Почетна / Уводник / Judin poljubac

Judin poljubac

Neki redovni čitaoci, poštovaoci i prijatelji „Pečata“ misle da su uvodnici i previše kritički intonirani, prilično sumorni i da, pored sve tačnosti, ne otvaraju perspektivu i ne ostavljaju prostor za nasušno potrebnom nadom. Podstaknuti i opomenuti takvim kritikama završili smo prethodni uvodnik sledećim rečima: „Ko misli da smo preterali neka sačeka savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu. A ko čita ‘Pečat’ zna!“.
Potvrdilo se da smo omanuli i podbacili. Mišljenje MSP-a nadmašilo je sva naša loša očekivanja i zle slutnje. O tom mišljenju pomenutog suda i njegovim domašajima i posledicama čitaoci „Pečata“ mogu pročitati tekstove naših najznačajnijih pravnih stručnjaka i uglednih profesora Ratka Markovića i Koste Čavoškog.
Pokazalo se da je MSP samo sredstvo za kakvo-takvo pravno i institucionalno pokriće političkog i oružanog nasilja najjačih i silnih. Zvanična Srbija doživela je debakl i totalni fijasko vezavši sudbinu Kosova i Metohije za savetodavno mišljenje ovog suda. O takvoj politici koja se vodi pod šifrom „Evropa nema alternativu“ nikada nije raspravljala Narodna skupština Srbije. Igru je vodio nekakav misteriozni „pravni tim“ iz kabineta predsednika Srbije, a najaktivniji učesnici u igri bili su ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i sam Boris Tadić. Preostali deo kritičke javnosti i politička opozicija (intervju Vojislava Koštunice u ovom broju „Pečata“) uporno je ukazivao na sve mane i opasnosti ovakvog izbora. Kao što smo videli – uzalud.
Suočena sa pitanjem da li je reč o zajedničkom izdajničkom poduhvatu domaćih vlastodržaca u sprezi sa stranim antisrpskim centrima moći i sile ili o potpunoj nesposobnosti i nedoraslosti borbi za nacionalne i državne interese srpskog naroda, Vlada je konačno sazvala sednicu Narodne skupštine. Poslanička većina je zauzela nacionalnu pozu. Diskusija je ličila na neko somnambulno prikazanje sa povremenim podvriskivanjem, samozadovoljavanjem i političkim namigivanjem koje je na kraju čak proglašeno nekim velikim danom u kome je postignuto nacionalno jedinstvo. Elem, dotadašnja katastrofalna politika i njeni glavni akteri u borbi za očuvanje KiM amnestirani su skupštinskom odlukom. I što je najgore od svega, data je otvorena i blanko podrška da se sa takvom politikom nastavi.
Nikom pametnom i odgovornom nije bilo teško prepoznati da je sve što se dešava samo nastavak puta u propast. Postojala je sumnja da su srpski vlastodršci nasamareni i prevareni i da će to do septembra, zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija neko od njih shvatiti. Pomislili smo da će se neko iz te jedinstvene partijsko-političke većine oteti kontroli stranih gazda i vratiti svojoj državi i narodu. Da će neko od naših političara sa obraza srpskog naroda izbrisati tragove i odvratan trag Judinog poljupca koje mu je svojim ponašanjem i glasanjem tih dana i te skupštinske noći ostavio.
Odgovorni, pošteni i pametni pomislili su da će bar neko među vodećim političarima razumeti da su na jugu Srbije, u Raškoj i u Preševu već posejane sve pretpostavke za skorašnje nastavke kosovskog scenarija, i da je to učinjeno i na severu Srbije, u Vojvodini. Sa tom svešću i nadom pisani su i neki tekstovi u ovom broju „Pečata“. Pisani su kritički otvoreno ali bez zle namere, i verovatno bi bili nešto drugačije intonirani da su autori znali kakav će sraman predlog Rezolucije GS UN podneti zvanična Srbija.
Samo dva dana posle sednice Parlamenta Srbija se suočila sa pomenutim predlogom. Nije se gubilo vreme. Pokazalo se šta je i od čega je sastavljen taj famozni plan koji Srbija ima, i da je on sinhronizovan kako i dolikuje sa pravim zajedničkim antidržavnim i protivustavnim poduhvatom. Nema ni reči o tome da je neko na nešto navučen, reč je o planu da se na efikasan i pogodan način Srbija uz lažno gunđanje pozdravi sa Kosovom kao delom svoje državne teritorije.
U prilog tome govore i reči Srbende Milorada Dodika, predsednika Srpske koji tvrdi da Kosovo nije više u Srbiji: „Srbija će se još mrcvariti ali moj osećaj je da je to izgubljena stvar… Srbiji nije interes da joj se Kosovo vrati. To je ogromno političko telo, ona bi se vrlo brzo mogla naći u situaciji da zbog ispunjavanja raznih standarda bude prinuđena da Albancima prepusti mesto predsednika ili premijera. Da li je Srbija spremna da ključno mesto prepusti Albancu koji će se opet baviti separatizmom“!
No, vratimo se na pomenuti predlog Rezolucije, podnete GS UN. U prvi mah, nama željnim nade i spremnim da je budimo u svakoj prilici, izgledalo je kao da je reč o šiptarskom predlogu iz Prištine koji je podneo lično Hašim Tači, i koji je nekako zalutao u zgradu UN. Oni, naime, uporno pozivaju da „strane (Kosovo i Srbija) pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu“, ali bez pomena statusa i bez dovođenja u pitanje činjenice da je Kosovo nezavisno. I oni hoće da „dobrosusedski sarađuju“ sa Srbijom.
Ali uzalud behu sve nade naše. Nije reč o predlogu Prištine nego zvaničnog Beograda. To je zvanični Beograd, osokoljen skupštinskim političkim jedinstvom, predložio Generalnoj skupštini UN.
Sada, da ne bi remetili jedinstvo, optimizam i realizaciju unapred pripremljenog plana koji zvanična Srbija ima, prepuštamo čitaocima da se opušteno u časovima udobne dokolice pozabave i pitanjem da li je Juda izdajnik, i da li je dobro i korisno što je izdao Hrista?
Pre kraja i pozdrava zavirili smo samo na trenutak, onako u prolazu, u Judin tanjir. U njemu smo uz nož i viljušku videli posluženo Kosovo.
Pa, prijatno Srbi!

8 коментара

  1. Послушници, издајници или патриоте

    Подела, предаја или борба за читав Космет?
    Овај следећи корак поданичких београдских власти(резолуција у УН)-само је следећи у низу погрешних корака, следећи аутогол који они запуцавају свима нама.
    Епилог ће бити исти као и сви досадашњи.
    Исти циљ има и прекомпозиција политичке сцене(стварање СНС, слабљење СРС, УРС, Љајићеви социјалдемократи) као припрема да се политички осигурају нека будућа решења за Космет, а дешавања и чистке у Српској православној цркви(Артемије), само начин да се амортизује реакција институције којој народ највише верује?

    У решавању косовског Гордијевог чвора постоје три различите опције: Брисел и Вашингтон, који траже од нас да се одрекнемо КиМ-је и да тиме убрзамо пут у интеграције, власт која форсира мантру-ЕУ и КиМ-затим део опозиције и јавности са мишљењем, да је пут у интеграције требало условити целовитошћу територије.

    Србија(власт) је саму себе лишила или ослабила у борби за очување КиМ-је, зато што својим западним „пријатељима“ није отворено ставила до знања, да је територија Србије светиња и не може бити предмет трговине. Државно руководство се није смело одрећи било које уставне опције за очување и заштиту територијалне целовитости, ослабило је своје позиције и налази се у сендвичу између натовскошиптарске окупације и „могуће“ реакције сопственог народа.
    Онај који не показује одлучност и намеру да ће користити сва дозвољена средства предвиђена уставноправним оквирима(и ратом), слаби своју позицију: код непријатеља, назови пријатеља, пријатеља и тзв. земаља трећег света. Значи, поруком читавом свету-уједињење са осталим европским народима и комплетном територијом у свом саставу-наш међународни положај би био потпуно другацији. Како ћемо друге уверити да у ЕУ нећемо ући са Србијом, којој је ампутиран део територије, кад им то нисмо неповратно ставили на увид!?
    Тадићев концепт регионалне сарадње, у којој он себе промовише као регионалног лидера а Србију као регионалну силу, следећа је грешка у низу и наноси несагледиве пследице за народ и државу. Резолуција о Сребреници, Сарајевска иницијатива, Љубљански сусрет, Инстанбулска декларација, бацање Српске у запећак, безбројна извињења, гарантовање свим суседима свега и свачега…задњи аутогол са питањем упућеним МСП-у, као и овај последњи погресни корак са Резолуцијом у УН-у.
    Да ли му је некада пало на памет(Тадићу), да је најнормалније да инсистира на реципроцитету и да од свих суседних држава тражи исто оно што он њима гарантује? А, како би могао? Скоро сви су јавно, признањем независности „Косова“, опалили шамар њему и свима нама. Нити нас поштују, нити нас уважавају, а потписују све оно што је уперено против нас.
    Такав мазохистички приступ „мирољубивој коегзистенцији“, даје још један аутогол у низу. Српски народ је у задњем веку претрпео двомилионске људске жртве, протеран са половине своје етничке територије, подељен у више новонасталих држава и највећа је балканска жртва свих времена. Заједничком ватиканско-германском продукцијом, у садејству са домаћим „несрећницима“, жртва је сиатематски претварана у џелата и узрочника свих светских несрећа. Тиме су демонизирани српски народ и држава доведени на опасан историјски колосек а враћање у нормални историјски ток, захтеваће потпуно народно јединство, помоћ свих пријатља које још имамо и подршку свих правдољубивих народа и држава.
    Посебан је систем на који су се организовали наши западни „пријатељи“(друга интерсна група). Имамо НАТО, ЕУ, Мисију УН, Еулекс(сам по себи комплексан), дуплу Фејтову функцију, неку чудну везу међу њима и веома је битно уочити релације, које су код њих у наоко, међусобној нелогичности. ЕУ је унија 27 земаља од којих су њих 22 признале самопроклановану независност „Косова“. Пет чланица(Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) нису признале ту независност али су истовремено гласали за мисију Еулекса, која није ништа друго до имплементација Ахтисаријевог плана. Иза њихових „НЕ“ се крију себични интереси, због постојања канцерогене материје у сопственом телу а не због подршке нашој борби-како то Тадићев јуноша Јеремић „воли“ погрешно да нам протумачи. Сви апсурди таквих ставова садржани су у деловању дупле функције Питера Фејта.
    Мисија УН се од папирнатог тигра претворила у папирнато пиле. Умасто да буде кровна организација, која би требала да координира све присутне и доводи све заинтересоване за исти сто, претворила се у јос једног америчког послушника-који само треба да буде параван за протежирање интереса, који су уперени против нас и да актуелној власти пружи алиби за њено антинародно деловање. Највећа сламка спаса, резолуција 1244, због тога преживљава свакодневно правно силовање.
    НАТО се није профилисао као систем безбедности за све европске народе. Није јасно да ли представља европски систем безбедности, као његов део, или амерички систем европске безбедности. Медведев им је бацио рукавицу са његовим предлогом, свеобухватног система безбедности(ОДТ), који би и за нас био прихватљив. Та војна организација ни мало нам не личи на „Милосрдног анђела“, који је немилосрдно сејао смрт и проливао српску крв и не двојим, спреман је да је поново пролива. Уз скупштински прокламовану неутралност, његова злочиначка прошлост и непромењива садашњост, само су разлог више да их се клонимо.
    По деловању наше официјелне политике, ја не сумњам у ком правцу ће се гурати будућа решења, односно, како је неко сценарисао тај пут. Да ли су први и други, играчи који играју заједничку игру а нама само шаљу привид о размимоилажењу, желећи да добију на времену, исперу просечан српски мозак и тактиком, миц по миц, доведу нас пред свршени чин? Све индицира да им је то заједнички договор, скуван у заједницкој кухињи. Радити на евроатланским интеграцијама, слабити сопствену позицију за очување Космета и, кад се некад нађемо у предсобљу ЕУ-је, кад се буде требао учинити тај последњи корак(свршен чин), изаћи са референдумским питањем, ЕУ или Космет? Ми смо вас довели до врата а ви(народ) одлучите сами-хоћете ли да прекорачите праг или не!? Не бих се изненадио кад би им референдумско питање гласило-Убиј се или уђи у Рај?
    Где нам је пут, како да дохватимо спас и коме да верујемо?
    Због приступа или одабира пута према циљу, Коштуница је пре пар година укинуо коалициону владу у којој је био председник и довео до превремених парламентарних избора. Ставио се на чело оних који су били мишљења да: евроатланске интеграције нису једини пут, зарад тих интаграција не смемо територијални итегритет земље довести у питање, постоје други правци и други пријатељи, нећемо пристајати на уцене и стално подметање ноге, требамо поставити доњи праг наших интереса и чврсто одредити ствари које нису на распродаји.
    И изгубио изборе! Добили смо само визе за богате и хиљаду лажних обећања.
    Коштуница је искусан државник, има одличан „преглед“ и разумевање политичког тренутка. У „игри“ су најзначајнији национални интереси, противници јаки и „прљави“ и нема простора за политички фер-плеј. Времена су смутна и тешка, захтевају храбре и одлучне политичаре. Тврдоглаво истрајавање на демократском легалитету, као једином начину политичке борбе, послаће и њега и нас на сметлиште историје. Време је сазрело за њедрење новог Карађорђа и не одустајем од веровања у ту политичко-историјску законитост.

    Русија, Кина, Индија, Бразил и велика већина земаља тзв. трећег света, пружају нам подршку за одбрану целовитости државе. Не траже нам чупање сопствене душе за остваривање потпуне обостране(вишестране) сарадње. Не траже одсецање сопствених ногу, како би у инвалидским колицима били на путу интеграција и прављења новог света.
    Забрињавајући су догађаји који се одвијају у Српској Православној Цркви(СПЦ), институцији од највишег народног поверења и сигурно су у директној вези са одабиром нашег пута. Општепозната је ствар, да све наше епархије-као организационе црквене јединице, нису промениле пуно тога још од средњевековних времена. Систем аутокефалности, на неки начин даје велику самосталност епископима, који су неприкосновени владари у својим „феудима“. Изостанак државне, мањак унутрашње или неког другог система контроле, пружа подложно тло за разноразне злоупотребе. Мислим да се тај грех увукао у већинско тело цркве.
    Слуцај Артемије, његово неканонско уклањање из Рашко-призренске епархије СПЦ, његова бескомпромисна борба за Космет и начин на који је све то „одрађено“, указује да је био велика препрека на путу које су трасирале прве две групе из текста. Приче о финансијским малверзацијама послузиле су само као повод за његово уклањање и чишћење-пута без алтернативе.
    Питер Фејт је недавно певао хвалоспеве СПЦ-и, изјављујући како је она омекшала своје ставове по питању Космета. Још је чудније, да се црквени званичници не изјашњавају на ове „прозивке“. Или је њихово ћутање само потврда, да су се црквени великодостојници ухватили у ђавоље коло, у коме им (нам) није место. Њима можда, али нама, који се налазимо у овој трћој групи-тамо сигурно није место.
    Господари света су својим слугама јасно ставили до знања да су у ЕУ-ји и НАТО-у: Српство забрањено, патриотизам грех и мрачна сила прошлости, светосавље непожељно и подложно претакању, православље сувишно и намењено за унијаћење, педерлук и педофилија слобода, сопствена држава и народ сувишни ако си мали, сви економски и природни ресурси њихови, дугови и беда наши а наш Јерусалем њихов и неповратно изгубљен! Да нам се деца стиде кад буду морали рећи да су Срби!
    Начин на који ће се народ определити(избори), одредиће и смер будуће борбе. Која групација ће победити битно ће утицати на то-где ће се налазити јужна граница српске државе: на Проклетијама, реци Ибар или у Прешевској долини!?
    Овај следећи корак поданичких београдских власти(резолуција у УН)-само је следећи у низу погрешних корака, следећи аутогол који они запуцавају свима нама.
    Епилог ће бити исти као и сви досадашњи.
    Ако ови садашњи остану на власти, границе Србије ће се смањивати и са југа и са севера, са запада и са истока. Стање је алармантно и забрињава стање латергије, које је захватило скоро комплетну нацију. Као да су се сви помирили да лаж, превара, корупција, отимачина, мафија, лицемерје, издаја…морају да завладају у потпуности.
    Ја још у то не верујем! Зато….за овакву, неподношљиву ситуацију, у којој сви заједно губимо тло под ногама, постоји један једини лек:
    -ДИЖИ СЕ КУКО И МОТИКО!

    Радомир Рељић




    0



    0
  2. Заједничка корачница
    Чекајући вожда-са симпатијама, пишући „старој“ симпатичној „комуњари“(противно личном убеђењу).
    Српство, Србија, Српска Православна Црква(Светосавље), Српска Војска, српска историја, српско родољубље, српска територуја, српски..свега тога неће бити, ако се утамничи све ово што је њиме одређено.

    Сви они који не препознају удружену белосветску багру, њихову београдску испоставу и сотонине намештенике, Србима и њиховој државно-територијалној организацији, наносе катастрофалну штету!
    Моћ светских ала из сенке, пројектује и води полутајна организација, која себе назива Билдерберг. Ударна песница му је пребогати и моћни хазарски лоби, идеологија су му глобализација и дамо(н)кратија, главни градови Брисел, Вашингтон и Ватикан, религија им је екуменизам и космополитизам, националност су му поунијаћени народи, а војно крило „Милосрдни анђео“- са свим трабантима који се надају уласку у круг великих.
    Намера ме ограничава, да изложим шему љиховог удруженог пројекта и не двојим да је потребно, свакодневно га разобличавати путем слободне штампе и упозоравати на опасност која од њега прети.
    Њихови београдски пипци су оличени у немештеничкој влади, невладином сектору и папским трабантима, који су паразитски укључени на српски организам и вампирски га сисајући, припремају му самртнички ропац.
    Даваће му само онолико, колико је Кунта-Кинте добијао, да би могао да весла њихов робовласничко-окупациони брод. Једноставно, злочиначка симбиоза страних и домаћих интересних група.
    Клечање на коленима пред џелатом својим, нуђењем на жртвеничком пладњу главе браће своје и мазохистичко ниподаштавање свега свога, само су рецидиви из дервишких надмудривања и давно прошлих времена.То им је једина државничка мудрост и „победничка“ платформа.
    Поједини „Црквени Оци“ потписују туђе документе, примају туђа прстења, клањају се сотонизираном наследнику трона Светог Петра и обрачунавају се са Светосављем. Светосавске мученике терају у изгнанство и проглашавају их расколницима. Удара ли нас то, дуго припремано проклество цр(к)вених кардинала?
    Домаће носиоце овог монструозног пројекта, без икакве дилеме, назвао бих представницима Друге Србије(Њихове Србије).
    Светске але и представници Друге Србије, форсирајући „српски проблем“, довршавају паклени план уништавања Српства.
    Предзнак-Српски-мора у „заслужену мировину“.

    Српство, Србија, Српска Православна Црква(Светосавље), Српска Војска, српска историја, српско родољубље, српска територуја, српски..свега тога неће бити, ако се утамничи све ово што је њиме одређено.
    Овако отприлике, требају да се послажу приоритети заједничке борбе! Раме уз раме, подједнако водити рачуна о свим овим светињама, којима је Српство свеобухватна, кровна организација.
    Србин не шаље више сина у војнике, а војска постаје туђинова.
    Проблем професионализације српске војске је у врху њихових приоритета. Без српске војске нема ни Српског Космета, а занемаривањем те чињенице, одустаје се од повратка Космета у наш уатавноправни систем. Професионализацијом, српска војска престаје бити српска и почиње бити туђинова.
    Замишљене корачнице, које одјекују у далекој руској степи, нису никакав залог наше будуће сигурности. Још несигурније је стављање руке џелату на пањ и надати се да неће затражити главу, само је машкарада политчких имбецила.
    Хиљаду неких Равногорских Монархиста и сви газе неке своје стројеве кораке. Разара их што још неки Равногорци постоје. Како се неко усудио, да уместо њих, води неке њихове ратове?
    Зар се због пројугословенске политике фамилије Карађорђевић у смирају 1.-ог светског рата, надчовечанска историјска епопеја српске војске, баца у запећак? Због ког интереса им је мала била, Етничка Србија(Наша Србија)?
    Њихов наследник Броз, политички отац свих данашњих намештеника, предано је наставио разарачку мисију и непотребно је трошити се на њега.
    Сви они, који не виде даље од Светосавља и верских догми, Српству и његоовој државно-територијалној организацији, оспоравају историјски континуитет.
    Форсирањем верских догми, као епицентром борбе на живот и смрт, несвесно се отупљује свеукупност одбране „српског проблема“.
    Они, којима историја почиње са Светосављем, само иду на руку онима, који желе да нас растуре. Зар нас кнез Мутимир није први масовно уводио у православље? Ко сме да се одрекне Световида, кад је доказивање његовог постојања, наша историјско-правна тапија на наша хиљадугодишња огњишта и континуитет нашег Видовдана?! Коме богохуљење могу бити, докази нашег постојања? Коме то смета?
    Хиљаду неких националних новина, сви пишу неку своју истину и добију осип, што и ови други, њима слични, сродну истину пискарају. Бригу брину, како да покупе мрвицу колача са медијске трпезе!?
    Наше Светосавње је наша душа, наша вера и узданица нашег опстанка. Нама је потребно и наше тело, једно без другога не иде!
    Лудо је и помислити, да све ово побројано, није битно. Сваки део!
    Сви ми овако разједињени, водимо неке своје битке, режимо једни на друге и газимо корачнице неке, Треће Србије(Ничије Србије). Логиком, на тенку, испод тенка или неким трећим путем!?
    Онај, који успе да све ово стави под једну капу, у име Прве Србије(Наше Србије), стећи ће право да гази неке нове корачнице. Ако успе да успостави вредносне степенике, у вертикали заједничке одбране.
    Можда ја, овако профилисан, не могу да спознам шта је Истина!?
    Свеједно, ја чекам оног са почетка текста. Историјска нужда увек њедри такве људе!
    Радомир Рељић




    0



    0
  3. Вучела, најбољи си !!!




    0



    0
  4. Ipak,za pocetak kada je ugrozen teritorijalni integritet i suverenitet..*dizi se Ivice Dacicu…* iz fotelje !!




    0



    0
  5. Odlichan list , g. Vuchelicu trebali bi da pokrenete i dnevni list(na cirilici) sami ili u saradnji sa ljudima, organizacijama ili firmama dobre volje koji su patriotski opredeljeni, da bi skinuli ovaj mrak,laz i defetizam koje nam serviraju skoro sve dnevne novine, koje su postale poltronske, antipravedne, ulaguju se i vlastima i europi.




    0



    0
  6. *toga, kada danas govorimo o „Evropi“ i njenom „ujedinjavanju“, previđamo da je njen glavni protivnik bio komunizam, a ne fašizam. U strahu od socijalističke revolucije u „Evropi“, i paralelne težnje za širenjem i jačanjem kapitalizma, došlo je do stvaranja NATO-a i Evropske zajednice. Isti razlozi doveli su do prethodnog jačanja fašizma u mnogim evropskim zemljama, koji se može razumeti kao brutalna, teroristička reakcija kapitalizma na revolucionarni socijalistički talas koji je dolazio sa istoka Evrope. Zato „liberalna demokratija“ i „fašizam“ nisu dva potpuno nezavisna i suprotstavljena društvena projekta. Kako reče Herbert Markuze: „Liberalna demokratija je lice koje vladajuće klase pokazuju kada se ne plaše, – fašizam je ono lice koje one pokazuju kada se plaše“. S druge strane, Maks Horkhajmer je, imajući u vidu istu unutrašnju povezanost kapitalizma i fašizma, mogao da kaže: „Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, onda neka ćuti o fašizmu“.

    Nakon pada Berlinskog zida mogli smo da vidimo oba lica kapitalizma, u njihovom istovremenom delovanju. Kao nekada, u vreme Trećeg Rajha, započeo je agresivni prodor na Istok, ovog puta posredstvom NATO i EU. Tamo se nalazi dosta uglja i čelika, ali i drugih materijalnih resursa i jeftine radne snage. Takođe, ponovo se počelo govoriti o „novom evropskom poretku“ i „porodici evropskih naroda“, ovog puta u diskursu „liberalne demokratije“. Onde gde ekonomsko, političko i ideološko nasilje nisu uspevali, kao u slučaju Jugoslavije i Srbije, prelazilo se na direktno vojno nasilje. Opet, mimo odluke Ujedinjenih nacija i njene Povelje, inače nastale iz želje da se fašizam više nikada ne ponovi. Zato s pravom pitamo, u trenutku kada obeležavamo 9. maj, da li je fašizam uopšte definitivno poražen? I da li napadno proslavljanje Dana „Evrope“, naročito na ovim prostorima, treba samo da prikrije da sa (anti)fašizmom još nije gotovo? *




    0



    0
  7. Profesor emeritus sa Univerziteta Pensilvanije Edvard Herman je napisao knjigu „Politika genocida“ u kojoj kaze da : Живимо, дакле, у свету у коме корпоративни финансијски систем одређује унутрашњу и спољну политику земаља, што се показује и у малим земљама које су поражене у рату, и у којима се различитим контролисаним и увежбаним механизмима на власт доводе квислинзи који се савијају и пузе пред великим силама; зато је и отпор овим процесима у тим земљама скоро незнатан.




    0



    0
  8. Za KOSMET referendum, za kralja referendum, za EU referendum, odmah, hitno, vlast=opozicija od 2000 te pa naovamo, svi u aps-rudnike, izbori hitno, prvo izmena zakona, na izbore svako samostalno, bez koalicija, koalicije posle izbora ko prodje, dati rusima bazu na kopaoniku a u severnoj mitrovici traziti preko UN rusko-kinesku misiju i tamo postaviti rusko-kinesku bazu. Otkazati gostoprimstvo ambasadama amerike, engleske i francuske i neprijateljski razpolozene zemlje EU. Proterati NATO iz generalstaba vojske Srbije. Suntanovcu i
    izdajnicima da sudi narod a ne sud.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *