Почетна / Свет / NEMAČKA Hladni rat protiv Levice

NEMAČKA Hladni rat protiv Levice

Piše Miroslav Stojanović

Jednom broju čelnih ljudi u službi državne bezbednosti i saveznom tužilaštvu veću opasnost po ustavni poredak od militantnih ekstremista i terorista predstavljaju pristalice i pobornici socijalističke opcije i komunističke ideologije

Bodo Ramelov jeste jedan od prvaka Levice, ali je izvan svog istočnonemačkog vilajeta i pokrajine Tiringija, malo poznata ličnost. Najmlađu parlementarnu stranku na ovdašnjoj sceni bolji poznavaoci političkih prilika u inostranstvu, raspoznaju, uglavnom, po njenom doskorašnjem predsedniku Oskaru Lafontenu i vodećem čoveku njene poslaničke formacije u Bundestagu, Gregoru Giziju. I tu se, praktično, krug zatvara.
Iako je Ramelov od početka u vrhu stranke, i šef poslaničke frakcije u pokrajinskom parlamentu Tiringije, medijski je, u poslednje vreme, skrenuo na sebe pažnju po javnim bitkama koje vodi sa tajnom policijom, odnosno službom za zaštitu ustavnog poretka.

POD PRISMOTROM
Ramelov i čuvari državne bezbednosti u poslednjih nekoliko godina ukrštali su koplja pred sudovima u njegovom pokušaju da se njemu lično, i pripadnicima njegove partije, tajni agenti konačno „skinu s vrata“.
Za medije, i javnost, postao je posebno interesantan iz dva razloga: imao je u tim neravnopravnim dvobojima dosta uspeha – sudije su prinudile tajnu službu da mu stavi na uvid deo njegovog dosijea, a da deo uništi i zabranile joj da se njime ubuduće bavi – i, drugi razlog, skrenuo je iznova pažnju na apsurdnu situaciju, i praksu koja traje, da tajna policija drži „na nišanu“, i pod prismotrom, jednu legalnu, parlemantarnu stranku, koja u nekoliko pokrajina (Berlin, Brandenburg) neposredno učestvuje u vlasti i imenuje svoje senatore i ministre. Ili svojom podrškom, kao u slučaju najmnogoljudnije nemačke pokrajine, Severne Rajne Vestfalije, održava u životu manjinsku crveno-zelenu vladajuću koaliciju socijaldemokrata i ekologista.
Da bi apsurd bio očigledniji: i već spomenuti Oskar Lafonten je za tajnu policiju u jednom broju pokrajina, navodno ne u njegovom zavičajnom Saru, postao „službeno interesantan“, i sumnjiv, kao lider Levice (uneo je u partijski program delove Marksovog „Komunističkog manifesta“!), iako je pod „drugom zastavom“, socijaldemokratskom, bio predsednik pokrajinske vlade (nekoliko mandata), predsednik najstarije nemačke političke stranke, Socijaldemokratske partije (SPD), njen kandidat za saveznog kancelara na prvim opštenemačkim izborima (1990), „superministar“ u vladi Gerharda Šredera, kojeg je, inače, ustoličio na kancelarskom tronu!
Ramelov je u sopstvenom slučaju uspeo, makar formalno, da sebi olakša teret, ali još ne i da ukloni balast koji pritiska stranku i njegove kolege: služba za zaštitu ustavnog poretka u više nemačkih pokrajina i dalje Levicu tretira kao „subverzivnu“ i opasnu. Pri tom je strah od revolucije, iako Nemci, uglavnom, nikad nisu baš bili skloni revolucijama, strah koji s jednim brojem najviših funkcionera tajne policije (predsednik Hajnc From) dele i prve ličnosti saveznog tužilaštva (predsednica Monika Harms) očigledno jači od straha i opasnosti koju predstavljaju militantni ekstremisti, uključujući neonaciste, i planetarno opasni teroristi.
Ironišući ozbiljnost s kojom su čuvari države, i kapitalističkog poretka, najveću opasnost pronašli u trojici vremešnih (a mogli su na srpskom primeru da nauče kako se treba odnositi prema akumulaciji godina, iskustva i mudrosti: teret ministarski – državne sekretare i da ne spominjemo – najbrojnije vlade u Evropi, u najdelikatnijem trenutku za sudbinu Srbije /bitka za Kosovo u najvećem jeku!/ pala je na pleća jedinog, i jedinstvenog, Krkobabića) i „opasnih revolucionara“.
Jedan od njih je Uve Jens Hojer (83), koji je ostao veran ideologiji iz mladalačkih dana kada je doktorirao na temi „značaja lenjinističkog učenja“, iako je dementnost učinila svoje. Drugi, nešto mlađi (osamdeset) istoričar Kurt Pecold, ekseprt u nekadašnjoj (odavno ugašenoj) Nemačkoj Demokratskoj Republici za „nemački fašistički imperijalizam“. I, konačno, najmlađi Klaus Hepke (76), svojevremeno zamenik istočnonemačkog ministra kulture.

POZDRAV KUBANSKOJ REVOLUCIJI
Njih trojica ne samo što se okupljaju oko „Marksističkog foruma“, neke vrste debatnog kluba u okviru Levice, nego su, u procenama tajne policije spremni da idu na barikade(!) i „dižu revoluciju“, kako bi vaspostavili „socijalističko društvo na marksističkim osnovama“.
Autore „Špiglovog“ teksta „Strah od revolucije“ sve to podseća na vreme Hladnog rata i „duge senke“ tajnih službi nad „neprijateljima ustavnog poretka“, komunistima, bez obzira na činjenicu da sve to, u najmanju ruku, deluje anahrono.
Pored (opasnih) penzionera revolucionera, kao državnih neprijatelja broj jedan, na viziru tajne službe se našla i mlada, veoma atraktivna, Sara Vagenkneht i njena, takođe unutar Levice, „Komunistička platforma“. Čuvarima poretka strah u kosti uliva njena opaska da bi, kao prvi korak ka jednom drukčijem ekonomskom sistemu, trebalo podržaviti velike energetske koncerne, poput RVE, i simbol ovdašnje finansijske moći, Dojče banku.
Velikim ušima i očima ništa ne sme promaći. Pa ni benigni oglas jedne turističke agencije u nekim novinama koja je pozivala na „specijalno putovanje“ na Kubu, povodom pedesete godišnjice kubanske revolucije, samo zato što se tekst oglasa završavao pokličem „Viva la revolusion“.
Svoju budnost prema opasnosti sleva, egzemplarno je demonstrirala predsednica Saveznog tužilaštva iz Karlsruea (u njegovoj nadležnosti su posebno teški i opasni subverzivni i teroristički slučajevi) Monika Harms. Činila je to toliko srčano da je zbog preterane revnosti, u ortakluku s tajnim službama, došla u sukob sa sudijama Saveznog suda, izazivajući čak nelagodu vlasti u Berlinu.
Sudije (vrhovnog) Saveznog suda su, u više slučajeva, iznenadile, a to iznenađenje je ponekad prerastalo u neskriveno zaprepašćenje, s kakvom lakoćom se tužilaštvo pod Harmsovom upuštalo u opasno sumnjičenje i  žigosanje ljudi levičarskih opredeljenja – bez ikakvog realnog, i pravnog, razloga i povoda.
Neke od tih slučajeva, Harmsova je, istina, preuzela od njenog prethodnika (preuzela je dužnost 2006), ali se na njih „bacila“ s nasleđenom energijom i upornošću. Tako je, uz blagoslov tužilaštva, fizičar Johen U. (62) iz Berlina deset punih godina pomno praćen. Beležen je svaki detalj, s perverznom preciznošću, o tome šta je i gde kupovao, do toga da je jednom, iako je firmu obavestio da boluje od gripa, pojavio u nekoj pekari(!). Prisluškivani su njegovi telefonski razgovori, čak i telefon njegovog sina, kontrolisana pisma i elektronska pošta, a ispred kuće je „otet“ njegov automobil (na isto mesto parkirano je drugo vozilo iste marke i farbe) kako bi bio „prepariran“ i opremljen „bubicama“.
Malerozni čovek je osumnjičen da pripada jednoj militantnoj levičarskoj grupi. S dvojicom prijatelja, označen je kao „potencijalni terorist“. Sve je to teklo godinama, „predugo, preskupo i nezakonito“, kako je, konačno, konstatovao Savezni sud i svojom presudom okončao ovu policijsko-tužilačku ujdurmu i dramu nedužnog čoveka.

U javnoj bici protiv tajne policije: Bodo Ramelov, visoki funkcioner Levice

„GREŠKA U SISTEMU“
U presudi koja je donesena 2008. godine konstatuje se, između ostalog, da u slučaju trojice osumnjičenih, nije pronađen nijedan dokaz koji bi opravdao tako dugotrajnu i čudovišnu operaciju. Sudsko veće (treći krivični senat) očitalo je čak „lekciju“ kolegama iz tužilaštva da preventivna odbrana od potencijalne opanosti nije u njihovoj nadležnosti, a da premetačina u stanovima i automobilima „sumnjivih“ nije pružila nijednu „relevantnu činjenicu“ koja bi potvrdila procenu tužilaštva da je reč o „militantnoj grupi“.
Bivši sudija ovog suda, sada član, i poslanik, Levice (srpskih korena, inače) Volfgang Nešković je to okvalifikovao kao „eklatantnu pravnu blamažu“ i zatražio ostavku Monike Harms.
Uticajni magazin „Špigl“ je, pak, konstatovao ovim povodom da je posredi očigledna „greška u sistemu“: istražne sudije bi, po pravilu, trebalo da ispitaju opravdanost svakog zahteva za tajnu „opservaciju“ ponaosob, ali se to „u praksi ne događa“.
Umesto da se ponašaju kao kontrolori, sudije se najčešće pojavljuju, i ponašaju, kao „partneri tužilaštva“, prihvatajući zdravo za gotovo početne sumnje. „Špigl“ citira opasku advokata Zenke Hilbrans koji je izneo slučaj spomenute „militantne“ trojke pred sud, da je „zakazao čitav (društveni) imuni sistem“.
U promptnom reagovanju „na prvu loptu“ i dojavu tajne policije, Harmsova se „naročito istakla“ uoči samita lidera G 8, koji je održan 2007. u Nemačkoj. „Lovca na teroriste“ i državne neprijatelje, služba za zaštitu ustavnog poretka „opremila“ je olakom „optužnicom“ (analiza na dvadesetak strana, označena kao strogo poverljiva) protiv povećeg broja ljudi koji su se našli na njenom „nišanu“ samo zbog toga što su se javno oglašavali kao otvoreni protivnici, i kritičari, globalizacije i „divljeg kapitalizma“.
Iz Karlsruea je mesec dana uoči samita u morskom letovalištu Hajligendam, „dat signal“ za veliku policijsku raciju u više nemačkih gradova, koja je imala, s obzirom na važnost skupa i njegovih učesnika, spektakularan medijski eho. Sud je, dakako naknadno, čitav taj udarnički poduhvat okvalifikovao kao – nedopustiv.
Kao jedan od glavnih protagonista antiglobalističke „militantne kampanje“ označen je izvesni Armin M. iz Brandenburga, veteran (tada je imao 68 godina) uličnih demonstracija „autonoma“. Dokazi? Tajna služba registrovala je njegovo učešće na jednom sastanku protivnika globalizacije i neoliberalizma koji je održan znatno pre održavanja samita Grupe 8. U svakom slučaju, papir tajne policije predstavljao je osnov za pokretanje postupka protiv dvadeset i jedne osobe i onu spektakularnu raciju širom Nemačke. Monika Harms je, bez oklevanja, čitavu grupu označila, i žigosala, kao „terorističko i kriminalno udruženje“, spremno da „iz političkih razloga“ posegne za nasiljem.
I, šta je od tolike grmljavine, na kraju ispalo? Ništa. Postupak je početkom 2008. obustavljen, u potpunoj tišini, a Savezni sud je „otpozdravio“ tužilaštvu da u ovom slučaju uopšte nije postojala nikakva „opasnost za državu
S „jakim leđima“ u vrhu konzervativne Hrišćansko demokratske unije (CDU) u času kad je došla na čelo Saveznog tužilaštva, Monika Harms je, na isteku mandata, dobrim delom i zbog svih tih „zaletanja“, ostala gotovo bez političke podrške u Berlinu. Ona, jednostavno, primećuje jedan dobar poznavalac prilika u „prestonici pravde“ Karlsrueu nije shvatila da su se, s promenom ministra unutrašnjih poslova, i okolnosti osetno promenile. Harmsova je imenovana u vreme kad su pod tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova, konzervativcem Volfgangom Šojbleom (danas je ministar finansija) zakoni koji su se ticali bezbednosti pooštravali. Šojble je, na primer, bio sklon ideji „preventivne likvidacije“ (potencijalnih) terorista.
Šojbleov naslednik, iz istog političkog tabora, Tomas de Mezijer, ortački s ministarkom pravde, iz redova liberala, Sabine Lojthojzer Šnarenberger presekao je taj „rigorizam i krenuo u liberalizaciju strogih propisa“. Harmsova, navodno, to nije primetila.

Један коментар

  1. Padom Berlinskog zida nazalost nista nije palo nego se prosirilo i to brze nego je bilok koji optimista iz novig poretka mogao da vjeruje.Njemacka je u poslednjih pedeset godina drugi put kapitulirala a ta se kapitulacija slavila kao pobjeda.Sve se ovo vidi i zna ali niko o tome nece javno da progovori a iako progovori tamo negdje gdje ne moze nikoda ga cuje iako on ima zelju da javno to kaze.Ako danas kazete da covjek nije postao od majmuna uglavno ce vam se smijati,da Amerikanci nikada nijesu krocili na mjesec i da Hitler nije ubijen,valjanih dokaza za to nema ali svi u saopstenja zvanicna vjeruju kao vidjeli su na televiziji i dokazano je to teorijom nekoga tamo naucnika.Njemacki ljevicari kojih ima i stvarnih ali tesko vidljivih pokusavaju nesto medjutim to su samo pokusaji jer citava istocna ljevica je sa svim stazi aktima u Vasintonu tako ako se i pojavi neki koji hoce nesto velik brat izvadi farsiklu i tu je kraj price nekog politickog prokreta ali i u ovom evropskom mraku bolje je i mala svetiljka nego totalni mrak.
    Sitem treba mijenjati i to je jasno isto kao sto ce sjutra doci novi dan ali postavlja se pitanje ko da ga mijenja i kako,dali ce jedan peder ako se izvrsi operacija postati normalna zena niko ne garantuje a ovdje su stvari sto puta teze.
    Kako ce sjutra jedan liberal ljevicar ili socijal demokrata koji u svim svojim politickim debatama smatraju monetarni sistem kao jedini vazeci ista promijeniti ,sigurno da nece jer niko ne govori javno sistem ne valja a zalazu se za promjene i navodno boljitak.Kako recimo srbin kome je Krsna Slava Sveti Nikola moze da ga slavi docekujuci goste za sofrom svinjskim mesom i to poneki rade ali moramo se sloziti oni ne Slave Slavu nego prave rucak.Poznata je izreka „Purga Rom purgatus mondo“,tako i ovdje mijenjajmo sistem izmjenit ce mo svijet.




    0



    0

Оставите одговор на Nikola Zec Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *