Sjaj Srednjeg veka

Piše Dragan Nedeljković

Da Srednji vek nije mračan, nego da je i on doba velike svetlosti svedoče vrhunska umetnička dela arhitekture, neponovljivi dometi slikarstva i muzike, uzvišeni primeri besedništva i poezije…

„Mračni Srednji vek“ – ta reč se ukorenila ne samo kod nas nego i na Zapadu, posebno u Francuskoj, gde je to uzgredna poštapalica, nasleđena od doba Prosvetiteljstva. Ti velikani, vesnici nove epohe, koja će se oglasiti kao zora Slobode, Jednakosti i Bratstva, morali su da odbace prošlost u ime budućnosti, pa su i preterivali u negaciji feudalnog nasleđa, što se kroz istoriju ponavlja, sve dok se nepogoda ne istutnji i pojavi želja za istorijskom ravnotežom i pravdom. Svaka čast, divljenje i blagodarnost prosvetiteljima i enciklopedistima, Didrou, Volteru, Monteskijeu, Rusou, Dalamberu, kao i našem smernom Dositeju – oni su zadužili čovečanstvo, krčeći nove puteve; ali baš u ime slobode duha, kojom su nas oplemenili, dužni smo da ne zaboravljamo velika dela i genijalne stvaraoce ranijih epoha, kako Antike tako i Srednjeg veka.

SINTEZA SVIH ZNANJA I DOSTIGNUĆA
Da taj vek nije mračan, nego da je i on doba velike svetlosti, podsetio je i činjenicama obrazložio Gistav Koen, znameniti profesor Sorbone. On se, za vreme nacističke okupacije Francuske, zatekao u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je predavao na Kolumbija univerzitetu i objavio prvi put svoje značajno delo „Velika svetlost Srednjeg veka“. Po povratku u otadžbinu, posle Drugog svetskog rata, objavio je svoje delo na francuskom; delo neveliko, ali senzacionalno. Čulo se za njega i kod nas. Prvi mi je skrenuo pažnju na njega, moj dragi prijatelj, vrsni besednik, profesor Raško Dimitrijević. Kad sam došao u Pariz, na poslediplomske studije, bio sam u prilici da slušam, u Dekartovom amfiteatru Sorbone, poslednja predavanja Gistava Koena. Zahvaljujući starom Rašku, meni nisu bile tuđe izvesne teze francuskog profesora.
Sjaj Srednjeg veka ogleda se u veličanstvenim katedralama, romanskim i gotskim, koje su oduhovljavale srednjevekovne gradove. Katedrala je sinteza gotovo svih znanja i dostignuća. Ona je vrhunsko umetničko delo arhitekture. U njoj su skulpture i slike, ponekad i freske. U katedrali je i uzvišena muzika: najmoćniji instrument orgulje, kao i veliki orkestri i horovi.
Besedništvo je takođe sastavni deo liturgije, a poezija je stalno prisutna u biblijskim tekstovima. Sama liturgija je veličanstvena drama, a često se u katedrali, ili ispred nje, izvode prave pozorišne predstave, crkvena prikazanja. Sinteza umetnosti, kulture, nauke, krasi katedralu, koja stolećima vrši uzvišeno prosvetiteljsko poslanstvo u
gradu i okolini. Ona to može uspešno da čini jer u prostoru ne oskudeva. Francuske katedrale mogu da prime deset i više hiljada vernika, ona u Kelnu sedamnaest hiljada… One su ogledala snage hrišćanske Evrope. Pod istim krovom su krunisana glava, plemstvo, građani, prosti puk i prosjaci. Nisu li već tu temelji zapadnoevropske demokratije? To nije moguće u našim manastirima. Divni su Visoki Dečani, ali ako bi naišao car Dušan sa svojom svitom, oni bi ispunili crkvu. Ni za sve kaluđere, brojne u to doba, ne bi bilo mesta, pogotovo ne za narod, koji se okupljao ne u crkvi, nego oko nje.
Srednji vek je, negujući kult Bogorodice, uzvisio i posvetio ženu. Ali ne samo Djevu Mariju i Mariju Magdalenu. Žena je veličana i kroz kult dame, kojoj se klanjaju i kojoj služe vitezovi. Duhovnost i lepota žene je osobito proslavljena u delima Dantea i Petrarke. Petrarkina Laura, a pre nje Danteova Beatriče, oličenja su večne ženstvenosti, koja će naći svoje obožavaoce u pesničkim delima Ronsara i drugih već renesansnih pesnika, sve do Getea, Puškina, Aleksandra Bloka, pa i naših poeta Laze Kostića, Jovana Dučića i Disa, ne zaboravljajući pri tom sazvežđa velikih romantičara, nemačkih, engleskih, francuskih, kao ni izvanredne simboliste. Mnogi od njih napajali su se upravo poezijom Srednjeg veka. Tako je delo francuskog profesora razbuktalo maštu našeg tumača poezije.

„Slovo ljubve“ despota Stefana Lazarevića svedoči o srednjovekovnoj odanosti pravoslavlju, koje je suštinski antihumanističko

MI SVOJU PESMU PLETEMO
I naš Srednji vek je zlatno doba srpske povesti, koje je trajalo oko dva stoleća. Ja sam naivno upitao svog prijatelja, sjajnog istoričara Ivana Božića, ko je od srpskih vladara najveći. Dobio sam, tada za mene, čudan odgovor: Despot Strefan Lazarević, jer je vladao u najtežim prilikama, kao turski vazal, a postigao je zavidne rezultate – produžio je život srpske države, proširio njene granice, tako da Despotova Srbija nije bila manja od Srbije Prvovenčanoga: obuhvatala je Rašku i Zetu, prešla je preko Drine do Srebrenice i rudnika oko nje, Kosovo i Metohija bili su takođe u njenom sastavu, a Beograd je bio prestonica. Važan je sadržaj te Despotovine. Stefan viteški obavlja svoje vazalske obaveze, ali nikad ne hvali svoga gospodara, turskog sultana Bajazita. Za njega, njegovu majku kneginju Milicu, rođaku Jefimiju i patrijarha Danila Banjskog, Turci nisu duhovni gospodari – oni su nesreća koja se obrušila na hrišćansku Srbiju. Za njih srpski Despot i svi oko njega nemaju povoljne reči.
Oni su pošast. Njima se Despot suprotstavlja kulturom, koja mu je poslednja odbrana. On ima jasan i realan program. „Koliko je u moći – mi svoju pesmu pletemo“. Zida Manasiju koja ne zaostaje za najlepšim zadužbinama Nemanjića. Nastaju u to doba i druga verska i kulturna ognjišta: Kalenić, pravi biser, Vraćevšnica, Koporin, Veluće, Neupara.
Beograd je važan kulturni centar. U Manasiji vredno radi Resavska škola. Despot je privukao u Srbiju učene glave, pisce i umetnike iz pokorenih pravoslavnih zemalja. Uz njega su Konstantin Filosof i Grigorije Camblak. Sam Despot piše uzvišeno delo „Slovo ljubve“, kojim obavezuje svoj narod da bude ujedinjen, jer „Ljubav sve prevashodi“, kaže on, sledeći apostola Pavla iz Prve poslanice Korinćanima. Tako je on, više nego iko, bio na svetosavskom putu, uveren da je međusobna ljubav za Srbe spasonosna, i čineći sve da Srbi, i u ropstvu, ostanu dostojanstveni, posvećeni vrlinama, ne pasivni nego aktivni, u iščekivanju boljih vremena, imajući jasne i dostižne ciljeve. Nije li upravo to smisao njegove programske zamisli: „Koliko je u moći – mi svoju pesmu pletemo“.
Stefan Visoki je u svojoj pesmi, svom životnom delu, nastavio putem svetorodne dinastije Nemanjića, veran velikoj svetlosti našega srednjeg veka, do te mere da su neki, kao briljantni Milan Kašanin, u njegovom stvaralaštvu i viteškom ponašanju nalazili začetke humanizma i renesanse.

Duhovnost i lepota žene je osobito proslavljena u delima Dantea i Petrarke. Petrarkina Laura, a pre nje Danteova Beatriče, oličenja su večne ženstvenosti, koja će naći svoje obožavaoce u pesničkim delima Getea, Puškina, Aleksandra Bloka, pa i naših poeta

HUMANIZAM I ANTIHUMANOST
A ja mislim, kao Dimitrije Bogdanović, da je u pitanju samo velika svetlost Srednjeg veka, odanost, primerna i nepovratna, pravoslavlju, koje je, da podsetim, suštinski antihumanističko – nisam rekao antihumano – što sam proveravao u razgovorima sa ocem Justinom Popovićem, deklarisanim antihumanistom. Po njemu je humanizam osnovni greh zapadnjačke civilizacije, koja stavlja čoveka u središte vasione, na mesto koje pripada Bogu. O tome sam ne jednom pisao. Humanizam krči puteve individualizmu, a individualizam, gotovo neizbežno, srlja u egoizam, koji je sused antihumanosti. Treba li da podsetim na taj osnovni stav oca Justina? Verno teocentrizmu, to jest izvornom hrišćanstvu, pravoslavlje je odbacilo humanizam, jer – kaže otac Justin – „humanizam je zasnovao sebe na čoveku kao na evanđelju, novom i spasonosnom, ali ni slutio nije da se ono, kao svako evanđelje, završava apokalipsom. Zasnivajući sebe na čoveku, humanizam je zasnovao sebe na najvulkanskijem tlu. I vulkani su već počeli da rade.“
Otac Justin je u ovo verovao do pred kraj svog zemnog života. Ja sam ga posetio kad je navršio osamdeset drugu godinu. Upitao sam ga : „Šta je osnovni greh Zapada? Odredite to, molim Vas, u nekoliko rečenica“. „Nisu mi potrebne rečenice, dovoljna je jedna reč.“ „Ja znam, Visokoprepodobni oče, tu reč, ali je kažite Vi.“ „Humanizam“, glasio je kratak odgovor, sažetiji se nije mogao dati.
Katoličanstvo je, odavno već, rastrzano između teocentričke hrišćanske tradicije, to jest izvornog hrišćanstva, i humanističkog moderniteta. Sa velikom moralnom čestitošću o tim iskušenjima piše opat Šarl Žurne: „Zapadna civilizacija, rođena u Srednjem veku pod uticajem hrišćanstva, sve manje je marila za hrišćanstvo. Napuštala je teocentrizam da bi, malo po malo, postajala antropocentričnom. Hrišćanstvo, umesto da joj bude svetlost, postalo je za nju teret.“
Dostojevski je ukazao na taj problem pišući, u „Karamazovima“, o Velikom Inkvizitoru.
Neposredno posle velikih verskih deoba čine se napori da se vaspostavi evropsko jedinstvo na temeljima koji se čine univerzalnijim i postojanijim. To je pojava humanizma i renesanse. Pax romana je bila potkopana, latinski kao zajednički i liturgijski jezik malo-pomalo napuštan u korist nacionalnih jezika i kultura. To je bio početak one avanture koja još traje, jer – po Pjer-Anri Simonu – „Duh Zapada nije sveti Toma ni sveti Bonaventura, Makijaveli ili Erazmo, Volter ili Paskal, Hegel ili Kjerkegor, Marks ili Niče, nego je duh Zapada u njihovom dijalogu, a to je često isti onaj gorko strastveni dijalog koji se odvija u fokusu svake nezavisne inteligencije.“
Neki veliki Evropejci, ne samo katolici nego i jedan Stefan Cvajg, koji je Jevrejin, žalili su što je jedinstvo zapadnjačke civilizacije potkopano pobedom humanizma i renesanse. Na pravoslavnoj strani još su naglašenije težnje da se obnovi srednjevekovni duh. I Lav Tolstoj i Fjodor Dostojevski smatrali su da je odricanjem od Srednjeg veka svet krenuo pogrešnim pravcem. Nikolaj Berđajev, zacelo, nije bio usamljen u maštanju o novom srednjovekovlju kao spasonosnom putu.

U stvaralaštvu Laze Kostića prisutna je i srednjovekovna poetika

NAJCRNJI VRAG JE SRBIN SEBI SAM
Šta da kažemo mi, posle mnogih gorkih iskustava tokom naše tragične povesti? Raskomadana je naša otadžbina, suočeni smo sa trijumfom apsurda, sa opsadom stravičnih gluposti. Rušilačke zle sile poništavaju stvaralaštvo niza pokolenja, tako da smo vraćeni ne dva-tri stoleća unazad, nego smo bačeni na bezbudućno bespuće, u brlog i haos. A tome je kumovala i Evropa, u koju se, u naše ime, izvesni zbunjeni naši predstavnici neumorno guraju, verujući da nam je u toj uniji spasenje. Baš se nismo snašli u novim okolnostima! Opredeljivali smo se, beslovesno, za puteve na kojima nas je čekao neizbežni poraz. Žrtvovali smo se za druge, zanemarujući sebe. Jugoslovenstvo i komunizam bili su kobni za nas. Na ta dva ispita pali su i neki vrli predstavnici, istinski geniji naše nacije, jer nisu pronicljivo pročitali drugu stranu, ne shvativši s kim imaju posla. Računica te druge strane bila je krajnje lukava, sebična i nažalost dalekovida.
Naša računica je naivna i bezbudućna, jer zasnovana na iluzijama. I preteranom poverenju.
Iako su Srbi jedan od starih evropskih naroda, izgubili su pravac jer su, u jednom presudnom istorijskom trenutku, zaboravili svetosavski nauk, odrekli se hrišćanske premudrosti, sadržane u jednoj od dva najveće zapovesti Hristove: „Ljubi bližnjega svoga“. Kako? „Kao samoga sebe“. Srbi su zaboravili da, pre svega, ljube sebe, što je i preduslov za odmerenu i pravilnu ljubav prema bližnjem.
Sad je najvažnije uspostaviti ravnotežu. To nije lako, jer podrazumeva da se, u ovom metežu, u neslozi, u nepomirljivoj mržnji, kad su svi sa svima posvađani, kada nema plemenitog razumevanja ni u Crkvi, ni u dinastiji, ni u Akademiji, ni u inteligenciji, a ponajmanje u politici – eto, u tom stanju sveopšte razjedinjenosti i nepomirljive mržnje mora se, opstanka radi, potražiti i naći zajednički jezik, spasonosni i životvorni.
Obazrimo se i upitajmo se: kako su to Hrvati uspeli da dođu do jedne od najlepših država Evrope? Zahvaljujući geslu: Hrvat je Hrvatu mio ma koje ideologije bio. A za nas još važi prokletstvo koje je definisao Laza Kostić: „Najcrnji vrag je Srbin sebi sam“. Ili, kako zaključuje Slobodan Rakitić: „Srbin je Srbinu Juda“. Na tim putevima sreće, zacelo, nema i nikad je neće biti. To je bezizlaz, ćorsokak.

Nikolaj Berđajev nije bio usamljen u maštanju o novom srednjovekovlju kao spasonosnom putu. I Tolstoj i Dostojevski smatrali su da je odricanjem od Srednjeg veka svet krenuo pogrešnim pravcem

GDE JEDINSTVO VLADA – TU STANUJE BOG
Kako da se preobrazimo? Treba učiti i od neprijatelja i od prijatelja, i od malih naroda, a velikog duha, kao Jevreji, i od velikih koji su se dizali i posle stravičnog poraza i katastrofalnog pada, kao Nemci ili Japanci. A podsetio bih i na primer Austrije: nekad velika i moćna carevina, izgubila je i mora, i žitnice, i rudna bogatstva, i ogromne teritorije; ali nije izgubila duh, niti onu suštinsku ljubav – ljubav prema sebi, pa je, i tako smanjena, jedna od najlepših, najuređenijih, najnegovanijih država Evrope. Državica koju na delotvoran način vole njeni građani.
Zato što smo raščerečeni moramo negovati duh svesrpskog jedinstva, ne pristajući na silom nametnute besmislene granice. Niti smemo prihvatiti jezik neprijatelja naših, koji nas ubeđuju da smo rđav i najgori narod. Dužni smo da uvažavamo sebe i da se potvrđujemo vrlinama, ostajući verni svetosavskom zavetu, po kome Srbi nisu izabrani narod, ali jesu, treba i moraju da budu narod posvećen dobru. A to znači i da naša srpska posla ne smeju biti loša i najgora, nego najbolja moguća posla. Bitna je naša volja i naša samosvest da smo jedno, zavetovano i u duhu nepobedivo – Srpstvo. Naš kulturni i duhovni prostor ne sme da umre u nama. I nada ne sme da se ugasi. S nadom mi smo spaseni – sećam se poruke apostola Pavla Rimljanima. I one Efescima: Pazimo na vreme jer su dani zli. A nedavno me je prijatno iznenadio novi američki predsednik jednom mišlju, od nekog pozajmljenom: da snaga naroda nije ni u naoružanju, ni samo u ekonomiji i materijalnom bogatstvu, nego je snaga naroda u njegovoj moralnoj jasnosti. Bitna je, dakle, jasnoća cilja, ali i čistota sredstava, jer cilj ne sme da se ostvaruje svim, pa i nečasnim sredstvima. O tom, za Ameriku i njene vođe presudnom moralnom pitanju, poželjno je da se odredi predsednik najsilnije države, koja se prečesto ponaša kao „imperija zla“.
Nekad su Srbi imali jasne ciljeve. Tad su dobivali bitke, izborivši se za oslobođenje i ujedinjenje. Setimo se, iz tih herojskih vremena, pesme Veljka Petrovića „Verujte prvo!“
„Prvo je: neka svako zna šta hoće/ O maglu koplja nikad se ne lome…/ Slobode? Dobro, al’ to nije voće/ Što zrelo pada u šešir ma kome…/ Verujte, prvo , i stisnite pesti./ Pa onda tresti, tresti…
A veliku lekciju, pre svega sebi, a i svima nesložnim, nudi mala država Švajcarska ili Helvetska konfederacija, koju čine vrlo raznorodni i jezici, i vere, i običaji, i kulture, oni što su, van granica Švajcarske, često ratovali, a u Helvetskoj konfederaciji žive skladno, uzajamno se prožimajući i bogateći. He samo što su u istoj zemlji prisutna tri velika jezika i na njima tri kulture, nego svaka dolina i planina ima i svoje dijalekte, germanske ili romanske – i upravo te razlike, umesto da budu teško pomirljive suprotnosti, predstavljaju bogatstvo. Na drevnoj opštini grada Bazela, čini mi se iz četrnaestog veka, pročitao sam na starom nemačkom poruku, koju sam doživeo kao zapovest, kao zakon ili otkrivenje: „Gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog“. Koji nauk i za nas Srbe, zaboravne Srbe, koje Vuk opominje, beležeći narodnu mudrost: „Gde je sloga – tu je i Božiji blagoslov.“
Rekoh vam sve ovo da spasem dušu svoju, a da li sam je spasao, i da li je moguće spasti je?

Један коментар

  1. Avatar

    Lijpo napisan tekst ali u pogresno vrijeme sa zakasnjenjem od 20 godina.
    Nije lijepo iz konteksta izvlaciti rijeci ali ja bih to ipak uradio ,pa recimo pise” sada ja najvaznije uspostaviti ravnotez ” kao se moze uspostaviti ravnoteza u momentu najvise krize na palneti a mi nemamo ni drzave ni cilja a o ljudima koji vode nase srpske drzave da se i ne govori,ja sam ovako to shvatio umiri te se srbi ovi su dobr moze i bit gor ,pa moze ako pocnu da nabijaju na kolac

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *