Judin poljubac

Neki redovni čitaoci, poštovaoci i prijatelji „Pečata“ misle da su uvodnici i previše kritički intonirani, prilično sumorni i da, pored sve tačnosti, ne otvaraju perspektivu i ne ostavljaju prostor za nasušno potrebnom nadom. Podstaknuti i opomenuti takvim kritikama završili smo prethodni uvodnik sledećim rečima: „Ko misli da smo preterali neka sačeka savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu. A ko čita ‘Pečat’ zna!“.
Potvrdilo se da smo omanuli i podbacili. Mišljenje MSP-a nadmašilo je sva naša loša očekivanja i zle slutnje. O tom mišljenju pomenutog suda i njegovim domašajima i posledicama čitaoci „Pečata“ mogu pročitati tekstove naših najznačajnijih pravnih stručnjaka i uglednih profesora Ratka Markovića i Koste Čavoškog.
Pokazalo se da je MSP samo sredstvo za kakvo-takvo pravno i institucionalno pokriće političkog i oružanog nasilja najjačih i silnih. Zvanična Srbija doživela je debakl i totalni fijasko vezavši sudbinu Kosova i Metohije za savetodavno mišljenje ovog suda. O takvoj politici koja se vodi pod šifrom „Evropa nema alternativu“ nikada nije raspravljala Narodna skupština Srbije. Igru je vodio nekakav misteriozni „pravni tim“ iz kabineta predsednika Srbije, a najaktivniji učesnici u igri bili su ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i sam Boris Tadić. Preostali deo kritičke javnosti i politička opozicija (intervju Vojislava Koštunice u ovom broju „Pečata“) uporno je ukazivao na sve mane i opasnosti ovakvog izbora. Kao što smo videli – uzalud.
Suočena sa pitanjem da li je reč o zajedničkom izdajničkom poduhvatu domaćih vlastodržaca u sprezi sa stranim antisrpskim centrima moći i sile ili o potpunoj nesposobnosti i nedoraslosti borbi za nacionalne i državne interese srpskog naroda, Vlada je konačno sazvala sednicu Narodne skupštine. Poslanička većina je zauzela nacionalnu pozu. Diskusija je ličila na neko somnambulno prikazanje sa povremenim podvriskivanjem, samozadovoljavanjem i političkim namigivanjem koje je na kraju čak proglašeno nekim velikim danom u kome je postignuto nacionalno jedinstvo. Elem, dotadašnja katastrofalna politika i njeni glavni akteri u borbi za očuvanje KiM amnestirani su skupštinskom odlukom. I što je najgore od svega, data je otvorena i blanko podrška da se sa takvom politikom nastavi.
Nikom pametnom i odgovornom nije bilo teško prepoznati da je sve što se dešava samo nastavak puta u propast. Postojala je sumnja da su srpski vlastodršci nasamareni i prevareni i da će to do septembra, zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija neko od njih shvatiti. Pomislili smo da će se neko iz te jedinstvene partijsko-političke većine oteti kontroli stranih gazda i vratiti svojoj državi i narodu. Da će neko od naših političara sa obraza srpskog naroda izbrisati tragove i odvratan trag Judinog poljupca koje mu je svojim ponašanjem i glasanjem tih dana i te skupštinske noći ostavio.
Odgovorni, pošteni i pametni pomislili su da će bar neko među vodećim političarima razumeti da su na jugu Srbije, u Raškoj i u Preševu već posejane sve pretpostavke za skorašnje nastavke kosovskog scenarija, i da je to učinjeno i na severu Srbije, u Vojvodini. Sa tom svešću i nadom pisani su i neki tekstovi u ovom broju „Pečata“. Pisani su kritički otvoreno ali bez zle namere, i verovatno bi bili nešto drugačije intonirani da su autori znali kakav će sraman predlog Rezolucije GS UN podneti zvanična Srbija.
Samo dva dana posle sednice Parlamenta Srbija se suočila sa pomenutim predlogom. Nije se gubilo vreme. Pokazalo se šta je i od čega je sastavljen taj famozni plan koji Srbija ima, i da je on sinhronizovan kako i dolikuje sa pravim zajedničkim antidržavnim i protivustavnim poduhvatom. Nema ni reči o tome da je neko na nešto navučen, reč je o planu da se na efikasan i pogodan način Srbija uz lažno gunđanje pozdravi sa Kosovom kao delom svoje državne teritorije.
U prilog tome govore i reči Srbende Milorada Dodika, predsednika Srpske koji tvrdi da Kosovo nije više u Srbiji: „Srbija će se još mrcvariti ali moj osećaj je da je to izgubljena stvar… Srbiji nije interes da joj se Kosovo vrati. To je ogromno političko telo, ona bi se vrlo brzo mogla naći u situaciji da zbog ispunjavanja raznih standarda bude prinuđena da Albancima prepusti mesto predsednika ili premijera. Da li je Srbija spremna da ključno mesto prepusti Albancu koji će se opet baviti separatizmom“!
No, vratimo se na pomenuti predlog Rezolucije, podnete GS UN. U prvi mah, nama željnim nade i spremnim da je budimo u svakoj prilici, izgledalo je kao da je reč o šiptarskom predlogu iz Prištine koji je podneo lično Hašim Tači, i koji je nekako zalutao u zgradu UN. Oni, naime, uporno pozivaju da „strane (Kosovo i Srbija) pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu“, ali bez pomena statusa i bez dovođenja u pitanje činjenice da je Kosovo nezavisno. I oni hoće da „dobrosusedski sarađuju“ sa Srbijom.
Ali uzalud behu sve nade naše. Nije reč o predlogu Prištine nego zvaničnog Beograda. To je zvanični Beograd, osokoljen skupštinskim političkim jedinstvom, predložio Generalnoj skupštini UN.
Sada, da ne bi remetili jedinstvo, optimizam i realizaciju unapred pripremljenog plana koji zvanična Srbija ima, prepuštamo čitaocima da se opušteno u časovima udobne dokolice pozabave i pitanjem da li je Juda izdajnik, i da li je dobro i korisno što je izdao Hrista?
Pre kraja i pozdrava zavirili smo samo na trenutak, onako u prolazu, u Judin tanjir. U njemu smo uz nož i viljušku videli posluženo Kosovo.
Pa, prijatno Srbi!