto jer ponos rodoljublje odavno nemaju utociste u srpskom narodu jedino smo spremi da se pobunimo protivu guzice ,medjutim kada se vidi posjeta stranih politicara nasem regionu i to ce se promijeniti ako vec nije na znam sta je po ovom pitanju rekao Gospodin Ministar spoljnih poslova Njemacke i Vice kancelar Gvido Vestevele.

  2. Avatar

    Premijer kostunica je u vreme svoje vlade potpisao okupaciju Srbije od strane NATO okupatora,(vuk draskovic je bio ministar u njegovoj vladi) da mogu krstariti Srbijom bez ikakve odgovornosti. Sta mlate sad kada su isti placenici zapada, pa i sps je bio u toj vladi. Prodaju maglu.

  3. Avatar

    Strategija odbrane Kosova i Metohije mozda nije najbolja,mozda nije najsrecnije odabrana,ali je,siguran sam, jedino moguca kao dobro izbalansiran pristup u datim oklonostima. Jasno je da,kao i tokom veceg dela nase istorije,nemamo na koga da se oslonimo,lose biramo saveznike,te shodno tome moramo gaziti kroz medjunarodne odnose kao po jajima.To je ipak malo bolja varijanta od one u kojoj smo gazili kao bos po trnju.Mnogo prozivana real-politika,trazi od nas da se malo primirimo a ne i da damo tapiju Kosmeta.Prevedeno na jezik nemustih-tol’ko za te pare i vidimo se do bolje prilike.Zato,pamet u glavu,kako ono rece Fredi Merkjuri-show must go on.

  4. Avatar

    Mislite da u srpskom narodu nema drugih ljudi ,mislite da nema postenih iskrednijih i boljih ,mislite da su ovi preplaceni na ringispil koji se zove Srbija, i ima da se okrece dok se ne raspane i dok se njima i medjunarodnim holstaplerima hoce, Ren Vestevele ili kako ce se sjutra drugi zvati pa da cekamo kavog su oni seksualnog opredeljenja pa da na tom principu formiramo politiku cini mi se da je to najveca utopija cekati koga i zasto kad ionako sve postoi na papiru a sjutra ionako svega toga nece biti ni EU ni NATO a nasi ce pa ko je to mogao znati.Zato sada ove lijepo protjerati a budite sigurno da Srbija ima ljudi koji znaju i koji hoce samo kako kaze u uvodniku Pecata spavaju ili im se spava e pa zbog toga treba da se probude i da protestvuju ali bez Sorosevih pistaljki i stisnute pesnice nego ispred akademija ispred Pareujarsije da traze jednostavno ovi da idu jer sa njima svi ce mo otici ako duze ostanu a i ovo je predugacko do kada ?

  5. Avatar

    Vuk Jeremić je za ministra spoljnih poslova Republike Srbije izabran 15. maja 2007. godine, biranjem druge Vlade Vojislava Koštunice.

    Na istoj funkciji je ostao i nakon izbora Vlade Mirka Cvetkovića, 7. jula 2008. godine.

    I taj DSS sada kao deli lekcije o patriotizmu…

  6. Avatar
    Davor (Osijek)

    Još kada je „srpska“ vlast izašla pred MSP sa PITANJEM (!?!) o „nezavisnosti“ Kosova i kada su se zapadne države tobože „ljutile“ i „uskomešale“ zbog toga (a baš ta tobnožnja velika „uskomešanost“ zapadnih država je bila vrlo upečatljiva jer je općepoznato da baš zapadne države kontroliraju sve UN-ove agencije, sudove, projekte…), ja sam ostavljao komentare da je ta velika tobožnja „dreka“ zapadnih država koje su se tobože „uplašile“ UN-ovog suda zapravo GLUMA i DOGOVOR „srpske“ vlasti i zapadnih država kako da „srpska“ vlast dobije opravdanje da se otarasi pitanja Kosova. Ja sam još tada pisao da je ta upadljivo velika „uskomešanost“ (nesrazmjerno velika „uskomešanost“ s obzirom na činjenicu da baš zapadne države kontroliraju taj UN-ov sud) znak da je sve to zapravo PREDSTAVA ZA JAVNOST koju igraju zajedno srpske vlasti i njihovi zapadni sponzori! I na kraju se pokazalo da sam u pravu!

    I rezultati one predstave sa MSP, a i ove današnje igre sa „rezolucijama“ služe samo jednomu: POTAKNUTI neodlučne članice UN-a da priznaju „Kosova“! „Srpska“ vlast ne smije otvoreno priznati „Kosova“ jer se boje narodne pobune (ili možda atentata) ali zato u praksi predano radi da Srbija namjerno izgubi pa da tako da indirektni signal neodlučnim članicama UN-a da priznaju „Kosova“. E onda kad dovoljni broj članica UN-a prizna „Kosova“ onda će „srpske“ vlasti reći: „Pa sve smo probali i ne ide! Moramo se i formalno predati!“.

    Želim podsjetiti na POČETAK! A što je POČETAK? Početak je 2000. kad je ova DOS-ovska vlast je došla na vlast u prvoj obojenoj revoluciji u Europi koju su organizirali zapadni imperijalisti! Od tada pa sve do danas SVE što rade je sustavno na štetu Srbije:
    – razbijanje zajednice sa Crnom Gorom,
    – uništavanje vojske, policije (Tadić kao ministar obrane),
    – uništavanje domaćih banaka,
    – rasprodaje obiteljskog srebra (najprofitabilnijih društvenih firmi) za bescjenje (Koštuničina vlada sa Dinkićem),
    – potpisivanje štetnih ugovora sa NATO (Koštuničina vlada sa V. Draškovićem)
    – ogromno zaduživanje Srbije (Koštuničina vlada sa Dinkićem),
    – stavljanja medija i obavještajnih službi pod DOS-ovsku kontrolu..

    Treba li se čuditi što sve (!) DOS-ovske vlasti rade to što rade? Treba imati na umu POČETAK i onda je sve jasno! I Koštunica i Jeremić su dio istog DOS-ovskog tima! NAŽALOST jedino Gavrilo Princip može spasiti Srbiju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *