BRANA CRNČEVIĆ Kad božuri požute

Piše Brana Crnčević

Srbija može u EU samo bez Kosova, i sva je prilika, samo bez Srba. Ima u tome neke đavolske logike, prirodno je da u američku Evropu bez Evropljana uđe i Srbija bez Srba

Crkva je odlučila da pred moleban za Kosovo koji će, očekujući odluku MSP-a o mogućoj budućnosti Kosova, služiti patrijarh Irinej, crkvena zvona oglase zvonjavom od pet minuta. Mudra odluka!? Zašto bi zvona jecala duže. Bog nije gluv. A što se ljudi tiče, njih bi duga zvonjava uznemirila. Narod bi se, onako hemingvejski, mogao upitati „Kome zvona zvone“, a Srbi bi se mogli dosetiti da njima i Srbiji zvona zvone. Snishodljiva vlast isposlovala je u Sinodu srpske pravoslavne crkve snishodljivu zvonjavu. Patrijarh srpski okupio je u Svetosavskom hramu stotinak vernika, a šta je sa ostalim Srbima? Zar su već umrli? Šta je sa srpskom nacijom? Zar je više nema? Ne, to se još nije dogodilo, ali veoma se uspešno radi da se i taj preduslov za ulazak Srbije u EU, ispuni. Srbija može u EU samo bez Kosova, i sva je prilika, samo bez Srba. Ima u tome neke đavolske logike, prirodno je da u američku Evropu bez Evropljana uđe i Srbija bez Srba.

Pale crne vrane na Dečane
nema koga da uzjaše đoga
neko beše Strahinjiću Bane
a sad nema Bana ni jednoga

RETORIKA OPŠTIH MESTA
Sveta reč Kosovo, ojačala je vlast u poluokupiranoj Srbiji kojoj je odobreno da svoje zamršene diplomatske papire upotrebi kao mač u borbi za suverenitet Srbije, a reč Kosovo kao štit kojim će se braniti od svojih protivnika unutar sopstvene poluokupirane države. Kosovo je isceliteljska i ujediniteljska reč, srpska mantra koja, makar i privremeno, ujedinjuje razjedinjeno. To se čudo, dogodilo i u srpskom Parlamentu koji je, posle dugo vremena, zanimljivom većinom, izglasao odobrenje koaliciji na vlasti da reč Kosovo upotrebi kao spasonosni lek. Priznajem, da sam koji slučajem član srpskog Parlamenta, što na svoju sreću nisam, glasao bih kao i, odjednom zanimljiva, većina.
MSP je svojim jasno zamršenim savetodavnim mišljenjem, koje smo sami tražili, amputiranje dela Srbije doveo u sklad sa međunarodnim pravom, ma šta to bilo. Koalicija na vlasti kupila je u Skupštini neophodni predah, i pravo da se još jednom, snažno žali pred Ujedinjenim nacijama, i da, ako opet budemo poniženi, izdržimo tu pošast dostojanstveno. Nisam propustio nijednu izgovorenu reč na vanrednom zasedanju Skupštine Srbije. Drogirali su me, šta li? Povremeno sam se osećao lepo, kao na moru dok palme njišu grane. A onda se odjednom, kao da mi je neko drag umro, rastužim. Evo, već desetak godina žive naporedo dve Srbije, jedna drugoj nisu ni rod ni pomoz Bog, a sad ih sveta reč Kosovo smiruje. Magareće uši smo zanemarili, samo nas konjski nokat odvaja od istine da smo jedan rod.
Zabavljala me je iznenadna pomirljivost koalicije na vlasti koja je odustala od retorike sklepane od opštih mesta koja su, makar sama sebi, dokazivala da nas je Milošević dovde doveo i uzgred izgubio Kosovo. Kad, vidi vraga, više nije tako. Kosovo smo, kažu sad, gubili godinama, vekovima, i nije vreme da optužujemo jedni druge. Ne krijem, bila je to što se mene tiče, najava moguće rehabilitacije predsednika Miloševića, i zračak nade da se ni stara ni nova srpska istorija, ipak, neće pisati u Hagu. Za sada još nije tako, ali, gle, gle i gle, takva mogućnost postoji. Možda, uprkos poluokupacijskom mraku u kojem tavori Srbija, neko istinoljubivu srpsku istoriju već piše ali o tome ne možemo govoriti sada, jer su oni koji su nas dovde doveli, i oni koji nas ovde drže, moćni i jaki, i mogu nam naneti svakojaka zla.
Čak i oni koji su Miloševića otpremili u Hag odjednom znaju da pravda ume da bude nepravedna i da je, eto, došlo vreme, da se protiv nepravedne pravde, diplomatski odmereno i mudro, borimo za pravednu pravdu.

OTIMAČINA U TOKU
Svaki politički analitičar, čak i oni najpovršniji među njima, zapaziće da dve političke stranke, nisu odobrile vladi Srbije da Generalnu Skupštinu OUN još jednom iskoriste kao srpski Zid Plača.
LDP i njen lider ne podnose bljutavu poluokupacijsku situaciju u kojoj tavori Srbija. Gospodinu Jovanoviću se, ne bez razloga, čini da je njegova revolucionarna borba unižena ako petooktobarska revolucija ne bude proglašena najvažnijim datumom u istoriji Srbije. To je jedina istina, sve ostalo je laž. Teško mu je da sedi u istoj Skupštini sa ljudima iz stranke čijeg je predsednika hapsio. Gospodin Dačić je mudriji političar od gospodina Jovanovića. Zar je gospodinu Dačiću lako da sedi na Vanrednoj sednici Skupštine Srbije sa čovekom koji je hapsio predsednika njegove stranke, a Milošević je, ne uzgred, bio i predsednik Srbije? Nije. Ali, gospodin Dačić ume, kad je potrebno, da zaboravi gospodina Miloševića kao što ume, kad je neophodno i korisno, da prizove duh upokojenog gospodina Miloševića. Gospodin Jovanović, za sada, ne ume da, makar na trenutak, zaboravi svetu Petooktobarsku. Ili sveta Petooktobarska, ili ništa. E, onda ništa!
Ni DSS nije odobrio Vladi Srbije da, makar još jednom, iskoristi Zid Plača pri Ujedinjenim nacijama boreći se za integritet i suverenitet Srbije. DSS dosledno zastupa stav gospodina Koštunice: Kosovo nije izgubljeno nego oteto. Stranka gospodina Koštunice zahteva od vlade Srbije da tuži države koje su priznale nezavisnost Kosova. Možda bi valjalo uticati na gospodina Koštunicu da ublaži svoj zahtev. Istina je da Kosovo još nije oteto, ali mora se priznati da je otimačina u toku. Zahtev gospodina Koštunice da tužimo sve države koje su priznale Kosovo deluje preterano. Možda bi gospodina Koštunicu, i ne samo njega, zadovoljilo to da Srbija, sad dok je otimačina Kosova u toku, tuži dve-tri države, tipujem na Englesku i SAD. Bilo bi dobro da takva tužba, istorije i istine radi, zlu ne trebalo ili zlu trebalo, postoji. Nemam ništa protiv da se pojavimo pred Zidom Plača u UON, Kosovo je vredno suza. Dobro bi bilo kad bi srpske suze bile potkrepljene i nekom, makar i opasnom, tužbom.
Bilo kako bilo, koalicija na vlasti dobila je još jednu priliku da snažno zamoli i diplomatski upozori gospodare Novog svetskog poretka da bi bilo lepo, i pošteno, kad bi razumeli razloge zbog kojih nijedna srpska vlada, ni ova, ni svaka buduća, neće ni ne može priznati nezavisno Kosovo.
Pitam se da li voljom sv. Sinoda penzionisani vladika Raško-prizrenski Artemije, gost vladike sremskog Vasilija i manastira u Šišatovcima, prati zasedanje srpske Skupštine. Moli li se preosvešteni Artemije da kosovski božuri, na prečac ne uvenu i požute.

Gračanice tavoriš u tami
čuvaju te tuđe cevi duge
u toj tami svi su Srbi sami
na Kosovu nema više duge
srpske duge crne su od tuge