Reagovanje VLADIKE ATANASIJA na tekst Vunena vremena
Друштво | Uredništvo | avgust 11, 2010 at 12:10Uredništvu lista „Pečat“
Poštovani gospodine uredniče,
U Vašem listu br. 125, od 30. jula 2010. godine, objavili ste tekst novinarke Nataše Jovanović „Vunena vremena“, u kojem ona, između mnogih drugih kleveta na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, iznosi i jednu gde se konkretno pominje i moje ime. Citiram: „Nato-transporterima do Gračanice. Sredinom februara 2010. godine pod neobičnim okolnostima (sic!), u pratnji Kosovske policije i oklopnih transportera NATO-a i xipova, kao novi administrator Eparhije raško-prizrenske u Gračanicu je ušao umirovljeni vladika zahumsko-hercegovački Atanasije.“ U nastavku teksta novinarka navodi svoje izvore, to jest „objašnjenje koje nudi Xulija Gorin, specijalista za balkanska pitanja i konsultantska članica Američkog saveta za Kosovo“… i tako dalje.
Pošto je posredi notorna laž, kojom sam oklevetan da sam eksponent američke NATO politike otimanja srpskog Kosova (kako piše Džulija Gorin), molim da objavite sledeći demanti.
Dana 13. februara leta Gospodnjeg 2010. došao sam na Kosovo dečanskim autom, sa vladikom lipljanskim Teodosijem. Svrativši prethodno u Kuršumliju, gde nas je čekao prispeli u međuvremenu sinodski akt o razrešenju vladike Artemija, akt sa njegovim potpisom pored ostalih, ušao sam oko podne na Merdare. Tu su nas sačekala prateća kola Euleks-policije, tojest redovna pratnja vladike lipljanskog Teodosija. Uzgred, Euleks-policija je kao pratnja uvek išla i uz vladiku Artemija, sve do njegove konačne selidbe u manastir Šišatovac, 6. juna 2010. godine, dakle i posle njegovog smenjivanja. Nije bilo nikakve „Kosovske policije i NATO-oklopnih transportera i xipova“ niti „neobičnih okolnosti“. Inače, Euleks-policija je redovno pratila obojicu ovih vladika, jer su i Artemije i Teodosije koristili međunarodnu pratnju, ranije, niz godinâ, pratnju Unmik-policije, a potom pratnju Euleks-policije. [to se tiče moje malenkosti, tokom ranijeg višegodišnjeg boravka na Kosovu, sa prekidima, pa i sada, tokom ova tri meseca (februar-april 2010), nikada nisam ni tražio ni koristio pratnju bilo koje policije, ali sam zato, na njihov izričit zahtev, lično potpisao izjavu da „sâm snosim odgovornost za svoju bezbednost“ (čuvam više takvih potpisanih izjava). Tako je bilo i dok sam sa vladikom Artemijem putovao po Kosovu i Metohiji, od 16. juna 1999. do kraja 2004. godine, kad mi je, na zahtev Simeona-Dejana Vilovskog, bivšeg protosinđela, sekretara, „arhimandrita“ i zamenika vladike Artemija, uskraćeno pravo da „vršljam po Eparhiji“, kako je govorio taj do 13. februara 2010. svemoćnik na Kosovu (i nad Artemijem), da bi isti, u ranu zoru tog 13. februara, pobegao sa Kosova kukavički, kao lopov, sa preotetim od manastira audijem i grdnim novcem sa sobom, ne računajući onaj u grčkim i drugim bankama.
Tužno je, i otužno, da su informacije novinarke Nataše Jovanović, a i nekoliko drugih piskarala, uzimane uglavnom sa anticrkvenih prljavih sajtova Artemijevih pristalica među monasima, odmetnutih u sektu, begunaca sa Kosova i Metohije koji sebe sada zovu „monasi u egzilu“, a u stvari su svojevoljno i samovoljno napustili drevne srpske svetinje. Jednako je tužno, i dozlaboga podlo, da niko od svih njih – takvih monaha i takvih novinara – neće ni da pomene bitnu činjenicu koja demontira sve njihove teorije o tome da u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi postoji „zavera protiv vladike Artemija“ i samim tim „protiv Kosova“! A ta činjenica jeste: na majskom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora, leta Gospodnjeg 2006, doneta je – bez glasanja – jednoglasna saborska odluka da vladika Artemije raspusti pljačkašku grupu oko sebe, a vođu iste, protosinđela Simeona, stavi pod crkveni sud. Artemije je tada tu odluku izigrao i izigrava je od tada do danas, da bi sada tragikomično izigravao „mučenika“ i „prognanika“, „nevinu žrtvu“ koju na oltar NATO-a i Evroamerike prinosi niko drugi nego Sabor srpskih arhijereja! A to je isti Sabor koji je episkopu Artemiju učinio krajnje snishođenje da ne bude suđen: glasanje na Saboru maja 2010. bilo je samo o tome da li da on ide na sud ili u penziju, pa je prevagnula dvotrećinska većina za primenu ikonomije ili blažeg kanonskog pristupa. Dejan-Simeon Vilovski je pak crkveno suđen i osuđen na raščinjenje, tojest na ono što je trebalo biti učinjeno još maja 2006. godine.
O nedavnim odlukama sudova – atinskog, haškog i londonskog – ne bih sada govorio. Reći ću samo ovo: krajnje je besavesno to što se, bez i najmanjeg ljudskog i hrišćanskog stida, svaka „šuša i tmuša“ oseća pozvanom da tako lako blati svetu i mučeničku Crkvu Hristovu u narodu Svetoga Save, svetog Lazara Kosovskog, svetih Nikolaja i Justina i tolikih svetih velikomučenika i novomučenika, od Kosova do Jadovna.
„Sudi mi po pravdi Tvojoj, – a ne ljudskoj, – Gospode Bože moj!“ (Psalam 34, 12).
Manastir Tvrdoš, 30. jula 2010.
+ Episkop Atanasije, umirovljeni zahumsko-hercegovački
Tags: sinod SPC, SPC, Vilovski, vladika artemije, vladika atanasije
Facebook
Tweet
Digg
Komunista ostaje komunista. Jedno vreme osamdesetih, Nikolis je saradjivao sa svima onima koje napada u pismu Dr Raskovicu. Pa i sa njim. Tom prilikom jedan moj rodjak, vojni lekar, neobicni uvazavalac kulta Isidora Pape, posetio me je prilikom njegovog boravka u San Francisku. Prosto je cvilio da za tu posetu niko ne sazna, i dao sam mu rec da nece, i evo i posle toliko godina tog naseg susreta, necu mu ime spomenuti. U zucnoj raspravi rodjak pritisnut cinjenicama, poce da mi preti. Tek se primirio kada sam ga podsetio da je on u mojoj, a ne ja u njegovoj kuci. Dotakli smo se tada, i inace njegovog kolege Nikolisa. Tom prilikom moj rodjak mi posvedoci, da mnogi psihijtri u Beogradu smatraju da je Nikolis poludio. U zavrsnici njegove biografije pise:
„Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Gojko Nikoliš se sukobio sa politikom tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Slobodanom Miloševićem, što je izazvalo niz negativnih posledica po njega. U beogradskom listu „Politika“ 18. januara 1987. godine objavljena je humoreska pod naslovom „Vojko i Savle“ u kojoj se prepoznaju akademici Gojko Nikoliš i Pavle Savić. Ovaj tekst je izazvao buru u tadašnjoj srpskoj i jugoslovenskoj javnosti, ali i političke potrese u partijskom i državnom vrhu zemlje. Na skupu Udruženja Srba poreklom iz Hrvatske koji žive u Beogradu, održanom 28. juna 1990. godine u Sava centru, Gojko je tokom svog govora izviždan jer je svojim zemljacima savetovao da se umesto borbe za nezavisnu državu, bore za kulturnu autonomiju i da se u toj borbi oslanjaju na demokratske Hrvate.“
I ja zaista mislim da j iako ni u cem drugom, ali u konstataciji da je Nikolis poludio, moj rodjak tada jedino u svom zivotu bio u pravu. Jer ja ne mislim, ne samo Nikolis, vec i moj rodjak, a i ostali koji su njihovim stazama krocili bili da su svi zajedno u istom stanju. To jest nikada nisu bili pametni.
A, ovi sto *materijalno i finansijski* otpisase RSK, mu dodju *pametni*..a, neimenovani posetilac inostranstva, nije imao smetnje nigde da putuje, jedino, a to on zna..smetnja je mogla da bude SVRHA PUTOVANJA !!
g.Natasa je napisala, sumarno, istinu oko crkvenih desavanja. Predhodnim drzavnim – OUN desavanjima. Ali da li u odgovoru v.Atanasije govori u svoje ime ili on to samo generalno: Nisam to ja, to je samo generalno.
Ajde sada da zamolimo v.Atanasija da on napise istinu. Da li i to moze, ili je zabranjeno.
Zasto nam se sve ovo desava i zbog cega,kako je moguce da se stvari svakim danom pogorsavaju a ne poboljsavaju, da je slucaj Pahomije rijesen po pravdi Bozjoj a ne politicki vjerovatno do slucaja Artemije nebi doslo ,ovako pojavljuju se novi problemi sa drugim vladikama koji ce ponovo stvoriti konfuziju a u takvoj situaciji tesko ce obiocan covjek naci istinu pa bilo ko da je iznese,iz jedne greske u drugu.Vjernici se svrstavaju uz ovg ili onog vladiku a zasto vjerovatno zato sto se istina ne iznosi u potpunosti iz razloga poznatog crkvenim velikodostojnicima,dali je slucaj Pahomije cijena koju svi mi moramo platiti i zasto se tada nije rekla istina iako nije nimalo fina ali ima takvih istina svuda u svim poram drustva ,naravno da je to za Crkvu bilo iskusenje a sta je ovo sada ko ce ovu narodu sve objasniti barata se sa polu informacijama ili samo predpostavkama hoce se nesto ali se nezna kako to saopstiti,jedan vladika saopsti nesto drugi se nadoveze na to svima im je poznato sta se desilo napadaju se medjusobno a istina se sakriva,ili kazite istinu ili prestanite sa pojasnjenjima da ste od pocetka tako nastupili do ovoga sigurno nebi doslo.
Moj rodjak, je bio vojni lekar, i sve do penzije nije mogao napustiti zemlju. Kada se penzionisao, dosao je u posetu svojem sinu. A kada se porusila Brozova Slavija, eno ga tamo kod sina zivi. Napustio covek „raj“ koji je propovedao. Vidim stalno se zakacinjete za vojvodu Djujica. Bio je to jedan veoma vispren i pametan covek. Dosta pravican. No kada vi njemu pripisujete nacizam, mada je istina da se on povukao u Italiju, ali ali ne uz pomoc ustasa, sa kojma je upravo on ljute borbe vodio, vec uz pomoc Britanaca, i u vreme kada je vojvoda bio u Italiji, ona je vec bila okupirana od strane saveznika. Vojvoda je nazivao ustase kopiladima rimskog pape, i zaista dok su njegovi lojalisti dosli u Kanadu i SAD uz pomoc Britanaca, dotle su kopilad rimskoga pape uz poznatu operaciju „pacovskih kanala“ pobegli mahom u Argentinu. Sve to postoji dokumentovano, u knjizi Mark Aaronsa „Rtaline“ pa ako vas interesuje slobodno mozete da je pronadjete i procitate.
Medjutim ima nesto na cemu ja ovih dana radim. To jest pokusavama da resim jednu zagonetku, jos od vremena dok sam ziveo u Beogradu. Jozef Broz je bio kaplarica Austro – Ugarski u 29 regimenti, koja je pocinila one krvave pokolje u Macvi koje je dokumentovano opisao Dr Arcibald Rajs. U istoj Austro – Ugarskoj regimenti drugi austrijski kaplarica Adolf Hitler je takodje vojevao. Nemoguce je bilo da se dvojica austrijskih kaplara nisu poznavali, iz vremena vojevanja.
Rat je Jozefa Broza, kasnijeg sloser – marsala, verovatno, ovaj mu cin najbolje prilici posto od vojnih skola nije on imao nikakvih, a na sastanku sa Drazom Mihailovicem u Stolicama prema svedocenju Milosa Minica, on nije znao da cita ni obicne, a nekamo li general – stabnu kartu, dakle rat ga je zatekao u Zagrebu. U ono vreme iz Zagreba u Beograd ondasnjim vozovima jedino su mogli putovati, nemacki vojnici, oficiri i pripadnici SS sluzbi. Od kuda to da je austrijski kaplarica Jozef mogao da i on u jednom kupeu iz Zagreba za Beograd dodje zajedno sa SS_ovcima, ako on i zaista nije bio njihov covek? Od kuda to da kasnije u Uzice iz Cacanske fabrike papira, koju su Nemci drzali striktno pod kontrolom, pristizu nesmetano kontigenti papira, Brozovom stabu u Uzice? Papir je komunistima bio potreban za stampanje svoje propagande. Zasto je Nemcima odgovarala ova celokupna igra da preko svog agenta izazovu gradjanski rat medju Srbima?
Udaljismo se od teme. Ali kada ste poceli da zadirete o sardnji sa neprijateljima, pogledajte malo dublje u celokupnu pozadinu, i celokupnu istinu ko je s kim i zaista saradjivao, iz kojih razloga i interesa, je to radio? Ne secam se tacno kome ministru iz vlade Milana Nedica, kada mu je ovaj predocio plan kako se mogu unistiti sve partizanske formacije u Bosni, Hitler je odgovorio: „Vise volim mnogo komunizma, nego i malo Srbizma.“
A, u stvari sta je pisac Michael..hteo da kaze vezano za *Jozefa Broza*..sporazum Cvetkovic-Macek, Stojadinovic-Pavelic,pad RSK pod budnim okom Mose Djujica..1990-1995…itd..??
Momcilo Djujic…?? *doslo vreme da bude fin covek*..?
Usprkos toga što je otvoreno surađivao s italijanskim okupatorom, Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) je godine 1942. preko Ilije Trifunovića Birčanina stupila u kontakt s Đujićem, te njegove jedinice formalno preuzela u svoje redove. Kasnije su Đujić i Bogunović dobili počasna zvanja četničkih vojvoda. U isto vrijeme Đujićeve jedinice su vodile žestoke borbe protiv partizana, čineći brojne ratne zločine protiv hrvatskog stanovništva, ali i dijela srpskog stanovništva koji je simpatizirao partizane.
Kada je u septembru 1943. kapitulirala Italija, Đujić se sa svojim formacijama odmah stavio na raspolaganje njemačkim snagama te je zajedno s njima sudjelovao u borbama za istjerivanje partizana iz Splita u jesen 1943. te desantu na Drvar. Dinarska četnička divizija je, pak, krajem 1944. godine zajedno sa svojim njemačkim saveznicima teško poražena u kninskoj operaciji te Đujić donosi odluku o povlačenju prema Lici. Osiguravši slobodan prolaz kroz područja pod kontrolom snaga NDH, snage Dinarske divizije su došle u Sloveniju, gdje je 1. maja 1945. organiziran prelazak u Italiju. Tamo su Đujić i njegovi suborci razoružani od zapadnih saveznika i smješteni u zarobljeničke logore, te tako izbjegli blajburški masakr.
Hitler.. *da mi je tuce marsala kao Tito osvojio bi svet*, valjda je mislio na *Jozefa Broza*..sto naopacke dri mapu…?? Ili na Mosu Djujica…i *ostale* Michaelove junake..??
Necu ulaziti u vase naglabanje o vojvodi Djujicu. Komunisti su se oglasili bili da su ideoloski neprijatelj svog sopstvenog naroda. Prema tome sa njima je borba bila neminovna, jer su sami izazvali gradjanski rat. Vratio bih se sloser – marsalu. Naravno da je Hitler svog kolegu kovao u zvezde. I jedan i drugi su bili pogibljeni vojni stratezi. Vama licno odgovara, da je Hitler hvalio svoga saborca i ratnog zlocinca jos iz prvog svetskog rata. Kada bi moje junake hvalio Hitler, ja bih izvrsio samoubistvo. A ko je bio taj vas ljubimac Adolf Hitler da on hvali sloser-marsala? Jedan obican psihopata i fanaticni ludak. Koji je svoju najbolju sestu armiju pod komandom generala fon Paulosa sa dvesta hiljada operativca sveo na 20 hiljda mizernih bednika koji su se predali Staljinovoj vojsci. Na kraju i sam Paulos je rekao: „Ja nisam bio spreman da svoj zivot dam za jednog obicnog austrijskog kaplara. On je bio neznalica i megaloman.“ Imao je Hitler deset puta boljih kapetana, a o marsalima i da ne govorimo, od svog kolege Jozefa slosera. Ali ih je svojom ludoscu pretvorio u nista. Nije mu ni kolega bio bolji. Sto rece Momcilo Selic: „Sve sto je Broz znao, znao je to da od sedam bezanja po Bosdni izmisli price o sedam nekakvih ofanziva.“ Na kraju srpsko stanovnistvo nije proterano iz danasnje Hrvatske Zahvaljujuci ne vojvodi Momcilu, nego slosr-maraslove Avnojevske granice, sa kojima vojvoda Mocilo nije imao nikakve veze. A u godinama kada je srpski zivalj proteran iz Krine, tada je vojvoda Momcilo imao preko 80 godina. Gde tada behu mladji sloser generali, Jovanic i ostali, da zastite taj narod? O da, oni su i dalje mastali o internacionalnom komunistickom raju. U ime koga pobise vise Srba, nego sto su ih zajedno Pavelic i Hitler pobili, u vremenu od cetiri godine okupacije.
I dajte molio bih vas da prekinete sa svojim nebulozama. Ovde se vodi rasprava o drugoj temi. I moje prvo spominjanje vojvode Momcila odnosilo se na to da je sAtanasije, dok mu je trebalo ljubio ruku istom coveku, kako bi na prevaru predstavljanuci se kao rodoljub sakupio novac koji danas, koristi za propagtandu protiv SPC. Ako hocete da raspravljamo ovu osetljivu temu napisite clanak i dajte urednistvu da ga publikuje, pa onda mozemo da raspredamo o glupostima austrijskih kaplara. Jer sve ove lazi koje ste napisali o vojvodi Mocilu, ne mogu da potru cinjenicu da je sloser-marsal bio agent SS_ovski.
*Tvoj rodjak sa sela*..mozda i grada,moguce *domobran* ili *slicno*..zbog specificne profesije i potreba je bio angazovan..znaci, nije ni *posedovao raj koji je propovedao*..a, Blajburg omasio..kao *takav pojedinac*..nije merilo..hm, hmm za nekada 22.000.000 ljudi !!
Jel se to meni cini ili je zbilja tako da Atanasije i Do-atanasije , pa Artemija, pride osramotise i crkvu i Boga sto ga predstavljaju a i narod, pride? Sramota . Pogadjaju se i svadjaju se ko babe na pijaci i peru svoj prljav ves dok ih cijeli svijet gleda a posle ce u crkvu da drze sluzbu i traze od naroda da je sluzba koju oni drze ispravna i da im treba vjerovati . C,ccc,cccc
A u raspravi izmedju Luneta i Michaela – apsolutno podrzavam Luneta. A ovo za Tita vec i vrabci na granama znaju. Ne mogu bas da shvatim vaznost tog M. Djujica ni za ovu pricu a ni za ostale. Evidentno je da se djelovanje tog Djujica uvijek koristilo protiv Srba pa mu bas „hvala“ na poklonu. Jedno je sigurno: Srbi u Hrvatskoj su stradali i od ustaskih nozeva i od Tudjmanovih rijeci ( metke da ni ne spominjem) samo zato sto su bili SRBI, sad dal su oni simpatisali kralja ili komuniste totalno je nevazno u jednakoj mjeri kako nije bilo vazno kakvo politicko misljenje ima Jevrej prije nego ulazi u gasnu komoru.I da svi zajedno vicemo uglas tu istinu mozda bi nas svijet i cuo . Za sada se samo cuju rasprave Atanasija i Do-Atanasija i dal’ je neko komunista ili monarhista. Bez veze, morate priznati.
Циљ је постигнут. После уништавања војске на ред је дошла СПЦ,која је подељена и завађена.По налогу свог шефа, Тадић (тадашњи министар одбране) је масовно уништио оружје и пензионисањем и склањањем способних (ратних) команданата онеспособио војску за борбу.Даље уништавање одбрамбених снага је названо (и називано) реформом.Како се сад ово зове у СПЦ, јесу ли и ово реформе? Ко је крив и шта се стварно догађа, треба ли да сазнамо кад буде касно? Док се не докаже другачије, верујем Светом Синоду, али ме СТРАШНО забрињава шуровање са Ватиканом и некакве најаве доласка поглавара римокатоличке цркве у Србију.Нико нема право да то уради и нека се нико не усуди да ми каже да немам право да искажем свој став о томе као обични мирјанин.
jedina *nabuloza* si ti Mishael,sa sve pisanije,i na crkvu napadanije..koji si ti *sveti apostol*, da pomenes Djujica, kaplara, vladike..i da stavis tacku,da, nabuloznu tacku..ajde bre sikter provokatoru jedan, blizi si ti tom *SS orkestru*.
Nije tema, ali kad uporno pominjes Mosu Djujica..
Đujić je sa ustašama počeo pregovarati u decembru 1941. kad je u Kninu posjetio velikog župana velike župe Bribir i Sidraga Davida Sinčića. Ministar vanjskih poslova NDH Mladen Lorković je odobrio pregovore i saradnju. Naredio je Sinčiću da Đujiću i još trojici vojvoda isplati po 100.000 kuna. Sporazum o “borbenom sadejstvu” postignut je 9. juna 1942. Sinčić je 10. juna aktom BT 16/185 obavijestio poglavnika Pavelića: “Jučer sam trima glavnim vođama četnika, koji se bore protiv partizana, Momčilu Đujiću, Branku Bogunoviću i Mani Rakviću dao svakome po 100.000 kuna radi organizacije borbe protiv partizana” (dokument je u Arhivu Vojnoistorijskog instituta JNA, kutija 195. broj registra 12/6-1 – dalje AVII 12/1). U aktu VT 16/197, Sinčić 18. juna 1942. obavještava Pavelića da je “četničkim vođama isporučio makar skromne količine hrane” i da im je “domobransko zapovjedništvo stavilo na raspoloženje 20.000 metaka. 100 pušaka i 10 dobrovoljaca puškomitraljezaca” (AVII, 244, 35/11-1). Sedam dana kasnije, glavni stožer domobranstva je isporučio “Momčilu Đujiću milijun kuna, 200 pušaka jugoslovenskog porijekla, 20 puškomitraljeza i odgovarajuće količine streljiva” (Arhiv Hrvatske, FND, III-801450). Dokumenti u AVII (npr. MF-H-46/137-378, MF-H-34/493, 83 B, 32/1-19 itd.) svjedoče o zajedničkim akcijama ustaša i četnika i o tome kako je Đujić vodio “operacije čišćenja srpskih sela od partizanskih simpatizera i saradnika”, među kojima je bilo posebno surova ona s kraja februara 1944. godine, kad je sa Vjekoslavom Servatzijem, komandantom 7. ustaškodomobranskog zbora, ubio stotine Srba.
Pazi sada sta nam naskarabata izvesni Lune. Jos hoce da mi Srbi verujemo sta pise u komunistickim vojnim analima. Pa jos Lune hoce da prikaze kako su partizani bili Srbi. Ovo defakto nema veze s pamecu. Partizani su bili komunisti, sto znaci oni da bi postali komunisti su se odrekli svog nacionalnog porekla, veroispovesti, obicaja i tradicije. To su sve ucinili u ime fiktivnog intrenacionalizma, kako onda, tako to komunisticki rezim Borisa iz beogradskog pasaluka, u saradnji sa glumcem patrijarha iz beogradske patrijarsije, inace osvedocenim udbini kadrom monsinjorem Gavrilovicem, zajednicki cine danas. To je ocigledno svugde i na svakom mestu. A ko je koga titrao u drugom svetskom ratu, ponajbolje je to opisao Milovan Djilas u svojoj poslednjoj knjizi „Vlast“, kada se dotakao teme o sardnji Jugo komunista sa nacistima. Tema koja je po prilicno siroka i opsirna, ali koju je B. Soitirovoc izneo u nesto kracoj formi u clanku koji postavljma ispod mog komentara, pa izvoli Lune i citaj o tvojim miljenicima:
Titovo strateško partnerstvo sa nacistima
У земљи Србији Титовог Београдског пашалука СУБНОР-овци и даље главно коло воде иако је прошло читавих тридесет година
од смрти њиховог идеолошког и политичког вожда који је српски народ и земљу Србију више упропастио него Турци Османлије за читава четири столећа своје оријенталне владавине. Да је године 1389. кнез Лазар морао да бира између само две опције – Турци или Титоисти уверени смо да би лично пољубио скуте султану Мурату да брани Србију и српски народ од аустроугарског каплара.
Један од најновијих али децидних постпетооктобарских „излета“ СУБНОР-а у мас медије европске Србије догодио се средином августа текуће 2010. г. у дневном листу Danas-а (увек и само „европском“ латиницом) од неког њиховог председника под фирмом „антифашистичког удружења бораца Србије“. Име и презиме дотичног „антифашистичког“ председника нису ни битни али је битно оно што је председник одвалио у новинама а то је класично понављање титоистичке схеме у вези са тзв. „Мартовским преговорима“ у Горњем Вакуфу 1943. г. између представника Титових партизана и немачког Вермахта. Класична схема је већ педесет година једнолично понављана до утувљивања у мозгове грађана до четвртог долазећег колена: наиме, наводно се радило о тактици а не о стратегији јер су Титоисти тобоже нацистима нудили само тренутно примирје ради размене заробљеника док су, по истом клишеу поновљеном и од стране дотичног „антифашистичког“ председника четници Драже Михаиловића током читавог рата стратешки сарађивали са нацистичким окупатором а као доказ се наводи тзв. „споразум у селу Дивци“ из новембра 1941. г.
Овде бисмо се усредсредили искључиво на постојећа аутентична документа, тј. архивску грађу у вези са тзв. „Мартовским преговорима“ уз круцијалну опаску да је Дража Михаиловић у Дивцима 1941. децидно одбио сваку сарадњу са Немцима у било ком облику и са било којим циљем што га је по нашем мишљењу на крају коштало главе а Србију и Србе националног бића и сопствене државе. Дакле, о Дивцима се не може говорити као о нуђењу „споразума“ већ само као о „преговорима“ (боље речено о саслушавању предлога једне стране) док је, међутим, у случају Горњег Вакуфа из 1943. г. ситуација потпуно обрнута. Другим речима, класична понуда за стварање типичног политичко-војног споразума о директној сарадњи (тј. „колаборацији“) са нацистима која је дошла од стране самога Јосипа Броза Тита марта месеца 1943. г. је ништа друго већ део Титовог главног ратног плана и његовог циља да се пошто-пото докопа власти над читавом Југославијом након рата (која нација ће извући дебљи крај након Титовог устоличења у Београду знамо). С тога преговори Титових овлашћених војних и грађанских депутата са немачким Вермахтом на основама Титове отворене понуде о стратешкој билатералној сарадњи на релацији партизани-Немци илити комунисти-нацисти нису ни зачуђујући нити неочекивани обзиром да су Титови партизани са тим истим Немцима већ сарађивали у Србији у касно лето и јесен 1941. г. о чему постоје и фотографије уз чињеницу да су Немци буквално поклонили Титу град Ужице са читавом радећом фабриком муниције што је Титоистима давало огромну предност у грађанском рату који су започели против четника Драже Михаиловића. Наравно, није тешко закључити да је и Титова понуда о „стратешком партнерству“ Немцима две године касније била такође уперена само и искључиво само против истих тих Дражиних четника као јединим непријатељима на капларевом путу окупације Србије и уништавања српског националног бића након освајања Београда.
У марту месецу 1943. г. када су и Берлин и Титов Врховни штаб били убеђени да у предстојећим месецима следи савезничко (англо-америчко) искрцавање на Јадранској обали у циљу отварања Другог фронта Тито је локалним Немцима у Југославији (дакле не и Берлину) понудио отворени споразум о стратешкој сарадњи против заједничких непријатеља, тј. Англо-Американаца и Дражиних четника као њихових савезника. Тада су Титови партизани и срочили крилатицу коју су јавно певали: „Партизани спремте митраљезе да пуцамо на краља и Енглезе“. Наравно, искрцавање западних савезника на Јадранску обалу би круцијално ојачало позиције њиховог експонента у Југославији Драже Михаиловића што би значило и пораз војске нешто касније самозваног маршала. Тим поводом издато је од стране Титовог Врховног штаба и следеће саопштење немачкој страни преко својих депутата:
„Команда Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) сматра:
а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези са тим немачка команда и ова делегација морали би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских и других интереса.
б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.
У току трајања преговора по свим овим тачкама, предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ“ [Војни архив, Београд. Документ је без сигнатурне ознаке].
Међутим, ови на изглед релативно “меки“ предлози немачкој страни су уз лично Титово усмено допуштење од стране његових депутата на преговорима са Немцима у Горњем Вакуфу прекорачени у жељеном правцу тако да су Милован Ђилас, члан најужег Брозовог политичког руководства, Константин Поповић, командант Брозове елитне борбене формације и Владимир Велебит, високи Брозов обавештајац и сународник, отворено изјавили Немцима да се Титова војска:
“ни у ком случају не бори против Немаца, већ искључиво против четника” и да је Броз “спреман да са оружјем у руци иступи против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па и против Енглеза приликом искрцавања” [Војни архив, Београд, МФ НАВ-Н-Т-501, ролна бр. 267, снимци 528 и 529].
008.jpgДакле, у овом случају се радило о понуди класичне колаборацијије илити савезништва између Брозових партизана и немачких Вермахт-нациста и то од стране самог “Врховног команданта”. За разлику од Броза, овакве илити њима сличне стратешке или било какве друге колаборационистичке понуде окупаторима врховни командант ЈВуО Дража Михаиловић није никада нити нудио нити чак и помишљао да нуди па стога и не зачуђује да је у селу Дивци код Ваљева 11. новембра 1941. г. након предлога од стране немачког капетана о немачко-четничкој сарадњи једноставно изашао напоље а овога оставио да буљи у кафански плафон.
Двадесет дана касније Брозови предлози о стратешком партнерству са нацистима су након Горњег Вакуфа стигли и у “непокорени град” (али само у партизанским серијалима) Загреб. Тако Броз у усташком Загребу (одакле је пре две године са легално издатом легитимацијом дошао у Србију да је устанише) саопштава Немцима следеће:
“Под таквим околностима [тј. услед могућег англо-америчког искрцавања на јадранској обали, примедба В. Б. С.] ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја [тј. железничких пруга кроз Славонију преко којих се Ромел снабдевао у Африци као и немачка војска у Грчкој, примедба В. Б. С.]. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили”.
Нешто касније Броз саопштава Немцима и истом контексту:
“Ми смо заробљене Немце већ предали и спремни смо – без противуслуга – да обуставимо непријатељства у Славонији и Источној Босни” [Војни архив, Београд, МФ НАВ-Н-Т-315, ролна бр. 2271, снимци 1475-1479].
Из наведеног документа се јасно види да је Броз у пролеће 1943. г. био смртно уплашен од свог јединог политичког непријатеља – четника – и њихових до тада савезника Енглеза (и Американаца). Да би њих потукао давао је нацистичким окупаторима све а од њих није тражио баш ништа. Дакле, јасно је да Брозов предлог о стратешкој сарадњи са Немцима није био базиран на било каквом партнерству или реципроцитету већ на класичном слугерањству феудалног типа на линији феудални господар – кмет. Да би испунио своје обећање феудалне лојалности, иако до тада није имао никакав одговор са немачке стране, Тито је одмах наредио свом партијском опуномоћенику за Босну и Херцеговину да партизани у Источној Босни почну да “чисте терен од четника”, и да се ни у ком случају “не сукобљавају са Немцима” као и да против Вермахта “не предузимају ма какве акције” [Архив Југославије, Београд, 507, ЦК КПЈ, 1943/718].
Локална немачка команда у Загребу је у принципу прихватила Брозове предлоге о стратешком партнерству са југословенским партизанима али се наравно морало чекати на званично одобрење Главног стана у Берлину. Међутим, немачки фирер је и у овом случају као и до тада био децидно против било какве сарадње са било којим табором југословенских “бандита” било четника било партизана. Свој став по том питању је јасно пренео преко министра спољних послова Трећег рајха Јоакима фон Рибентропа немачком посланику у Загребу Зигфриду Кашеу да се:
”убудуће уздржи од сваког директног или индиректног контакта или преговора са Титом“ [Војни архив, Београд, МФ Лондон, 12, X 305280].
Овде је битно истаћи да је Тито свој предлог о сарадњи са Немцима крајње својевољно упутио у Загреб, тј. без Стаљиновог одобрења нити чак консултација са Јосипом Висарионовичем Џугашвилијем. Стаљин је тим поводом био крајње непријатно изненађен да му партијски чиновник кога је он лично послао из Москве у Југославију 1937. г. отказује лојалност што се види из следећег документа:
“У чему је ствар? … Води се жестоки рат са окупатором и наједном долази до односа између Вас и Немаца. Није ли све то повезано са политиком Немаца да искористе Ваше људе ради распиривања међусобне борбе међу самим Југословенима” [Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ-КИ, 1943/73].
Дакле, ни сам Стаљин није био свестан да у ствари Тито хоће да искористи Немце ради остваривања својих политичких циљева мимо званичне политике Москве па се стога да закључити да корени разлаза на релацији Тито-Стаљин не воде од почетка Тршћанске кризе маја 1945. г. већ од преговора у Горњем Вакуфу марта 1943. г. Да је Стаљин био до краја рата несвестан да гаји у недрима гују која ће га на крају ујести говори и податак да је на Титов захтев у јесен 1944. г. послао на Србију више совјетских војника него што је Броз имао своје партизанске војске. Стаљин се освестио тек средином 1948. г. прекасно схвативши да иза Тита стоји нико други него Черчил са којим је тзв. маршал склопио споразум у Напуљу јуна 1944. г. Черчилов “Тројански коњ” у послератном комунистичком табору под вођством Стаљиновог СССР-а је избачен јуна 1948. г. али само из совјетског блока док је на жалост све до данашњих дана остао у Србији да је јаше горе од Турака.
Lune, neskraba…gornji Lunetov prilog je *istorijska cinjenica*, kao sto je cinjenica, da su *ti tvoji skrabatori*,ponovo poceli da skrabaju, nastavak *cinodejstvovanja*..1937..1941..*obnavljanje imperijalne okupacije*.Znaci, zvanicna politika NOB…je bila NOB…i *tocka* ili *tacka*, izaberi koje ti je citljivije..!!
Znameniti, Sloboda Jovanovic je takodje napisao pismo amerikancima, *dao potvdu* da se Draza *celog rata borio protiv nemaca*, obmanuo ih, i oni su Drazi dali orden ali ne i *politicku podrsku*…ostavili su *pelcer* za dalje namere *velikog brata*..sa kojim se susrecemo danas u *produzetku*, dejstva odatog priznanja..samo danas treba promeniti *saradnika*..umesto Nemaca Amerikanci..STOP NATO !
(док је на жалост све до данашњих дана остао у Србији да је јаше горе од Турака.)…na koga si mislio…??
SREDINOM juna 1917. godine, pred zoru, u jednoj dolini u blizini Soluna, četa vojnika pripremala je gubilište. Tamo je trebalo da budu streljani učesnici navodnog ostrovskog atentata na srpskog vladara, regenta Aleksandra. U iskopanoj jami, o tri pobodena stuba bili su vezane vođe zloglasne tajne oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao „Crna ruka“: pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i major Ljubomir Vulović. Treći osuđenik bio je navodni atentator Rade Malobabić.
Od 1903. godine stotinu oficira koji su učestvovali u svrgavanju i ubistvu poslednjeg Obrenovića uticali su na srpsku politiku i ugrožavali mladu parlamentarnu demokratiju. Oficiri koji su 1911. osnovali „Ujedinjenje ili smrt“, bili su, poput svojih kolega u Grčkoj i Bugarskoj, krajnji nacionalisti, zagovornici rušenja Osmanskog carstva i Austrougarske. Majski prevrat iz 1903, kada je svrgnuta dinastija Obrenovića, pratile su prve međunarodne sankcije protiv Srbije.
„Crna ruka“ je kasnije bila umešana u povlačenje Petra I, sarajevski atentat, nameravala je da svrgne grčkog kralja Konstantina i ubije bugarskog cara Ferdinanda. U vreme kada je srpska vlada u progonstvu, u udaljenom Solunu, razmatrala mogućnost separatnog mira s Centralnim silama, „Crna ruka“ ujedinila je protiv sebe dinastiju, vladu i veći deo srpskog oficirskog kora.
Posle događaja u Ostrovu krajem 1916, oni su pohapšeni, usledio je dugotrajni Solunski proces, i naposletku, trojica osuđenika odvedena su na pogubljenje. U poslednjim trenucima, kada je streljački stroj već uperio puške prema njima, Apis i Vulović su uzviknuli:
„Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!“
Devetnaesti vek bio je doba stvaranja nacionalnih država. Ideje slobode, jednakosti i bratstva počivale su na konstruisanoj narodnoj zajednici, koja je od tog vremena poznata kao nacija. Nasuprot božanskog prava starih apsolutističkih carevina, stajala je ideja slobode u okvirima jedne tek probuđene nacije.
Opšta prosveta, liberalizam u ekonomiji i demokratske ustanove potiču iz tog vremena. Periklova misao prema kojoj „sva dobra dolaze u grad (državu)“ u DžIDž veku mogla je biti zamenjena tvrdnjom da „opšte dobro zavisi od nacije i njene države“. U nastojanju da se oslobode starog poretka ili istupe iz velikih carstava, nacionalne revolucije ujedinjavale su iza sebe čitav jedan narod.
U vreme kada je u svetu postojalo dvadesetak nezavisnih država, nacionalni pokreti težili su da stvore države dovoljno velike, moćne i bogate da se održe i opstanu. Otkrivajući prošlost svog naroda, pokolenja su sa setom i oduševljenošću za nove podvige iznosila primere
nekadašnje slave. Što su doba nezavisnosti i veličine bila kratkotrajnija, to je pozivanje na njih bilo češće i upornije. Ukoliko istorija nije poznavala takva razdoblja, valjalo ih je izmaštati.
Velika Britanija dobila je svoj naziv još 1801. godine. Tokom DžIDž i DžDž veka postojali su pokreti za veliko britansko carstvo i čak britanska verzija nacionalsocijalističkog pokreta, koji se borio za „veću Britaniju“. Već 1791. godine, vođe Francuske revolucije zatražile su uspostavu velike i jedinstvene francuske republike s „prirodnim granicama“ na planinskim masivima Alpa i Pirineja, obalama Sredozemlja, Atlantskog okeana, Severnog mora i Rajne.
Moderna Nemačka stvorena je posle decenija nastojanja da u granicama Velikonemačkog rajha, koje su prevazilazile srednjovekovno Sveto Rimsko carstvo nemačke narodnosti, ujedini sve Nemce.
Velikoruski projekat ostvarivan je tokom DžVIII i DžIDž veka. Protiv ruskih nastojanja da podeli Osmansko carstvo i prisajedini Carigrad 1853. poveden je prvi opšti evropski rat, poznatiji kao Krimski. I dok je jedan od najznačajnijih podsticaja razvoja Sjedinjenih Država, prema Berdu, bilo pionirsko širenje granica na zapad, u Latinskoj Americi panhispanske ideje nisu napuštale oslobodioce, od Bolivara i njegove Velike Kolumbije, do Če Gevare i Kastra. Čak i u Africi postoje dva mita o velikim državama: Carstvo Mali i Velika Somalija.
Na Balkanu nema nijedne države koja nije imala paralelni, često skriveni identitet – svoju „veliku verziju“. U DžIDž veku Bugarska je težila ujedinjenju bugarskih zemalja u granicama iz doba Prvog i Drugog bugarskog carstva. Iako je zvanični cilj bilo uspostavljanje Bugarske onakve kakvu je u San Stefanu marta 1878. predvidela ruska diplomatija, za vreme Prvog svetskog rata bugarska vlada želela je da izađe na tri mora (Crno, Egejsko i Jadransko), a okupirala je i 59 odsto teritorije Kraljevine Srbije. Grčka „Velika ideja“, kako su je definisali vođe ove prve nezavisne balkanske države, predviđala je stvaranje Velike Helade na dva kontinenta i pet mora.
ma nisu bili komunisti sigurno..!!
Cvetković-Maček. Formirana je zajednička vlada kojoj je Cvetković bio predsjednik, a Maček potpredsjednik. Bio je to i pokušaj rješavanja nacionalnog pitanja.
Ono što je Maček htio je da Hrvatska bude država unutar jugoslavenske države. To je Maček i uspio i stvorena je Banovina Hrvatska koja je obuhvaćala pravi prostor Hrvatske,
———————–
a dodani su još i svi oni teritoriji na kojima živi više od 40 % Hrvata – Srijem i Zemun, Bosanska posavina, cijela Hercegovina. Hm, hmmmm….ako koza laze rog..
—————————-
Dedinje nismo imali u RSK, i voleo bih da se objavi spisak stanara,Bgd Dedinje.. ali, 1990-1995, smo *beogradjane* imali..za razliku od tebe, nestavljam sve beogradjane u paketu, niti srbiju…poput Arkana, Giske i ostalih *antikomunistickih junaka*..po kojima je, svaka suma bila komnisticka pa je trebalo poseci i *prebaciti* u Srbiju, sve bacne vina…a ostale sitnezi, tada tv, video,itd..Buvljak u Subotici pa prema Bgd…a, ne retko i cereci stoke…itd.
Znaci, i jedna i druga sukobljena strana pozivala se na *predkomunisticka prava i srecu*..znaci, pre 1941..i da se neponavljamo….lazemo !!!
posledica,*i posle Tite..nije Tita.*…nego *Michael*..??
je nastajanje, i postajanje DOS-manlijaka,..*ja hocu* a *neznam sta hocu*..ali *hocu sve za sebe*..redaljku, angosaksonsku,otamansku,ko da vise,njemu se otpise…vestacke boje i parole…*safran koalicija*..hm, hmm..*bukvalno tumacenje*…ovog *gemisteka*…*biti ce serviran 16. oktobra*, u postupku *pomirenja*, sa *novom istorijom proslosti*..>???
*Тако шафран, којим се разна јела боје у жуто иако су му влакна црвенкаста, симболизира оздрављење болесних и пословицу “ја теби жуто а ти мени црвено.” Наравно, не у смислу наше пословице “жути жутују а црвени путују” која има супротно значење, јер је примерена нашим просторима где се једе много више меса. *
*pa izvoli Lune i citaj o tvojim miljenicima:*…..hm, hmm pa nije *moj miljenik- komunista* Ljuba Davidovic koji je jos 1919 predlagao da se oformi *vlak bez voznog reda* i Crnogorci proteraju, pardon *humano* deportuju u Makedoniju..moji miljnici nisu potpisali kapitulaciju 1941, i na tacni izrucili zivu odbrambenu silu u nemacke logore, a zatvorili jedno oko kada su svabe hapsile solunske dobrovoljce, koloniste po banatu, i takodje deportovali u nemacko zarobljenistvo..niti su slali jevreje, cigane, patriote, komuniste u Jajince, Staro sajmiste,nisu tovarili djake u Kragujevcu za streljanje u Sumaricama..to ste vi radili, istureno odeljenje Hajnriha Himlera…*U* obnavljanju*..1990-2010..
hm, hmm a tvoji miljenici..su pisali drugi*roma o londonu*…a kada ih je *domacin* ispalio iz igre, zbog saradnje sa hitlerom, i on je *komunjara*..Cercil..
——————————————————
U londonskom „Tajmsu“ od 15. jula 1946. godine je o tome objavljeno pismo profesora Slobodana Jovanovića, nekadašnjeg predsednika jugoslovenske vlade u izgnanstvu. Između ostalog se navodi: „U optužnici protiv đenerala Draže Mihailovića naročito su, izgleda, istaknuta ubistva izvršena pod takozvanim slovom Z. Javni tužilac u Beogradu tvrdi da je jugoslovenska vlada u Londonu, postupajući po predlozima đenerala Draže Mihailovića, oglašavala preko londonskog radija imena onih koje je trebalo pobiti. Prema optužnici to oglašavanje preko radija predstavljala su i naređenja za ubistvo Titovih pristalica i simpatizera. Na jednoj konferenciji za novinare sa stranim novinarima u Beogradu, 1. oktobra 1945. godine, dr Dušan Nedeljković, predsednik jugoslovenske komisije za utvrđivanje ratnih zločina, rekao je da je broj onih na koje je primenjeno slovo Z „izvanredno veliki“. „Po našim podacima prikupljenim na terenu“, tvrdio je Nedeljković, „cifra zaklanih prelazi deset hiljada“.
Trscanska kriza…
*Drugi put Tito će biti na naslovnoj strani Tajma septembra 1946. Započela je tršćanska kriza. Zona A i zona B punile su naslovne strane. Zapad je mislio da Tito radi po nalogu Moskve, varao se. Tito će oboriti dva američka aviona što će izazvati američki i britanski gnjev. U Beogradu je američka ambasada pod opsadom. Iz grla stotina mladića u uniformama koji ponosno marširaju ispred svog komandanta, (crngorska jedinica je u pitanju) izvija se pjesma druže Tito ajmo u Milano da hebemo Silvanu Mangano! Druže Tito samo reci, lećećemo kao meci!*
Nije Silvana Mangano, ali vise nego utesna..hm, hmm
Када је 1974. дошло до најозбиљније кризе око Трста између СФРЈ и Италије, Југославија је на границу с Италијом, чланицом НАТО-а, извела три дивизије. Тито је обукао маршалску униформу и отишао на командно место у Виницу, у Словенију. Вашингтон нас је молио да не нападнемо Италију. Годину дана касније потписани су Осимски споразуми. Онда је на Брионе у госте маршалу стигла Софија Лорен.
Hm, hmm tudji komentar..dogovorite se vec jednom…bez Broza !!
———————————————
*Jednom sam rekao jednom profesoru iz Ankare da je dovoljno što su nas jahali više od 400 godina, a on mi je odbrusio: „Pitanje je ko je koga tu jahao, vi Srbi ste imali izvršnu vlast kao veliki veziri, kakvi sultani!“ Tako je samo u periodu od 1543. do 1612. Srbija doprinela vođenju carstva s 13 velikih vezira, sedam njihovih zamenika, 23 vezira, osam admirala (kapudin-paša), brojnim guvernerima provincija i s bezbroj velikih defterdara (šefova finansija) i najviših administrativnih službenika.*
Ma da Lune. Jos kada bi neko imao vremena, da ga sa takvim traci uzalud. nego onako uz put. Kazes nisu tvoji ubijalli sulunce. Vise Lune nije tajna da su komunisti pretukli slavnog branioca Beograda majora Gavrilovica, koji je kao ratni zarobljenik preziveo Dahao i vratio se u Beograd 1945, a kceri mu obescastili. Od zadobijenih rana major je umro, dan ili dava kasnije. Sta velis na to? Sta velis Lune sto Nemci ne poslase u zarobljenistvo vojvodu Petra Bojovica, nego ga ostavise da mirno zivi u Beogradu, iako su ga pre toga Italijani zarobili biili, jer je stari vojvoda u vreme napada Nemacke na kraljevinu Jugoslaviju bio nominalni nacelnik staba vrhovne komande kraljevine Jugoslavije. A kada su komunisti okupirali Beograd, starog su vojvodu pretukli, a sina mu proterali u Sremsko-Mitrovacki kazamat, gde je nucen tri godine, samo zato sto se pobunnio protiv takvog zlikovackog odnosa tih idiota prema njegovom ocu. Kome danas pripada taj Trst sto ga je branio tvoj „marasl“ u marsalskoj uniformi? I kome je on u ono vreme pripadao? Srbiji ni slucajno nije! Bio sam regrutovan tada te 1974. pa sam se zatekao u onom cirkusu od vojske kojom je komandovao tvoj „marsal“. I samo da te podsetim da to sto ti nazivas krizom nije bila kriza, niti su Italijani imali bilo kakvu nameru da napadnu sloserslaviju. Sve je to bila samo jedna velika farsa. To tim pre, posto u tom cirkusu od vojske cijim oficirima je vrhovni komandant bio jedan obican sloser, u vreme te najvece krize nije bilo nikave posebne ratne spremnosti. Ni jedan oficir nije pokazivaoi tada neku bojazljivost ili strepnju da slucajno moze da sevne iskra. Vojsku sam sluzio u petoj armijskoj oblasti, koja da je trebalo da bude nekakvog rata izmedju Italije i sloser-marsala ta armijska oblast bi povukla najudarniji teret. Ta farsa oko nekakve toboznje krize bila je vestacki napravljena, da se iza scene pripremi i sprovede Kardeljev ustav iz 1974. U ostalom da se radilo o nekakvoj krizi zapadna stampa bi bila ispunjena clancima i to na prvim stranicama. Jedino sto sam uspeo ovih dana da proadjem nesto o „krizi“ nasao sam to sve u jednom malom calncicu u Vasington Postu, i to negde u nekom zapecku. Iste 1974. godine Markoni je sloserovoj vojsci isporucio radiorelejnu opremu za radiorelejne objekte. Ugovor za tu opremu potpisan je bas u vreme kada se govorilo o krizi. Da li zna Lune, kolko je miliona dolara u ono vreme profuckamno u nista isplatom te opreme, koja, kasnije se ispostavilo nije bila vredna ni po lule duvana?
hm, hmm, da nisi mozda natrapao i na Osimske sporazume..usput, poledicu *farse*..*cirkusa*..? da bio sam u petoj armijskoj oblasti..1972 kao vojnik,da zacepimo Savkin vakum, i nismo bili *cirkus*..!!!
Pa dobro ste vidim zacepili Savku, Josefa Brozouza najvecu miljenicu. Bejah i ja tih dana, kada se cepila Savka, a vi je zacepljivali, u Dubrovniku nekim poslom. Niste je vi zacepili, sa onim cirkusom od vojske, nego nju i Tripala je zacepio Brozouz, kada ih je u Zagrebu pozvao iza zatvorenih vrata i saopstio im da budu strpljivi, i da mu omoguce da vlada do karaja zivota, posto je on i onako zaprzio cicvareu za Srbe, da cim komunizam olabavi u Moskvi, sto se naravno, i znalo i ocekivalo, da ce Hrvatska tada moci bez problema da napausti sloserslaviju u granicama koje joj je on stvorio. Dakle Lune lose ste vi zacepili Savku, ona dozive da se njen san Hrvatska ostvari u granicam drzave koju su komunisti pravili u jajcu. Secas li se onog vica: „J@es drzavu koja je napravljena u jajcu.
nije vic, hebes drzavu koja je pravljena u Argentini !!!1954/1990 !!
———————————————-
Cvetković-Maček. Formirana je zajednička vlada kojoj je Cvetković bio predsjednik, a Maček potpredsjednik. Bio je to i pokušaj rješavanja nacionalnog pitanja.
Ono što je Maček htio je da Hrvatska bude država unutar jugoslavenske države. To je Maček i uspio i stvorena je Banovina Hrvatska koja je obuhvaćala pravi prostor Hrvatske,
———————–
a dodani su još i svi oni teritoriji na kojima živi više od 40 % Hrvata – Srijem i Zemun, Bosanska posavina, cijela Hercegovina. Hm, hmmmm….ako koza laze rog..
—————————————————–
realizovano *skoro*do Zemuna 1990-1995, a neki *srbi* kukaju za Vukovariom, nemogu da prezale STOP !
Dobro si ovo definisao. Znaci vi se komunisti niste kako ste se hvalisali borili protiv okupatora, nego da spasete Banovinu Hrvatsku, koju su izdajnici, to jest potpisnici pakta sa Hitlerom Macek i Cvetkovic, stvorili. Pa neka vamn je na cast.
Uz to u to vreme u paktu sa Hitlerom behu Gruzina Zugasvilija pristalice. Pa taj pakt vi komunisti podrzaste izdasno. Opet neka vam je na cast.
Sve nam je na cast..pobeda nad fasizmom i mir do *naseg odlaska*..znaci 1945—-1990, kada ste preuzeli *stafetnu palicu* i ojacali *predmetnu banovinu sa teritorijom RSK*..brafffooo !
a, od 1990. godine..doneli ste spasenije…?
http://www.ivonazivkovic.net/PREPADNI-VOD.html
Koji mi? O cemu ti govoris? Pa vi ste, i tvoji i nadalje iako ste bankroptirali na vlasti. Nemoj mene da mesas sa d@pedavalom Tadicem. On je vas komunisticki kadar. A je@s onaj mir koji ste vi komunisti sprovodili, u kome ste siledzijski branili da se istina govori.
Osim pojedinaca, komunisticke organizacije nisu nigde na vlasti, ta floskula da kada nesto ne valja odmah i svoje *pikaso revolucionare od 5 oktobra zovete komunistima*.ne pije vodu.a, vec 20 godina moze da se ne govori nego i radi sta hoce, san je znaci ostvaren !! Mir, je dakako trajao 50.godina, takav kakav je bio, bio je vredniji od desetina hiljada mrtvih i ranjenih, i vaseg prava da istinski govorite i mrzite, na zalost i ubijate..1990-1995..1998-1999..a, opasno *seruckate i danas*, evo vam *oslobodjenih kolega*
http://www.youtube.com/watch?v=LF4I8-aLJFs&feature=related
hm, hmm pa vi, xe, xe *stari ovekoveceni europejci*..?
http://img373.imageshack.us/img373/4773/cedomirinaneretvi.jpg
samo napred..u *svetliju buducnost*
Zahtevu za rehabilitaciju i vraćanje građanskih prava Draži Mihailoviću 26. februara 2009. godine pridružili su se i Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu,
*cetnik pocetnik*…hm, hmm..*Čavoški: Ukinite presudu
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od predlagača rehabilitacije Kosta Čavoški podsetio je da sud može spornu presudu da poništi i bez ulaženja u razmatranje političkih i ideoloških razloga za njeno donošenje, imajući u vidu niz kršenja pravnih i procesnih normi tokom suđenja Mihailoviću.*
*sve je bilo po proceduri*….
Najpouzdaniji saradnici okupatora u gušenju NOPa, punjenju zatvora i logora, bili su Specijalna policija i organizacija Dimitrija Ljotića Narodni pokret „Zbor“. Opšti odeljak Uprave policije u Nišu, na čelu sa policijskim komesarom ljotićevcem Mirkom Živanovićem, koji je pre rata vodio borbu protiv komunista i naprednih snaga, prerastao je u tzv. Specijalnu policiju, koja se aprila 1942. godine izdvojila i smestila u posebne prostorije blizu betonskog mosta, u Ulici knjeginje Ljubice (sada Oktobarske revolucije) br. 13. Veoma tesno je od početka rata sarađivala, kao njen ogranak, sa Specijalnom policijom Uprave grada Beograda, koja je pre rata pripremana, uglavnom, za borbu protiv KPJ, te je dobro poznavala mnoge predratne komuniste. Sa svojim personalom bila je najvećim delom instrumenat Gestanoa i Feldkomandanture 809. Specijalna policija bila je samostalna i ovlašćena za hapšenja i gonjenja saradnika NOPa, ne samo na teritoriji niškog okruga, nego i na područjima Knjaževca, Zaječara, Negotina, Toplice, Leskovca, odnosno na celoj teritoriji Feldkomandanture 809.
Mada su sva odeljsnja Uprave policije, nastavivši rad u skoro istom predratnom sastavu, vodila borbu protiv komunista i NOPa, Opšti odsek Uprave policije, poznat kao Specijalna policija, isključivo se bavio „političkim kriminalom“. Tim poslom bavili su se II upravno odeljenje Moravske banovine i policnjska odeljenja okružnih načelstava. Međutim, šef Specijalne policije Mirko Živanović je preko Uprave policije najčsšće direktno slao izveštaje o „političkom kriminalu“ Ministarstvu unutrašnjih poslova, Odeljenju za zaštitu državne bezbednosti u Beogradu, odnosno svojoj centrali pri Upravi grada Beograda. On je bio lično odgovoran za ovu problematiku.
Izuzimajući trenutno iz razmatranja Specijalnu policiju, koja je imala poseban trstman, organizacioni sastav Uprave policije, smeštene u Dušanovoj ulici br. 52, bio je sledeći:
1. Uprava policije sa odsecima (upravnik policije, sekretar, opšti odsek, odsek krivične policije, administrativni odsek, trgovinski odsek, izvršni odsek, prijavni odsek, odsek za odjave, zbor agenata, komesarijat policije u Niškoj Banji).
2. Komesarijat železničke policije u Nišu.
3. Komesarijat železničke i pogranične policije u Beloj Palanci. Ostali organi policije su bili: Sud dobrih ljudi, Civilna straža,
Organizacija narodne bezbednosti, Predstojništvo gradske policije, policijske škole (okružna u Nišu, sreske u Aleksincu i Pirotu) i Služba građanske zaštite72.
Brojno stanje Uprave policije se menjalo. Na platnom spisku za septembar 1941. godine nalazio se 51 službenik73, a po drugom dokumentu74 bilo je 58, dok ih je kasnije, po jednom platnom spisku iz 1943. godine, bilo preko 130. Na zahteve ljotićevaca upravnici policije su se često menjali.75
Među saradnicima okupatora razvio se neverovatan sistem uzajamnog denunciranja, u čemu su ss naročito isticali ljotićevci. Raznim kanalima dostavljane su nemačkim i kvislinškim obaveštajnim organima najfantastičnije optužbe, iza kojih je stajala borba za vlast i položaj. U toj borbi ljotićevci su želeli da za upravnika policije dođe njihov čovek, Mirko Živanović, što je nailazilo na veliki otpor zvaničnih krugova oko Nedićeve vlade. No, Živanović je u Nišu i bez toga za sve vreme rata bio najsigurniji oslonac okupatora. Januara 1943. godine za upravnika policije postavljen je Đorđe Đorđević, koji je kao nemački eksponent pušten iz zarobljeništva. Posle njega, tek februara 1944. godine, upravnik čitave policije postao je Mirko Živanović i na toj dužnosti bio do bekstva iz Niša septembra iste godine, kada ga je zamenio Andra Milutinović.79
Pri upravi policije bio je zbor agenata koji su veoma usko sarađivali sa Specijalnom nolicijom, zbog čega su mnogi osuđeni na smrt ili duže kazne zatvora. Na čelu zbora agenata bio je Janko Pukmajstor, rodom iz Slovenije i oženjen Nemicom, koji je došao u Niš iz Zagreba 1940. godine. On je sprovodio naređenja za hapšenja pripadnika NOPa, zbog čega je posle rata osuđen na smrt.77
Specijalna policija je, u okviru Uprave policije, imala poseban tretman i posebnu ulogu u okupacionom sistemu, koja se sastojala u otkrivanju i nemilosrdnom gonjenju i uništavanju saradnika partizanskih odreda i NOPa. Na tome je radila u sledećem organizacionom sastavu:
a) Upravnik, zamenik i agenti,
b) policijska straža: I, II, III i IV policijska stanica. Specijalna policija je radila samostalno i to, uglavnom, u ovom personalnom sastavu:
Mirko Živanović, šef Specijalne policije za vreme rata, emigrirao u Brazil (San Paolo); rođen u Pirotu 1905. godine, pre rata došao u Niš, u ogranak Specijalne policije Uprave grada Beograda. Imao je zvanje višeg policijskog ko.mesara. Svu evidenciju o zatvorenicima držao je kod sebe. Često je i sam odlučivao o masovnim hapšenjima saradnika NOPa i o tome ko će biti streljan. Koliko je u tome bio samostalan govori i činjenica da često nije uvažavao intervencije ni viših organa da nekog pusti iz zatvora. Tako je, da navedemo primera radi, lično odgovorio Ministarstvu unutrašnjih poslova da „nema uslova za puštanje Dragojlovića Dragoljuba, uhapšenog zbog komunizma“. Bio je u stalnoj vezi sa Gestapoom i Feldkomandanturom 809, održavao je sastanke sa agentima, primao od njih izveštaje o situaciji na terenu i odlazio dva puta nedeljno nemačkim vlastima na referisanje, održavao vezu sa SDS, četnicima Koste Pećanca i ostalim saradnicima okupatora. Držao je i političke govore na skupovima u Nišu i drugim mestima, „pobijao materijalističko shvatanje sveta“, nekad omalovažavao borbenu spremnost jedinica SDS, a veličao dobrovoljačke (ljotićevske) odrede, što je izazivalo revolt u redovima SDS i DM.78
Andra Milutinović je bio pomoćnik šefa Specijalne policije i jedini Živanovićev zamenik, sa kojim je tesno sarađivao i od koga je primio Upravu policije posle njegovog bekstva. Osuđen je na smrt i streljan.
Vlada Popović, zvani Ćira, pred kraj rata je nekoliko meseci bio šef Specijalne policije, koja je imala više agenata i doušnika.79
Stanovništvo jugoistočne Srbije je posebno dobro upamtilo teror agenata Specijalne policije iz Beograda, koji su, kao eksperti, došli na ispomoć Specijalnoj policiji u Nišu. Zajedno sa njom oni su, februara i marta 1942. gocine, organizovali otkrivanje partijskih i skojevskih organizacija u gradovima i izvršili masovna hapšenja. Bili su to: Nikola Gubarev, komesar Uprave grada Beograda, Boško Bećarević, šef komunističkog odseka UGB, Ljubiša Petrović, Petar Damnjanović i Svetolik Popović, agenti.
Specijalna policija iz Niša imala je dobru vezu sa policijskim agentima i ljotićevcima sa područja čitave istočne i jugoistočne Srbije, koji su u zatvore poslali mnoge aktiviste NOPa. Jula 1941. godine formirano je u Leskovcu Predstojništvo policije sa predratnim agentima, koji su se odmah stavili u službu okupatora, ali je bilo pojedinaca koji su učinili dragocene usluge NOPu.80
Opšti odssk Uprave policije, odnosno Specijalne policije, raspolagao je spiskom istaknutih komunista iz cele zemlje, sa ličnim opisom, generalijama, slikama i drugim podacima o njima. Policija je kontrolisala ne samo njih, već i one koji su „naklonjeni njima“.81
Primenjujući veoma surove metode prilikom saslušavanja zatvorenika, Specijalna policija je dolazila do mnogih podataka, te je tako imala dosta dobar uvid u aktivnost NOPa i partizanskih odreda. Takođe je pratila ponašanje sumnjivih pripadnika raznih kvislinških formacija, izveštavajući njihove komande o nalazima, radi dalje „potrebne kontrole“.82 Ona špe hapsila dražinovce, što je, u izuzetnim slučajevima njihovog nelojalnog ponašanja, bio posao Nemaca i Bugara.
Posle istrage u Specijalnoj policiji, uhapšena lica su odvoćena u Kazneni zavod na izdržavanje kazne ili u nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu, radi streljanja ili interniranja. Jedan broj mlađih zatvorenika upućivan je na „prevaspitanje“ u Smederevsku Palanku, u „Zavod za prinudno vaspitanje omladine“83. Zatvorenici su predavani koncentracionom logoru uz potvrdu84.
U otkrivanju i hapšenju ilegalnih radnika KPJ i SKOJa i uopšte u progonu saradnika NOPa, najrevnosniji saranici Specijalne policije i Gestapoa bili su ljotićevci, članovi Narodnog pokreta „Zbor“, koji su u Nišu, niškom području i šire bili međusobno povezani, a isto tako i sa svojom centralom u Beogradu. Disciplinovano i fanatično su bili privrženi ličnosti i ideja.ma Dimitrija Ljotića. „Njihova osnovna načela su – kako u izveštaju kaže nemački komandant Srbije – borba protiv slobodnih zidara, Jevreja, protiv komunista, protiv zapadnjačkog kapitalizma i njegovih oblika dotrajalosti“.85
Predsednik ljotićevske organizacije u Nišu bio je trgovac Petar Vuković, koji je i uoči rata rukovodio tom organizacijom. Iz jednog izveštaja Glavnom tajništvu Jugoslovenskog narodnog pokreta „ZBOR“ u Beogradu, od 19. maja 1940. godine, vidi se da su postojale sreske i mesne ljotićevske organizacije u niškom okrugu88.
Sin Petra Vukovića, Zoran Vuković, bio je najbliži saradnik i ađutant Dimitrija Ljotića. Bio je jedno vreme šef omladinske zboraške organizacije, rukovodio u početku rata ljotićevskom obaveštajnom službom, radio za Sipo i SD. Kasnije je došao u sukob sa Ljotićem, smatrajući ga mlakim i neodlučnim, te je zbog toga on pozvan da vodi glavnu reč u „Zboru“, zbog čega je isključen iz organizacije, ali mu uloga u Sipo i SD nije umanjena87.
Ljotićevci su za vreme rata držali sastanke, prikupljali podatke o situaciji u niškom okrugu i šire i o tome izveštavali predsednika organizacije „Zbor“ u Eeogradu, dajući predloge kako da se unapredi i učini efikasnom borba protiv komunista. Predlagali su da se i selo upozna „da imamo srpsku vladu“88, da se u jednom proglasu preko radija „objave imena komunista da ih narod vidi“,89 da se dovedu novi i likvidiraju stari šefovi ustanova koji kažu „kod mene nema komunista“,90 da se u svakoj opštini organizuje „Narodna milicija od 50-100 odanih ljudi“, da se smene sve opštinske uprave i postave komesaripravnici,91 da se smeni ban, da se najhitnije nađe mogućnost za formiranje jednog srpskog dobrovoljačkog odreda. jer je „u Nišu, Leskovcu kao i Toplici haotično stanje“,92 da se za komandanta Dobrovoljačkog odreda postavi kapetan Karakljajić, umesto Nikole Vučkovića koji nije sredio stanje ni u Uredu,93 da se hitno izvrši smena „nalickanih policajaca“, i da se u ovaj kraj pošalje najmanje 1000 policajaca.94
Beskompromisni u bsrbi protiv komunista, ljotićevci su se trudili da im nijedan komunist ne izmakne iz ruku. Kada bi neko od nadlsžnih i intervenisao da se neki uhapšenik pusti, Mirko Živanović je sređivao da se umeša poručnik i komandant feldžandarmerije Jening sa „ne dozvoljavam da bude pušten“. To mu je bilo pokriće pomoću kojeg se odupirao svojim pretpostavljenim u Nišu, o čemu piše centrali u Beogradu ljotićevac Milovan Kostić, tražeći smenu bana i upravnika policije.95 U istom pismu on obaveštava Petra Vukovića o rasturanju njihovog lista „Naša borba“, kao i da su od sledećeg broja naručili 2000 primeraka. On javlja, takođe, da se vratio sa odsustva Nemac koji stanuje u Vukovićevom stanu, a koji je bio ranjen u hotelu „Park“, dok drugi „S. Hans nije došao“. Na kraju, moli da ga Vuković postavi za nastavnika Trgovačke akademije u Nišu i to što pre. jer „kad se crveni okupe, teže će ići, s obzirom da je poznato da je Trgovačka akademija najjači komunistički centar među srednjim školama“.96
Ljotićevci su imali dobar uvid u sastav pojedinih kvislinških formacija i borili su se za njihovu „čistotu“. Već 23. oktobra 1941. godine predsednik ljotićevske organizacije u Nišu Petar Vuković, budno prateći rad četnika, konstatuje da situacija tamo „ne dopušta nikakav optimizam“. Izveštavajući dalje o „ražalovanom“ predratnom poručniku Miodragu Đorđeviću, kome daje epitet „pitomca Kominterne“, on se zgražava što je taj čovek neograničeni gospodar u Leskovcu, najvećem industrijskom centru, i pita se ko će sa takvim ljudima zaštititi zemlju u „prelazno doba od obesne i razuzdane rulje“ u situaciji kada „ne budemo… uživali zaštitu okupatora“.
Prilikom rsorganizacije četničkih odreda, po predlogu feldkomandanta Botmera zapovedniku Srbije, planirano je da ljotićevci u njih uključe svoje ljude. U tom cilju iz Niša je traženo da se odobri Zoranu Vukoviću da bezuslovno dođe u Iiš „za nekoliko dana“ i da sa sobom povede „naše drugove V. Mandića, M. Vukovića, Josipa Jovića i Sretena Dragićevića“, koje bi sa „najvećim poverenjem načelnika štaba“ Mikića, ubacio u četnički glavni štab u Nišu i pošto vidi „kako se razvija situacija“, može da se vrati. U istom pismu govori se o lošem vojvodi Aci Popoviću, „kralju sa Pasjače“,97 i o tome kako u vozu 90°/o putnika priča o krahu Nemaca.98
Najvatreniji ljotićevci u Nišu bili su advokat Mirko Nešić, profesor Mirko Jovanović, direktor gimnazije Jovan Čemerikić, okružni načelnik Čedomir Mladenović, učitelj veština Milan Spasenić, načelnik četničkog štaba Trifun Mikić, komandant SDS Bora Marković, zatim neki Rajčević. Šef propagandnog odseka bio je nastavnik Milovan Kostić, verni saradnik okupatora, pod čijim su rukovodstvom emitovane propagandne poruke preko uličnih glasnogovornika.99 Propagandni odsek, sa sedištem u Iginoj palati, postao je stecište raznih agenata i doušnika, koji su dostavljali podatke Specijalnoj policiji i Gestapou. U njemu su najaktivniJ’i bili neki svršeni srednjoškolci, među kojima je najzapaženiji bio Dragiša Fridl.
Starešina organizacije „Zbor“ u Nišu bio je Dušan Pejčić, a omladinsku organizaciju vodio je neko vreme i Žarko Uskoković, agent Sipo i SD sa pseudonimima „Gero“, „Oskar“ i „302″.100
Sekretar niškog područja Ljotićeve organizacije „Zbor“ bio je advokat Mirko Nešić, njen član od 1937. godine, pisac fašističke rasprave „Nekoliko misli o zadružnoj državi“ za koju je od Milana Nedića dobio 15.000 dinara. Mobilisao je ljude za Dobrovoljački korpus, ucenjivao žrtve i sa 100.000 dinara da bi izdejstvovao njihovo puštanje iz zatvora, zalagao se da se što više ljudi otera u koncentracioni logor „da se tamo opamete“. Ozlojeđen što NOP nezadrživo buja, i pored toga što se on „razboleo dokazujući ko su komunisti“, on u pismu predsedniku „Zbora“ u Beogradu kaže da mu dođe da svome narodu „opsuje majku i oca“ i da pljune „sam sebi u lice od muke što pripada takvom narodu“.101 On je održavao i skupove na kojima je pozivao građane da dostavljaju imena Srba, saradnika NOPa, a prosvetnim radnicima poručivao da budu organizatori špijuniranja svojih učenika.102
Ljotićevska organizacija je nastojala da razvije aktivnost u srednjim školama, angažujući jovana Čemerikića, profesora Mirka Jovanovića, Milovana Kostića i druge. Poverljiva naredba ministra prosvete Velibora Jonića od decembra 1041. godine direktorima gimnazija tražila js da se svp učenicn „podvrgnu kritičkom pregledu u pogledu nacionalne pouzdanosti i da se kagegorišu: u nacionalno pouzdane, u komuniste i njihove simpatizere, saradnike i na one koji podležu sugestiji i uticaju“. Takvi spiskovi dobro su došli Bugarima i gestapovcima za hapšenja, pa su evidentirani učenici stalno bili izloženi raznim neprijatnostima tokom čitavog rata.103
Ljotićevci su bili uključeni i u aktivnost Srpske zajednice rada i Berze rada koja Je vrbovala radnike za rad u Nemačkoj, polazeći pri tom od toga da je u Nišu „velika koncentracija nekvalifikovane radne snage, potrebne nemačkoj ratnoj privredi“. Korišćene su pretnje, ucene, hapšenje (pa puštanje), samo da bi se neko prisilio da ide na rad.
Ljotićevci su nastojali da na komandnim mestima raznih neprijateljskih formacija i u ustanovama imaju svoje ljude. Od prvih dana okupacije zalagali su se da Upravu policije vodi Mirko Živanović, koga su hvalili u svojim izveštajima kao beskompromisnog borca protiv komunizma, a optuživali dotadašnje uiravnike policije za „labavost i nedoslednost“, tražeći njihovo smenjivanje, počev od Dimitrija Simonovića, pa preko Milosavz Teodosića i Mihajla Tufegdžića, do vršioca dužnosti bana. Kada je, na osnovu njihove denuncijacije, Tufegdžić smenjen, on se žalio gde god je stigao. Obratio se i predsedniku kvislinške vlade Milanu Nediću, tražeći od njega da odredi islednika koji „neće zavisiti od one bande ljotićevaca“, u koju, pored ostalih, spadaju: „okružni načelnik, predsednik Gradskog poglavarstva, komandant Okružne ko.mande, šef Specijalne iolicije i advokat Mirko Nešić. Htelo se – piše dalje Tufegdžić – po svaku cenu da posatvi za upravnika policije taj moj nesretni komesar Živanović. To mora da bude, pa neka se okrene ceo Beograd“.104
I pored toga što su veoma nastojali da na neke rukovodeće položaje dovedu svoje ljude, ljotićevci nisu u tome uvek uspevali, jer su se Nemci, znajući da su oni kompromitovani kao otvoreni saradnici okupatora, oslanjali na druge reakcionarne građanske snage. Oni su odmah posle kapitulacije, umesto dotadašnjeg predsednika Gradskog poglavarstva demokrate Petka Bukumirovića postavili jerezovca, trgovca Dragog Živkovića. Međutim, razvoj NOPa je u očima Nemaca iskompromitovao mnoge kvislinge kao „nedorasle“, pa su čssto menjane i dovođene druge garniture. Tako je 15. septembra 1941. godine izabrano novo Gradsko veće, na čelu sa predsednikom Veća, a time i Gradskog poglavarstva inžinjerom Bogdanom Kneževićem. U njegovom sastavu je najviše bilo većnika iz JRZ, koji su se dotad pokazapi kao protivnici „partizanskih nemira“ i prihvatiln Nedićevu vladu.
U pripremi tih izbora ljotićevci iz Niša, još 27. jula 1941. godine, dostavljaju predsedniku „Zbora“ Dimitriju Ljotiću svoj predlog, kojim se za upravnika policije predviđa Mirko Živanović, umesto Dimitrija Simonovića, dok za većnike sugeriraju: Petra Vukovića, Mirka Nešića, Ristu Jovanovića, Milana Šijačkog, lekara i agenta engleske obaveštajne službe, Aleksu Slepčevića i druge, sa kojima održavaju dobre odnose, dok potencijalne kandidate odbacuju kao masone. Pošto je protiv njihovih želja za predsednika Gradskog poglavarstva izabran inžinjer Bogdan Knežević, oni su odmah počeli da ga napadaju i denuciraju sve dotle dok nisu uspeli da za nredsednika bude izabran njihov čovek, direktor niške gimnazije Jovan Čemerikić.105
Najistaknutiji pripadnici Ljotićevog pokreta u Leskovcu bili su neki učenici gimnazije, koji su organizovali popagandni centar i tesno se povezali sa Krajskomandanturom i Okružnim načelstvom.100 Marga 1942. godine, njima se pridružio Hranislav Mitrović, starešina Organizacionog područja „Zbora“ u leskovačkom kraju, koji se po povratku iz zarobljeništva bezrezervno stavio na raspolaganje Dimitriju Ljotiću.
Veoma dobro su sarađivali Specijalna policija i niški ljotićevci i sa njihovim istomišljsnicima u Prokuplju, Kuršumliji i Aleksincu.107
72. Isto (Specijalna policnja u borbi protiv NOPa).
73. IaN, Varije, F101.
74. IaN, KOZARA, K2/131.
75. NRGFSP; „Novo vreme“ od 13. i 27. UŠ/1941. g.; IaN, Mf. N/12-16; Posebno su se bili okomili na Dimitrija Simonovića, Milosava Teodosića i Mihaila Tufedžića.
76. IaN, K2, dok. 61/65-85; NRGFSP, dok. ljotićevskog Narodnog pokreta, zbor, pisma od 21. I 1942. i od 14. XII 1941. Među šefovima odseka i službenicima Uprave policije bilo je i onih koji su sumnjičeni za rad u NOPu. Tako je Desimir Novaković, šef prijavnog odseka 1944. godine hapšen i bio na Banjici, a službenik Milan Popović je streljan.
77. IaN, KOZARA. K2/131, K3; Mf 1/255, N/529 i 111/13; NRGFSP. Agenti zbora policije bili su: Dušan Petrović, Milan Bogićević, zv. Vule, (učestvovao u mnogim racijama i mučio rodoljube), Pavle Bogićević, Nikola Raketić, Miloš Pešikin, Gligorije Glišić, Milan Pavlović, Ratomir Janković (streljan), Ratomir Jovanović, Milutin Milošević, Lazar Arsić, Slavomir Đurišić (streljan), Jakov Blagojević, Svetislav Mladenović, Milovan Marković, Blagoje Stojković, Todor Plačajević, Prodan Vasiljević, Radoslav Ćorđević, Vladimir Marković, Janko Blagojević, Slavko MitićPoni, Stojan Ganić. Narod je po zlu upamtio i Marka Batričevića, policijskog komesara Komesarijata železničke policije u Nišu; Vasilija A. Bukvu, policijskog komesara Komesarnjata železničke pogranične policije u Beloj Palanci; Branka Kotarčevića, policijskog komesara u Niškoj Banji i Đorđa Bogojevića, komandanta policijske straže.
78. Isto.
79. Agenti Specijalne policije u Nišu bili su: Mirko Popović, ubijen 1943; Milutin Kuzmanović, umro 1943. godine; Radovan Šakić koji je pre.mešten u Leskovac; Stevo Lužajić, ubijen od Nemaca zbog zloupotrebe službene dužnosti; Savo Šujica; Milan Pavlović (streljan); Đura Novak; Branko Mijušković; Alfred (Pavle) Pekerek, obešen od Nemaca zbog primanja mita; Tanasije Nikolić (streljan); Aleksandar Rastović (streljan); Aleksandar Mišković, osuđen na 15 godina robije. Osim ovih agenata Specijalna policija i Gestapo su imali i doušnike u mnogim privrednim organizacijama i ustanovama.
80. Milivoje Perović, n. d., s. 94-95. Po zlodelima su u Leskovcu bili poznati ovi agenti: Sergije Golubijev, Vladislav Tomović, Dušan NikolićVranjanac, Milan Krulj, Avro Milošević, Đorđe Veki, Branko Pešić „Cvikeraš“, Dušan Veljković, Miloš Pešikan, Kartarević, Mihajlo Đorđević Ćućulija, Radovan Šakić, Vlada Perovanović, žandarmerijski narednik, Đuro Pištalo i drugi. Bilo je agenata koji su činili usluge NOP-u kao: Anton Cikošek, Milica Ježić, Slobodan Simić, Mileta Radojković i Luka Lazarević.
81. IaN, Mf. 3/13, NRGFSP.
82. IaB, UGB IV, Specijalna policija – Niš, 1LM16.
83. M. Borković, Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, VIG, br. 1/1966, s. 97.
84. IaN, Zločinačka aktivnost okupatora i njegovih pomagača u Toplici, rukopis.
85. 36. NOR, HN/3-32.
86. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR.
87. NRGFSP. Grupa autora, Niš u vihoru…
88. NRGFSP, pismo od 28. VIII 1941. g.
89. Isto, dok. od 27. VII 1941.
90. Isto.
91. Isto, dok. od 4. IX 1941.
92. Isto, dok. od 13 IX 1941.
93. isto, dok. od 14. XII 1941.
94. Isto, dok. od 2. VIII 1941.
95. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR, pismo 0D 20. IX 1941.
96. Isto.
97. Četnički vojvoda Aca Popović sarađivao je sa partizanima.
98. NRGFSP, pisma P. Vukovića Ljotiću od 10. I 1942. i od 29. XII 1941.
99. Narodni listNiš, br. 49/1945. (2. VII).
100. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR od 14. XII 1941; Grupa autora, Niš u vihoru..
101. „Narodni list“, Niš, 1944.; NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR od 4. IX 1941
102 . 36. NOR, 1/2-56.
103. IaN, Varia, F129. U ovom dokumentu načelnik okruga niškog kaže: „Među našom srednjoškolskom omladinom još uvek se nalazi jedan broj komunističkih učenika. Mnogi od njih prilikom kategorisanja učenika u smislu raspisa IV br. 323/41, označeni su kao sumnjivi i kao takve znaju ih direktori i Uprava policije. Slati ih za Smederevsku Palanku“.
104. IaN, Mf. P/7 od 15. I 1943.
105. Isto, dok. od 27. VII 1941.
106. Poznatiji ljotićevci u leskovačkoj gimnaziji bili su i: Velibor Dinić Bata, Miodrag Mitrović, Dragiša Popović, braća Mihajlović, a u tekstilnoj školi Šilak Alojz.
107. NRGFSP, dok. ljot. org. ZBOR; Slobodan Nestorović. Pod Hisarom, s. 288;
Ljotićevci su posebno ožalili smrt svojih istomišljenika u Prokuplju, policijskog pisara Ace Kamparelića i učenika gimnazije koje su partizann likvidirali posle prvog oslobođenja Prokuplja oktobra 1941. godine. Poznati su bili kao denuncijanti i Živojin Kamparelić, Filip Đurašković i Ratko Valjarević. Razbijene ljotićevske snage u ovom mestu ponovo je okupio agent Specijalne policije u Beogradu Kunovčić.
U kosaoničkom srezu šef Specijalne policije Mirko Živanović se oslanjao na ljotićevca Tihomira Mirkovića, apotekara u Kuršumliji, a u Aleksincu na „večitog“ predratnog Slavka Grujića Čiču, Dragoljuba Spalajkovića i Stankovića, zvanog Šimi.