Predaja Kosmeta ispod žita

Piše Kosta Čavoški

Mirenje naših zvaničnika sa odlukom prištinskih vlasti da čak i oni naši političari koji su rođeni na KiM i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti“, još jedan je dokaz da se Beograd pomirio sa gubitkom dela svoje teritorije

Kad je vlada Borisa Tadića pristala da se izveštajem Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji je navodno sadržavao nekih šest tačaka, glavne nadležnosti UNMIK-a, kao ispostave Saveta bezbednosti UN, prenesu na EULEX, koji je na Kosmet došao odlukom kosmetske Narodne skupštine, naši dični glavari uveravali su lakovernu javnost da će EULEX u odnosu na samozvanu nezavisnost Kosmeta biti neutralan i da tu nezavisnost neće ni zvanično ni prećutno priznavati. To je već tada bilo sumnjivo, jer su 22 članice EU, od ukupno 27, priznale navodnu nezavisnost Kosmeta, pa je bilo više nego verovatno da će to učiniti i EULEX, kao produžena ruka EU.

ŽRTVE VLASTITE LAŽI
Vreme, koje je majka istine, ubrzo je pokazalo da su naši dični zvaničnici ne samo besramno lagali nego da su i sami postali žrtve vlastite laži. Dana 18. avgusta 2010. godine Hašim Tači, premijer samozvane kosmetske vlade, zabranio je našim državnim zvaničnicima da ulaze u njegovu „državu“. A ministar policije Bajram Redžepi je još dodao da je ova zabrana izrečena zato što su naši ministri Ivica Dačić i Goran Bogdanović u svojim zahtevima za posetu isticali da na Kosmet dolaze iz verskih razloga, a da su svoj dolazak uvek zloupotrebljavali u političke svrhe. „Svakim dolaskom“ – objašnjava dalje Redžepi – „prekršili su zahtev za koji im je data saglasnost za ulazak i boravak na teritoriji Kosova.“ A kao primer koji to potvrđuje naveo je da je 15. avgusta 2010. godine Ivica Dačić, povodom obeležavanja slave, sa saradnicima posetio manastir Gračanicu i Banjsku i tom prilikom rekao, što je inače sušta istina, da u Rezoluciji 1244 piše da do 1000 carinika i policajaca (zaboravio je na vojnike) može da bude prisutno na našim najznačajnijim verskim i istorijskim mestima“, što smo „mi i spremni da učinimo“ (Politika od 18. avgusta 2010.).
Tako smo iz ovog Redžepovog objašnjenja saznali ono što naši sramežljivi zvaničnici kriju kao zmija noge: da prilikom svake nameravane posete Kosmetu moraju zvanično da traže saglasnost samozvanih kosmetskih vlasti i da tom prilikom, da bi lakše dobili dozvolu, krivo navode da dolaze u posetu isključivo iz verskih razloga. Ako se nesrećnim i nezaposlenim Afrikancima i može oprostiti kada, prilikom traženja viza za ulazak u EU ili SAD, lažno navedu da nameravaju da posete najbliži rodbinu, a u stvari hoće da nađu posao i nešto zarade, takva vrsta dovijanja nije primerena ministrima ako iole drže do dostojanstva države koju predstavljaju.
Ono što nas, međutim, čini srećnim i razdraganim jeste neočekivano Redžepovo otkriće da je Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca. Kamo sreće da se toga setio ranije, pa da je umesto pristanka na dolazak EULEX-a i sklapanja s njim sramnog ugovora kojim se prećutno priznaje samozvana kosmetska država, zahtevao da vojnike i policajce KFOR-a zamene pripadnici naše oružane sile. I gde bi nam bio kraj da se ministar Dačić toga blagovremeno prisetio?
Za razliku od naših glavara koji obmanjuju vlastiti narod i navode lažne razloge kada traže dozvolu za dolazak na Kosmet, političke vođe kosmetskih Arbanasa dobro znaju šta treba da rade i kako se uspostavlja država koju hoće da imaju. Cilj im je da pokažu da su ozbiljna i prava država koja je spremna da koristi i silu, a da je navodna borba naših zvaničnika isključivo pravnim i diplomatskim sredstvima i nedelotvorna i ponižavajuća.

Goran Bogdanović u „državu“ Kosovo može da u uđe samo u privatnom svojstvu, i to privatnim kolima ili na magarcu, nikako službenim automobilom Vlade Srbije

PONIŽENJE I PODVIJANJE REPA
Najvećem poniženju su nas ipak izložili oni od kojih se to najmanje očekivalo. Reč je naravno o EULEX-u – pomoćnoj službi samozvane kosmetske države. Kada je EULEX trebalo da dođe na Kosmet i najvećma zameni UMNIK, evropski dostojanstvenici u Briselu nisu javno poricali tvrdnje naših glavara da EULEX neće ni zvanično ni prećutno priznati samozvanu nezavisnost Kosmeta, ne bi li tako pomogli svojim pulenima u Beogradu da obmanjuju vlastiti narod. Nevolja je, međutim, bila u tome što su naši zvaničnici poverovali u vlastite laži, pa su se, po objavljivanju odluke Hašima Tačija o zabrani ulaska naših zvaničnika u njegovu „državu“, obratili EULEX-u sa energičnim zahtevom, kako je to izjavio Goran Bogdanović, da „spreči nerazumno ponašanje Prištine i jednom za svagda joj stavi do znanja da je upravo ona uzrok i izvor svih tenzija“ (Politika od 19. avgusta 2010.).
Na veliko iznenađenje naših glavara, zamenik šefa EULEX-a Roj Riv cinično je ponovio stav da se ta misija neće uključivati u rešavanje ovog pitanja. On je objasnio „da se EULEX ne bavi pitanjem poseta srpskih zvaničnika Kosovu, već je to pitanje vlade u Prištini i vlade u Beogradu i njihovih odnosa koji se odvijaju preko kancelarije specijalnog predstavnika EU na Kosovu Pitera Fejta“ (Politika od 20. avgusta 2010.). Još je dodao da je za pružanje pratnje zvaničnicima koji dolaze i odlaze sa KiM nadležan KPS (kosmetska policija), a ne EULEX. Roj Riv je, dakle, bio savršeno jasan. Po njemu, EU smatra da su vlada u Prištini i vlada u Beogradu na ravnoj nozi, te da kao vlade nezavisnih država treba pregovorima da rešavaju probleme koji iskrsnu, a EULEX može samo da pruži dobre usluge i da posreduje. Drugim rečima, za EU kao takvu Kosmet je nezavisna i priznata država baš kao što je to i Srbija. Time je i javno potvrđeno da su naši glavari bestidno lagali kada su nas svojevremeno uveravali da će EULEX biti neutralan u odnosu na status Kosmeta.
Najmanje iznenađenje je ipak bilo bedno i poražavajuće reagovanje naše Vlade i našeg predsednika, koji još ne može da se oporavi od poniženja kojem su ga izložili evropski dostojanstvenici. Ministar Goran Bogdanović, koji je 19. avgusta 2010. godine trebalo da službeno putuje na Kosmet, odmah je podvio rep i posle sednice Vlade izjavio da nije otišao u Prilužje jer nije želeo da pravi probleme. A državni sekretar Oliver Ivanović je još dodao „da ovim potezima Priština pokazuje političku nezrelost“, dok će naša Vlada postupiti uzdržano i mudro. Niko od njih, a naročito Boris Tadić, nije imao smelosti da prizna da je obmanjivao vlastiti narod kada je tvrdio da Evropska unija kao takva ne priznaje samozvanu nezavisnost Kosmeta i da će takvu politiku voditi i EULEX.

Kasno Ivica na Kosmet stiže. Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca

GAŽENJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA
Ono što još niko nije primetio to je prelaženje EU i njenih dostojanstvenika u Briselu i predstavnika u Prištini preko gaženja osnovnih ljudskih prava u samozvanoj kosmetskoj državi, o kojoj se EU tako brižno stara. Po Besimu Hotiju, regionalnom portparolu KPS-a u Kosovskoj Mitrovici, čak i oni naši zvaničnici koji su rođeni na Kosovu i Metohiji i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti“ (Politika od 20. avgusta 2010.). To recimo znači da ni Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković, pomoćnik ministra i Radenko Nedeljković, načelnik kosovsko-mitrovačkog okruga, ne mogu da uđu u Tačijevu „državu“ i prisustvuju nekom sastanku ako je razlog njihove posete politički. I što je još važnije, u tu „državu“ mogu u privatnom svojstvu ući samo privatnim kolima ili na magarcu; nikako službenim kolima Vlade Srbije.
Jedno od osnovnih ljudskih prava za koje se EU toliko zalaže jeste pravo svakog građanina da se slobodno kreće po državi u kojoj živi bez ikakvih ograničenja i izražava svoja verska, nacionalna i politička uverenja nezavisno od stava onih koji su trenutno na vlasti, i nezavisno od toga da li putuje u privatnom, službenom ili nekom trećem svojstvu. Upravo to svoje pravo hoće da koriste naši sunarodnici Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković  i Radenko Nedeljković, ali im samozvane kosmetske vlasti to ne dopuštaju nego ih zaustavljaju i prisilno vraćaju ako putuju u službenom svojstvu. Očekivalo se da evropski zvaničnici u Briselu, tom bastionu ljudskih sloboda i prava, zagrme do neba zbog ovako očiglednog kršenja elementarnog ljudskog prava, a da njihovi predstavnici u Prištini ispraše tur kosmetskim vlastodršcima i upozore ih da to nikada više ne čine. Potuljeni evropski zvaničnici nisu, međutim, izrekli nijednu reč, a kamoli žestoko protestvovali i ozbiljno zapretili. A da ne bi ispalo da smo zlonamerni prema domaćim kvislinzima i tzv. nevladinim organizacijama što uopšte nisu zapazili ovako očigledno kršenje ljudskih prava, sa velikim razumevanjem navodimo da za to nisu ni bili plaćeni niti je Brisel spreman da to finansira. Jer, ako nema para nema ni muzike ljudskih sloboda i prava.
Kada je za vlade Slobodana Miloševića srpska policija progonila naoružane arbanaške teroriste, pa nekog od njih i ubila, to je za EU bio strašan zločin, a za Atlanski pakt dovoljan razlog da izvrši agresiju na našu zemlju i okupira Kosovo i Metohiju. A kada danas samozvane kosmetske vlasti silom sprečavaju naše sunarodnike da službenim kolima putuju po Kosovu i Metohiji, to je, po dvostrukim aršinima EU, sasvim legitimno ograničavanje osnovnih ljudskih sloboda i prava, koje čak nije vredno ni pomena. I u takvu EU koja se bez stida i srama oglušuje o kršenje sloboda i prava naših nesrećnih sunarodnika, Boris Tadić hoće da nas uvede i po cenu najvećih nacionalnih poniženja.

Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet

ODBRANA TERITORIJALNOG INTEGRITETA ORUŽJEM
Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet. Već sutradan je razjasnio ovu svoju izjavu objašnjenjem da će njegova policija uhapsiti lica koja pokušavaju da proglase nezavisnost severnog dela Kosova, dok je Goran Bogdanović podsetio da je Redžepi i ranije govorio da će „poslati specijalne jedinice policije na sever Kosova“ (Politika od 21. avgusta 2010.).
Što god mi mislili o Arbanasima i njihovoj samozvanoj državi, oni i te kako znaju na čemu država počiva i kako se njen teritorijalni integritet brani. Zato imaju ne samo policiju sa specijalnim jedinicama, nego i zaštitni korpus koji je svojevrsna vojska, pa kad god naslute da može biti ugrožen teritorijalni integritet njihove samozvane države, odmah prete upotrebom oružane sile.
Naši glavari ne samo što ne prete nego, posle reforme naše vojske koju su proveli „stručnjaci“ Atlantskog pakta koji i dalje sede u našem Generalštabu i imaju čak obeležena parking mesta, nemaju više ni čime da prete. Sve se to lako može utvrditi ako se uporedi broj vojnika, tenkova i borbenih aviona, s kojima je naša država raspolagala 1998. godine, sa brojem vojnika, tenkova i ispravnih aviona kojima sada naša vojska raspolaže. Upravo je Boris Tadić u svojstvu ministra vojske  započeo ovu „reformu“ tako što je u prisustvu američkog ambasadora uništio preko 1000 protivavionskih raketa tipa „Strela“, koje su bile veoma delotvorne protiv nisko letećih aviona, a naročito helikoptera. Uz to je u međuvremenu isečeno u staro gvožđe preko 700 tenkova, dok su skoro svi borbeni avioni prizemljeni zbog nedostatka finansijskih sredstava za njihov remont i opremu novijim uređajima i naoružanjem.
U dobro uređenim državama obično je broj vojnika i oficira pod oružjem najveći, nešto je manji broj policajaca, dok najmanje ima pripadnika agencija za obezbeđenje. U nas je izgleda obrnuto, možda i zbog toga što se veliki broj privrednika, tajkuna, političara i drugih bogataša oseća nesigurno zbog načina na koji su se obogatili. Zato je krajnje vreme da Boris Tadić, u svojstvu vrhovnog komandanta, izađe pred svekoliku javnost i saopšti sa koliko to oficira i vojnika pod oružjem, tenkova i ispravnih borbenih aviona u ovom trenutku naša vojska raspolaže, što inače svi u Atlantskom paktu, pa i naši susedi, dobro znaju, sem naših neobaveštenih i lakovernih građana.
Takođe bi nam morao reći kako je to uspeo da „reformiše“ vojsku a da ne pribavi nikakvo savremenije naoružanje i sve drugo što uz to ide. Pa nije valjda da se vojska tako reformiše što se menjaju tekst zakletve i oznake na uniformama i uvode novi činovi po ugledu na neke vojske Atlantskog pakta? I dok nam Tadić ne saopšti verodostojne podatke o sastavu i naoružanju naše vojske, za početak se može reći da ona na papiru ima četiri brigade koje bi trebalo da imaju između 1.200 i 1.500 vojnika, jednu artiljerijsku brigadu, jednu specijalnu brigadu i nešto gardista. Nevolja je, međutim, u tome što te brigade, zbog raspoloženja koje je stvoreno u javnosti i niskih plata koje se nude, nisu popunjene, pa je veliko pitanje da li imamo i polovinu divizije iz Drugog svetskog rata spremne za borbeno dejstvo. Uz to nam je preostalo samo 250 tenkova i veoma malo ispravnih aviona čiji broj nije mnogo veći od broja prstiju na jednoj ruci. A i oni koji lete su u takvom stanju da su nam u poslednje vreme čak tri pilota poginula. Borbene helikoptere, na žalost, nikada nismo imali, a o najsavremenijim protivavionskim raketama i da ne govorimo.
Sve je to naravno posledica nove „doktrine“ odbrane po kojoj se teritorijalni integritet države isključive brani pravnim i diplomatskim sredstvima, dok se vojska sprema za misije u dalekom svetu, recimo u Avganistanu, a možda kasnije i u Iranu. I umalo da zaboravimo ono što je u ovom času najvažnije: još je potrebna počasna četa sa crvenim tepihom i pleh muzikom za doček i ispraćaj stranih državnika.

Pravi razlog oštre retorike Prištine je najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, najverovatnije 3. oktobra 2010. godine

USTOLIČENJE PATRIJARHA
Pošto tugaljivo pitanje vojske valja ostaviti za neku drugu priliku, kada Boris Tadić obavesti znatiželjnu javnost koliko obučenih vojnika pod oružjem stvarno imamo i s kakvim naoružanjem raspolažemo, ostaje još da objasnimo zbog čega su vođe kosmetskih Arbanasa tako drske, a naši glavari neočekivano pomirljivi i „kooperativni“, poput Gorana Bogdanovića koji je odustao od službene posete Prilužju da samozvanim kosmetskim vlastima ne bi pravio probleme. Pravi razlog je, po našem sudu, najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, koliko je to nama poznato, 3. oktobra 2010. godine. Ono je prvobitno bilo zakazano za april 2010. godine, ali je odloženo s razložnim obrazloženjem da bi zbog veoma uglednih gostiju, koji će biti pozvani, trebalo da se održi znatno kasnije. Jedva da treba reći da bi tom ustoličenju valjalo da prisustvuje vaseljenjski Patrijarh iz Konstantinopolja, a naročito ruski Patrijarh, zatim rumunski Patrijarh, bugarski Patrijarh, atinski Arhiepiskop, kao i mnogi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava; a da ne pominjemo i naše arhijereje kojih ima preko 40. Dolazak svih tih uglednih zvanica s odgovarajućom pratnjom je izuzetan poduhvat koji se ne može izvesti bez pristanka i aktivne saradnja samozvanih kosmetskih vlasti, pošto EULEX, KFOR i UNMIK neće u tome da učestvuju, sem da posreduju, da bi nam još jednom pokazali i dokazali da je Kosmet prava i nezavisna država s kojom se na ravnoj nozi mora pregovarati. Kosmetski Arbanasi jedva to čekaju da bi nam još jednom pokazali ko su i šta su.
Doduše, ni kosmetski Arbanasi nisu suočeni s jednostavnim izborom, iako će im biti mnogo lakše nego nama. Za srpsku Crkvu, srpski narod i srpsku državu ustoličenje Patrijarha u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji ima i izuzetnu simboličku vrednost, pošto se time pred celim svetom pokazuje naša neraskidiva vezanost za Kosovo i Metohiju, koja traje više od 13 vekova, dok sami Arbanasi, čak i ako bi to hteli, nemaju čime to da pokažu, jer i ono malo starijih islamskih spomenika jeste turskog a ne arbanaškog porekla. Zato će se vođe Arbanasa truditi da ustoličenje Patrijarha učine što manje primetnim, a to mogu postići radikalnim smanjivanjem broja učesnika, zvanica, novinara i televizijskih kamermana kojima će obezbediti prolaz do Pećke Patrijaršije, sem ukoliko se ne umešaju moćni strani činioci s kojima još uvek računaju naši glavari.
Na mnogo većoj muci su naši zvaničnici, naročito Boris Tadić. Kako je njegovo prisustvo ustoličenju Patrijarha srpskog neizostavno, presudno je pitanje koji će razlog pismeno navesti za svoj dolazak u Pećku Patrijaršiju: da li će ustoličenju prisustvovati kao običan, skrušeni vernik, što je već navodio njegov Ivica Dačić, ili će doći u svojstvu poglavara Srbije. Kako god bilo, već nestrpljiva javnost očekuje da on faksimil svog pismenog zahteva, koji će EULEX preneti samozvanim kosmetskim vlastima, objavi na televizijskim ekranima i u dnevnim novinama.
U nadi  da će ustoličenje Patrijarha proteći na najbolji mogući način, primeren veličini i istorijskom značaju tog čina, čvrsto smo uvereni da naši zvaničnici treba da prestanu da ispod žita predaju Kosovo, a naše tamošnje sunarodnike ostavljaju na cedilu bez prave i delotvorne pomoći majke Srbije.

2 коментара

  1. Avatar

    A da je Kosta Čavoški i bratija na vlasti- da li bi oni sluzbeno putovali na KiM?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *