Почетна / Култура / Snimaj srpski da te ceo svet zamrzi

Snimaj srpski da te ceo svet zamrzi

Piše Miodrag Zarković

Namera Anđeline Džoli da u Srbiji snimi antisrpski film izazvala je priličnu „galamu“ oko filmova koji nam stižu sa Zapada, a u kojima su Srbi prikazani kao pripadnici krvoločnog plemena. Tužna je činjenica, međutim, da je na stvaranju lošeg imidža nacije najangažovanija upravo srpska kinematografija

Šta je gore: „Srpski film“ ili srpski film? Ovo prvo, sa navodnicima i velikim početnim slovom, predstavlja vulgarno, samozadovoljno ostvarenje Srđana Spasojevića (režija) i Aleksandra Radivojevića (scenario), namenjeno prizemnom šokiranju publike ogoljenim i besmislenim scenama seksa i nasilja. U tom haosu od filma, na čijoj je svakoj projekciji deo gledališta pre kraja napuštao salu, zgađen onim što ga napada sa platna, nećete pronaći ništa što vam može da obogati, ulepša ili olakša život – a to bi negde trebalo da bude osnovna funkcija umetnosti.
Ono pak drugo pomenuto, bez navodnika i sa malim početnim slovom, označava kinematografiju koja je nekada proizvodila istinska remek-dela sedme umetnosti, poput „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Variola vera“ i drugih naslova, ali koja je danas namenjena prizemnom šokiranju publike ogoljenim političkim marketingom.
Isti ljudi koji su pre dvadeset i kusur godina pravili filmove koji su harali festivalima širom sveta i sticali poklonike na svim meridijanima, u poslednjoj deceniji snimaju mahom negledljiva, iskompleksirana i nacionalno zlonamerna dela, koja i inače sumornu balkansku svakodnevicu prikazuju još crnjom, mračnijom i strašnijom.
Odgovor na pitanje sa početka teksta, dakle, nije nimalo jednostavan. Iako je primamljivo proglasiti „Srpski film“ za nešto najgore što je filmsko stvaralaštvo izbacilo u novijoj istoriji, ipak je istinitije reći da je srpski film u mnogo lošijem stanju od svog nesrećnog imenjaka.

Nešto najgore što je filmsko stvaralaštvo izbacilo u novijoj istoriji: „Srpski film“ Srđana Spasojevića

LEGLO ANTISRPSKE HISTERIJE
Koliko je ozbiljno obolela srpska kinematografija, široj javnosti, onoj koja odavno ne gleda domaće filmove, moglo je da postane jasno u novembra prošle godine, kada je 90 „intelektualaca“ naklonjenih „drugoj Srbiji“ poslalo apel kosmetskim Srbima da izađu na lokalne izbore, koje je organizovala Tačijeva vlast. U moru političara, novinara i NVO jurišnika, najpoznatiji potpisnici sramnog apela bili su upravo glumica i tri reditelja – Mirjana Karanović, Slobodan Šijan, Srđan Karanović i Želimir Žilnik. Tolika brojnost filmskih radnika (poređenja radi, nije bilo nijednog sportiste na tom spisku, niti muzičara), delimično je pojasnila antisrpsku ideologiju koja dominira srpskom kinematografijom više od deset godina: ne radi se, dakle, samo o privatnim političkim ubeđenjima, već je prisutna i bliska povezanost sa kvislinškim nevladinim sektorom, koji je očigledno prigrabio najodlučniji uticaj baš u dramskim formama (film i pozorište). Uzmu li se u obzir i autori koji se ko zna iz kog razloga nisu našli na spisku potpisnika apela, a koji po svim merilima potpuno pripadaju tom „odabranom“ društvu – Goran Marković, Srđan Dragojević, Goran Paskaljević – jasno je da je srpska kinematografija u stvari leglo antisrpske histerije u našoj savremenoj kulturi.
Koga bi onda trebalo da čudi to što je Anđelina Džoli, ako je verovati beogradskim tabloidima, rešila da snimi film o ratu u Bosni, u kojem su Srbi prikazani kao monstrumi? Ili što Holivud redovno izbacuje na tržište filmove sa Srbima kao jezivim negativcima? Ima li nečeg neobičnog u tome, kada se u samoj Srbiji snimaju filmovi kao što su „Turneja“, „Četvrti čovek“ i „Sveti Georgije ubiva aždahu“?

U ostvarenju „Turneja“ Gorana Markovića Srbi su prikazani kao vinovnici svakog mogućeg zlodela proisteklog iz raspada Jugoslavije

KO JE ZAPALIO ŽITO?! SRBI!
Poslednji film Gorana Markovića „Turneja“ od samog starta zauzeo je busiju u carstvu neukusa i ideološkog kiča. U tom ostvarenju, koje je ova država prošle godine čak prosledila Američkoj akademiji za film kao našeg kandidata za Oskara, Srbi su prikazani kao vinovnici svakog mogućeg zlodela proisteklog iz raspada Jugoslavije. U kobajagi satiričnoj priči o grupi beogradskih glumaca koja se početkom devedesetih potuca po linijama fronta u Hrvatskoj i Bosni, pojavljuju se i srpski, i hrvatski, i muslimanski vojnici, na koje ovi glumci redom natrčavaju. Šta mislite, koji od njih jedini vrše ratne zločine? Srpski, naravno. Komandant srpske paravojne jedinice, kojeg kao lošu imitaciju Arkana glumi neshvatljivo naelektrisani Sergej Trifunović, posebno je ogrezao u krvi i nasilju, a čak ni prehumane molbe beogradsih glumaca – inače, njegovih heroja iz detinjstva, kako sam priznaje – da poštedi živote zarobljenim hrvatskim vojnicima, ne dopiru mu do svesti i savesti: terajući ih da pevaju „Kukavicu“ Cece Ražnatović, primorava Hrvate da hodaju kroz minsko polje, gde ovi stradaju od eksploziva.
Zanimljivo je uporediti tu scenu sa prethodnom, kada ti isti hrvatski vojnici teraju beogradske glumce kroz minsko polje, ali to rade proračunato i rezonski (da bi poštedeli svoje ljudstvo), ne radi iživljavanja. Lažni Arkan, međutim, jedinu motivaciju nalazi u svojo krvoločnosti, a da bi njegov lik bio što odbojniji u odnosu na hrvatske vojnike, gledamo kako ga beogradska glumica, koju tumači Mira Furlan, preklinje da poštedi Hrvate koji su nekoliko minuta ranije nju terali da gazi kroz to isto minsko polje. Poruka je jasna: nije isto kada Hrvati teraju srpske civile da hodaju po minama i kada to rade Srbi hrvatskim vojnicima; ovo drugo je, po autoru filma, mnogo strašnije!
Vrhunac antisrpske poruke, međutim, dolazi tek kasnije, uoči samog kraja filma, kada glumci, na povratku u Beograd, nalete na muslimanske trupe. Glumcima se tada već priključio književnik Ljubić, personifikacija srpskog salonskog nacionaliste – onako kako takve ljude doživljava Goran Marković – u tumačenju Voje Brajovića. Neuverljivim trabunjanjima o Srbima kao najstarijem i nebeskom narodu, zbog kojih upada u raspravu sa Gordanom Kičićem (iz čijih usta u toj diskusiji progovara „druga Srbija“), praktično daje opravdanje muslimanskim vojnicima za to što ga kasnije likvidiraju. Ljubić je u toj likvidaciji savršeno dehumanizovan, pošto kukavički, jadno i ponizno negira sve ono što je zagovarao samo koji minut ranije – ko da žali toliko prevrtljivog čoveka, makar bio i književnik koga je zarobila neprijateljska vojska!
A onda, na samom kraju, zastrašenim glumcima, koji ni prstom ne mrdnu da bi spasili Ljubića (iako su molili lažnog Arkana da poštedi jadne hrvatske vojnike), lekciju održi komandant muslimanske jedinice, kojeg igra crnogorski glumac Branimir Popović. U patetičnom govoru, nostalgično se prisećajući jugoslovenskih dana kada je navijao za Crvenu zvezdu, komandant zameri njima, glumcima koje je idealizovao (kao i lažni Arkan), što se nisu suprotstavili zlu koje je iz Beograda razorilo divnu zajedničku zemlju! I oni ostaju nemi, obaraju glave i pogled, prećutno mu dajući za pravo, pre nego što ih on netaknute pusti.
Takav film je ova država poslala kao kandidata za Oskara!

„Četvrti čovek“ reditelja Dejana Zečevića plagijat je „Bornovog identiteta“ u koji je ubačena isforsirana politička korektnost: film govori o srpskim ratnim zločincima koji pokušavaju da izbegnu zasluženu kaznu

POLITIČKI KOREKTAN PLAGIJAT
„Četvrti čovek“ reditelja Dejana Zečevića, koji je pisao i scenario zajedno sa Bobanom Jeftićem, pokušaj je savremenog trilera. A zapravo je neuspela kopija nekoliko svetskih hitova (prvenstveno „Bornovog identiteta“, i to i stare i nove verzije), u kojoj se sve vrti oko srpskih ratnih zločina.
Priča počinje kada se major, kojeg tumači Nikola Kojo budi iz višemesečne kome, u koju je zapao kada mu je neko prosvirao glavu metkom i ubio ženu i dete. Major se budi sa potpunom amnezijom, ne sećajući se ni porodice, a kamoli bilo čega drugog iz svog prethodnog života. Postepeno vraćajući pamćenje, shvata da je bio vojni specijalac koji je ruke okrvavio do ramena, što na ratištu, što u Beogradu, vršeći politički motivisane likvidacije. Na kraju se ispostavlja da je u stvari on sam sebi pucao u glavu, očajan što je samo neki trenutak ranije slučajno upucao svog buntovničkog sina, a da su njegove kolege posle to inscenirale kao višestruko ubistvo nepoznatog profesionalca, jer su hteli da sakriju od istrage kasetu sa snimljenim ratnim zločinima u Bosni (inicijalna svađa između majora i sina je i izbila kada je klinac slučajno naleteo na tu kasetu i video zverstva koja je njegov otac počinio na ratištu).
Sve u svemu, „Četvrti čovek“ nije zabavan ni pre konačnog raspleta, pošto su akcione scene naivne do komičnosti, dijalozi veštački napeti i napadno mistični, a gluma otaljana. A u završnim scenama film postaje bukvalno negledljiv. Dok shvatate da sve prerasta u izanđalu priču o srpskim ratnim zločincima koji pokušavaju da izbegnu zasluženu kaznu (priču koju i ovako neprestano slušate u našoj svakodnevici), lako ćete doći do zaključka da plagiranje nije nešto najnesrećnije čime može da se bavi filmski stvaralac: još je grđe kada u plagiranje ubaci i isforsiranu političku korektnost.

Film Srđana Dragojevića „Sveti Georgije ubiva aždahu“ udario je na ona srpska ratna iskustva koja su do tada bila izuzeta od bestidnog blaćenja – na „monstruozne Srbe“ za vreme Prvog svetskog rata

SVETI GEORGIJE UBIVA SRPSTVO
Dolazimo do najskupljeg srpskog filma svih vremena, i to mnogo više u moralnom nego u novčanom smilu. „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koji je režirao Srđan Dragojević na osnovu scenarija (i pozorišne predstave) Dušana Kovačevića, udario je na ona srpska ratna iskustva koja su do tada bila izuzeta od bestidnog blaćenja. Reč je o Prvom svetskom ratu, odnosno, o navodno istinitoj priči o mačvanskim regrutima koji su primorali vrhovnu komandu da mobiliše i invalide iz njihovog sela, kako im ovi ne bi zavodili žene, da bi na kraju i jedni i drugi stradali.
Kada su se neki pobunili i doveli pod sumnju verodostojnost takve priče, tvrdeći da ne postoji nikakav dokument da je srpska vrhovna komanda u Prvom svetskom ratu masovno mobilisala invalide iz nekog sela, Dragojević je pokazao posebnu drskost licemerno „objašnjavajući“ kritičarima da postoji razlika između filmskog i pravog ubistva (kao da nije on lično stavio na uvodnu špicu natpis da je film rađen prema istinitom događaju). Ali, čak i ne ulazeći u istinitost osnovne ideje, jasno je da je ona u „Svetom Georgiju“ zloupotrebljena kako bi se pokazalo da su uzroci svih srpskih stradanja – sami Srbi.
To je naglašeno u uvodnom izlaganju Alekse Vukovića (Bora Todorović) siročetu Manetu, dok mu objašnjava da Srbi i nisu zaslužili svetlo jer neprestano psuju Sunce. Naglašeno je i u zaključnoj sceni, kada siroče Mane tumara po krvavom poprištu bitke i kaže: „Mene je deda naučio da hodam po mraku“, a na platnu se pojavljuje natpis: „I tako kroz ceo 20. vek“. Naglašeno je i u liku sadomazohističkog kapetana Tasića (Branislav Lečić), koji namerava da povede svoju jedinicu u samoubilačku misiju, ali ga u tome sprečava austrijska granata koja ga pogađa pravo u čelo, što jedan od srpskih vojnika prokomentariše sa: „Hvala ti, Sveti Georgije“ (tako da ispada da lično Sveti Georgije navodi austrijske granate na pomahnitale srpske oficire). Naglašeno je i u ljubavnom trouglu koji čine Đorđe Džandar, njegova žena Katarina i njen ljubavnik Gavrilo Vuković. Katarina, u nespretnom tumačenju hrvatske glumice Nataše Janjić, neprestano gunđa na srpske muškarce što „samo znaju da prave decu i ginu“ i što im je rat „jedina svetinja“.
Ukratko, u svakom mogućem aspektu film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ slika Srbe kao narod koji večito izaziva nevolje, i koji je kriv za svaku nedaću koja mu se natovarila na vrat. Ako se iko iz sveta možda čudi zbog čega su baš Srbi tokom devedesetih počinili tolike i tako stravične zločine širom Balkana, korene naše genocidnosti pojasnili su mu Dragojević i Kovačević u „Svetom Georgiju“.

DEVEDESETE SU BILE BOLJE
Tužna je istina da tokom protekle decenije u Srbiji nije snimljen nijedan igrani film koji uverljivo, istinito i neostrašćeno prikazuje patnje srpskog naroda u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosmetu. Ali, zato smo u svet poslali nekoliko dela koja neuverljivo, neistinito i ostrašćeno pokazuju da je srpski narod jedno militantno pleme koje i ne zna ništa drugo nego da ubija, pljačka, siluje i otima.
U zloglasnim devedesetim, koje pomodarski važe za neku vrstu duhovnog đubrišta naše novije istorije, srpska kinematografija izbacila je nekoliko filmova koji su se balkanskom konfliktnom problematikom bavili na daleko ozbiljniji, oštriji, a pravičniji način. Primera radi, u Kusturičinom „Podzemlju“ i Dragojevićevim „Lepim selima“, takođe se prikazuju i neke kolektivne mane ili propusti i greške našeg naroda, ali se u tim nacionalnim kritikama nije prešla granica dobrog ukusa, dok su srpski osvedočeni neprijatelji predstavljeni onako kako i zaslužuju: ništa bolji od nas, a u nekim detaljima čak i gori. Dodajmo na sve to i film Dragana Gage Antonijevića „Spasitelj“, snimljen u produkciji Olivera Stouna, ili „Nebesku udicu“ Ljubiše Samardžića, i dobićemo sasvim pristojnu listu filmova iz devedesetih koji su se srpskim pitanjem bavili na pošten način. Pri tom, nijedan od ovih filmova ne može se podvesti pod nekakvu režimsku propagandu: štaviše, u svakom od njih je tadašnja aktuelna vlast takođe bila kritički potkačena.
Za razliku od toga, ovo što poslednjih godina izbacuje srpska kinematografija je otvoreno antirežimski – saglasno sa svim deklaracijama, rezolucijama i izvinjenjima koja padaju na pamet ovdašnjim vlastodršcima – i u kandžama kancerogenog nevladinog sektora, koji je, opet, na finansijskim jaslama stranih vlada. Zato bi prosečan stanovnik ove zemlje morao da se propisno zabrine na nedavnu vest da su Goran Marković, Goran Paskaljević i Predrag Miki Manojlović, pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu, pripremili nacrt Zakona o kinematografiji, koji će ovim „stvaraocima“ omogućiti da državnim parama nastave rad na bespoštednoj satanizaciji sopstvenog naroda.

9 коментара

  1. Avatar

    Kad ova okupacija srbije prodje, nadam se da ce biti priblizno kao i 45′. U najmanju ruku sisanje do glave, perje i katran (po francuskom receptu).

  2. Avatar

    Oduvek tvrdim da postoji raskorak izmedju reci idelanja kod g.Kovacevica.Setite se samo njegovih postupaka u vreme 90-ih i zaklinjanje u Sokrata.

  3. Avatar

    Ovo sto se dogadja u kinematografiji Srbije u poslednjih 20 godina
    je porazavajuce.Toliko vulgarnosti,nasilja i omalovazavanja sopstvene nacije je necuveno.Filmovi spomenutih autora su napravljeni sadisticki,tako da normalan covek se frapira i pocne
    razmisljati o ovim reziserima na sasvim drugi nacin.Nama ne treba
    nitko iz inostranstva da snima ovde filmove,kad mi vec imamo domace
    izdajnike.

  4. Avatar

    Свакако треба сачекати и емитовање громогласно најављеног неонацистичког остварења Шишање, филма потпуно по мери другосрбијашких релативизатора (видети интервју редитеља Филиповића Пешчанику – онај момак што је снимио иначе симпатчни али „јефтини“, „ноубаџет“ и „игнорисани“ Шејтанов ратник који се, од силне нискобуџетности, вртео као тема по СВИМ медијима једно годину дана, притом снимљен за пар стотина хиљада евра, што иначе ни у Америци није „ноу баџет“ за првенац).

    Углавном, Шишање третира феномен неонацистичке канализације управо по мери другосрбијашке фантазије, без ИЈЕДНЕ референце о нацистичким злочинима над србима у Другом светском рату, и чињенице да је та димензија управо и најболеснија код српских нациста, кићење симболима који су им убијали деде и бабе). Напротив, у том филму се нацизам третира управо по мери Бранке Прпе (чувена ауторка срамне лажовске тезе о „српском логору Сајмиште“) и Соње Бисерко (ауторка тезе о „српском миту Јасеновцу“). Дакле, као нека ПРИРОДНА атмосфера за младе Србе.

    Сценарио је доступан и на Интернету, и онолико срамне релативизације и негирања српских страдања од стране Немаца и усташа, нисам дуго видео.

    А филм ће, као и остала таква остварења, резултирати РЕКЛАМОМ за неонацистичку супкултуру код деце која га гледају. И на то рачуна и Пешчаник и екипа

  5. Avatar

    РЅ

    За г. Зарковића: Гагин Сејвиор НИЈЕ никакав „српски филм“ него пристојно и завидно професионално америчко остварење, негде између инди-филма и ново-холивудске ратне естетике (понајпре ми Де Палма и Стоун падају на памет као узори али и Ћиминов Ловац на јелене). Редитељ јесте поникао у српском филму, добар део глумаца је овдашњи, али филм је амерички. Срећом. У Сједињеним Државама је тај филм, ево деценију и кусур након што је реализован, већ третиран као продукт „школе“ која је претходно изнедрила Де Палмине „Жртве рата“ и још неколицину заиста врхунских (анти)ратних остварења.

    А у Србији (ни Милошевићевој а поготово овој данашњој, отворено квислиншкој), такав филм не би ни у сновима могао да се реализује. Јер овде се под „антиратним“ филмовима подразумевају остварења која славе Изетбеговићеву и Туђманову војску, проглашавају Орићеве војнике за равне жртвама Јасеновца и Аушвица (скандалозна релативизација нацистичких злочина у Другом светском рату!), а и српску историју и СВАКИ српски угао ПОТПУНО дехуманизују. И ту су највише на удару колико слободарске тековине Срба у Србији, толико и Срби у Босни (процентуално најбројнији део српског покрета отпора и жртва најбестијалнијих нацистичких и усташких кампања геноцида) и Срби у Крајини, народ који је дословно НЕСТАО, у две етапе, прво у Павелићевој злочиначкој држави (НДХ је „прво поглавље Холокауста“, према речима британско-америчког еминентног истраживача и историчара Холокауста, Џонатана Стајнберга), а потом у неонацистичкој Туђмановој Хрватској.

    „Антиратни“ став Друге Србије је вулгарна бесмислица, која би у западном свету била разобличне исте секунде, да се тамо појави тако нешто (а њени јуришници би се вероватно нашли и пред правосуђем, ови што нарочито гласно релативизују нацистичке злочине над Србима, Србљановићка недавно, рецимо, устврди да су стравични нацистички геноцид над Јеврејима у окупираном делу СССР извели ни мање ни више – руски комунисти!).

    Колико слављење кољача Тачија и нацистичког ветрана Изетбеговића има везе са лепим традицијама америчког еманципаторског либерализма из педесетих и шездесетих (којим Друга Србија воли да се камуфлира), толико и њихов „антиратни“ бес и србофобија имају везе са истинским антиратним ставом.

  6. Avatar

    Ne pratim redovno pa sam sada tek procitao. Najkrace – Zarkovicu, svaka ti je na mestu. Zaista je tuzno sto se, nakon onakve plejade rezisera i glumaca koji su svoj zenit imali 80-tih, izrodila ovakva generacija koja se, nakon obecavajuceg pocetka, na kraju prodala za veoma male pare…

  7. Avatar

    Iz prethodnog posta moram da izdvojim Milorada Mandića Mandu. Mislim da je on ostao svoj…

  8. Avatar

    Poštovani gospodine Miodraže Zarkoviću, nisam upoznat sa vašim dosadašnjim radom koji bi vas doveo u poziciju da komentarišete produkt bilo čijeg kreativnog momenta, a kamoli da se bavite filmskom kritikom i sociološkim implikacijama filmskog stvaralaštva na način na koji ovde neuspešno pokušavate…mislim da je i ovo previše redova za jedan ovako jadan pokušaj negacije mozga kakav vaše izlaganje zaista jeste, ali moram da primetim da od rodoljubivih ispada Ivane Žigon ’99te nisam naleteo na ovako očigledno indoktrinirano srBovanje bez osnove u bilo kom kognitivnom procesu…

    • Avatar

      Ne znam šta traži USTAŠA na ovom portalu??? Stvarno mi nije jasno…idi slušaj Marka Perkovića – Thompsona…jer će ti Svevišnji Bog u koga ne veruješ suditi za ove zle reči i negiranje genocida koji su se dogodili srpskom narodu.POKAJ SE, NEVERNIČE DOK JE VREME!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *