Šest koraka do nezavisnog Kosova

Piše Kosta Čavoški

Koje fatalne poteze je predsednik Tadić morao da povuče da bi zaslužio priznanje da vodi jednu sistematsku i konzistentnu politiku: iz greške u grešku

Da bi jasnije odredio udeo u ljudskim zbivanjima koji je stvar slobodne, ali promišljene odluke, Makijaveli podrobno objašnjava ulogu i domet koje sudbina (fortuna) uistinu ima. Jednostavno rečeno, fortuna pruža priliku, a od vrline državnika, vojskovođa ili političara zavisi da li će i u kojoj meri ta prilika biti iskorišćena. Ili kako je to povodom uloge Marka Furija Kamila, u kojem su Rimljani otkrili novog Romula, sam Makijaveli objasnio: „Kad želi ostvariti velike stvari fortuna izabere čovjeka takva duha i takve vrline da on spozna prilike koje mu ona pruža. Isto tako, kad nešto želi potpuno upropastiti ona odabere ljude koji tu propast potpomognu“ (Rasprave, II, 29).

PO MILOSTI EU
Po svemu sudeći, sudbina je nama ovo drugo priredila: odabrala nam je ljude koji su nas već grdno ojadili, a mogli bi nas i potpuno upropastiti. Iako bismo u potkrepljivanju ovog suda mogli ići unazad do 1990. godine pa i dalje, zadržaćemo se samo na poslednje dve godine od proglašenja samozvane nezavisnosti Kosmeta. Već prilikom održavanja poslednjih parlamentarnih i predsedničkih izbora videlo se da Sjedinjene Američke Države, a naročito Evropska unija, podržavaju samo one naše političare za koje procenjuju da su se već u sebi samima, a da to nisu smeli javno da kažu, pomirili s gubitkom Kosova i Metohije. Zato su svojim štićenicima, vođama kosmetskih Arbanasa, savetovali da odlože proglašenje nezavisnosti da ne bi navodno uticali na ishod izbora u Srbiji. A upravo je bilo obrnuto, tako da posle izbora, zahvaljujući, pored ostalog, i neobaveštenosti, naivnosti, pa i neodgovornosti birača, nije bilo pravog pobednika, što je omogućilo da, po milosti EU, na vlast dođe koalicija požutelih demokrata i izbledelih socijalista.

TRENUTAK SUDBONOSNE ODLUKE
Odmah posle proglašenja samozvane nezavisnosti Kosmeta 17. februara 2008. godine bilo je nužno da se donese sudbonosna odluka (Boris Tadić je inagurisan za predsednika samo dva dana ranije – 15. februara 2008). I pre toga su briselski zvaničnici u poverljivim razgovorima s našim glavarima nedvosmisleno stavljali do znanja da je nezavisnost Kosmeta neizbežna, da Srbija može ući u EU samo bez Kosova i Metohije i da, štaviše, jedino može ući ako istovremeno uđe i samozvani Kosmet, da Srbija ne bi eventualno, kao ranije primljena članica, svojim vetom sprečavala potonji prijem Kosmeta u EU. A ovi su vajkali kako to još uvek ne mogu da objasne vlastitom narodu i da još nisu dovoljno pacifikovali i otupeli javno mnjenje da bi mogli da kažu: žrtvovali smo Kosovo i Metohiju da bismo za 10 ili 15 godina – a po svoj prilici nikad – ušli u EU.
Posle 17. februara 2008. godine nastupio je trenutak kada se presudna odluka više nije smela odlagati. Od 27 članica EU njih 22 je odmah priznalo samozvanu kosmetsku državu. Bio je to više nego neprijateljski čin. Jer, ako se priznaje država koja se uspostavila na teritoriji Srbije bez njenog pristanka, onda je to po svojim posledicama istovetno činu agresije kojom se zauzima i okupira deo teritorije Srbije. Stoga se već tada morao izvesti i obelodaniti neizbežan zaključak da nam je EU jednom za svagda uskratila Kosovo i Metohiju i da više nemamo šta da tražimo u EU.
Umesto toga, naši glavari čine novu pogubnu grešku pristajanjem da se u Savetu bezbednosti UN UNMIK, koji je delovao na osnovu mandata nama sada dobrodošle Rezolucije 1244, zameni EULEKS-om, ispostavom EU, koji je na Kosmet došao odlukom Skupštine samozvane kosmetske države. I da se sve to izvede na osnovu nekakvih šest tačaka u izveštaju Generalnog sekretara UN koji nema karakter pravnog akta. A potom je Ivica Dačić, u ime svoje Vlade a time i Srbije, potpisao sporazum sa EULEKS-om, uključujući i tajni sporazum o granicama između Kosmeta i Srbije, čime je prećutno priznao samozvanu kosmetsku državu za koju EULEKS obavlja policijske, pravosudne i druge poslove.

DOBRI ODNOSI S VELIKIM SILAMA
Treća uporna i sistematska greška jeste nastojanje naših vlastodržaca da imaju, kako je to 26. jula 2010. godine izjavio Boris Tadić, „najbolje moguće odnose sa velikim silama“. Pri tom, nažalost, gube iz vida dve bitne činjenice: da je za dobre odnose s njima potrebna spremnost ne samo naše nego i one druge strane i da različite velike sile imaju oprečan stav prema našem teritorijalnom integritetu i državnom suverenitetu. Otuda, kako uopšte naša država može imati dobre odnose sa vladom SAD-a kad ona već 11 godina narušava, najpre oružjem, naš teritorijalni integritet, a poslednje dve godine upornim podržavanjem svim raspoloživim sredstvima secesije kosmetskih Arbanasa? I zar nam mogu biti prijatelji oni koji su ne samo prijatelji nego i glavni vojni, politički i ekonomskim oslonac naših neprijatelja?
Kada govori o „najboljim mogućim odnosima sa velikim silama“, Boris Tadić nema na umu nikakvu uzajamnost, za njega su dobri odnosi jednosmerna ulica: prihvatanje pod vidom saveta svih zahteva i naloga američke vlade, a da se baš ništa ne dobija zauzvrat. Jedan od tih pogrešnih i pogubnih saveta ticao se nastojanja da se, posle secesije kosmetskih Arbanasa, pitanje statusa Kosova i Metohije prebaci iz Saveta bezbednosti u Generalnu skupštinu UN. Ili kako to veli Boris Tadić, bilo je „potrebno učiniti veliki napor da bi se ta tema iz političke ravni prebacila na pravni teren“. Za to naravno nije bio potreban nikakav napor, jer je to upravo odgovaralo američkoj vladi i vodećim silama EU. Jer, dok u Savetu bezbednosti Rusija može svojim vetom da spreči bilo kakvu promenu statusa Kosmeta, naravno pod uslovom da s njom imamo izvrsne odnose (kao što ih nemamo), u Generalnoj skupštini Sjedinjene Države i EU lako mogu postići nadmoćnu većinu.

NAIVNA VERA U PRAVO
Četvrta Tadićeva greška jeste olaka vera u čvrstinu i spasonosnost međunarodnog prava, gde su, po njemu, „naši argumenti … i dalje … veoma snažni“, pa je stoga „prebacivanje te teme [Kosova i Metohije] na teren međunarodnog prava … bila dobra odluka“. Naprotiv, sada je očigledno da je to bila glupa i nepromišljena odluka, a da je naročito loše bilo formulisano pitanje koje je, na naš predlog, Generalna skupština UN uputila Međunarodnom sudu pravde. Tadić, doduše, nije po struci pravnik, ali on objašnjava da je „ta ideja nastala u mom [njegovom] kabinetu u pravnoj diskusiji sa pravnim ekspertima“. Ne navodi, međutim, imena tih eksperata da bi neki drugi, a možda i pravi eksperti mogli da procene stručnost i upućenost u dati predmet tih Tadićevih eksperata.
Kao laiku, Tadiću je najpre trebalo reći da pravo nije samo ono što piše u zakonima i međunarodnim ugovorima, nego pre svega ono što se pojavljuje u sudskim interpretacijama tih pravnih akata. Stoga pravi gospodar zakona nije onaj koji ga je doneo, nego onaj koji ga tumači i primenjuje na pojedinačne slučajeve. Zato je čuveni predsednik američkog Vrhovnog suda Čarls Edvard Hadžis i mogao, dok je još bio guverner države Njujork, da saopšti da je američki Ustav ono što pet od devet sudija Vrhovnog suda kažu da jeste. A sada bi Tadiću ti njegovi pravni eksperti mogli reći da je međunarodno pravo ono što 10 od 14 sudija Međunarodnog suda pravde kažu da jeste. Stoga je potpuno besmislena njegova tvrdnja da su i posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde naši pravni argumenti i dalje veoma snažni. Naprotiv.

ODGOVORNOST ZA POGREŠNU PROCENU
Peta Tadićeva greška jeste neshvatanje šta mu sledi zbog dalekosežnog, a pogubnog poteza koji je povukao i za koji sam priznaje: „Naravno, danas vidimo da ni taj pristup nije bio uspešan i Srbija je objektivno, to hoću da kažem još jednom i pred vama i pred građanima Srbije, doživela težak udarac“, od kojeg se – dodajemo – teško može oporaviti. Postavlja se odmah pitanje ko je za to odgovoran. Znam da će Tadić reći da su ga tako posavetovali njegovi anonimni pravni eksperti, čija imena ne sme da saopšti. Mi ga, međutim, obaveštavamo, da čak običan političar, a kamoli državnik, mora biti kadar da proceni valjanost saveta koje mu drugi daju, jer samo on snosi odgovornost ukoliko su oni pogrešni i pogubni. I kako sam priznaje da je, zahvaljujući toj grdnoj grešci, Srbija „doživela težak udarac“, mora snositi odgovornost shodno poznatom demokratskim načelu, da se veći promašaji u politici koja se vodi plaćaju gubitkom vlasti kojom se raspolaže. On, međutim, ne samo što ne shvata šta mu posle teškog poraza sledi, nego emfatično izjavljuje: „Nije vreme za veliki patriotizam; vreme je za velika dela.“ Nama jedino preostaje da ga upozorimo da je takvo vreme za njega i njegovu koteriju političara davno prošlo, ako je i ikada nastupilo.
Peta, a nadamo se i poslednja Tadićeva greška koja se tek pomalja jeste predlog nove rezolucije koji se upućuje Generalnoj skupštini UN. Već samo njeno sastavljanje nosi u sebi element prevare. Dana 26. jula 2010. godine Boris Tadić je tražio od poslanika Narodne skupštine blanko podršku za obraćanje Vlade Srbije Generalnoj skupštini UN, a da im nije stavi na uvid sam predlog rezolucije, pod izgovorom da su u toku pregovori sa predstavnicima velikih sila i drugih uticajnih država oko usaglašavanja njenog teksta. Na to su nasele čak tri opozicione stranke, što se naivnim i nepromišljenim biračima na izborima i može oprostiti, ali nikako ozbiljnim i iskusnim političarima.

KATASTROFALAN PREDLOG REZOLUCIJE
Čim je dobijena blanko podrška za mačku u džaku, 29. jula 2010. godine objavljen je tekst pomenutog predloga rezolucije, da bi već sutradan iz Politike, koja se poziva na neimenovane diplomatske izvore iz EU i u Beogradu, saznali da baš niko ko nešto znači u svetu nije podržao taj predlog. On je, inače, katastrofalan i na njega će rado pristati vođe kosmetskih Arbanasa i njihovi mentori, ako se iz preambule izbaci poslednja rečenica: „Vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja.“ Sve ostalo u toj našoj rezoluciji jeste pogubno, a za samozvanu kosmetsku državu izvanredno povoljno.
Njome se zapravo zahteva da dve strane – Srbija i samozvana kosmetska država koja je nastala na našoj teritoriji – pristupe „mirnom dijalogu u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu“. Pa to je upravo ono što već više od dve godine predlažu vođe kosmetskih Arbanasa – da se sa njima neposredno razgovara, a ne sa EULEKS-om ili specijalnim predstavnikom Generalnog sekretara UN. Jer oni, za razliku od mlađanog Vuka Jeremića i njegovih nazovi pravnih savetnika, dobro znaju da će neposredni pregovori značiti de facto priznanje samozvane kosmetske države. I šta će im u ovom trenutku više od toga? Jer, ako Srbija de facto priznaje samozvanu kosmetsku državu, zašto sve ostale države sveta ne bi to učinile i de jure? A možemo samo pomišljati kako će biti zapanjen neiskusni Jeremić kada ga neko od diplomata u UN bude upitao: „Zašto je, gospodine ministre, Srbiji uopšte potreban poziv iz Generalne skupštine da pristupi mirnom dijalogu sa Kosovom? Ako stvarno hoćete da razgovarate s predstavnicima te nove države zašto bi Vam bio potreban bilo kakav poziv da to učinite?“
Naposletku našim glavarima, a posebno Borisu Tadiću, treba odati priznanje što zaista vode jednu sistematsku i konzistentnu politiku: idu iz greške u grešku. Jedino neće pogrešiti ako odmah daju ostavku na sve položaje koje zauzimaju.