OMBUDSMANOV GOVOR MRŽNJE Invalid(i) uma

Piše Aleksandar Dunđerin

Kako je zaštitnik građana Saša Janković umislio da obavlja funkciju Velikog brata i da mu je dužnost da stvori okvir za jednu novu orvelijansku Srbiju

U spisak budalaština kojima su demokratske vlasti (evroreformisti, odnosno drugosrbijanci, kako ih nazivaju u medijima) posle Petog oktobra, a pogotovo u prethodne dve godine, opteretile razne oblasti društvenog života, ubrajaju se i „Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje“, nedavno objavljena na sajtu www.ombudsman.rs. U tri poglavlja ovog dokumenta zaštitnik građana Saša Janković „preporučuje, inicira i zahteva od svih institucija i aktera u javnom prostoru da dosledno poštuju pravila nediskriminativnog ponašanja i verbalnog izražavanja u odnosu na žene, osobe sa invaliditetom i osobe LGBT orijentacije“.
Najpre, nedopustivo je da zaštitnik građana sebi daje ovlašćenje da donosi normativna akta iz oblasti koje nisu u njegovoj nadležnosti, niti je kompetentan da o njima raspravlja (medicina, psihologija, lingvistika). Zbog toga je i bilo očekivano da ovo „Uputstvo“ u medijima (čak i među pripadnicima LGBT populacije) uglavnom bude propraćeno uz podsmeh, ali ipak ne bi trebalo prenebregnuti činjenicu kako se Jankovićev dokument u potpunosti naslanja na sporni Zakon protiv diskriminacije, te se stoga može očekivati da neke njegove odrednice uskoro budu obavezujuće u kontekstu poslovne etike i, što je posebno značajno, u određenim oblastima nauke o jeziku (sasvim sigurno pri sastavljanju nekog budućeg Rečnika, ali i udžbenika za srpski jezik).
Budući da je jezik ogledalo društva, te da, kako i sam Janković uočava, „reflektuje sve društvene, zakonske i političke promene i odnose koji vladaju u društvu“, i još više, da se putem jezika, a posebno birokratskog jezika, izražava moć usmerena na manipulaciju ljudima, čini se neophodnim ukazati na neke besmislice iz pomenutog „Uputstva“ koje bi u skorijoj budućnosti mogle izazvati niz štetnih posledica u različitim oblastima nauke i društvenog života.

IZGORELA SI MOJA GOSPOĐICE
Najveće nasilje nad srpskim jezikom (uzimajući u obzir njegove pravopisne, morfološke i semantičke karakteristike) izvršeno je u prvom poglavlju Jankovićevog spisa („Nediskriminativni jezik i ponašanje u odnosu na žene“), koje je ujedno i ilustrativan primer frapantnog nepoznavanja pravopisa, gramatike i etimologije.
Polazeći od načela feminističkih studija koje, pretpostavajući ideologiju jezičkim specifičnostima, ukazuju na to da je „rodno diferenciran jezik jezik rodne ravnopravnosti“, Janković nalaže da je „neophodno svuda i uvek… upotrebljavati rodno diferencirani jezik, tj. koristiti dosledno ženski gramatički rod za žene“. U tom kontekstu najmanje je možda problematična, ali je teško dosledno primenljiva, odredba da se „pojmovi koji označavaju nazive položaja, profesija, zanimanja, zvanja, titula, radnih mesta žena, navode po pravilu uvek u ženskom gramatičkom rodu“. Žene su u srpskom jeziku i pre Jankovićevog spisa spontano postale vidljivije. Odavno su već ušle u upotrebu imenice ženskog roda kao što su „šefica“, „direktorka“, „doktorka“, „profesorka“, „novinarka“, „radnica“… Međutim, prebacivanje svih naziva profesija u ženski rod veoma je teško izvršiti kod imenica koje zvuče rogobatno, pogotovo kod onih koje su stranog porekla (sociolog-sociološkinja, psiholog-psihološkinja). Te imenice nasilno su interpolirane u srpski jezik u poslednjoj deceniji, i to pod direktnim uticajima novih tendencija u novohrvatskom govoru, dok se u drugim jezicima one, osim u feminističkim studijama, uopšte ne koriste u javnom diskursu.
Mnogo je opasniji, a nema nikakvo lingvističko utemeljenje, pokušaj Saše Jankovića da izmeni morfološke karakteristike srpskog jezika. Inspirisan feminističkom doktrinom, zaštitnik građana zaključuje kako je neprihvatljiva „generička upotreba muškog gramatičkog roda, ili pretpostavka da je takva upotreba automatski rodno neutralna“. Svako ko je završio osnovnu školu trebalo bi da zna da je jedna od morfoloških odlika srpskog jezika postojanje gramatičkog roda koji ne stoji ni u kakvoj vezi sa kategorijom pola, tako da jezička situacija u kojoj su žene obuhvaćene imenicama i zamenicama u muškom gramatičkom rodu nikako ne može da se tumači (samo) kao jezička refleksija tradicionalnih patrijarhalnih odnosa. Uostalom, postoje i suprotni primeri u srpskom jeziku – imenice koje su gramatičkog ženskog roda, a odnose se na muški pol (na primer „sudija“, „muftija“, „kazandžija“).
Predlog da se u pisanoj formi opšte imenice koje označavaju zvanje ili titulu obavezno istovremeno koriste i u muškom i u ženskom rodu (autor/-ka, novinar/-ka), osim što se iz prethodno navedenih razloga kosi sa gramatičkim specifičnostima srpskog jezika, doveo bi do vizuelnog opterećenja teksta silnim interpunkcijskim znakovima (kosim crtama i crticima), usled čega bi tekst ličio na odeljak o morfologiji udžbenika za srpski jezik.
Vrhunac gluposti u ovom odeljku predstavlja zahtev da se pojam „gospođica“ potpuno eliminiše iz bilo kakve javne upotrebe uz obrazloženje da on „implicira da je bračni status žene neophodan podatak i u službenoj komunikaciji“. O irelevantnosti podatka o bračnom statusu pri obavljanju određenih poslova moglo bi se polemisati, ali o zabrani jednog pojma i o njegovom semantičkom obimu, zaista je iluzorno trošiti reči. Najpre, ukoliko je korišćenje pojma „gospođica“ izraz mizoginije (mržnje prema ženama), onda bi i upotreba pojma „gospođa“ mogla da se podvede pod diskriminaciju, jer takođe upućuje na bračni status. Ali, svako ko iole poznaje istoriju (srpskog) jezika, zna da su određeni pojmovi vremenom menjali opseg svojih značenja (recimo pojam „nadobudan“ nekada je označavao osobu koja „budi nadu“, a danas se koristi za opis ličnosti koja je nadmena). Tako je i sa imenicom „gospođica“. Njena upotreba je – kao i korišćenje pojmova „gospodin“ i „gospođa“, dok ih nisu nakratko istisnuli pojmovi „drug“ i „drugarica“ – ukazivala na titulisanje iz učtivosti koje je, istina, sadržavalo i informaciju o bračnom statusu. Međutim, ova reč danas sve više dobija i drugu nijansu značenja, i odnosi se pre na godine starosti nego na bračni status (neprirodno je osobu koja ima 18 godina titulisati kao „gospođa“, a u nekim situacijama nepristojno ju je imenovati kao „devojka“). Uostalom, francuski jezik takođe poznaje takvu distinkciju (madam – starija žena; mademoisell – mlađa žena).
Konačno, zabranjivati upotrebu određenih reči, i to samo iz ideoloških razloga, znači svesno siromašiti leksički fond sopstvenog jezika, upodobljavati ga aktuelnim političkim tendencijama („korektni govor“), veoma je opasna rabota. Iskustvo govori da je nasilje nad jezikom, odnosno prinudno „normiranje“ govora,  uvek u istoriji bivalo u neposrednoj vezi sa manje ili više prikrivenim nasiljem nad društvenom svešću, odnosno sa realnim ograničavanjem slobode, a u funkciji „instalacije“ totalitarizma!

Iskustvo govori da je nasilje nad jezikom, odnosno prinudno „normiranje“ govora, uvek u istoriji bivalo u neposrednoj vezi sa manje ili više prikrivenim nasiljem nad društvenom svešću, odnosno sa realnim ograničavanjem slobode, a u funkciji „instalacije“ totalitarizma

MOJ SLUŽBENI AJDAHO
A da se iza „Uputstva“ srpskog ombudsmana krije težnja za interpoliranje novih sistema vrednosti u sve oblasti društvenog života, i istovremeno pokušaj ne samo prevrednovanja, nego i potpunog zatiranja mnogih tradicionalnih vrednosti, svedoči odeljak „Nediskriminativni jezik i ponašanje u pogledu LGBT osoba“. Rađen očigledno u saradnji sa Labrisom (nevladina organizacija koja se bavi pravima LGBT populacije), ovaj odeljak neodoljivo podseća na proglas, odnosno manifest LGBT-a (lezbijke, gejevi, biseksualci i transseksualci), koji definiše nove (moralne) norme društveno prihvatljivog ponašanja, u skladu sa podatkom da čak 10 procenata (znači blizu milion ljudi!) u Srbiji nisu heteroseksualne osobe; ovaj podatak nije utemeljen ni u jednom istraživanju (naime, popis koji bi uzeo u obzir seksualnu opredeljenost nije nikada izvršen), pa je stoga skandalozno da ga zaštitnik građana plasira u javnost kao istinit. Polazeći, dakle, od jednog netačnog podatka (na osnovu kojeg proizlazi da je LGBT populacija najveća manjinska grupacija u Srbiji; u odnosu na brojnost najveće nacionalne ili verske manjine, izuzimajući albansku), Saša Janković zaključuje da je sazrelo vreme za obračun sa homofobijom (iracionalni strah, mržnja i diskriminacija prema osobama istopolne orijentacije), navodno veoma izraženoj u našoj zemlji.
U želji da učini srpsko društvo „zdravijim“ i „naprednijim“, ombudsman se nije zadovoljio uplitanjem u za njega „mračne aspekte“ srpskog jezika, nego je odlučio da na specifičan način tumači i određena medicinska dostignuća. Tako je, definišući istopolnu orijentaciju kao „urođeni modalitet normalne ljudske seksualnosti“, uporedio homoseksualnost sa levorukošću, i iz toga izveo zaključak da ona nikako ne može da se tumači kao devijantan oblik ispoljavanja seksualnosti. Iznositi ovakve formulacije kao apsolutne istine, potpuno zanemarujući činjenicu da nauka još uvek nije dala konačan odgovor na pitanje o motivaciji zasnivanja homoseksualnog odnosa, može samo osoba koja se, verovatno iz određenih finansijskih razloga, ne stidi da javno manifestuje svoje neznanje.
Nije sporno to da LGBT osoba ne sme zbog svoje seksualne orijentacije da trpi bilo kakve oblike represije pri obavljanju posla, ili uopšte u životu. Većina primera koje navodi Janković u naznačenom odeljku predstavljaju nedvosmislene slučajeve mobinga (na poslu, kao ni bilo gde drugde, nije dozvoljeno nikoga maltretirati, šikanirati, ismevati, vređati, izolovati), ali oni, međutim, ne stoje ni u kakvom odnosu prema LGBT populaciji.
Izuzetno problematična su, i graniče se sa zdravom pameću, ona uputstva koja se odnose na nova pravila ponašanja heteroseksualaca. Naime, većinski heteroseksualni ljudi od sada više ne smeju da tretiraju sve pripadnike LGBT populacije na isti način, jer između pojedinih kategorija označenih ovom grupnom skraćenicom postoje izuzetno velike razlike, a nediferenciranje tih razlika predstavlja oblik diskriminacije!? (recimo „diskriminativno je pretpostavljati da sve LGBT osobe žele da promene pol“). Ovoj besmislici  Janković je nekoliko pasusa dalje pridružio još jednu. Od sada, po njegovom uputstvu, u kolektivima više neće biti dozvoljeno „zauzimanje kompletnog neformalnog komunikacionog prostora razgovorima o svojim bračnim drugovima, deci, problemima u partnerskim odnosima i sl, bez pokušaja da se ista pažnja i prostor omogući i onima koji imaju istopolne partnere“.
Takođe, pod udar Zakona protiv diskriminacije, po tumačenju Saše Jankovića, dospeće svaki heteroseksualni pojedinac koji javno izjavi: „ja nemam ništa protiv njih, ali…“: „nisam jedan od njih“, „u mojoj porodici niko hvala bogu nije takav“, „šta bi bilo kada bi svi bili takvi“, „zbog njih nam je natalitet već decenijama negativan“, „sve je to uvoz sa Zapada“, „sve je to jedna opasna moda“. Znači, reći kako je LGBT ideologija uvezena sa Zapada (što je, inače, istinita konstatacija koja čak ne mora u sebi da sadrži nikakav vrednosni sud), ili saopštiti svoje heteroseksualno opredeljenje – od sada se smatra diskriminativnim govorom!?

SEKS NIJE KOREN SVEGA
„Gospođica“ nije jedina reč koju je zaštitnik građana izbrisao iz srpskog jezika. Između ostalih, nisu dozvoljeni ni pojmovi „peder“, „perverzni“, „seka persa“, „ženski petko“, „lezbača“, „topli brat“, i niz drugih koji su po mišljenju srpskog ombudsmana uvredljivi i degradirajući za dostojanstvo i ličnost LGBT osoba. Neki od ovih pojmova zaista imaju potencijal da povrede ličnost pripadnika LGBT populacije, pa ih je u službenoj komunikaciji poželjno izbegavati. Međutim, i mnoge LGBT osobe smatraju da, na primer, izrazi „peder“ ili „topli brat“ nisu uvredljivi, i da značenje njihove upotrebe u velikoj meri zavisi od konteksta u kojem se koriste.
Vrhunac apsurda je, međutim, to da je čak i pojam „lezbijka“ po Jankovićevom dekretu zabranjen (od sada je dozvoljeno koristiti samo termin „lezbejka“). Ne ulazeći ovom prilikom u raspravu o jezičkim nedoumicama (po mnogim lingvistima ovu reč ispravno je pisati i sa „i“ i sa „e“), u oči upada obrazloženje zaštitnika građana zbog čega je morao da naloži filolozima da koriguju svoje lingvističke stavove. Naime, po Jankoviću, nadahnutom uputstvima pomenute NVO Labris, imenicu „lezbijka“ koriste isključivo homofobične grupe u Srbiji, koje se svesno oglušuju da čuju „kako određena marginalizovana populacija naziva samu sebe“, a zanemarivanje tog momenta, nastavlja niz grotesknih zaključaka Janković, odraz je „diskriminatorskog stava društva prema njima i dodatno otežava njihovu društvenu situaciju“.
Ova poslednja lingvističko-ideološka bravura Saše Jankovića izazvala bi grohotan smeh da se iza nje, kao i većine „Uputstva“, ne krije pokušaj da se na mala vrata u rešavanje jezičkih pitanja (pre svega prilikom sastavljanja novog rečnika srpskog jezika), ne provuku i pripadnici LGBT populacije koji će lingvistima predočiti svoje viđenje o značenju određenih pojmova. A među njima nalaze se i oni koji već duže vremena energično zahtevaju da se, između ostalih, i odrednica „homoseksualac“ izbaci iz upotrebe, budući da je zastareo termin koji odnose dve žene ili dva muškarca posmatra isključivo kroz seksualni odnos. Dakle, LGBT-ovci žele da sekundarnim proglase upravo ono jedino što im je obezbedilo da uživaju pravo manjine u Srbiji. Ovakve misli zaista je dalje nemoguće pratiti uz oslanjanje na logiku.
Naravno, u službenoj komunikaciji pripadnici LGBT populacije, kao i pripadnici oba roda, pre svega su pouzdani (ili nepouzdani) saradnici, vredni (ili lenji) radnici, dobri (ili loši) novinari, iskusni (ili neiskusni) lektori. Tako je i seksualno opredeljenje Saše Jankovića irelevantno u odnosu na to da li je on savestan (ili nesavestan) ombudsman. Ali onoga trenutka kada ga njegovo poimanje seksualnosti dovede do verbalnog ispoljavanja mržnje prema heteroseksualnim ljudima, on više ne može da bude (ni savestan ni nesavestan) zaštitnik građana. Jer, pretiti pripadnicima većine (u ovom slučaju heteroseksualnim osobama) represivnim merama ukoliko ne prihvate nestručna, infantilna, šizofrena uputstva, i po opstanak jedne ljudske zajednice štetne norme govora i ponašanja, neviđen je bezobrazluk koji će najviše problema doneti upravo onima koje je Saša Janković navodno želeo da zaštiti. Nije bez osnova pretpostaviti da će u skorijoj budućnosti upravo Jankovićev govor biti označen kao diskriminativni.
U svakom slučaju, nije daleko od istine zaključiti kako je uputstvima koje definišu novogovor i nove moralne obrasce ponašanja, Saša Janković umislio kako obavlja funkciju Velikog brata i da mu je dužnost da stvori okvir za jednu novu orvelijansku Srbiju. To je, međutim, manji problem – Janković će uskoro svakako napustiti funkciju koju trenutno obavlja, i biti veoma brzo zaboravljen. Ali njegovo „delo“ daće podsticaj mnogim mrziteljima tradicionalnih moralnih vrednosti da nastave svoja zalaganja za transformisanje srpskog društva u jednu zajednicu, lišenu svake logike i smisla.


_____________________

Invalid nije hendikepiran

Prema Jankovićevim uputstvima u javnoj upotrebi nije dozvoljeno korišćenje pojmova „invalid“ i „hendikepirani“, te sintagmi „osobe sa posebnim potrebama“, „osoba u kolicima“, „parking za invalide“ (umesto toga nalaže se korišćenje pojmova „osoba sa invaliditetom“, „korisnik/-ca kolica“, „parking za vozila osoba sa invaliditetom“). Takođe je, po mišljenju ombudsmana, od presudnog značaja da se prema osobama sa invaliditetom ne izražava ni sažaljenje, ali ni divljenje (zabranjeno je upotrebiti rečenice tipa „fantastično kako vi svuda stignete i toliko ste uradili“). Standardi fizičke pristupačnosti osobama sa invaliditetom (zvučni semafor, oboreni trotoar, rampa…), koji bi im omogućili da samostalno žive i učestvuju u svim aspektima života, po Jankovićevom shvatanju diskriminacije, očigledno su sekundarnog značaja.

_____________________

Šta je u opisu posla zaštitnika građana

Zaštitnik građana, po pritužbi građana ili po sopstvenoj inicijativi, u posebnom postupku proverava da li je u radu organa uprave bilo ili ima propusta, i ukoliko utvrdi da ih je bilo traži od organa uprave da ih isprave. Ombudsman, dakle, nema ovlašćenje da sastavlja bilo kakva uputstva, pogotovo ne ona koja propisuju standardizaciju govora i ponašanja, a kamoli da od bilo koga zahteva njihovu primenu. Dakle, svojim „Uputstvom“ Saša Stanković je potpuno preokrenuo svoju ulogu – umesto da štiti građane od institucija, on im, u ime manjinskih grupacija, nameće „političke korektne“ obrasce ponašanja.

3 коментара

  1. Avatar

    covek odlicno radi svoj posao
    on nije tu gde jeste ZA nase dobro, vec ZA sprovodjenje ideja nasih neprijatelja u svakom pogledu
    i?
    cemu filosofiranje
    recite ciji je ko ga je tu postavio kao i ostale koji NAVODNO stite prava manjina a tu su da nam nametnu sve NAOPAKE vrednosti

    I ZNATE STA ME NERVIRA?
    NIKO NE SME DA PISE KOLIKO JE CIGANA UVEZENO U SRBIJU, LJUDI BEZ PAPIRA I IDENTITETA? Da onih kojima sada i vlast i opzocija cutke i povijene glave i bez muda grade stanove danas a sutra ce otvoriti Romsku Akademiju Nauka

    SVE ZNAM…ISTO KAO SIPTARIMA NEKAD

  2. Avatar

    Ako je ovaj Zaštitnik građana, sta je onda funkcija Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/196772/Za-dva-meseca-devet-prituzbi-gradjana-zbog-diskriminacije

  3. Avatar

    Kad ti Dunjerinu dokazes da je hiljadugodisnja homoseksualnost “uvezena sa Zapada” (i Grcka je tamo, a?) onda ce i ovaj nadobudni koji ne budi nadu dokazivati svoje idiotluke oko zabrana upotrebe reci!?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *