Rusija i Srbija u magli

Piše Dragomir Anđelković

Rusija se suočava sa strašnom vatrenom stihijom. Kakve zaključke iz toga treba da izvuče? I kakvu pouku oni imaju za Srbiju?

Rusija je u plamenu. Hiljade požara bukte širom te ogromne zemlje. Brojna naselja su spaljena a čitavi regioni evakuisani. Prirodna stihija je u roku od samo nekoliko dana nanela kolosalnu štetu ruskom privrednom potencijalu. A stvari mogu da ispadnu i mnogo gore. Moskva, gotovo da je ugrožena kao kada su do njenih predgrađa, krajem 1941. godine, stigle nacističke trupe. Obruč satkan od plamena i dima polako se oko nje zatvara. I to nije sve: ozbiljno su ugrožena i ruska nuklearna postrojenja. Naravno, režim usiljeno pokušava da organizuje otpor vatrenom agresoru. No, organizacioni propusti, nemar, i slični nedostaci, onemogućavaju da se postignu zadovoljavajući rezultati.

OD LAŽI DO ISTINE
Da li je sve tako? Naravno, nije ni približno. Ali, takva predstava može da se stekne na osnovu izveštavanja mnogih zapadnih medija. Neki od njih, kao što je televizija SP (Schweizer Fernsehen), idu čak toliko daleko da tvrde da su ruske vlasti uvele totalnu cenzuru, kako bi prikrile kataklizmičke razmere serije požara i svoje neuspehe u borbi sa njima. Navedeni švajcarski medij pravi poređenje sa posledicama nemačkog munjevitog prodora u dubine SSSR-a, tokom 1941. godine, i nameće zaključak da su se čak i komunisti racionalnije i uspešnije nosili za problemima nego sadašnja ruska vlast. Ruski narod danas, navodno, otadžbinu brani golim rukama, a dok su komunisti bili na vlasti, bar je bio tehnički opremljen da se suoči sa raznovrsnim izazovima.
Da se sada iz sfere fantastike vratimo u realnost. Nema sumnje, Rusija se rve sa velikim problemima. Priroda joj do sada nije priredila takvo iskušenje mnogo puta. Mada, na primer, početkom 30-ih godina, suočila se  sa sličnim toplotno-vatrenim udarom. I pre nego što su, pre svega narodi Evrope i Amerike, uhvaćeni u kandže neobuzdano-materijalističke civilizacije, uspeli prirodi da nanesu ogromnu štetu, ona je umela da  nam priredi smrtonosna iznenađena. A danas, kada su ljudi postali paraziti koji jedu kako budućnost svoje dece tako i „plave planete“, ona nam odgovara od juga SAD-a pa do Kine. Čuli ste verovatno za vic: „Po čemu se naša planeta razlikuje od drugih? Po tome što je zaražena opasnim virusom homo sapiens“. Izgleda da se ona sada ozbiljno bori protiv njega. Trenutno, Rusija plaća glavnu cenu uzvratnog udarca prirode za ono što je plod potrošačke groznice i civilizacijske dekadencije, koja je do svih nas stila sa Zapada. Možda nam je to poruka da je vreme da se otrgnemo negativnim uticajima, i inspiraciju potražimo u nedrima sopstvene tradicije.
No, da se vratimo požarima. Rusija, bez preterivanja, ima bolje opremljene i organizovane snage za borbu sa požarima, poplavama i drugim prirodno-ljudskim nesrećama, nego bilo koja druga zemlja. Uostalom, s obzirom na veličinu svoje teritorije, i resurse koje mora da brani, to se gotovo i podrazumeva. Otuda, ma koliko da je vatrena stihija opasna, Rusija će se sa njom izboriti, i to bez prevelikih gubitaka. Daleko da stvari stoje idealno, ali Rusija se ipak relativno uspešno nosi sa njom. Štaviše, mnogo bolje se snalazi sa svojom tragedijom nego Amerika kada je nju, pre nekoliko godina, ona zadesila u Nju Orleansu.

POTREBA ZA ODRŽIVIM RAZVOJEM
Usled strašne suše i vrućine, i tek onda zbog njima izazvanih požara – kako procenjuje HSBC, jedna od najvećih svetskih finansijskih grupacija sa sedištem u Londonu – direktna i posredna šteta koju će imati ruska ekonomija, kao i društvo u celini, iznosiće oko 15 milijardi dolara. Švajcarska bankarska grupacija UBS ocenjuje da će gubici biti nešto manji, ali ipak procenjuje da će rast ruskog Bruto domaćeg proizvoda biti ispod očekivanog, tj. da će iznositi 7% umesto 7,5% ove godine. No, i u tom slučaju, Rusija će biti među zemljama koje se najbrže razvijaju. Dok Zapad tek izlaze iz krize, Ruska Federacija se vraća gde je bila pre 2008. godine, odnosno svrstava se u grupu zemalja koje munjevito grabe napred.
Dok se odvijao proces deindustrijalizacije, i opšteg opadanja Zapada, mnoge druge zemlje, od Indije do Brazila, svekoliko su jačale. Pogotovo to važi za zemlje Azije, od kojih su mnoge uspele da ostanu imune na Zapadnu bolest življenja na račun sutrašnjeg dana. Zemlje kao što su Kina i Indija razvijale su se na realnim osnovama, a njihovo stanovništvo je trošilo ono što stvarno zarađuje, i pri tome nije zanemarilo značaj štednje. Štaviše, te zemlje nisu pretrpele velike gubitke ni usled ekonomske krize koja je žestoko pogodila i sada još trese zapadne ali i mnoge druge države (Rusiju i druge postsovjetske, kao i latinoameričke i afričke zemlje). Blagovremeno i temeljno su naučile lekciju od Zapada o tome kako se postaje bogat, i u tom duhu su dosledno postupale, neopterećene dekadencijom zapadnih društava. To im je omogućilo da se lakše nose sa opasnim izazovima sa kojima se svet suočava, i da izbegnu ozbiljnije negativne posledice. Naprotiv, nastavile su da se razvijaju, umešno koristeći „postojeće državne mehanizme“.
Rusija je, od kada je njeno kormilo preuzeo Vladimir Putin, uspela da se konsoliduje i krene napred, tako što je obuzdana samovolja tajkuna i onemogućeno da oni državu tretiraju kao kolonijalni posed za brzo izvlačenje profita u inostranstvo. I što je, posredno ili neposredno, država pod svoju kontrolu stavila ključne resurse zemlje. Da to nije urađeno nikakvi povoljni spoljni faktori, kao što su, visoke cene energenata, ne bi doneli boljitak Rusiji, već bi koristili samo tajkunima. Na sreću, stvari su, bar kratkoročno, ispale dobro za naciju. Međutim, kako su do sada više puta istakli predsednik i premijer Rusije, ekonomski rast se zasniva na raubovanju sovjetske industrijske baze i prirodnih bogatstava, a ne na novim tehnološko-naučnim prodorima i ozbiljnim proizvodnim ulaganjima.
Da bi Rusija dugotrajno nastavila da se razvija iole nalik Kini i Indiji, moraće da nađe način da za to obezbedi proizvodno-inovacione osnove. A radi toga ne bi trebala da zanemaruje i sovjetsko iskustvo. U industrijalizaciji Rusije i njenoj modernizaciji  ključnu ulogu je odigrala država. Požari Ruse treba bolno da podsete da nemali broj organizacionih rešenja iz komunističkog perioda nije loše funkcionisao. Sistem šumske protivpožarne odbrane, uključujući i mehanizme prevencije, razvijen pred Drugi svetski rat, pokazao se odlično. I šteta je što je, u duhu opšteg robovanja organizacionim i tehnološkim rešenjima uobičajenim na Zapadu, olako napušteni. Maliciozne su priče koje plasiraju neki zapadni mediji, da je spram sadašnjeg stanja, i u komunističkom sistemu načelno bilo bolje. Generalno je bilo bolje dok je u Kremlju sedeo prozapadno nastrojeni Boris Jeljcin, a sada nije tako. Mada, činjenica je da itekako ima i onoga što je u komunizmu bilo bolje u poređenju sa sadašnjim vremenom.

INSPIRATIVNI DUH PROŠLOSTI
Rusija zadnjih godina nastoji da harmonično, pogotovo u identitetsko-simboličkoj sferi, uvaži predrevolucionarno i sovjetsko nasleđe. Međutim, vreme je da to ozbiljnije učini i u drugim oblastima, od privrede pa do organizacije raznih aktivnosti od značaja za građane. Već sada ta zemlja ima osnova da sa optimizmom gleda u budućnost. Ipak, još u većoj meri moći će tako da postupa kada se potpunije okrene sebi i svojoj tradiciji. Zapad, to sada već možemo da vidimo na svakom koraku, suočava se sa cenom piramidalnog koncepta življenja, koji već dugo nameće čitavom svetu. To se oseća od privrede, preko demografije, do kulture i životne sredine. Ne može se večno, i to pohlepno, živeti na račun sutrašnjeg dana. Zato je došao trenutak da Rusija potraži inspiraciju kako u pravoslavlju, tako, u nekim sferama, i u sovjetskoj baštini. Nema sumnje, tu će naći mnogo više duha solidarnosti i svekolike društvene odgovornosti, i osnova za održiv i humaniji razvoj, kako u domenu ekologije, tako i ekonomsko-socijalne dimenzije. Naravno, ne znači da treba potpuno da odbaci put kojim ide, već da nađe protivtežu krajnostima preuzetih sa Zapada. Tako će postati nadahnuće za mnoge druge narode sveta, uključujući i naš, ali će i sebi suštinski pomoći.
Jer, oni koji Rusiji pričaju da žele da im bude prijatelj, samo da u potpunosti usvoji njihove standarde, njoj očito ne žele dobro. Doduše, danas NATO ističe da bi i Rusiju rado video u svojim redovima. Grupa stručnjaka i političara, predvođena Medlin Olbrajt, nedavno je predstavila preporuke za novi strateški koncept Severnoatlantske alijanse, koji treba da bude usvojen u novembru ove godine. U njemu se predlaže da se uspostave što bliže veze sa Rusijom. Međutim, ista ta Medlin Olbrajt je pre par godina u vezi sa Sibirom rekla „da je nepravedno da Rusija raspolaže tolikim prostorom i tolikim prirodnim bogatstvima dok druge zemlje u tome jako oskudevaju“.  Šta mislite, kada je lagala?
Rusija je ponovo pokazala svoju moć, a Zapad iskazuje nemoć, pa NATO planeri pokušavaju da je pacifikuju po principu: „Ako je ne možeš pobediti, onda je uvuci u svoje društvo“. Razume se, pod uslovom da pristane da postane Nemačka – džin podređen američkoj moći. Tako bi evroatlantskim moćnicima dala mnogo od onoga što od nje ne mogu da otmu. Radi toga pokušavaju da je uplaše Kinom, odnosno da istaknu da pripada zapadnom civilizacijskom krugu, i podstaknu je da se sa njegovim ključnim faktorima organizaciono integriše. Malo je verovatno da će tako nešto proći u vremenima kada i Nemačka, kao i neke druge zemlje, tiho traže izlaznu strategiju za potencijalno napuštanje evroatlatnskog „koncerna“. No, Vašington u teškim vremenima bar kupuje vreme, a ko zna možda ponuda i upali. Gorbačov je jednom naseo na sličnu.

VAŽNOST DUGOROČNOG PRAGMATIZMA
Što se Rusije tiče, koja danas postupa vrlo pragmatično i sigurno neće dopustiti da bude prevarena, ona takođe nalazi interes da sa Vašingtonom i Briselom igra neku igru. Izbegavajući frontalne konfrontacije za čitavim zapadnim „koncernom“, nastoji da gradi jake veze sa pojedinim njegovim delovima (npr. Nemačkom), i da sa što manje otpora povrati uticaj na postsovjetskom prostoru. Uz to, ma koliko joj odgovaralo da Amerikanci ne pobede u ratovima koje vode u Iraku i Avganistanu, i tamo ne cementiraju svoj uticaj, za nju nije dobro ni da trijumfuju radikalni islamski elementi. Ako bi se to desio, talas islamizma bi zapljusnuo Srednju Aziju i Kavkaz. Ipak, jedno je kupovina vremena a drugo odlučno koračanje u budućnost. Ako Zapad mora da kupuje vreme, Rusija to treba da radi tek uzgred, uz suštinsku preorijentaciju od gotovo nekritičkog ugledanja na tuđe obrasce, ka svojim originalnim rešenjima. A strašni oganj, kao bi rekli srednjovekovni propovednici, treba da joj bude upozorenje da je krajnje vreme da se vrati sebi.
Za kraj ove priče o požaru, geopolitici i civilizacijskim inspiracijama, da vidimo i gde smo mi tu. Rusija je odbacila evroatlantske iluzije, iako još robuje evroatlantskoj civilizacijskoj modi. Mi odbacujemo svoje vitalne interese, radi evroatalnskih iluzija. Sada smo tamo gde je Rusija bila u rano doba Jeljcinove vladavine, s tim što mi nemamo potencijal kakav ona ima. Granica posle koje ćemo teško moći da popravimo stvari, u našem slučaju, mnogo lakše se pređe. A posle nje nećemo više biti samo vazalna država, već, u punoj meri, protektorat evroatlantske imperije. Doduše, možda u nečemu i to može da bude boljitak. Kada nestane strah Vašingtona da možemo da mu izmaknemo, možda na nekim poljima dobijemo veću slobodu. Ako pogledate nacionalnu televiziju susedne Hrvatske, koja je ušla u NATO, videćete da se mnogo opsežnije pa i objektivnije izveštava o situaciji u Rusiji. A našim vlastodršcima i njihovim medijskim satrapima bitnije je da mi vidimo šta se dešava u Pakistanu i Kini, nego u Rusiji. Moraju da dokazuju svoju lojalnost stranim mentorima, ali i da, bar dok ne legnemo na atlantsku rudu, amortizuju našu rusofiliju.
U tom duhu oficijelna Srbija ponaša se prema Rusiji i u vezi sa pružanjem pomoći kada se radi o gašenju požara. Načelno, ponudili smo je. Ali, s obzirom kako smo to uradili, izgleda da smo to učinili sa željom da sve ispadne po principu: „Kasno Marko na Kosovo siže“. Dok mi o pomoći stidljivo pričamo, Bugari su je već uputili. A Putin se javio njihovom premijeru da mu na njoj zahvali, i istakne partnerske veze između dve zemlje. Sigurno, Bugari ne mogu baš mnogo da pomognu Rusima. No, učinili su gest koji će oni umeti da cene. Mi nismo, a nama treba mnogo više ruska podrška nego Bugarskoj. No, naša vlast misli  samo o tome šta se dopada, ili se ne dopada, njenim evroatlantskim pokroviteljima.

SRBI NISU BUGARI
Prosto mi dođe da kažem: „Pa ajde da legalizujemo njihov protektorat, tada će i nas pustiti da u okvirima koji ga ne remete razvijamo odnose sa onima sa kojima to želimo, i neće više podrivati naš identitet“. Međutim, nije tako. Hrvati i Bugari dobro znaju šta su njihovi interesi, i kolaboriraju samo da bi ih realizovali. Mi smo, tokom jugoslovenskog razdoblja pokazali, a sada u evro-unijatskim okvirima to potvrđujemo, da smo skloni dubinskoj identifikaciji sa raznim nadnacionalnim konstrukcijama. Otuda, ako sada pokleknemo postaćemo pre novi janičari nego pragmatični Bugari.
Odreći ćemo se i sebe, i prijatelja, da bi služili drugima. Od toga bi lično-partijsku korist izvukla samo naša mondijalistički nastrojena kvazi-elita. A u turbulentnom svetu budućnosti – kada bude realno da NATO zagazi u velike ratove – zbog toga bi mogao da nas proguta pakleni plamen. Neka nas i na to posete prolazne vatre koje danas besne Rusijom. Ta velika pravoslavno-slovenska zemlja je kao ptica Feniks. I kada sagori brzo se ponovo rodi, kao što se i bukvalno desilo sa Moskvom posle njenog spaljivanja tokom Napoleonove invazije.  A sada joj se ništa ozbiljno neće ni desiti, dok nama hoće, ako dozvolimo da nas sadašnji vlastodršci odvedu u provaliju.