GLUPARNIK Jovo Bakić

Piše Jovo Bakić

Nezapamćena dubina promišljanja i oštroumnih i britkih zapažanja blesnula je sa stranica Politike u utorak 10. avgusta 2010, iz pera dr Jova Bakića. Pročitajte na koji način jedan školovani sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu popunjava rupu u našim saznanjima o modernom svetu

Kada se pomene SAD često se u Srbiji mogu čuti mahom negativni stereotipi. Na primer, ume se tvrditi kako su SAD naselili evropski zatvorenici i svakojaki ološ koji je iz Evrope bežao pred pravdom i zakonom. Time se potpuno zanemaruje istorijska istina da su u SAD dolazili ponajviše religijski nekonformisti za koje u Evropi nije bilo mesta usled verske netrpeljivosti. Ako su bežali iz Evrope, bežali su od uskogrudosti i nepravde. Docnije u SAD su navirali begunci iz socijalne bede i nemaštine, baš kao i preduzetni i avanturistički duhovi. Razume se, među njima je bilo i kriminalaca, ali u kojem ih to društvu nema, naročito ako se ima u vidu statistička povezanost socijalne bede i kriminala?
Drugi stereotip kazuje kako se Amerikanci loše hrane, iako u SAD-u postoji  izuzetno bogata ponuda raznovrsne hrane, zdrave i nezdrave, izuzetno ukusne i one koja to nije. Naravno, kao i svuda, sirotinja se verovatno hrani znatno lošije od viših slojeva.
Prilično je rašireno i mišljenje da se u velikim gradovima, naročito u Njujorku ili Vašingtonu, belac ne može prošetati crnačkim četvrtima a da mu život ne bude ugrožen. U stvari, tako je bilo pre desetak i više godina, ali to više niukolikonije slučaj. Pisac ovih redaka može posvedočiti da se šetao Harlemom u društvu drugarice s kojom je pohađao beogradsku 13. gimnaziju i njenog supruga, takođe belca, te da im dlaka s glave nije nedostajala. Vratio se u središnji deo Menhetna podzemnom železnicom, sasvim sam, i nije imao neprijatnih iskustava. Doista, kriminal je u velikim američkim gradovima drastično opao između 1995. i 2005, a od tada je u blagom porastu, ali su, sve u svemu, Njujork i Vašington znatno sigurnija mesta za život no Beograd. U najmanju ruku, tamo se novinari ne ubijaju i ne napadaju, već se čovek oseća sasvim slobodnim i bezbednim. Nažalost, Harlem nije onako lep kao ostatak Menhetna, već se na njemu očituje društvena nepravda, slabiji imovinski status crnačkog stanovništva, kao i slabija urbana kultura koja se ogleda u bacanju otpadaka na ulicu ili u ostavljanju dušeka u parkovima.
Međutim, osnovna činjenica koju Evropljanin treba da ima u vidu kada govori o SAD-u vezana je za ogromnu raznovrsnost američkog društva. Jednostavno, ovo ogromno društvo toliko je raznorodno da je svako uopštavanje najverovatnije pogrešno. Kako se, na primer, na isti način može govoriti o građanima Njujorka i građanima Harisburga, glavnog grada Pensilvanije? Zaista, Njujork je grad nad gradovima, prestonica sveta, remek-delo američke civilizacije kojim je ona prevazišla sopstvena ograničenja i podarila čovečanstvu najlepši poklon. Ovaj kosmopolis prima raširenih ruku svakog posetioca, „gost“ može bolje govoriti engleski od „domaćina“, pa se i pisac ovih redaka susrećući pripadnike svih „rasa” i njihovih mešavina osetio dobrodošlim i domaćim već posle par desetina minuta provedenih na ulicama Menhetna. Estetika kontrasta krasi Njujork koji se s pravom diči neboderima čija visina i modernistička lepota oduzima dah, jer posetilac ostaje njima naročito zadivljen upravo iz prelepe prirode Centralnog parka smeštenog u Gornjem Menhetnu. Naravno, kulturna ponuda je bez premca, pa čovek može naći što mu duša ište od brodvejskih predstava, preko koncerata najboljih džez muzičara na svetu, do sjajnih barova u kojima nastupaju vrhunski muzičari kojima nijedna vrsta muzike nije strana. Razumljivo, u ovako zanimljivom gradu mora živeti veliki broj obrazovanih i mislećih ljudi. Njujork savršeno odgovara potrebama intelektualca.
Međutim, ako posetilac ode do Harisburga, samo nekoliko sati vožnje udaljenog od Njujorka, neće ni približno biti tako ushićen. U učmaloj varošici crkava različitih verskih zajednica ima tek nešto manje od kuća. Ako čovek naruči vino u restoranu, lako mu se može desiti da mu konobar kaže kako je zakon u Pensilvaniji zabranio točenje alkohola u restoranima. Zamenik gradonačelnika će objasniti da se država mora starati o javnom zdravlju, pa je restoranima propisala ograničen broj dozvola za točenje alkohola, dok će istovremeno na pitanje ko je odgovoran za veliki broj beskućnika, tvrditi da „mi, Amerikanci, verujemo kako je svaki pojedinac odgovoran za sebe”. Uobičajeno licemerje političara začinjeno ideološkom zatucanošću čini palanku još represivnijom i depresivnijom.
O Bostonu i Vašingtonu, sjajnim knjižarama i bibliotekama, odličnim profesorima, ljubaznim i gostoljubivim domaćinima, možda, nekom drugom prilikom… Naravoučenije: stereotipi o SAD-u su u najboljem slučaju tek delimično tačni, a u najgorem potpuno pogrešni; radi se o dinamičnoj, složenoj, protivrečnoj, moćnoj, i nadasve raznovrsnoj civilizaciji.

9 коментара

  1. Avatar

    Аутор текста не даје објашњење само на једно питање: Ко је извршио геноцид над милионима америчких индијанаца: ”religijski nekonformisti”, ”begunci iz socijalne bede i nemaštine” или ”preduzetni avanturistički duhovi”?
    Или су индијанци просто у земљу пропали када су видели толики религијски, морални и културни потенцијал на својој земљи?

  2. Avatar

    У принципу ме баш брига јесу ли истина или више нису истинити ”стереотипи” о САД. Неоспорна је истина да су САД на челу зликовачког похода на Србију и да мојој отаџбини и мом народу наноси огромну штету сваки дан у последњих 20 година.Да није тако, можда би ми могло пасти на памет да истражујем јели Мајк Мур погрешио или није.Нити могу, нити желим да проверавам, сваке године Харлрем и утврђујем какво је искежено лице САД, које свакодневно гледам овде већ 20 година,на Менхетну.

  3. Avatar

    Визави ”некомформистичких верских заједница”, да се оне у свакодневном језику не називају секте? Какве су то конформистичке верске заједнице и који су критеријуми за сврставање у једну или другу групу? Србима у Грачаници би, вероватно, требало бити много лакше што се мирно могу шетати по Харлему као белци и да их нико неће убити или опљачкати ради тога? За 10 година у САД је, скоро у потпуности, сузбијен криминал и енормно је повећана безбедност белаца у Харлему (ако је веровати), али ето, САД и пријатељи то нису успели на Космету. Нису хтели или нису могли или је ”разбијање стереотипа о САД” је један покушај улепшавања стварности? Извештаји ”америчких” људи са Космета говоре о складном друштву мира и љубави, зашто ме овај текст подсећа на те извештаје?

  4. Avatar

    A zasto niste naveli ko je autor fenomenalnog, neobjektivnog, a pre svega nepristojnog uvodnika u tekst Jove Bakica? Jadno, bas

  5. Avatar

    “Drugi stereotip kazuje kako se Amerikanci loše hrane, iako u SAD-u postoji izuzetno bogata ponuda raznovrsne hrane, zdrave i nezdrave, izuzetno ukusne i one koja to nije. Naravno, kao i svuda, sirotinja se verovatno hrani znatno lošije od viših slojeva.”
    Taj Bakic lupa ” Ko Maksim po diviziji”Cinjenica je da se Amerikanci lose hrane – bili oni sirotinja ili ne.Bakic treba da pogleda seriju emisija Jamie Olivera na tu temu. Naime, Oliver je proveo sest mjeseci u Americi i pokazao strasan sistem ishrane u Americi. U skolama daju djeci picu za dorucak i chicken nugetts sto vam je samljeveni ostaci piletine ( kosti i koza uz dodatak raznih boja i vestackih dodataka ukusa) przenih u ulju i tako se djeca navikavaju na pogresnu hranu za cijeli zivot. U jednom trenutku je pred djecu od sest godina izneo paradajz i pitao ih sta je to. Djeca su rekla- krompir. Strasno. Zato imaju posast debljine kao nacija.
    To je cinjenicno stanje u Americi a ne stereotip.

  6. Avatar

    Pa i meni da plate i setaju po Americi i ja bi lupetao,morao bi nekako da se revansiram.Jao,koja vremena i ljudi dodjose!

  7. Avatar

    Jovo stvarno prevazilazi sam sebe SVAKIM tekstom, coveku bi trebalo dati TV-emisiju ili poseban sajt, da tu nisku bisera slusamo na jednom mestu
    😀

    Amerika se, istina, ne moze i ne treba svoditi ni na mrziteljske (i pogresne) stereotipe, niti na provincijsku ushicenost Jovinog tipa. Slozio bih se samo s tim da je u pitanju velika i protivrecna civilizacija. Problem ove novosrpske (postsrpske) kompradorsko-komesarske ekipe je sto su to mahom ljudi koji nisu odrastali ni na rokenrolu ni na filmu, nego su u Ameriku otisli kao strebersko-kolonijalne delegacije o trosku Sorosa, fridom hausa, koga god.

    A dobre stvar otud su se ovde uvek ignorisale. Kritticka misao recimo. U americi imate situaciju da STRAVICNE spoljnopoliticke zlocine upravo najjasnije demaskiraju tamosnji istoricari i sociolozi. Potpuno je suluda situacija da se danas trezvenija i argumentovanija studija o post-Yu ratovima moze napisati i objaviti u nekoj unicerzitetskoj ediciji u SAD, nego u Srbiji, cijom akademskom pricom vedre i oblace Jovo i drugari.

    Najjadniji deo je ovo o bezbednosti u Njujorku. Mislim, mogao je tako bezbedan da bude i u (kriminalno ugrozenom) Sao Paolu, pa to opet ne bi znacilo nista osim njegovog licnog iskustva.

    Ovo me podseca na drugosrbijase koji su 1995 ushiceni odlazili kod Izetbegovica u Sarajevo i pricali bajke o ljubaznosti Sarajlija, bez trunke svesti o tome da domacini drze neke druge Sarajlije (Srbe) u zatvorima i mucilistima. Mislim, ne poredim Njujork sa ratnom Bosnom, nego ilustrujem koliko je Jovin princip sulud. Ovo dolikuje skolarcu a ne nekome ko iz nasih (budzetskih) sredstava prima plartu da bi decu ucio naucnoj i kritickoj misli.

    Jadna nam i kritika i misao kad su nam public intelectuals Jovo& co.

  8. Avatar

    Nema prave reci za komentar ovog clanka stereotipa o americi. Ovo je onkraj pameti. Pise o necemu kao da Srbi zive na dnu kace ,ne cuju i nevide ni krajicak neba. Ovo spada u debilno beskrupulozni nacin pisanja. Manipulacija nije uspela ako postoji i tracak sumnje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *