Почетна / Свет / Gruzija kreće u rat!

Gruzija kreće u rat!

Piše Bogdan Đurović

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, uz podršku Zapada, ne skriva planove za vraćanje Abhazije i Južne Osetije pod kontrolu Tbilisija i najavljuje veliku obnovu vojske za „deokupaciju zemlje“

Nešto se krupno iza brda valja. Dok zapadni deo takozvane međunarodne zajednice svim raspoloživim kapacitetima – uključujući i „najvišu instancu međunarodnog prava“, Međunarodni sud pravde u Hagu – komada Srbiju kao tepsiju bureka, dotle za neke druge zemlje važe potpuno suprotni principi. Što je za Srbiju nezamislivo, za Gruziju je ne samo dozvoljeno, nego i poželjno. Amerikanci i njihovi saveznici apsolutno su stali na stranu Tbilisija u njegovim pokušajima da „reintegriše“ Abhaziju i Južnu Osetiju. I, dok Mihail Sakašvili javno, na rečima, zagovara strategiju vraćanja suvereniteta u Osetiji i Abhaziji pod nazivom „Privlačenje kroz saradnju“, njegovi realni koraci svedoče isključivo o ozbiljnim pripremama za novi rat.

TOTALNA ODBRANA
Upravo u ovim danima, kada se obeležava dvogodišnjica od početka kavkaskog rata (8. avgust 2008.), u Moskvi su više nego zabrinuti zbog mogućih postupaka gruzijskog predsednika, koji uspostavlja sve tešnje veze sa, od Rusije odbačenim, Aleksandrom Lukašenkom. Moskovski analitičari otvoreno govore da takva „koalicija osvetnika i fašiste“ (Lukašenka i Sakašvilija) nije mogla nastati bez ruke Zapada. Sa druge strane, očito je da Sakašvili i njegovi prijatelji ne daju ni pet para na savetodavna mišljenja i rezolucije MSP-a i UN, kao i na „miroljubiva, pravna, diplomatska i politička sredstva“, već se oslanjaju isključivo na golu silu i manipulacije zapadnog javnog mnjenja. Jer, to su sredstva koja daju neuporedivo bolje rezultate, što se najbolje vidi na primeru Kosova.
Za razliku od Kosova, Abhazija i Južna Osetija pre nastanka Sovjetskog Saveza nisu bile deo Gruzije (u njenom sastavu uvek su imale autonomni status), a više od 100 godina bile su u sastavu Ruske imperije. Abhazija je čak celu deceniju (1921-1931) bila samostalna sovjetska republika. A narod Osetije veštački je u SSSR-u podeljen u dve države, jer su severni Osetini ostali sa ruske strane granice. I, što je najbitnije, ni Osetini ni Abhazi nemaju svoje matične države, kao što je Albanci imaju, pa za njih mora najpre da važi pravo na samoopredeljenje. Ipak, ne. Njima se ovo pravo ne priznaje, jer su oni prijatelji Rusije, a Sakašvili je prijatelj Amerike. I radi sve što se od njega zatraži, u šta se nedavno uverila i Hilari Klinton.
Pre nekoliko dana, istupajući u Ministarstvu odbrane, Sakašvili je izjavio da Gruzija mora da se sprema za „totalnu odbranu“ i „deokupaciju“. I jedan i drugi termin veoma zlokobno zvuče, ako se ima u vidu da realno niko ne planira napad na Gruziju, a potpuno je jasno da se „deokupacija“ Abhazije i Južne Osetije može izvršiti samo vojnom agresijom. Naravno, samo u teoriji, jer Rusija u slučaju Sakašvilijevog napada neće sedeti skrštenih ruku. Ali, sada je savršeno jasno i to da njegov cilj (i njegovih mentora) nikada nije ni bio „oslobađanje gruzijske zemlje“ ili dobrobit naroda, već samo da bude što veći i oštriji kamen u cipeli Moskve, da što više napakosti, poveća haos na ionako eksplozivnoj kavkaskoj granici, da izazove sažaljenje zapadne javnosti i prizove što veći gnev ka Rusiji. Ne treba prećutati ni ovo: glavni cilj je da Gruzijac unese što veći razdor između Rusije i Evrope, da se suzbije svaka pomisao pojedinih članica EU da svoju političku orijentaciju potraže u strateškoj saradnji sa Moskvom.

Koalicija osvetnika i fašiste: Miahil Sakašvili i Aleksandar Lukašenko

CRNCI I DIVLJACI
Svojim oficirima Sakašvili je ponovio da „neprijatelj ne spava“. „Dovoljno je pogledati retoriku predstavnika Vlade Rusije, taj informacioni rat koji oni svakog minuta vode protiv Gruzije, i svi će razumeti da neprijatelj ne samo da se nije odrekao kontrole nad celom teritorijom Gruzije, već i intenzivno na tome radi. Polazeći od postojeće opasnosti novih pretnji, naš zadatak je da zaustavimo napredovanje neprijatelja unutar zemlje, a konačni cilj da oslobodimo celu teritoriju i ostvarimo njenu potpunu deokupaciju. Zato je Gruziji neophodna totalna odbrana, vojne pripreme i ozbiljno ratno iskustvo. To znači: male grupe za pripremu stanovništva u svakom mestu i svo neophodno oružje“, izložio je svoju strategiju „fašista iz Tbilisija“.
On se požalio da je vojni budžet Gruzije morao da bude smanjen zbog krize, ali da će se uskoro vratiti na raniji nivo! U Moskvi pažljivo slušaju ove reči, jer je uoči rata u Južnoj Osetiji, Gruzija zauzimala prvo mesto u svetu po tempu uvećanja vojnih troškova. A ratno iskustvo Sakašvili će sticati u Avganistanu, žrtvujući, naravno, siromašne gruzijske mladiće. „To je velika škola za gruzijske vojnike“, poručio je Mišiko. U Moskvi podsećaju da je slične reči o jačanju armije Sakašvili izgovarao i 2004. i da je posle toga otpočela vojna reforma, tokom koje su naglo narasle inostrane isporuke oružja.
Činjenica je da je SAD, posle dolaska Baraka Obame, donekle usporio javnu podršku gruzijskoj vojsci, više se fokusirajući na sferu obrazovanja i nevladin sektor. Ali, kako je nedavno izjavio bivši Sakašvilijev saborac, a danas oponent, američki državljanin i publicista Iraklij Kakabadze – predsednik Gruzije sprema se za novi rat. Zanimljivo da je Kakabadze nedavni Sakašvilijev izliv gneva – kada je gruzijske carinike nazvao „crncima i divljacima“ zbog detaljnih pretresa turista iz Evrope – protumačio kao prekornu poruku Obami. U tom smislu, indikativna je hitra reakcija pres službe Sakašvilija, koja je u saopštenjima reč „crnac“ zamenila za „pitekantrop“! Prema rečima Kakabadzea, prilikom aprilske tronedeljne turneje po SAD-u, Mišiko nije uspeo da se vidi u četiri oka sa Obamom, ali je zato imao niz susreta sa svojim prijateljima iz prethodne, republikanske administracije, koji sve više dižu glavu uporedo sa padom rejtinga aktuelnog američkog predsednika. Istim motivima Kakabadze tumači i karikature tamnoputog Obame, koje su ovih dana osvanule u gruzijskoj štampi.

Gruzijski predsednik radi sve što od njega zatraži SAD: Hilari Klinton u Tbilisiju jula 2010. godine

POSLUŠAN, AGRESIVAN, SIROMAŠAN
Većina ruskih analitičara, u najmanju ruku ne isključuje mogućnost da Sakašvili priprema novu ratnu avanturu. Ali, koji su njegovi aduti? Sa državnim dugom od 3,5 milijardi dolara (oko 1.000 na svakog Gruzijca) i prosečnim platom od 75 dolara mesečno po glavi stanovnika, Tbilisi nema šanse da konsoliduje svoju poziciju. Zvanična stopa nezaposlenosti iznosi 16,9 odsto, a u prestonici je trećina ljudi bez posla. Zato Sakašvili sreću traži u inostranstvu, nastojeći da svoju vojnu silu potkrepi ideološkom i političkom podrškom. O tome svedoči i nedavni pariski susret francuskog šefa diplomatije Bernara Kušnera i gruzijskog vicepremijera i ministra za reintegraciju (Abhazije i Osetije) Temura Jakobašvilija. Uz učešće predstavnika EU, UN i drugih međunarodnih organizacija, razmatrana je pomenuta gruzijska strategija „Privlačenje kroz saradnju“. Francuski zvaničnici izrazili su nadu da će „konkretni projekti početi u najskorijoj budućnosti“, a svoju podršku dali su i Stejt department, Savet Evrope, EU, kao i niz evropskih država pojedinačno! A Abhaziju i Južnu Osetiju niko ništa nije ni pitao, iako se „privlačenje“ odnosi na njih!
Kako objašnjava poznati ruski vojni ekspert Vladimir Anohin, „Tbilisi je adut SAD-a u kreiranju geopolitičkog uticaja u regionu: poslušan je, adekvatan, agresivan i, najvažnije, siromašan“. Kako navodi, Amerikanci su za 12 godina poslali bespovratnu pomoć Gruziji u iznosu od 1,3 milijarde dolara, velikim delom za vojsku. Turska je izgradila vojni aerodrom koji može da se koristi i danju i noću – u svim vremenskim uslovima. Anohin predstavlja detaljan spisak zemalja-donatora naoružanja i specifikaciju isporučenog oružja. Zanimljiv je primer Češke, koja je, između ostalog, poslala 120 tenkova, kao i Bosne i Hercegovine koja šalje minobacače i municiju za sisteme „orkan“. Gruzija, koja ima dvostruko manje stanovnika od Srbije, ima mnogo veću armiju, koja broji 40.000 do zuba naoružanih pripadnika.
Gruzija, dakle, dobija snažnu, ne samo političku, već i vojnu i finansijsku podršku Zapada za „reintegraciju okupiranih teritorija“. Dovoljno je samo reći da niko iz Brisela ili Vašingtona ne postavlja Tbilisiju nikakve uslove, poput „dobrosusedske saradnje“, „konstruktivnosti“, ili „suočavanja sa prošlošću“ i „realnošću“. Sa svoje strane, Tbilisi i ne pokušava da sprovodi „evropske standarde“, „prava manjinskih etničkih zajednica“, „medijske slobode“ i slično. I niko mu ne zamera, naprotiv. Hvaljen je, mažen i pažen, primer za uzor u regionu u pogledu „demokratizacije i reformi“. A to što Sakašvili otvoreno preti da će ognjem i mačem „reintegrisati“ otcepljene pokrajine – u zapadnim očima čini ga faktorom mira i stabilnosti na Kavkazu. Nešto se zaista krupno iza brda valja.

3 коментара

  1. Е јадне будале западне и њихови робови као ова два бедника,боље им је да ни не помишљају на рат прегазиће их Руси као говна,а њихови западни пријатељи ће да их оставе на цедилу јер нису луди да иду због њих у рат са Русијом,бар не зе сад…Шта мисле ове две будале да је Русија Србија,да Русију воде издајници,неверници Тадић,Дачић,свиња као што је Чанак и многи други да их и не набрајам,благо њима јер имају једног ПУТИНА,МЕДВЕДЕВА,ШОЈГУ и друге патриоте које воле своју земљу,своју веру,народ свој…Ами јадници као највеће курве ћутими док полако тонемо у духовну и физичку пропаст.Само остаје БОГУ да се молимо да нам пошаље цара искреног православца и патриоту као што су били свети НЕМАЊИЋИ,а не да нам се потура прича о овим Александру Карађорђевићу,масону,човеку који је издао своју веру,који не прича Србски,не размишља Србски а и што би размишљао кад уместо њега размишља Ватикан и запад…Уједињење свих Православаца нам је једина нада за спас од пропасти у коју нас води пропали запад…




    0



    0
  2. Значи, ту смо! Американци нису честито ни изгубили рат у Ираку и Авганистану,а већ крећу у следећи, овај пут примењујући тактику као у Југославији – они ће да дају новац, политичку подршку и опреме војску, а Грузија ће да да “месо“(бар на први поглед тако делује).Међутим, постоји значајна разлика, овај пут неће смети да нападну директно кад грузијској војски крене наопако (а кренуће врло брзо, ако се усуде да нападну).Ипак мислим да су САД ово лукаво смислиле да добију грузијске војнике за рат у Авганистану,где ће стицати ратно искуство за наводни напад на Русију.Било како било,НАТО је пропустио прилику да победи Русију кад је могао.




    0



    0
  3. Zao mi je gruzijaca.

    Ako opet bude tenzija, stvarno ce postati topovsko meso.

    Steta.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *