Naš Makarenko i prinčevi našeg doba

Piše Ljiljana Bogdanović

Dok upućeni tvrde da je ovdašnja čitalačka obuzetost memoaristikom motivisana željom da se „preko demontaže političkih procesa i odnosa među ličnostima, objasni propast zemlje“, među ispovestima uticajnih savremenika, svojevrsnom bizarnošću, izdvojila se ona o čvrgama koje je Dragoljub Mićunović lupao predsedniku Tadiću!

Povodom upravo objavljenog podatka da je čitalačka publika u Srbiji opčinjena memoarskom literaturom, a da se u knjižarama i bibliotekama najviše traga za sećanjima autora koji su beležili važne trenutke ovdašnjeg političkog života i verodostojno prikazali događaje i (političke) ličnosti naše novije istorije, fascinantno zvuči objašnjenje zašto je to tako. Savremeni čitalac , smatraju upućeni, „ima naime potrebu“, ne samo da spozna male stvari minule svakodnevice i značajne činjenice naše epohe, već – kako tvrdi izdavač Jagoš Đuretić – da preko demontaže političkih procesa i odnosa među ličnostima, sebi objasni propast zemlje i sve što je, zemlju i njega-čitaoca, snašlo. Snažno osećajući da se vremenom dospelo u „zemlju nedođiju“, da se ovde živi život  mučniji od pesimističkih fantazija, koji ,naprosto, nije ni smeo da (nam) se dogodi, društvo, halapljivo guta pisana svedočenja učesnika važnih i nevažnih događanja, sve težeći da komplikovanu stvarnosti dokuči i razume.

KAKO SU ODNEGOVANI JUNACI NAŠEG DOBA
U ovom ključu, bivaju smislene i neke (cinične) odluke izdavačkih i medijskih aktera o objaljivanju skoro bizarnih  i hermetičnih sećanja savremenika. Jedno od njih, u novinama, dakle namenjeno široj publici, čitamo ovih dana, „razgaljeni“ saznanjem kako je Dragoljub Mićunović mladom Borisu Tadiću lupao čvrge! To kao udarnu priču objavljuje NIN. U opširnom razgovoru, osamdesetogodišnji Mićunović, evocira, između ostalog, svoje uspomene „srpskog Makarenka“, ili pre domaćeg „crvenog Sokrata“, koji je vaspitavao našu savremenu, najpre socijalističku, pa potom i ovu postkomunističku, odnosno elitu vremena tranzicije. Među „omladinom“ na koju je, u svom okruženju uticao (u složenom i metaforičnom tumačenju rečenih pojmova), ovaj profesor sociologije, osnivač Demokratske stranke i politički aktivista neuporedivo uzbudljive i bogate biografije, imao je  čak trojicu demokratskih prinčeva i lidera postoktobarske Srbije – Vojislava Koštunicu, Zorana Đinđića i Borisa Tadića! Poslednje pomenutom, ovom koji je i dobijao vaspitne bubotke iz naslova rečenog intervjua, posvećena je pažnje vredna pripovest ovog, kako sam otkriva,  ljubitelja „humane ironije“ – kada je o literaturi reč. Dok čitamo Mićunova zapažanja kako je kod Tadića „izražena osećajnost, blagost i humanost, ali i to da nije ni suvi pragmatičar, ni previše zamišljen i introvertan“, ne možemo da ne pomenemo da je brižljivo brušenje gotovo idealne slike o lepom predsedniku koji, fakat je, „ima jednu neostvarivu želju, a to je da svima bude dobro“, zapravo palo u pogrešan čas! Ni plavuše neće pasti! Propagandna imidžologija mora birati trenutak. Svakako to nije ovaj kada Srbija prolazi kroz teška iskušenja – od  Haga preko Brisela i Londona do Njujorka – a uloga i odgovornost predsednika zemlje u svemu tome je velika i već ocenjena kao kreiranje „poraza bez presedana“. Zbog toga će, slutimo, nemali broj čitalaca kroz zube procediti: „nije ih bilo dovoljno“! Čvrga, razume se.

UDARAC SREDNJEG PRSTA
Postoji li danas iko kome je zaista važno da zna ko je lupao čvrge tinejdžeru koji će u neverovatnom spletu istorijskih okolnosti – od ambicioznog profesora psihologije i „veoma vaspitanog deteta velikih intelektualaca“ (Mićunović) – postati vlastodržac izrazito sklon autoritarnosti? O životu i priključenijima „srpskog Klunija“ sve smo već pročitali. I kako su ga akademici, posebno „čika Dobrica“, kao u nekom antičkom obrazovno-pedagoškom vrtu držali na krilu, oblikovali i savetovali ili kako ga je gradska „ekipa“, posebno ona iz škole i kraja, animirala u plemenitoj kompeticiji sazrevala zajedno sa njim, pa bogme i participirala (što još uvek čini) u ne samo u dnevnoj rutini, privilegijama i uzbudljivom životu, već i u strateškim planovima, igri i odlučivanjima o upravljanju zemljom.
Sam, pak, „institut deljenja čvrga“ u nas ima i tradiciju i uživa simpatije. Podsetimo, prema malom rečniku slenga „Vukajlija“ u pitanju  je udarac srednjeg prsta uz pomoć palca o nečiju glavu, i to kad si mali dobiješ od starijih kad uradiš nešto što ne treba, zato što im se jednostavno može. U našoj kulturi, čvrga znači i uspostavljanje hijerarhije i autoriteta. Ne može vam tek „makar ko“ lupiti čvrgu, već samo onaj ko je, po prirodi stvari, odnosno meri snage, već  nekakav „tata“ za vas! Uzgred i nevezano, u bogatoj novinskoj dokumentaciji o lupanju čvrga može se pročitati na primer, da je negde na početku ove decenije Milorad Ulemek zvani Legija (dobroćudno i doslovno, kako tvrde svedoci) lupao čvrge Čedi Jovanoviću. Ostalo je, znamo, istorija, i ne samo u domenu priče o „sentimentalnom vaspitanju“.

DECA KOMUNIZMA ILI „UDBAŠKO PRAUNUČE“
I zbog čega je sada, dakle, uopšte važno što je vremešni osnivač DS-a, kao mladi praksisovac i socijalistički disident, delio packe  aktuelnom predsedniku zemlje? Kao potvrda kontinuiteta demokratske pravovernosti, pedigrea i misaonog „šlifovanja“ našeg demokratskog predsednika?
Ili smo ovde pre na tragu još jednom, a s obzirom na posledice i aktuelnu moć protagonista, veoma važnom poglavlju velike priče o deci komunizma. Nije li o toj temi sve odavno ispričano, a fokus već usmeren na decu dece postkomunizma? Pa bi uz nešto humora moglo da se postavi pitanje: da li je, ostanemo li u duhu harizmatičnih šezdesetih i sedamdesetih kada se sve i zakuvalo, sada važno da pretpostavimo kako je posle Mićunove čvrge Borisu, sam Boris dalje preduzeo odgovornost za inicijaciju putem „svete bubotke“ i svog nekadašnjeg učenika, gimnazijalca Vuka Jeremića? Ne hvale se ni jedan ni drugi, ali ima vremena! Ili je tek reč o elementima povesti paralelne drugoj priči, koja je, kada je nedavno objavljena, izazvala uzbuđenje i nešto negodovanja. Ciljamo na razmatranje koje je pod naslovom „Udbaško praunuče ili tajna istorija porodice koja vlada Srbijom“, objavio Boško Obradović (sekretar UO Srpskog sabora Dveri). U ovom izrazito samosvojnom i neponovljivom „času anatomije o srpskoj upravljačkoj eliti“, autor između ostalog kaže:
„Iz ove Porodice (koja vlada Srbijom) do naših dana regrutuju se glavne društveno-političke snage koje zaposedaju sve vodeće funkcije u našoj državi. Oni su na svim rukovodećim mestima u politici, ekonomiji, kulturi, medijima… Van Porodice nema socijalnog uspeha, pozicije, moći, vlasti. Zato u Srbiji nije i neće biti promene dok sa istorijske pozornice ne bude sklonjena Porodica, upravo ona koja je uvek korak ispred istorijskih promena. Njihovi unuci tako postaju demokratska opozicija i alternativa sopstvenim očevima i dedovima, Nova Vlast koja dolazi na njihovo mesto, razume se, iznova po Porodičnom dogovoru i čuvajući sve Porodične tajne. Unuci i sinovi bivših komunista, novih demokrata i tajkuna, nastavljaju vlast Porodice nad Srbijom.“
Polemika na ovu temu još nije okončana. Među zanimljivim odgovorima koji su usledili izdvaja se poduža „replika“ Momčila Selića. Iako nije neposredno vezana za temu ovog osvrta, rasprava Obradović-Selić zavređuje pažnju. „Po sebi, problem elita“, kako uočava Selić, „nije njihov pedigre koliko kakvoća: jesu li one zaista soj ili uzurpatori? Nevolja sa Borisom Tadićem nije što je sin pukovnika Ozne i praksisovca Ljubomira Tadića već što je nedorastao, kao ni s Vukom Jeremićem što je unuk muslimanskog ‘kadra’ Hakije Pozderca, već što je postavljen na položaj koji zahteva srpski patriotizam i višedecenijsku proveru opasnim i vrlinskim življenjem, a ne samo školskim kvalifikacijama.“

ČVRGE – OD LOKALNOG DO GLOBALNOG
Vratimo se ipak domenu priče o vaspitnim merama, tojest čvrgama. U tom smislu, važno je koliko i neobično to što je upravo u vremenu u kojem su i Mićunović i Tadić dostigli svoj lični, politički, državnički, pa i intelektualni vrhunac, društvo za koje se zalažu i koje grade, dakle društvo tranzicije koja je, odbacivši real-socijalizam, krenula da gradi kapitalizam bitno određen liberalno-demokratskim uverenjima, prema nekim veoma važnim merilima, podložno analizi u kojoj se, paradoksalno, najčešće pominju termini „deca“, „vaspitanje“, „sazrevanje“. U kontekstu i značenju koje ne imponuje. Na šta izvanredno ukazuje teoretičar iz okruženja Boris Buden, kada u svom tekstu „Deca postkomunizma“ tvrdi da je
„rečnik postkomunističke tranzicije pun je čudnih metafora demokratsko obrazovanje, škola demokratije, ispit demokratije, demokratija koja raste i razvija se, ali koja ipak može biti u povoju ili činiti prve korake ili, naravno, bolovati od dečjih bolesti. Ovaj postkomunistički rečnik otkriva paradoks koji ukazuje na verovatno najveći skandal savremene istorije: oni koji su tokom takozvanih ‘demokratskih revolucija’ 1989-1990 dokazali svoju političku zrelost, preko noći su postali deca! Represivna infantilizacija društava dolazi do izražaja u ideologiji postkomunističke tranzicije, neobične teorije koja objašnjava postkomunističku tranziciju u demokratiju. Tu se cinizam pretvara u (političku) nauku“.
Cinizam i represivna infatilizacija na koju,  prenoseći bitne ocene „velikog“ Zapada o prilikama u zemljama tranzicije, ukazuje Buden, deo su našeg sveta, takoreći naša sudbina. Srpska ili – građana Srbije, svejedno. A. S. Makarenko, autor slavne „Pedagoške poeme“,  utemeljitelj sovjetske pedagogije (i još veoma uticajan u vremenu kada su se one čvrge dogodile), govorio je: „Pravilan odgoj – to je naša srećna starost; loš odgoj je naša buduća nesreća, naše suze, naša krivica pred drugim ljudima, pred čitavom zemljom! “
Bilo bi zanimljivo čuti šta o ovoj opomeni autora „Poeme“ misli danas Vaspitač Mićunović? Prepoznaje li, kao pigmalion i kreator, u svom delu, još neki sadržaj osim razloga za tako razdraganu radost  uspešnog pedagoga?