KOSTA ČAVOŠKI Nemoć Avramovićeve „retorike“

Piše Kosta Čavoški

Odgovor Koste Čavoškog Simi Avramoviću i Branku V. Jokiću na tekstove „Kleveta se ne isplati“ i „Samopoštovanje?“, objavljene u prošlom broju „Pečata“ povodom knjige „Stradanje srpskih pravoslavnih svetih mesta na Kosovu i Metohiji“

Mojim tumačenjima sadržaja brošure, čiji je koautor, Branko V. Jokić, direktor izmeštenog Muzeja u Prištini, suprotstavio je svoju biografiju, kao da svojim negdašnjim životopisom može braniti ono što je nedavno učinio. Valja ga podsetiti da je maršal Peten imao neuporedivo blistaviju biografiju, pa je ipak po okončanju okupacije Francuske osuđen za izdaju. Iako u sažetku svoje ranije biografije izričito kaže da smo pod prethodnim režimima „jedva preživeli“, on je nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini. Uz to navodi da je, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru. Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.
Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu ove brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne. To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.
Da je hteo da se bar koliko-toliko opravda, Jokić je mogao navesti koji je deo u ovoj brošuri on sačinio, pa se verovatno neke od kvalifikacija koje sam izrekao ne bi i na njega odnosile. On, međutim, i dalje neće da razluči šta je ko u ovoj brošuri napisao i ostaje solidaran sa Simom Avramovićem, pa je stoga dužan da snosi i solidarnu odgovornost. Nadam se da je posle ovog gorkog iskustva ipak razabrao da sa Simom Avramovićem ne treba više učestvovati ni u jednom „nacionalnom“ projektu, pogotovo ako se finansira iz inostranstva.

ODGOVOR KOJI PRIČINJAVA ZADOVOLjSTVO

Odgovor Sime Avramovića zaslužuje mnogo veću pažnju. Iako je imao na raspolaganju čak pet strana ovog našeg najuglednijeg nedeljnog lista, on preko svega što sam o njemu napisao prelazi samo jednom tvrdnjom da moj napis „do te mere vrvi od neistina, poluistina, zamena teza, očiglednog ličnog animoziteta i teških kleveta“, pa da stoga „nije umesno feljtonizirati temu odgovorom, za koji bi novinski prostor bio nedostatan, što bi još uz to nekome moglo pričiniti zadovoljstvo“. Ja mu, međutim, svojim odgovorom neću uskratiti zadovoljstvo koje željno iščekuje.
U svom napisu ja sam u analizi pisanja Sime Avramovića ukazao, pored ostalog, i na sledeće Avramovićeve postavke:
– da po njemu oružani napad Atlanskog pakta na SR Jugoslaviju nije agresija i zločin protiv mira;
– da Arbanase ne označava kao vinovnike zločina nad srpskim narodom i njegovim svetinjama;
– da nepostojanje slobode pristupa srpskim svetinjama, kao i slobode njihovih monaških zajednica, objašnjava netolerantnošću lokalnih zajednica Arbanasa, i to ne svih nego samo njihove većine;
– da rešenje statusa srpskih pravoslavnih svetinja počiva na pretpostavci da je proglašenje samozvane države kosmetskih Arbanasa svršen i neopoziv čin, pa Avramovićev predlog tu državu još i legalizuje u okviru UN;
– da je samozvana država kosmetskih Arbanasa štaviše legitimna, te da njene zakone treba poštovati i hvaliti i da s njom treba zaključiti bilateralne međunarodne ugovore;
– da su Kosovo i Metohija „kolevka“ samo srednjovekovne srpske državnosti i duhovnosti, te da danas predstavljaju sakralno i duhovno evropsko nasleđe hrišćanskog Istoka, a ne stožer današnje Srbije i srce još uvek živog organizma – srpske države, srpskog naroda i srpske Crkve; i
– da zbog svega toga treba napustiti domen nasleđa i žarište zaštite svetih mesta preseliti u domen ljudskih i manjinskih prava.

PATNJA ZBOG NEOBORIVIH DOKAZA
Iako je, dakle, imao na raspolaganju ogroman prostor za demanti, Sima Avramović nije osporio ni jednu moju supstancijalnu tvrdnju ne zato što to nije hteo, nego zbog toga što to jednostavno nije mogao. Posle nekoliko čitanja i pomnog rasuđivanja šta bi mogao i kako bi mogao da mi odgovori, izveo je bolan zaključak da su moju iskazi toliko dobro zasnovani i uverljivi da se oni ni na koji način ne mogu opovrgnuti i osporiti. A mogu samo zamisliti kojoj je patnji bio izložen Sima Avramović, koji je i poznati profesor retorike, kada je dalje zaključio da bi čak i njegovo retorsko umeće u ovom slučaju bilo potpuno neuverljivo i nemoćno. I kakav je duševni potres doživeo kada je shvatio da više ne sme izaći pred studente da ih uči retorici, kad on sam nije u stanju da se na javnoj sceni, u akademskom dijalogu, uspešno brani. Umesto toga, on preti sudom u nadi da ga neko drugi može zaštititi od mojih reči kad on sam to nije kadar da učini. Pa da vidimo koju to drevnu retoričku tradiciju on sledi.
Sve dok za vlade Julija Cezara i Oktavijana Avgusta nije izumrla generacija koja je neposredno iskusila republikanske slobode, uključujući i slobodu javne reči, same reči još nisu kažnjavane, jer je preovlađivalo uverenje da na reč treba odgovoriti rečima. Tako je Ciceron napisao pohvalu Katonu i dao joj ime Katon. Time je naneta uvreda Cezaru, „jer je spis, napisan u pohvalu čoveka za čiju je smrt on bio kriv, smatrao za optužbu protiv sebe samoga“ (Plutarh, Gaj Julije Cezar, 54). Cezar je, međutim, odgovorio na isti način, ne upotrebivši silu: sastavio je spis protiv Katona, u kome je izneo mnoge žalbe protiv njega, i dao mu ime Antikaton. Za razliku od velikog Cezara koji je na knjigu odgovorio knjigom, mali Sima Avramović na moj članak ne odgovara člankom nego priziva državnu prinudu. Tim putem je svojevremeno krenuo Tiberije koji je najstrože kažnjavao one koji su o njemu kritički govorili. Sima Avramović ne može, dakle, da mi porekne ni znanje ni sposobnost analize i egzegeze teksta, ni čast ni javni ugled. Ali misli da me može ojaditi tako što će mi uzeti ono što je njemu samom najdraže i najmilije – novac koji bih lako prežalio ako bi to ojađenog i osramoćenog Simu Avramovića učinilo srećnim.
Zanimljivo je da Branko V. Jokić, kao pošten čovek, nije javno porekao da je primio novac za ono što je radio, što je po sebi razumljivo. Sima Avramović to, međutim, poriče. Zato cenjenim čitaocima ovog lista postavljam pitanje: da li su ikada čuli da neki međunarodni projekt nije finansiran nego je rađen besplatno? I da li mogu da poveruju da je baš Sima Avramović, kao rukovodilac izrade jednog takvog međunarodnog projekta, radio džabe? Inače, ako bi još poverovali Simi Avramoviću da nije primio nikakav novac za ono što je pisao i redigovao, ispalo bi da je sve to činio iz entuzijazma i izopačene strasti – udvorištava prema Arbanasima i njihovim stranim mentorima i duboke mržnje prema vlastitom narodu i njegovoj državi. Poznajući dobro Simu Avramovića, ja u to lično ne verujem, iako će mi mnogi zbog toga sigurno zameriti da sam prema njemu popustljiv i nedovoljno kritičan.

MOGUĆNOST PROŠIRENJA OPTUŽNICE
Kako je Simi Avramoviću zapela za oko baš reč „izdaja“, rešio sam da mu omogućim proširenje optužnice protiv mene. U prethodnom napisu propustio sam, verovatno iz bolećivosti prema Simi Avramoviću, da podrobnije razjasnim zbog čega je terorističku organizaciju UČK-a kvalifikovao ne samo kao albansku gerilu (Albanian guerrilla), nego i kao jednu od dveju strana u „oružanom sukobu“ 1999. godine (str. 8). Reč „gerila“ je španskog porekla i njome su označavane naoružane čete seljaka i pastira u Španiji koje su se u vreme Napoleonovih ratova borile protiv francuskih agresora i okupatora, pa ih je Francisko Goja ovekovečio na svojoj čuvenoj slici streljanja španskih rodoljuba. UČK je, inače, čak i za Ričarda Holbruka svojevremeno bila teroristička organizacija; za Simu Avramovića nikad!
Pa šta je Sima Avramović postigao time što je arbanaške teroriste kvalifikovao kao gerilu i jednu od dveju ratujućih strana, a njihove vođe kao geriljerose? Upotrebivši ovaj izraz, on je ne samo strancima za koje piše i kosmetskim Arbanasima, kojima se dodvorava, stavio do znanja da su teroristi UČK-a domaći rodoljubi koji se u pravednom ratu bore protiv stranih agresora i okupatora – vojske i policije SR Jugoslavije – baš kao što su se početkom 19. veka španski gerilci borili protiv francuskih agresora i okupatora. Ako je i od Sime Avramovića, mnogo je. Iako nismo zluradi, jedva čekamo da čujemo kako će pred sudom i prisutnom javnošću, naročito novinarima, Sima Avramović objasniti zašto je teroriste UČK-a kvalifikovao kao gerilu, tj. Rodoljube.

KOME PRIPADA KOSMET
Osudu zaslužuje i Avramovićevo objašnjenje kome Kosovo i Metohija od 2003. godine pripadaju, što nam je pre desetak dana promaklo zbog nedovoljne kritičnosti prema Avramoviću. U svom odgovoru na ovo pitanje on veli: „Od 1999. ova teritorija [Kosovo i Metohija] je obrazovala deo Srbije kao jedne od dveju konstitutivnih jedinica Savezne Republike Jugoslavije, da bi po raspadu savezne države 2003. ostalo da ovu teritoriju potražuje (the territory remained to be claimed) nezavisna i međunarodno priznata Srbija.“ Kako reč „claim“ na engleskom pravničkom jeziku označava i „tražiti“ ili „polagati pravo na“, ispada da je Srbiji ostalo da samo potražuje Kosmet koji je inače predmet spora, pa je tek trebalo da se utvrdi kome stvarno pripada. Jedva da treba reći da će vođe kosmetskih Arbanasa do groba biti zahvalne Simi Avramoviću što je, pored Nataše Kandić, skoro jedini Srbin koji ima petlju, doduše samo na engleskom jeziku, da od Kosova i Metohije, čak i pre proglašenja samozvane nezavisnosti, napravi spornu teritoriju koju je Srbija jedino mogla da potražuje.
U prošlom broju „Pečata“ objavljena je naslovna strana prištinskog časopisa „Express“ na kojoj se, posle za Arbanase povoljnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, veli latinicom na srpskom: „hvala Vuče“ [Jeremiću]. Toplo se nadamo da će neko od spisatelja u Prištini zapaziti ovu Avramovićevu brošuru, pa da će na naslovnoj strani nekog manje uglednog časopisa pisati: „hvala ti Simo“.
Kako ima još mučnih mesta u ovoj brošuri koja nismo pomenuli, a nešto treba ostaviti i za raspravu pred sudom, red je da na kraju bar u jednoj reči iz njegovreči iz njegovog odgovora dam za pravo Simi Avramoviću. On veli da je u mom članku očigledan lični animozitet. Jedino je propustio da primeti da je posredi osobena vrsta animoziteta – prezir prema izdaji.

6 коментара

  1. Avatar

    Branko Jokic je jedan od organizatora tzv. Barskog kongresa Nove KPJ. On je zbog toga osudjen. Rec je o borcu za “bolji komunizam”. Da je to bilo poznato A.Vulinu – tekst Koste Cavoskog sigurno ne bi bio objavljen.
    Inace, organizacija MNEMOSINA je zgrnula veliki novac od stranaca tokom prethodnih desetak godina. Tek ce se o tome pisati.

  2. Avatar

    *SSSR je poslije političke svade Staljina i Tita ostala ibeovska kolonija s pet hiljada članova. U njoj su se nalazili i zavrbovani oficiri, podoficiri i pitomci Jugoslovenske armije, njih pet stotina. Iz te kolonije KGB i GRU regratovali su agente za djelovanje protiv Jugoslavije i ljude koji su pripremali oživljavanje ilegalne KPJ. Toj vrsti političkih protivnika Tita i države FNRJ, odnosno SFRJ pripadao je i Milivoje Stefanović, nekadašnji direktor Tanjuga, koji je čak dva puta osudivan kao ok… *

  3. Avatar

    Lune, kakve veze ima vas komentar sa raspravopm koju vodi profesor Cavoski?

  4. Avatar

    Sa Kostom Cavoskim ne, sa Jokicem, i Jokicima da, i to mnogo, sve do 1990, pa vidimo i sada !!

  5. Avatar

    Dakle vi biste hteli sada da kazete, mada Cavoski nema veze sa titoistima, ovo navodim da ne budem pogresno shvacen, jer Cavoski je bio protivnik i jedne i druge ideologije, one titoisticke i one staljnisticke, kao bili nesto bolji od staljinista. Da su ovo drugi malo popustili posto im je tata Staljin nalozio vatru pod nogama priznajem da jesu, ali ne zato sto su bili nesto bolji od Staljinista. Naprotiv, staljinisti su samo bili lose snalazljivi u datom momentu. I jedni i drugi, i Brozovci i Zugasvilijevci su do 1948 uzvikivali majci Rusiji i ocu Staljinu. A onda 1948 Brozovci se p@rase u brkove Zugasviliju. Toliko o njihovoj iskrenosti, postenju, a o nekakvom patriotizmu, i rodoljublju tu vec nije bilo ni govora. Svi su oni onda kao i njihova deca danas, uzvikivali iluzornom komunistickom internacionalizmu, kao ovi danas EUtopizmu. Izdajnik ostaje izdajnik, bez obzira kakvu boju uniforme nosi na sebi.

  6. Avatar

    Cenjeni i poštovani profesore Čavoški, ja bih ovom retoru poručio : ” Ne izlazi na otvoreno more ako ne znaš vezati mornarske čvorove”, pa zar taj čovek misli da može Vama podvaliti “Georgija iz Leontina”, svako dobro !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *