SLOBODAN ANTONIĆ Srbija posle MSP-a

Piše Slobodan Antonić

Kada sam čuo za presudu MSP-a moram da priznam da sam najpre optužio sebe. Bilo mi je krivo kako sam uopšte mogao i da pomislim da jedna značajna ustanova, kao što je MSP, može ostati pošteđena kontrole i uticaja tog svetskog sistema moći kojeg nazivamo „Imperijom“

U Srbiji je mišljenje Međunarodnog suda pravde o secesiji Kosova, osim zaprepašćenja, izazvalo i eksploziju optužbi na račun istih političara. Drugosrbijanski mejnstrim optužio je Tadića i Jeremića da su, iz populističkih razloga, vodili pogrešnu spoljnu politiku sukobljavanja sa EU i SAD-om, zahtevajući od njih da odmah priznaju „realnost“. Patriotski mediji, pak, takođe su napali Tadića i Jeremića da su sve radili pogrešno, optužujući ih da Srbiju namerno guraju ka položaju kada će morati da prizna secesiju Kosova, i zahtevali su njihovu ostavku.

SVET CINIČNE AMORALNOSTI
Kada sam čuo za presudu MSP-a moram da priznam da sam najpre optužio sebe. Bilo mi je krivo što sam mislio da će taj sud drugačije presuditi nego što jeste. Bilo mi je krivo kako sam uopšte mogao i da pomislim da jedna značajna ustanova, kao što je MSP, može ostati pošteđena kontrole i uticaja tog svetskog sistema moći kojeg nazivamo „Imperijom“. I mislim da svako ko pročita obrazloženje suda, to bedno pravničko dovijanje da se po svaku cenu ispuni volja Imperije, ne može a da ne shvati da je kontrola najvažnijih tačaka odlučivanja ipak možda potpuna.
Objavljivanjem mišljenja MSP-a pukao je još jedan balon od sapunice, još jedan mehur iluzornih, lažnih ustanova svetskog poretka. Sada je jasno da je to zapravo bio jedan od onih smrdljivih mehurova koje stvara podmukao proces truljenja, a iz kojeg se, nakon što prsne, svetom širi zadah. Ta trulež koja je zahvatila čitavo telo globalnog društva vidi se u ovoj presudi na najočigledniji način. Najviša instanca međunarodne pravde njom je saopštila istinu – za male zemlje ne postoji više pravo; postoji samo milost i nemilost Imperije. Ako ste u milosti, vaši secesionisti će biti teroristi, a njihove deklaracije o nezavisnosti nelegalne. Ako pak niste u milosti, vaši secesionisti postaju borci za slobodu, a njihove deklaracije o nezavisnosti legalne povelje o uspostavljanju novih država.
U našem svetu ljudskosti, u negdašnjoj civilizaciji Visoke Evrope, ugovor je značio ugovor, a pravo pravo. Ali, umesto ideala odanosti pravu, sada gledamo kako se stvara svet cinične amoralnosti, kako nastaje poredak u kojem se obara svako pravilo, svaka pravda, svaka zakletva, samo ako je u protivrečju sa interesom Imperije. Razbojničke države su i ranije postojale. Ali nisu postojale ustanove svetskog poretka koje njihovo ponašanje proglašavaju za pravdu. Sa ovom presudom MSP-a upravo to se dogodilo. Zato je ta presuda još jedan znak globalnog preokreta. Pljačka i moć sada su i zvanično postali opravdanje za svaku besmisao, za svaki postupak, za svaki zločin.

UBICE U KUĆI UBIJENOG
Znam da će me optužiti za nacionalističku megalomaniju, ali prosto moram da kažem ono što je istina – Kosovo jeste jedna vrsta prekretnice. Nije prvi put da se tok istorije prelama na sudbini neke male zemlje. Slučajno je to sada baš Srbija. No naša sudbina je sada veća od nas samih. Mi možda ne možemo više mnogo da učinimo, ali ono što se može, dužni smo da uradimo. Naša prva dužnost je da razumemo to što se dogodilo, kao i mnogo toga vezanog za svet u kojem živimo i da to jasno i glasno kažemo. A zatim da tu istinu u svakoj prilici i na svakom mestu svetu objavljujemo, sve dok ne dođe vreme da možemo nešto i da promenimo.
Kao neko ko živi u Srbiji imamo „privilegiju“ da smo među prvima u svetu na svojoj koži osetili tehnologiju Imperije. U tom smislu, biti intelektualac u Srbiji je nekako lakše nego biti intelektualac u Francuskoj ili Švedskoj. Jer, ovde je lakše videti istinu, ovde se ne može ne osetiti žrvanj koji melje. I pošto ga je lako primetiti, odavde je onda lakše i otpočeti sa istraživanjem njegovog mehanizma. Tim veći je profesionalni, a naročito moralni pad onih naših kolega koji i dalje ništa ne vide, koji i dalje pričaju oveštale fraze o „međunarodnoj zajednici“, „evropskim integracijama“, „ljudskim pravima“, „našim zapadnim prijateljima“… Tim ljudima treba javno reći da je intelektualna sramota to što rade i da je o nekakvim vrlinama ubice u najmanju ruku stidno govoriti u kući ubijenog.
I baš po svom znanju mi moramo da budemo nadmoćni, baš po tome što više toga znamo i razumemo mi se moramo razlikujemo od intelektualnih konformista i drugosrbijanskih invertiraca. A upravo zato što znamo koliko toga još moramo da naučimo, zato što znamo koliko je stvarnost složena i puna nijansi, mi moramo da se čuvamo od olakih i površnih optužbi, a pogotovo od onih koji počivaju na naknadnoj pameti. Tadiću i Jeremiću mnogo toga možemo da zamerimo. Ali, kako da im zamerimo da su bili naivni što su sudbinu Kosova vezali za mišljenje Suda pravde, kada smo i sami verovali u autoritet ovog suda? Ne znam nikoga, ni od pravnika, ni od političara, ni od novinara, ko je pre izricanja presude javno govorio ili pisao da ovaj sud nije ništa više do kulisa Imperije. Zato je malo zazorno naknadno pametovati kako nije ni trebalo da se obratimo MSP-u i kako su Tadić i Jeremić krivi zato što nisu znali kako će se čitava stvar završiti. Ne, oni to nisu znali, a mogli su da znaju samo onda ako im je srpska pravna i diplomatska elita to rekla. Pošto im to niko nije javno saopštio, a prilično sam uveren da im ni privatno nije objasnio kako stvari stoje, nisko je sada svu krivicu na njih svaljivati.
Još mi neubedljivije deluje zamerka što su Tadić i Jeremić pitali MSP za mišljenje, umesto da odmah podignu optužnicu protiv SAD-a i ostalih zemalja Imperije. Zaista? Ako je MSP i na ovako benigni podnesak Srbije odgovorio bestidno i arogantno, šta bi tek bilo da smo se usudili da podnesemo tužbu? Da li ima i malo sumnje u to kakav bismo odgovor dobili? Ne budimo licemerni. Ako je bezazleno pitanje dočekano sa tolikom zlobom, ozbiljna tužba protiv Imperije ne bi imala nikakve šanse. Sve što bismo dobili bilo bi u najboljem slučaju ignorisanje i podsmeh, a u najgorem odmazda i dalje sistematsko ponižavanje.

ZAJEDNO PROTIV IMPERIJE
Najžalosnije mi je ipak bilo to što su oni usamljeni pojedinci iz nacionalnog korpusa koji se u ovoj prilici nisu priključiti horskom proklinjanju Tadića i Jeremića i sami optuženi da su „lažni patrioti“ i potajnici vlasti. Samo zato što su napisali da su ova dvojica, a naročito Jeremić, ipak pokušali da malo ometu volju Imperije i uspore masovnije priznavanje kosovske secesije, samo zato što ovoj dvojici nisu bili spremni da odreknu svaku meru patriotizma, samo zato što su rekli da to jeste bio slabašan pokušaj, ali da je makar bio častan pokušaj otpora, oni su upoređeni sa „doktorom Šajevičem“, tim simbolom intelektualca koji radi za tajnu službu i koji „obično oštro kritikuje vlast, ali u ključnim momentima za pojedine njene predstavnike nalazi opravdanje“. Takođe su nazvani i „intelektualno-medijskim apologetama vladajućih patriotskih manekena“, kojima je „poveren zadatak da u 95 posto slučajeva prozivaju vlast, ali da u 5 odsto posebno bitnih slučajeva otvoreno rade njoj u prilog“. Ne, to nije dobro, rđava je ta logika da su sumnjivi čak i oni koji su samo 95 posto patriote, čak i oni koji samo 5 posto ne misle kao mi, čak i oni koji nisu protiv svakog čoveka iz ove vlasti, šta god da učini i koliko god da se potrudi da nešto uradi.
Sve ove optužbe, koje su inače dolazile od strane razboritih ljudi, doživeo sam samo kao još jedan izraz frustracije i nervoze zbog najnovijeg istorijskog poraza, zbog još jedne razbijene iluzije. No, i poraz se mora naučiti podneti, baš kao i pobeda. Ova vlast je toliko kriva i toliko pogrešna, da je odavno morala da ode. Ali, ne zbog ovoga. Jer, onaj ko stavlja znak jednakosti između Jeremića i Čede Jovanovića rizikuje da mu sutra Čeda postane šef diplomatije. Znam da se geslo „što gore, to bolje“ očajnicima može učiniti privlačno. Ali, ozbiljni i razboriti ljudi znaju da takva logika delovanja češće završava u potpunoj katastrofi, a ne srećnom pobunom i istorijskim obrtom.
No, umesto da se međusobno optužujemo i sumnjičimo, mislim da je bolje da krenemo da učimo, da počnemo da razgovaramo i da otpočnemo da se udružujemo. Najpre treba da izvidimo kako su se ostali narodi nosili sa svojim velikim porazima i da li iz njihovog iskustva možemo nešto da naučimo. Meni prvi pada na pamet jevrejski narod, koji je dve hiljade godina pobeđivan, porobljavan, proterivan, ponižavan i uništavan. I kada gledam njegovu istoriju, vidim kako je taj narod stalno nalazio snage da pretraje, da poraz savlada, da ga nekako prebrodi, da ustane i ponovo krene dalje. Taj narod se kroz sve strašne poraze sačuvao, i danas dospeo u položaj da njegovu državu čak i Imperija – taj čudovišni koloplet ranogermanske brutalnosti i poznorimske moralne izopačenosti – čuva i tetoši.

MUDROST JEVREJA
Ne mislim da je Srbima potrebno takvo pokroviteljstvo kakvo danas uživa Izrael, ali im je možda potrebna mudrost i iskustvo opstanka kojeg danas imaju Jevreji. Meni se čini da su oni opstali iz tri razloga. Prvo, imali su veru, ne samo u Tvorca, već i u Zavet koji im je Tvorac dao. Bacani na lomaču, oni bi stiskali Pismo Zaveta; spremajući se na dejstvo, oni su se hrabrili čitajući šta u Zavetu stoji. I stvarno su pretekli. Bez čvrste vere, to teško da je bilo moguće.
Drugo, za rana su naučili da cene znanje. Hitali su da završe što više škole, da budu naučnici, lekari, profesori, umetnici… Štefan Cvajg kaže da se ni u jednom narodu znanje nije toliko cenilo kao u Jevreja – možda i zbog statusa koji su znalci Svetih spisa uživali u hebrejskoj narodnoj kulturi. U informatičkom društvu, kakva su naša, imati znanje znači biti elita. Jevreji su poslednjih vek i po postali elita i kao takvi mnogo uspešniji u nošenju sa izazovima savremenosti, nego kao ranija intelektualna margina.
I treće, novac. Jevreji su naučili da ga mukotrpno zarađuju, a sa tim i da povećaju šanse da u teškim okolnostima prežive. U civilizaciji boga Novca, ne moramo svi da se tom bogu klanjamo, ali nije loše da novac umemo da steknemo i sačuvamo. Narod koji ima ozbiljan odnos prema novcu teže će da završi kao ritualna žrtva u usijanoj utrobi Moloha, mnogo teže nego lakomisleni bećar koji prosto vapije da za nešto budu optužen i zatim samleven.
Ne mislim da je ovo jedino valjano iskustvo i siguran sam da nam i druga iskustva mogu biti dobrodošla. Ali, sada kada je Srbija osakaćena država iz čijih odsečenih udova još lipti krv, nema nam druge do podvezati rane i učiti kako da preživimo. Mi smo kao narod poraženi, kao zemlja okupirani. Ali, duhom moramo ostati krepki i slobodni, kako bismo spremni dočekali priliku za obrt.
„Toliko oblačno nebo ne može da se razvedri bez oluje“, kaže Šekspir. Toliko zla i nepravde koliko se počelo taložiti u ovom vremenu ne može da ne donese buru. Samo je na nama hoćemo li tu buru sačekati nespremni, malodušni i razdirani svađom. Ili ujedinjeni, samopouzdani, naoružani znanjem i – pripravni za pobedu.

6 коментара

  1. Avatar

    Браво г. Антонићу, још један одличан текст !

  2. Avatar

    Gospodine Antoniću izzetan sam poštovalac vaših tekstova, ali u posledwem mislim da ste izrazili veliku političku naivnost. Istu onu zbog koje današwa vlast i uspeva obmanama da pobeđuje na izborima uprkos katastrofalnuim rezultatima koje ima. Pišete da ste opužili samog sebe što ste pomislili da MSP u Hagu može biti van uticaja Imperije, međutim to nije strašno, jer od te Vaše naivnosti nema loših posledica. Ono što je loše je to da Vi i daqe verujete u dobre namere Tadića i Jeremića. To je naivnost koja šteti Srbiji, jer je mnogo takvih koji su poput Vas zavedeni patriotskom retorikom Tadića i Jeremića i koji zato glasaju za wih i omogućavaju ima da i daqe vladaju Srbijom. Zar nije prethodna Koštuničina Vlada pala zbog toga što Tadić nije hteo da skupa sa Koštunicom da jasno kaže EU da nema inztegracije Srbije u EU, ukoliko najzančajnije države EU priznaju nezavisnost Kosova. Tadić, skupa sa TAČIJEM I vašingtonom zajedno radi na ostvarivawu projekta nezavisnostui Kosova. Upamtite, Kosovo ne može postati legalno nezavisno bez saradwe Beograda, jetr postoji rezolucija 1244 koja kaže da je Kosovo deo Srbije,a promena te rezolucije neije moguća bez Rusije koja neće da je menja bez saglasnosti Srbije. I tu je najveći ptroblem Tadića i wegovih gospodara. Da je Rusija uzdržana po tom pitawu Tadić bi rekao narodu:” Ne možemo da odbranimo Kosovo jer nas je Rusija izdala u SB UN, ali na Tadićevu žalost Ruisija istrajava na podbrani Kosova i on onda ne može da kaže mi iz Srbije smo prpotiv te reziolucije. Izdaja bi bila očigledna čak i za ekstremno naivan srpski narod. Zato su pošli zaobilaznim putem u dogovoru sa Imperijom. Najpre je Tadić dozvoli da UMNIK koji garantuje suverenitet Srbije nad Kosovom bude zamenjen EULEKSOM koji se prema Kosovu odnosi kao statusno neutralnoj oblasti, a zatim zanoli MSP za savetodavno mišljenje o rezoluciji kosovske vlade o nezavisnosti Kosova po dogovorui sa Imperijom, znajući unapred kakav će odgpovor biti, da bi potom poslao već spremqenu novu Rezoluciju u UN u kojoj se Kosovo , maltene naziva nezavisnom državom sa kojom treba regulistai nerešena pitanja, a istovremenos se kroz medije potura teza o faktičkoj podeli Kosova o kojoj će se građani izjasniti na referendumu. Naravno, u početku će i Albanci i Imperija biti protiv podele, da bi kasnije pristali, a to će u medijima biti predstavqeno kao velika diplomatska pobeda Srbije i kompromis na koji su pristali Albanci i SAD. Ne budite naivni, Antoniću. Ni jedan srpski političar ne bi imao podršku EU i SAD, NITI SRPSKIH MEDIJA I NEVLADINOG SEKTORA KOJI SU POD NJIHOVOM POTPUNOM KONTROLOM DA NE RADI PO NALOZIMA IMPERIJE , A PROTIV INTERESA SRPSKOG NARODA. Onaj deo Srba koji je odan kosovskom zavetu i srpskoj tradiciji i onaj deo Srba kojima je vrhovna vrednost novac i koji bi radi wega i rođenu majku prodali, a kamo li opšti interes, nisu više isti narod, jer narod je kulturna kategorija. Ove dve skupnine ljudi, osim što govore istim jezikom, nemaju više nikakve sličnosti, po svim ostalim vrednosnim odrednicama su duboko suprotstavljeni jedni drugima. Kao što je i u Njegoševom delu ” Gorski vijenac” vladika Danilo, posle dugog razmišljanja, shvati da Crnogorci pravoslavne vere i crnogorci poturčenjaci više ne pripadaju istom narodu, jer su im različiti kulturni identiteti i na budućnost ne gledaju na isti način, ne teže istim ciljevima, nego suprotnim, te da su u stvari neprijatelji jedni drugima, i da je Crna Gora odveć mala da u sebi sadrži ta dva suprotstvaljenja etnička elemnta, te da treba ” trebiti gubu iz torine”, tako i mi danas na drugosrbijance ne treba gledati kao na pripadnike srpskog naroda, jer oni to objektivno i nisu, već na neprijateqe srpskog narpda koji skupa sa drugim neprijateljima, srpskog naroda rade na uništenju Srba. Srećom mi danas ne moramo vršiti ” istragu drugosrbijanaca”, dovoqno je čuvati tradicionalne vrednosti porodice i imati dvoje i više dece i za mawe od 100 godina drugosrbijanaca više neće ni biti, jer se oni ne množe, oni su zahvaćeni satanističkom bolešću egoizma zbog čega ne ulaze u brakove, aim kada udju ili nemaju dece ili imaju jedno dete. Porodica sa dvoje dece kod wih je izuzetak. Zato bez naivnosti i čekajmo da nestanu.

  3. Avatar

    Gospodine Antoniću izzetan sam poštovalac vaših tekstova, ali u posledwem mislim da ste izrazili veliku političku naivnost. Istu onu zbog koje današnja vlast i uspeva obmanama da pobeđuje na izborima uprkos katastrofalnim rezultatima koje ima. Pišete da ste opužili samog sebe što ste pomislili da MSP u Hagu može biti van uticaja Imperije, međutim to nije strašno, jer od te Vaše naivnosti nema loših posledica. Ono što je loše je to da Vi i dalje verujete u dobre namere Tadića i Jeremića. To je naivnost koja šteti Srbiji, jer je mnogo takvih koji su poput Vas zavedeni patriotskom retorikom Tadića i Jeremića i koji zato glasaju za njih i omogućavaju im da i daqlje vladaju Srbijom. Zar nije prethodna Koštuničina Vlada pala zbog toga što Tadić nije hteo da skupa sa Koštunicom da jasno kaže EU da nema integracije Srbije u EU, ukoliko najzančajnije države EU priznaju nezavisnost Kosova. Tadić, skupa sa Tačijem I Vašingtonom zajedno radi na ostvarivanju projekta nezavisnosti Kosova. Upamtite, Kosovo ne može postati legalno nezavisno bez saradnje Beograda, jer postoji rezolucija 1244 koja kaže da je Kosovo deo Srbije,a promena te rezolucije nije moguća bez Rusije koja neće da je menja bez saglasnosti Srbije. I tu je najveći problem Tadića i njegovih gospodara. Da je Rusija uzdržana po tom pitanju Tadić bi rekao narodu:” Ne možemo da odbranimo Kosovo jer nas je Rusija izdala u SB UN, ali na Tadićevu žalost Ruisija istrajava na podbrani Kosova i on onda ne može da kaže: mi iz Srbije smo prpotiv te reziolucije. Izdaja bi bila očigledna čak i za ekstremno naivan srpski narod. Zato su pošli zaobilaznim putem u dogovoru sa Imperijom. Najpre je Tadić dozvolio da UMNIK koji garantuje suverenitet Srbije nad Kosovom bude zamenjen EULEKSOM koji se prema Kosovu odnosi kao statusno neutralnoj oblasti, a zatim zamoli MSP za savetodavno mišljenje o rezoluciji kosovske vlade o nezavisnosti Kosova po dogovori sa Imperijom, znajući unapred kakav će odgpovor biti, da bi potom poslao već spremqenu novu Rezoluciju u UN u kojoj se Kosovo , maltene naziva nezavisnom državom sa kojom treba regulistai nerešena pitanja, a istovremenos se kroz medije potura teza o faktičkoj podeli Kosova o kojoj će se građani izjasniti na referendumu. Naravno, u početku će i Albanci i Imperija biti protiv podele, da bi kasnije pristali, a to će u medijima biti predstavljeno kao velika diplomatska pobeda Srbije i kompromis na koji su pristali Albanci i SAD. Ne budite naivni, Antoniću. Ni jedan srpski političar ne bi imao podršku EU i SAD, NITI SRPSKIH MEDIJA I NEVLADINOG SEKTORA KOJI SU POD NJIHOVOM POTPUNOM KONTROLOM DA NE RADI PO NALOZIMA IMPERIJE , A PROTIV INTERESA SRPSKOG NARODA. Onaj deo Srba koji je odan kosovskom zavetu i srpskoj tradiciji i onaj deo Srba kojima je vrhovna vrednost novac i koji bi radi njega i rođenu majku prodali, a kamo li opšti interes, nisu više isti narod, jer narod je kulturna kategorija. Ove dve skupnine ljudi, osim što govore istim jezikom, nemaju više nikakve sličnosti, po svim ostalim vrednosnim odrednicama su duboko suprotstavljeni jedni drugima. Kao što je i u Njegoševom delu ” Gorski vijenac” vladika Danilo, posle dugog razmišljanja, shvati da Crnogorci pravoslavne vere i crnogorci poturčenjaci više ne pripadaju istom narodu, jer su im različiti kulturni identiteti i na budućnost ne gledaju na isti način, ne teže istim ciljevima, nego suprotnim, te da su u stvari neprijatelji jedni drugima, i da je Crna Gora odveć mala da u sebi sadrži ta dva suprotstvaljenja etnička elemnta, te da treba ” trebiti gubu iz torine”, tako i mi danas na drugosrbijance ne treba gledati kao na pripadnike srpskog naroda, jer oni to objektivno i nisu, već na neprijateqe srpskog narpda koji skupa sa drugim neprijateljima, srpskog naroda rade na uništenju Srba. Srećom mi danas ne moramo vršiti ” istragu drugosrbijanaca”, dovoljno je čuvati tradicionalne vrednosti porodice i imati dvoje i više dece i za manje od 100 godina drugosrbijanaca više neće ni biti, jer se oni ne množe, oni su zahvaćeni satanističkom bolešću egoizma zbog čega ne ulaze u brakove, aim kada udju ili nemaju dece ili imaju jedno dete. Porodica sa dvoje dece kod njih je izuzetak. Zato bez naivnosti i čekajmo da nestanu.

  4. Avatar

    Уз сво поштовање господина Антонића, небих се могао у потпуности сагласити са његовим ставом.
    “Ali, kako da im zamerimo da su bili naivni što su sudbinu Kosova vezali za mišljenje Suda pravde, kada smo i sami verovali u autoritet ovog suda? Ne znam nikoga, ni od pravnika, ni od političara, ni od novinara, ko je pre izricanja presude javno govorio ili pisao da ovaj sud nije ništa više do kulisa Imperije.”
    Могу се присетити да су лидери једне странке јавно захтевали тужбу, а не мишљење. То и сам господин професор помиње:
    “Još mi neubedljivije deluje zamerka što su Tadić i Jeremić pitali MSP za mišljenje, umesto da odmah podignu optužnicu protiv SAD-a i ostalih zemalja Imperije. Zaista?”
    Мишљење МСП је необавезујуће, а пресуда по тужби Србије би имала своју тежину. Неку земљу тужити (мислим да се помињала Албанија) за мешање у унутрашње ствари државе, потстрекавање на сепаратизам као и наношење штете, сигурно би ефикасније зауставило процес признавања Космета. И не само да је у томе разлика него и у исходу пресуде. Наиме, претпоставимо да је суд пресудио најнеповољњије за Србију. Можемо претпоставити какве би проблеме имао и суд и какав би био одјек у свету.
    У почетку свога чланка госп. Антонић говори:
    “Patriotski mediji, pak, takođe su napali Tadića i Jeremića da su sve radili pogrešno, optužujući ih da Srbiju namerno guraju ka položaju kada će morati da prizna secesiju Kosova, i zahtevali su njihovu ostavku.”
    Не коментаришући “оставке” писац оставља могућност читаоцу да сам доноси закључке. Мој став је да досадашња дипломатија, није забележила позитивне РЕЗУЛТАТЕ. Напротив, мишљење МСП, довело је Србију у још тежи положај. Космет је сада корак ближе сецесији. Алармантна ситуације Србије, неможе толерисати изостанак позитивних резултата. А ни г.Јеремић, а ни г. Тадић их нису пружили, већ напротив, наштетили Србији. Сваки савесни и одговорни политичар, због свог неуспеха, уступио би своју компетенцију способнијем политичару.
    Ми смо сведоци свакодневног уверавања, да сву дипломатију и политику земље, контролише и води Г.Тадић. Под његовом “диригентском палицом” одвијају се сви политички процеси у Србији. “Губљење” суда у случају Ганић, може се приписати ПОНОВО правним “грешкама” тужилаштва, које је подложно председнику. И док се Ганић налазио у притвору, за то релавантно време дешавања у Добровољачкој, председник изјављује(како то обично бива: изјава па предузимање мера), а министарство правде подноси захтев у коме је наведено да је “постојао међудржавни сукоб између Србије и БиХ”, утичући тиме на исход пресуде. И сам г.Антонић је просудио да данашњи државници својим досадашњим резултатима, нису достојни указаног им поверења свог народа. Не само да нису допринели, развоју и стабилности Србије, него су је и уназадили наневши штете а народ, обесправили и понизили.
    Зашто осудити и г.Јеремића? Из једноставног разлога, што још досада није реаговао на мешање председника у његову надлежност. Наиме, изјаве г.Јеремића у Хрватској или БиХ, су једноставно дезавуисане од стране г.Тадића. Случај амбасадора, повлачење или проглашавање за персону “нон грата”, Тадић (на његову иницијативу) успоставља поново односе и даје потребне агремане. Као савесни политичар, г.Јеремић се морао супротставити председнику или дати оставку, без обзира на личне односе. Овако, подржавајући га постаје САУЧЕСНИК.
    Непрестано смо сведоци ПРИВИДНИХ напора политичара да дају максимум за “бољитак” Србије и народа, а доживљавамо неуспехе и разочарења. Докле?
    Не, од мене ова двојица, немогу добити прелазну оцену, а нарочито се неби сложио за опраштање “грешака”, “случајних и “(НЕ)НАМЕРНИХ пропуста”.

  5. Avatar

    Добар текст са поентом и поруком.Чека нас дууууга борба у којој не смемо поклекнути, нити се обесхрабрити. Космет неће бити наш једино ако га поклонимо,а то се неће десити.Много смо грешили, али се и највећа сила окренула против нас. Само храбро и упорно напред, ништа није изгубљено,а кадровици ”Новог светског поретка” нека нас убеђују да јесте – па то им је посао.

  6. Avatar
    Zoran Tošković

    Bravo, bravisimo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *