Почетна / Колумне / SLOBODAN ANTONIĆ Kvislinzi, patriote i nijanse

SLOBODAN ANTONIĆ Kvislinzi, patriote i nijanse

Piše Slobodan  Antonić

Ako Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa „našim EU prijateljima“ sastave drugu, „razumniju“, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP-om, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti

Spor nastao u nacionalnom delu kritičke inteligencije, nakon presude MSP-a, vodi se oko dva pitanja. Prvo je da li su Tadić i Jeremić morali znati da će MSP doneti presudu na štetu Srbije – pa su, tako, odgovorni što su: 1. ili kao neznalice gurnuli Srbiju u štetu; 2. ili kao neko ko je znao šta će se desiti svesno naškodili srpskim interesima. Drugo pitanje je da li su Tadić i Jeremić – kada su, posle presude MSP-a, podneli rezoluciju UN – samo  nastavili da nanose štetu Srbiji. U ovom tekstu pokušaću još jednom da obrazložim zašto na oba pitanja ipak odgovaram odrečno (rizikujući da ponovo budem nazvan „spavačem“, „saučesnikom“ i „budalom“).

NEMA ŠALE SA IMPERIJOM
Ako pođemo od ideje da su Tadić i Jeremić „kvislinzi“, a pri tome sebe vidimo kao „pokret otpora“, onda je prirodno da ćemo osuđivati sve što „kvislinzi“ urade. Ali, to je jedan ideološki ili političko-aktivistički pristup. U takvom pristupu mi možemo reći da je „vreme da zaboravimo preterano nijansiranje“. Politička analitika, međutim, sva sastoji od tog nijansiranja (baš kao i političko novinarstvo, politička sociologija ili politička istoriografija). Ako je za potrebe političke borbe nekad i dobro podeliti svet na prijatelje i neprijatelje, crne i bele, politička ili istorijska analiza ne trpi takvo pojednostavljivanje. Ona zahteva sagledavanje celog spektra opcija, planova i interesa, uz korišćenje celokupne palete boja u opisivanju i razumevanju aktera.
Dakle, vladajući režim Borisa Tadića ima bar dve različite strane. Jednu oličava Čedomir Jovanović, drugu Vuk Jeremić. Jedna je, uslovno rečeno, kvislinška, druga je, takođe uslovno rečeno, patriotska. Odmah treba reći da su te dve oprečne strane imale sve vlasti u Srbiji, posle 5. oktobra (pa čak i ona u Miloševićevo vreme). Jednostavno, Srbija je mala zemlja pod velikim pritiskom Imperije. Svaka vlast u Srbiji je, stoga, u protekle dve decenije, nastojala da sa Imperijom izbegava sukob oko nekih stvari. Nastojala je da u nekim stvarima popusti, a u drugim da pruži otpor.
Treba reći da se onaj element otpora vremenom, nažalost, smanjivao. Kod Miloševića ga je bilo najviše, kod Koštunice (2000-2001) znatno manje, kod Đinđića (2001-2003) još manje, ponovo kod Koštunice 2004-2008 znatno manje nego kod Koštunice 2000-2001, dok tog otpora kod Tadića (2008) ima nekako srazmerno najmanje. To smanjenje otpora kod svakog sledećeg srpskog vladaoca ne može se objasniti samo smanjenjem puke volje da se sa Imperijom ratuje. On je i posledica delovanja dva objektivna činioca. Prvi je ubrzano smanjenje resursa kojima vlasti u Srbiji raspolažu – od vojnih, preko ekonomskih, do simboličkih (često i zaslugom samih srpskih vlasti). Drugi je pouka koju je svaki sledeći vladalac izvlačio iz sudbine svog prethodnika: „Sa Imperijom se ne da šaliti“.

PATRIOTIZAM I „REALNI PATRIOTIZAM“
Iako kod Tadića svakako ima ponajmanje otpora, u odnosu na prethodne srpske vladaoce, to nikako ne znači da ga kod njega uopšte nema. Tadić nije zombi koji automatski ispunjava naloge nižih službenika Imperije (kao Jovanović i njegovi). On o sebi verovatno misli kao o patrioti, samo kao o „realnom patrioti“. U neku ruku, on i jeste nastavljač Koštuničine politike realnog patriotizma – samo, naravno, na nižem nivou pružanja otpora Imperiji. Koštunica je mislio da ako strancima (i njihovim domaćim poverenicima) prepusti celokupnu ekonomiju, da će onda moći da ih slobodno nadigrava na ostalim poljima – pre svega po pitanju Kosova. U februara 2008. on je shvatio koliko je pogrešio, ali je za njega već bilo kasno – medijski je prosto počišćen sa vlasti. Tadić je nastavio tim putem, samo opreznije, poučen iskustvom svog prethodnika. On je počeo da popušta zahtevima Imperije ne samo na ekonomskom, već i na kulturnom i simboličkom planu (predaja kulture u ruke drugosrbijancima, deklaracija o Srebrenici, gej parada, itd). Ipak, u dve važne tačke Tadić (zasada) nije popustio. Nije Srbiju uveo u NATO. I nije priznao secesiju Kosova.
Po prvoj tački on je pružio otpor tako što je čitavu stvar stavio ad akta. Po drugoj tački njegov otpor je bio još izrazitiji. On je zaigrao diplomatsku igru, sa namerom da iskoristi međunarodno pravo i dovede Imperiju u poziciju da mora Srbiji dati bar nešto. A da svaki, pa i najmanji otpor ljuti Imperiju, videlo se, odmah, po sve češćim napadima drugosrbijanskih medija i političara na Tadića. Optuživali su ga da „neće da preuzme odgovornost“, da mu je „stalo samo do rejtinga“, i da „neće da učini nepopularne korake“. Zanimljivo je da je onaj deo nacionalne kritičke inteligencije, koji smatra da je Tadić najobičniji „kvisling“, u ovoj stvari misli isto što i drugosrbijanci. Oni takođe tvrde da Tadić neće u NATO i da neće da prizna secesiju Kosova samo zato što je to u Srbiji nepopularno. Da nije toga, odnosno da nije straha od poraza na sledećim izborima, Tadić bi, po ovoj školi mišljenja, odavno uradio sve što se od njega zahteva.
Ipak, Tadićev otpor Imperiji po ova dva ključna pitanja vrlo je važna činjenica, koja mora baciti sasvim drugačije svetlo na Tadića. On, dakle, očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika. On, takođe,  nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli. Jer, hajde da razmislimo o sledećem – ko bi Tadića sprečio da odradi oba posla, samo ako to naumi? Vlada? Skupština? Opozicija? Mediji? Pa sve je to pod kontrolom, nešto malo njega, a mnogo više Imperije. Crkva? Patriotski NVO sektor? Navijači? Pa sve je to slabo, rastureno i posvađano.

KO JE GLAVNI „KVISLING“?
Tadić bi, dakle, mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštinu ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka sa glave. Predsednički izbori su tek 2013. godine. Dotle bi imperijalna propagandna mašinerija od njega napravila „balkanskog de Gola“. I on bi po treći put lako pobedio onog svog istog, večnog protivkandidata, ostajući predsednik do 2018.
Štaviše, oni koji ne posmatraju stvari crno-belo, oni koji nisu namerno slepi za nijanse, mogu jasno da vide kako je Imperija nezadovoljna Tadićem, i kako mu je već spremila zamenu. Pogledajte šta pričaju i šta sve obećavaju – baš po pitanju Kosova – naprednjaci, pa će vam sve biti jasno. Ako Vučić i Nikolić javno kritikuju Tadića da, u vezi Kosova, „nedovoljno sarađuje sa našim prijateljima iz EU“, šta li tek nude i pričaju kad su nasamo sa službenicima iz Brisela i Vašingtona? I ko je tu zapravo glavni „kvisling“? Neko ko pokušava da makar na diplomatskom terenu nadigra Imperiju? Ili neko ko nastoji – i pri tome, bogme, i uspeva! – da polovinu birača iz „patriotskog korpusa“ prevede u „evroatlantski“, pro-imperijalni korpus?
Ako iz tog ugla posmatramo stvari, Tadić i Jeremić makar zaslužuju razumevanje, ako ne i podršku za njihovu diplomatsku borbu. Da li su, međutim, njihovi konkretni potezi u toj borbi ispravni ili ne, to je već drugo pitanje. Tako dolazimo i do MSP i dileme da li su Tadić i Jeremić morali unapred znati da će Srbija pred tim sudom da bude poražena.
Moje mišljenje je da nisu. Ljudi koji su profesionalno pratili ovo suđenje kažu da je na prvom, preliminarnom glasanju u MSP-u bilo 8:7 za prihvatanje stanovišta Srbije. Preliminarno glasanje se upriličuje da bi se izabralo troje sudija koji će napisati odluku. To se radi kako bi se videlo u kom pravcu obrazloženje treba da ide. Međutim, kada je odluka sastavljena i došla na glasanje, nije bilo većine. U međuvremenu se, naime, iz MSP povukao kineski sudija. Tako je ishod na glasanju bio 7:7. Onda je predsedavajući MSP, koji je bio među onom sedmoricom sudija koji su glasali protiv „prosrpske“ odluke, iskoristio svoje pravo „zlatnog glasa“ u slučaju neodlučnog rezultata. Tako je izabrana druga trojka, koja je napisala „proimperijalnu“ odluku. Odluka je sastavljena tako da se obezbedi podrška još nekoliko sudija (a i lobisti Imperije su odradili svoje). Tako je na poslednjem glasanju bilo 10:4 za Imperiju.

ZAŠTO SU NAM LOMILI RUKU?
Ako je ovaj izveštaj o dešavanjima u MSP-u tačan, onda se Imperija ipak morala pomučiti da u ovoj stvari nadigra Srbiju. Na kraju, ona je pobedila, Srbija je izgubila. Ali, da li je poraz značio da uopšte nije trebali igrati? Da li je to značilo da nije trebalo uopšte ni rizikovati? Mislim da ne. Srpska diplomatija je vodila tešku borbu u UN kako bi pridobila većinu u Generalnoj skupštini za srpsku verziju pitanja MSP-a. Mala srpska diplomatija je u toj borbi protiv sebe imala dve velike diplomatske mašinerije – američku i britansku. U toj bici Srbija je izašla kao pobednik. Pred MSP-om Srbija je takođe vodila veliku bitku sa obe glavne diplomatske mašinerije Imperije. Bila je blizu uspeha, ali je izgubila.
Da li je trebalo uopšte pokušavati, pošto smo na kraju izgubili? Odgovor na ovo pitanje zavisi od naše životne filosofije: treba li se, uopšte, boriti sa nekim ko je jači, ili ne. Oni koji na ovo pitanje odgovaraju odrečno, danas su mahom u drugosrbijanskom taboru. Oni koji odgovaraju potvrdno, danas su, mahom, u patriotskom taboru. Neobično je da ovu, tipično drugosrbijansku logiku, ponovo nalazimo kod nekih patriota.
Naravno, čitav ovaj argumentativni tok može se lako dezavuisati tvrdnjom da je cela ta borba, zapravo, samo nekakva „nameštena predstava“. Kao „fingirani otpor“, i kao „samo još jedna dogovorena predstava za narod“, ocenjuje se i podnošenje nove srpske rezolucije u UN, kao i diplomatska i politička borba koja je nakon toga usledila. Ako su političari, diplomati, stručnjaci i novinari koji u toj borbi učestvuju samo glumci, onda moram da priznam da su svi oni đavolski dobri glumci. I priznajem, takođe, da sam zadivljen koliko je sve glumaca angažovano samo da bismo se mi prevarili.
Samo, ja bih ipak rekao da to nije gluma – kao, uostalom, ni sve drugo u ovom epskom sukobu male srpske diplomatije i Imperije. Da je sve to fingiranje, ne bi nas pohodio Vestervele, ne bi nam lomili ruku svi ti Britanci, Nemci i Francuzi, ne bi nam Karpenter, sa naslovne strane „Politike“, poručivao da „srpski predlog rezolucije iritira SAD i vodeće zemlje EU“, ne bi nam on pretio da „ukoliko Beograd ostane na sadašnjem kursu po pitanju Kosova (…)u odnosima SAD i Srbije moglo bi da dođe do zahlađenja“, a „proces evropskih integracija Srbije da bude odložen“… Da je sve to fingiranje, ne bi naprednjaci tražili da tekst rezolucije „uskladimo sa našim EU prijateljima“, ne bismo ponovo čitali „hrabre“ tekstove Boška Jakšića u kojima on kritikuje vlast, ne bismo na B92, u „Danasu“, u „Blicu“, ponovo imali procesiju stručnjaka i analitičara koji nas jednoglasno ubeđuju da rezolucija ugrožava našu „evropsku budućnost“ i da je moramo povući…

VRLO JEDNOSTAVAN TEST
Zbog svega toga, nudim vrlo jednostavan test, prost lakmus papir ispravnosti naše dve konkurentske teorije. Ako, naime, Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa „našim EU prijateljima“ sastave drugu, „razumniju“, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako pak Tadić i Jeremić, i pored sveg ovog lomljenja ruke, ne povuku rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o „fingiranju“ i „kvislinzima“ priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da suprotstave Imperiji. I da nisu baš potpuni „kvislinzi“.
Naravno, takvo priznanje, bar što se mene lično tiče, Tadića ne može abolirati za druge političke greške – od Vojvodine, preko Srebrenice, do gej-parade. Ali će makar učiniti da se on više ne može sagledavati samo kao jednodimenzionalni izdajnik – pogled koji, rekao bih, sve više preovladava među najborbenijim saradnicima „Pečata“. On će se, ipak, samo ako u ovoj stvari ostane dosledan, morati sagledavati i kao političar koji je, u jednom teškom vremenu, bar nešto pokušao da uradi za svoj narod. Bar nešto. Ali, ipak, daleko više nego što bi to bio spreman da uradi i Čedomir Jovanović, a smeo bih se zakleti i Aleksandar Vučić.
Tako dolazimo do poslednje tačke u sporu – da li je, stvarno, ispravna logika „što gore, to bolje“? Da li bi stvarno bilo bolje da umesto Vuka Jeremića našu diplomatiju vodi Čedomir Jovanović? (Jer bismo tada „makar znali na čemu smo“, a pošto bi to značilo „otvorenu izdaju“, onda bi i „naš otpor bio jači“?). Takva logika je prikladna kada se sprema revolucija i kad treba dodatno nadražiti potencijalnu pobunjeničku masu. Ako, pak, te revolucije nema na vidiku, ako nema ni snage koja bi je politički vodila, ako nema ni političkih, ekonomskih i vojnih sredstava, onda je takva logika pomalo rizična i ne baš mnogo inteligentna. Ona je, što bi rekli marksisti, čist „avanturizam“. I ne bi priličila ljudima koji žele ozbiljno politički da razmišljaju i koji imaju ozbiljne političke namere. Pošto vidim da je logike „što gore, to bolje“ sve više prisutna u našem, patriotskom taboru, jedva čekam da nam njeni zastupnici demonstriraju sve te političke, ekonomske i vojne resurse kojima raspolažu.

NIJANSE PATRIOTSKE MISLI
Na kraju, ne mogu a da ne kažem da se u ovom sporu vidi i izvesna metodološka, koncepcijska, pa i politička razlika između „stare“ i „nove srpske političke misli“. „Staru“ patriotsku misao, koja je dominirala u delu vladajućih krugova devedesetih, odlikovala je, često, brutalnost, arogancija, bezobrazluk, paranoično korišćenje „teorije zavere“, i monopolisanje patriotizma (često i u sasvim utilitarne svrhe). Videvši učinke takvog patriotizma jedan krug patriotskih intelektualaca je, sredinom devedesetih, pokušao da izgradi „novu srpsku političku misao“, koja bi bila mnogo pažljivija, iznijansiranija, oštroumnija i širokogrudija. Koliko smo u tome uspeli, ostaje tek da se vidi. Ipak, drago mi je da među našim današnjim kritičarima, osim predstavnika negdašnjeg karakterističnog načina mišljenja, ima i novih, mladih snaga, koje umeju da vode pristojan dijalog i koji  nisu sasvim zatvoreni za „nijansiranje“ (pogotovo kad treba napraviti razliku među analitičarima NSPM). To je ohrabrujuća vest. Moramo razgovarati, analizirati i zajedno još dosta toga otkriti o svetu u kome živimo, da bismo mogli da dođemo do jasnog uvida o našem položaju kao naroda i o stvarnom karakteru glavnih političkih aktera.
Taj posao nikako nije lak. Ovakvi sporovi, ako su vođeni sa minimumom pristojnosti i uzajamnog priznanja dobre volje, mogu mnogo da koriste. Jer, oni značajno doprinose izoštravanju naših analitičkih oruđa. A sa njima će i akcije koje budemo predlagali biti uspešnije. Ako pak u našim sporovima prevlada duh sumnjičenja, isključivosti, diskvalifikacija i uvreda, oni mogu još više podeliti i blokirati patriotske i demokratske snage. Prvi ishod ovog našeg spora svakako bi koristio Srbiji, drugi Imperiji. Ja sam se i ovim tekstom trudio da budem od koristi svojoj zemlji. Siguran sam da će i moji oponenti nastaviti istim putem. I da ćemo i dalje moći da razgovaramo, a da više niko ne bude nazvan „spavačem“, „saučesnikom“ i „budalom“. Jer će onaj koji te reči ponovo upotrebi samo pokazati koliko mu je stalo do istine, dijaloga, i – Srbije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *