SLOBODAN ANTONIĆ Ruke u testu

Piše Slobodan Antonić

Knjiga estetičara Milana Uzelca „Priče iz bolonjske šume“ posvećena je kritici bolonjskog procesa čija je osnovna ideja rasterećenje srpskih studenta od „bespotrebnog znanja“

Jedan od najbesmislenijih predmeta koji je moj stariji sin imao u „reformisanoj“ školi zvao se „Ruke u testu“. Kada su deca dobila taj predmet mi roditelji smo se pitali o kakvom „testu“ je reč i da li je osnovna ideja da deca uče da mese kolače? Onda nam je neko iz škole objasnio da je po sredi „test“, a ne „testo“, odnosno da je ideja ovog predmeta da deca „kroz različite oglede stiču nova znanja“.
Naravno da je deci bilo zabavno da viljušku okačenu o konac treskaju o sto, nastojeći da čuju „vibriranje viljuške“. Ali, mi ih nismo u školu poslali da se zabavljaju, već da nešto nauče. A ono što su stvarno naučili, priznavali su i sama deca, bilo je jedno veliko ništa.

DIKTAT KORPORACIJA
Godinama sam se pitao kako se ovaj predmet, sa tako smešnim nazivom, našao u školskom gradivu, sve dok nisam pročitao knjigu Milana Uzelca Priče iz Bolonjske šume (2009). U toj knjizi profesor Uzelac, koji je, inače, jedan od najuglednijih srpskih estetičara, pripoveda kako je, 2003. godine, na nekom simpozijumu za prosvetne radnike, slušao izlaganje tadašnje (a i sadašnje) pomoćnice ministra prosvete. Ona se tom prilikom pohvalila kako je „čitav jedan dan negde u Francuskoj slušala nekog Francuza, da se čitav jedan dan njime oduševljavala i da smo zahvaljujući tom oduševljenju dobili u osnovnim školama predmet koji treba da se zove Ruke u testu“ (246). Naziv predmeta je bukvalni prevod jedne francuske fraze čiji je smisao „Zasucimo rukave“. Tako su, zahvaljujući ovom jednodnevnom simpozijumu, generacije srpske dece usrećene još jednim „reformisanim“ predmetom, koji ih, po sebi se razume, neće opterećivati „suvišnim znanjem“.
Rasterećenje i srpskih studenta od „bespotrebnog znanja“ osnovna je ideja reforme visokog obrazovanja – tzv. bolonjskog procesa. Kritici tog procesa je i posvećena ova knjiga. U njoj profesor Uzelac objašnjava da su „univerziteti, a sa njima i sve škole unutar jedne države, osnova za formiranje nacionalnog samoidentiteta i samoopredeljenja građana jedne zemlje“ i da „stoga nije nimalo slučajno što su na Srbiju nakon bombardovanja došli još veći udari, daleko razorniji od samog bombardovanja“ (60). Reč je o „udaru na sistem obrazovanja u Srbiji“ koji je „i najteži udar na Srbiju, jer on, pod maskom približavanja Evropi, ruši i poslednje pozitivne elemente dosadašnjeg višedecenijski razrađivanog sistema obrazovanja“ (123)
U osnovi „bolonje“ je ideja da „ceo sistem vrednosti na kojima se stolećima zasnivalo univerzitetsko obrazovanje u Evropi, sad, preko noći, treba da bude prevrednovan, odnosno, odbačen, tako što će na njegovo mesto doći sistem obrazovanja koji diktira nekoliko multinacionalnih korporacija“ (6). Naravno da centralne zemlje sistema ni ne pomišljaju da ovu „reformu“ primene na sebe. Ova reforma se ne primenjuje u Oksfordu ili Kembridžu, a „u Nemačkoj su samo dva univerziteta do ovog časa `žrtvovana` bolonjskom Levijatanu“, i to ona koja su među poslednjim na rang listi nemačkih visokoškolskih ustanova (19; 23). Ova reforma je, dakle, namenjena prvenstveno malim evropskim zemljama, u kojima se ovim „jednim potezom pera briše viševekovno duhovno nasleđe, zarad `kulturnog` jedinstva u prostoru sumnjivih geografskih granica i još sumnjivijih namera“ (6).

KNJIGE SU ZASTARELE
Kako bi objasnio pogubnost dejstva „unifikacije“ visokog školstva na nacionalnu kulturu, profesor Uzelac navodi primer iz istorije umetnosti. „Dovoljno je samo otvoriti ma koju istoriju zapadne umetnosti“, kaže on, „i videti da tu nema ni pomena a kamo li poglavlja o umetnosti i kulturi pravoslavnog dela Evrope. Pogledajte knjigu toliko hvaljenog E. H. Gombriha Umetnost i njena istorija. Na hiljadu strana teksta tu nema ni pomena umetnosti i kulture pravoslavne Evrope. Ta knjiga nije kulturni skandal, ona svojom genocidnošću spada u kulturni zločin prvog reda“ (41).
Kulturna kolonijalizacija istoka Evrope najlakše se može izvršiti analfabetizacijom njene društvene elite. Zato oni koji završavaju tamošnje univerzitete treba što manje toga da nauče. Upravo taj cilj se krije iza retorike „rasterećivanja studenata“. Uzelac navodi (na str. 29) izjavu prorektorke Beogradskog univerziteta o tome kako „Bolonjska deklaracija podrazumeva (…)u slučaju naših fakulteta smanjivanje nastavnog programa“ (Pravda, 24. maj 2007, str. 8), kao i obećanja stahanovaca „reformi“ studentima da će im se, samo ako su platili školarinu i išli na predavanja, na kraju semestra upisati prelazne ocene u indeks (20). Uz zahtev da se „rastereti nastava“, od profesora se traži i da „interaktivno“ uče studente, tako što bi studenti maksimalno toga naučili na predavanjima, a minimalno toga iz knjiga. Povedeni tim šarenim lažama, skreće pažnju Uzelac (28), predstavnici studenata danas daju izjave po novinama kako „profesori i dalje očekuju od studenata da sede nad knjigama pre nego da `interaktivno` uče“ (Pravda, 18. maj 2007, str. 8). Mnogi od tih studenata, na žalost, ne samo da ne žele da čitaju knjige, oni, štaviše, knjige smatraju „zastarelim“. „Od 12 studenata“, kaže Uzelac, „koliko mi je bilo na uvodnom predavanju iz Srednjovekovne filozofije, oktobra 2009, svih 12 koriste internet, ali niko ne čita knjige, niti se može setiti poslednje koju je pročitao“! (253).
Ako ovome dodamo agresivno „insistiranje na tome da godinu mora položiti bar 80 posto studenata“ (20), rezultat je katastrofalno neznanje sa kojim danas srpski studenti završavaju univerzitet. „Za iskreno je žaljenje“, ironičan je Uzelac, „što pobornici tzv. bolonjskog procesa i njegovi `prvoborci`, neće biti lečeni niti operisani kod onih `lekara` koji po tom programu budu studirali i diplomirali, krajnje neopterećeni učenjem i knjigama. To podseća na onu priču o ocu, profesoru hirurgije, koji je odbio da mu nogu operiše njegov sin, takođe hirurg-specijalista, a sa obrazloženjem `da on nije stonoga`” (20).

ZATIRANJE ELITE ZNANJA
Najgore je od svega što u ovom uništavanju srpskih univerziteta učestvuju ne samo predstavnici vlasti, već i neki rukovodioci samih univerziteta. Uzelac navodi primer rektorke Univerziteta u Novom Sadu, koja je 200 dana godišnje provodila na službenim putovanjima po svetu, i koja je, među EU evaluatorima, važila za „lidera reforme univerziteta“. Uzelac skreće pažnju na suptilni sistem korumpiranja ljudi sa univerziteta, koji podrazumeva da „finansijska pomoć za reformu sistema obrazovanja“ najčešće završava u džepovima evropskih službenika i njihovih domaćih saradnika. Od 32 miliona evra takve pomoći, kaže Uzelac, na izradu kojekakvih „elaborata“ potroši se 29 miliona, a samo dva miliona stvarno dobiju obrazovne institucije (60).
Na ovu, spolja unesenu korupciju, nadovezuje se i unutrašnja korupcija. One, zajedno, do dna srozavaju nivo znanja koji dobijaju ovdašnji „akademski građani“. Za floskulu da „univerzitete ne treba deliti na državne i privatne, nego na akreditovane i neakreditovane“, Uzelac kaže: „To je neistinito. Njih treba deliti na one koji su platili akreditaciju, i one druge, koji to nisu“ (108). Uzelac, tako, posebno pominje korupciju u Akreditacionoj komisiji (188), čak i konkretnu cenu od 5 hiljada evra, koliko su, izgleda, neki od njenih članova uzimali za akreditaciju (194). Pojedini privatni univerziteti, kaže Uzelac, dobili su akreditaciju tako što su „kupovali nastavnike među ministrima“ ili tako što su, ironičan je on, „izdvajali znatna finansijskih sredstava za poboljšanje životnog standarda članova akreditacionih komisija“ (190). Konačni rezultat je taj da je „sada moguće, na privatnim fakultetima, po kratkom postupku doktorirati“, zbog čega „Srbija u poslednjih nekoliko godina ima na hiljade novih doktora nauka, daleko gorih od onih koji su bolonjizaciju inicirali“ (191). To nije ništa drugo do zatiranje „elite znanja“ među srpskom elitom i dovođenje Srbije do toga da njom, ne samo u politici, vlada intelektualna ohlokratija.
Sve u svemu, upozorava Uzelac, „pod lozinkom `ulaska u Evropu` vrši se `prepakivanje` čitave naše društvene zajednice – njene svesti i njenih institucija“ (31). A ključ tog „prepakivanja“ jeste obrazovanje. Uspe li „bolonjski proces“ u Srbiji, završi li se „reforma“ onako ako su to zamislili njeni tvorci, upozorava Uzelac, „obrazovanja u Srbiji više neće biti“ (18). To će biti tragedija ove zemlje, jer „posledice materijalnog razaranja uvek je moguće lakše otkloniti, no posledice razaranja duhovne dimenzije jednog naroda“ (60). „Započeto je čupanje iz korena svega onog što bi nas moglo održati u budućem vremenu“, oštar je Uzelac. „Prosto je nemoguće oteti se utisku da je jedan broj ljudi u ovoj zemlji posebno isprogramiran tako da sve čini da srpskog naroda više ne bude“ (33).
No, teši nas na kraju ove knjige njen autor, „Srbija ima dugu istoriju. Ako su joj prvi ministri bili Dositej i Sterija, preživeće i to što su joj današnji ministri njihovi antipodi. Svako ima ono što zaslužuje. Narod koji zna šta hoće, imao je prve, narod koji neće ništa da zna, ima ove poslednje“ (194). Ali, da li ovaj narod danas stvarno neće ništa da zna? Ili je on prosto izdat od svoje elite, uključiv i onu intelektualnu, koja ga je prodala za jednodnevni seminar u Francuskoj i titulu „lidera reformi“? Profesor Uzelac je ovom knjigom spasao svoju dušu. A šta mi, ostali nastavnici srpskih univerziteta, radimo?

7 коментара

  1. Avatar

    Svaki kvinsling, eticki intelektualno, vremenom poprima mentalitet ponasanje pedera. Nije li ih kralj Nikola i ozakonio kao “guzicare”. A “guzicare” treba skloniti sa cela drzave i drzavnih institucijija, a uskole i univerzitete im zabraniti pristup, a kamoli dozvoliti im da ih reformisu.

  2. Avatar

    Doktorirati po kratkom postupku ! Gde to može u Beogradu,ja želim da doktoriram iz oblasti javnih usluga,tri godine je minimalno posle mastera, ja sam verovatno neobavešten, učim ,doduše takav mi je celi život, daj sve od sebe da dođeš do cilja,to je moj život.

  3. Avatar

    По директиви из централе кадровици ”Новог светског поретка” нас ослобађају знања и образовања, војске, цркве, личне и државне имовине, пољопривреде…то је све непотребно онима који требају нестати или постати робови.Кадровици ”Новог светског поретка”, именовани контролори Србије и извођачи радова на терену су прихватили ту монструозну улогу егзекутора народа из којег потичу.Отпор томе и таквима није питање бољег живота, него културног и физичког опстанка народа.Није само наш народ у питању, у питању је глобална (још увек) намера стварања робовласничког друштва.

  4. Avatar

    Извините, али ако је наше образовање тако брижљиво грађено деценијама, где су нам врхунска научна достигнућа (нема их), или где нам је привреда заснована на стручној радној снази (нема је). Наше образовање је дупло голо – голо пре, голо данас.

    2
    1
  5. Avatar

    Predmet ruke u testu je plod saradnje Francuske akademije nauka i Ministarstva za obrazovanje, ne rezultat nekakvog jednodnevnog seminara i odluka jedne osobe. Gospodin autor ovog teksta bi, umesto neisnovane osude predmeta i programa mogao da se zapita zašto njegovo dete nije uspelo da usvoji znajnja iz najpraktičnijeg predmeta koji postoji.

    3
    2
  6. Avatar

    A ima li išta gluplje od zadatkaza treći razred osnovne skole u kom pravougaonik od 2cm treba da podele na 11 jednakih delova? Koja svrha? Ili objašnjenje zastave Srbije: pravougaonog oblika, podeljena na tri pravougaonika, prvi je crvene boje, poslednji bele a izmedju je plava.. Mozda je moglo jednostavnije?! I sijaset takvih nebuloza.. Ovako Ruke u testu je jedan razbibrigast predmet koji klincima u nizim razredima i treba da bude zabavan jer to su deca. Setite se deca koja treba da igraju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *