Почетна / Интервју / BABKEN SIMONJAN Jermeni i Srbi su braća po stradanju

BABKEN SIMONJAN Jermeni i Srbi su braća po stradanju

Razgovarao Goran Igić

Jermenski književnik u intervjuu za „Pečat“ govori o jermensko-srpskim vezama, o jermenskim istorijskim oblastima, Karabahu i Nahičevanu, o srpskom Kosovu i Metohiju, a takođe i o zajedničkoj sudbini i zajedničkoj krvavoj istoriji Srbije i Jermenije

Jermenski pesnik, prevodilac, esejista, srbista, kulturni delatnik Babken Simonjan rođen je 1952. godine u Jerevanu (Republika Jermenija). Autor je osam knjiga pesama, eseja, putopisa i preko 800 publikacija. Od 1975. godine bavi se jermensko-srpskim književnim i kulturnim vezama, istražuje jermensku dijasporu u Srbiji. Više puta učestvovao je na Međunarodnom susretu pisaca i na Međunarodnom susretu prevodilaca. Književni radovi, prevedeni na ruski, srpski, estonski, italijanski, mađarski i engleski jezik, objavljeni su u mnogim književnim listovima, časopisima i zbornicima poezije. Za razvoj i jačanje jermensko-srpskih književnih i kulturnih veza dodeljena mu je Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (1993). Od 2002. godine je i redovni član Matice srpske.
Simonjan već trideset godina prevodi na jermenski dela iz srpske narodne, klasične i savremene književnosti. Po svom izboru i prevodu uz predgovor objavio je knjige jermenskih i srpskih autora.
Takođe, bavio se profesorskim radom na Lingvističkom univerzitetu „Brjusov“ u Jerevanu, gde je, na njegovu inicijativu 2003. godine otvoren tečaj srpskog jezika. Godine 2005-2006. predavao je srpski jezik i na Ruskom filološkom fakultetu Jerevanskog državnog univerziteta.
Razgovaramo sa Babkenom Simonjanom o jermensko-srpskim vezama, o jermenskim istorijskim oblastima, Karabahu i Nahičevanu, o srpskom Kosovu i Metohiju, a takođe i o zajedničkoj sudbini i zajedničkoj krvavoj istoriji Srbije i Jermenije.

Gospodine Simonjan, vi ste književnik, prevodilac, a i prvi jermenski srbista koji je svoj život i spisateljsku delatnost posvetio Srbiji, njenoj književnosti i kulturi. Koje su istorijske i kulturne veze između Jermena i Srba? Ima li jermenskih tragova u srpskom srednjem veku?
Moj prvi „dodir“ sa Srbijom bio je 1965. godine, kada sam imao svega 13 godina. Uvek ću se sećati svoje drage učiteljice istorije srednjeg veka koja je jednom ušla u učionicu i rekla da će govoriti o Kosovskom boju iz 1389. godine. Punih 45 minuta naš razred slušao je zanimljivu priču naše omiljene učiteljice o Bitki na Kosovu. Taj čas za sva vremena urezao se i ostao u mom sećanju, mada tada nisam ni slutio da će priča naše drage učiteljice o Kosovskom boju imati sudbonosno značenje u mom životu, da ću se kasnije u potpunosti posvetiti Srbiji, njenoj istoriji, književnosti.
Godinama Srbija je sve više puštala svoje korene u meni i postala inspiracija za moju spisateljsku i istraživačku delatnost. Kao pesnik, imam svoju „poetsku serbijanu“, dakle moje pesme posvećene Srbiji. Taj moj srpski ciklus sadrži blizu tridesetak pesama kojima izražavam svoju simpatiju prema geografski dalekoj a duhovno bliskoj nam Srbiji.
Pitate me da li je bilo jermenskih tragova na tlu Srbije? Kako da ne. O tome sam pre nekoliko godina napisao jednu veliku studiju koju sam objavio u jermenskom časopisu „Aniv“ (Točak) koji izlazi na ruskom u Minsku. U toj studiji detaljno objašnjavam neke važne periode formiranja jermenske dijaspore u Srbiji, o tome kako je Sveti Sava putujući po istočnohrišćanskim zemljama posetio takođe i Kilikijsku Jermeniju (sada u Turskoj), o čemu je zabeleženo u knjizi Justina Popovića „Žitija svetih“. Kada je Sveti Sava gledao jermenske srednjovekovne spomenike Kilikije, bio je oduševljen i odlučio za pozove jermenske neimare da učestvuju u zidanju srpskih spomenika. Neka naučna istraživanja svedoče da postoji uticaj jermenske srednjovekovne arhitekture na srpske spomenike, naročito u Studenici, Žiči, Vitovnici… Uopšte, drevna jermenska arhitektura uticala je na Moravsku školu arhitekture. Posle čuvene Kosovske bitke 1389. godine mnogi Jermeni koji su činili deo osmanlijske vojske, saznavši da moraju da se bore protiv hrišćana-Srba, napustili su vojsku i ostali nedaleko od Sokobanje i na planini Ozren sagradili manastir Jermenčić, u znak jermensko-srpskog bratstva i prijateljstva. U 18. veku postojala je crkva u Beogradu, a dolaskom Turaka 1739. godine srušili su je, a Jermene kao i druge hrišćane Turci su prognali iz srpske prestonice. Napuštajući Beograd, Jermeni su se naselili u Novom Sadu gde su 1746. godine sagradili svoju novu crkvu, ali je i ona srušena u Titovoj Jugoslaviji 1963. godine. Dakle, gde god ima Jermena pre svega oni moraju da imaju svoju crkvu i školu. Tu su najbolja svedočanstva o postojanju  i opstanku naroda.
Kroz vekove u Srbiji su živeli poznati Jermeni koji su svojim doprinosom obogatili srpsku nauku, kulturu, muziku, umetnost, a među njima su bili veliki dobrotvor Sava Đorđević (Saak Gevorkjan), akademik Jakov Hlitčijev, čuveni vojni lekar Vramšapuh Ataljanc (pradeda čuvene balerine Ašhen Ataljanc), lekar Amajak Muradijan, doktor ekonomije Tiran Sukijasović (Sukiasjan), vrlo poznati u muzičkoj javnosti kompozitori Petar Oskjan i Vartkes Baronijan, nekadašnji direktor Beogradske opservatorije Vahe Oskanjan, poznati slikar Miodrag Vartabedijan-Varta, sestre Sukijasović (Ružica, Margita i Krunislava) koje su učestvovale u partizanskim pokretima u Drugom svetskom ratu, a takođe vrlo poznati i veoma cenjeni Jermeni Sogomon Tehlirjan, Aršalujs Astvacatrjan, Vahan Minahorjan, Vahan Totomjanc, Slobodan Gligorijević. Kad bih pomenuo sva imena poznatih Jermena, to bi sigurno zauzelo najmanje 3-4 stranice Vašeg časopisa.

Objavili ste 2000. godine u Beogradu knjigu „Od Ararata do Kosova“, koja je dobila visoku ocenu kritike. Šta je bila vaša osnovna ideja?
Do sada sam objavio osam knjiga poezije i dokumentarne proze – eseja i putopisa. Jedna od tih je i knjiga koju ste pomenuli. A evo zašto sam knjigu naslovio „Od Ararata do Kosova“. Ararat je mitska planina, gde se po Bibliji u davna nezapamćena vremena zaustavila čuvena Nojeva barka. Ararat je simbol Jermenije, naša svetinja, naša ikona pred kojom se jermenski narod moli od svoga nastanka, možda više od pre pet hiljada godina. Da li ste primetili na šta liči Ararat? Na trudnu ženu koja leži i očekuje porođaj. Dakle, sveta planina simbolizuje množenje i postojanje jermenskog naroda bez obzira na to što se gorkom sudbinom našao iza granica današnje Jermenije. Ararat se vidi svakom jermenskom oku, zapečaćen je u svakoj jermenskoj duši i, što je važno, u svesti naroda je da će jednog dana oteta planina biti vraćena svom narodu. Svakom obrazovanom čoveku, pa čak i običnom đaku, koji je pročitao neke knjige iz istorije, poznato da je biblijski Ararat jermenska planina, za koju su vezane legende, mitske priče i bajke, koja je bila inspiracija za pisce, putopisce i umetnike, i koja je najbolji simbol postojanja jermenske nacije.
Sećam se jedne književne večeri u Srbiji kada me je jedan posetilac pitao o Araratu, dodavši koliko ja imam pesama o svetoj planini. Pre svega rekoh da jermenski pesnik nije pesnik ako nema bar jednu strofu o Araratu, a da ja imam pet pesama o njemu. Hteo sam time da kažem da bez simbolike ne postoji nacionalna poezija, i da se zbog toga divim onim jermenskim i srpskim pesnicima koji su opevali lepote Jermenije i Srbije.
O Kosovu sam već govorio u prethodnom pitanju. Dakle, dve otete svetinje, dva simbola, dva bola, dve neugasive ljubavi, koje greju naše ranjene i rastrzane duše. To poređenje otetih svetinja – Ararata i Kosova nije slučajno. Kao Jermenin, živeći nedaleko od podnožja Ararata, svaki dan gledajući njegove belosnežne vrhove, ne prestajem da razmišljam i da se čudim kako je Bog stvorio ovu veličanstvenu planinu, koja je kroz mnoge vekove bila duhovna hrana za nas. Isto sam doživeo nekoliko puta boraveći na Kosmetu, obilazeći srpske svetinje koje su gradili vaši čuveni neimari. Kada sam prvi put ušao u Pećku patrijaršiju, osetio sam neverovatnu toplinu, istu koju bih osetio i u našim drevnim crkvama i manastirima. Sećam se priče jedne monahinje o prošlosti Patrijaršije. Ta se priča urezala i nezaboravno ostala u mom sećanju. Imao sam utisak da su sa fresaka sa mnom razgovarali sveci i sveti junaci. Obuhvatila me je neobjašnjiva toplina. Mir i tišina carovali su u prostorijama Patrijaršije, a tišinu je ponekad narušavao samo cvrkut ptica.
A Bogorodica Ljeviška, Divoki Dečani, Gračanica, te čudesne tvorevine srpskih neimara. Nikada neću zaboraviti Simonidinu fresku na gračaničkom zidu. Gledajući 1993. fresku i saznavši celu priču o Simonidi, bol me je uhvatio. Mislim da je na Simonidinoj fresci iskopanih očiju zapečaćena cela tragedija srpskog naroda. Takva je lepota, a puna bola i tuge. Prisetio sam se čudesne Rakićeve pesme „Simonida“. I shvatio sam da je kroz jednu pesmu veliki pesnik zabeležio celu prošlost svoga naroda. Dugo sam stajao pred Simonidinom freskom, pokušavajući da osetim bol srpske carice koja me je gledala plavih, ali iskopanih očiju. Nisam mogao biti ravnodušan. Pesmu koju sam kasnije napisao bila je puna bola, ali pre svega neugasive nade da će iz Simonidinih iskopanih očiju neprestano svetlucati iskra ljubavi srpskog naroda prema svojoj zemlji.

Obešeni Jermeni kao potvrda genocida koji su nad jermenskim narodom 1915. godine izvršili Turci

Preveli ste možda i najvećeg srpskog pesnika Njegoša na jermenski jezik. Zašto ste odlučili da se latite takvog obimnog posla i da li će Njegoš biti razumljiv Jermenima?
Preveo sam samo jedan odlomak iz Njegoševog „Gorskog vijenca“ na jermenski, da li ću celu poemu prevesti još ne znam. Zašto sam odlučio da prevedem „Gorski vijenac“ na jermenski? Nisam mogao da budem ravnodušan prema jednom veličanstvenom štivu. Kada sam se latio prevođenja Njegoševog speva, imao sam dva razloga. Prvi je vezan za našu kulturu van Jermenije, jer, kao što znate, „Gorski vijenac“ štampan je 1847. godine u jermenskoj štampariji Kongregacije Mhitarista u Beču. To je stara naučna, kulturna i duhovna ustanova koja je formirana 1811. godine u Beču i, evo, za godinu dana, obeležiće svoj 200-godišnji jubilej. A drugi razlog je taj što će „Gorski vijenac“ biti razumljiv nama, Jermenima, zbog sadržaja, borbe protiv agarijana, osmanlijskog zuluma. „Gorski vijenac“ bio je aktuelan i u 19. veku, i biće aktuelan u svim vremenima, dok našim hrišćanskim narodima preti opasnost od vekovnog neprijatelja. Dok sam prevodio odlomke iz Njegoševog speva imao utisak da sam pišem poemu, jer genetski nosim u krvi jauk onih nevinih i nastradalih Jermena – dva miliona žrtava koje su nestale strašne 1915. godine, samo zbog toga što su bili hrišćani i neuporedivo napredniji od onih koji su ih ubijali. Njegoš kroz svoj „Gorski vijenac“ uči kako treba voleti i braniti otadžbinu i kako treba sačuvati sopstveno dostojanstvo. Upravo Njegoš je iskoristio duh kosovske mitologije, suštinu epskih pesama, borbe srpskog naroda. Kada bi vaši sunarodnici pažljivo pročitali i shvatili Njegoševe poruke, verovatno Kosovo i Metohija ne bi doživelo tragičnu sudbinu: Njegoš je zaista veličina koji kaže na jednom mestu u „Gorskom vijencu“:
Bez muke se pjesna ne ispoja,
Bez muke se sablja ne sakova!
Vidite u ovom stihu ima dve reči „pjesna“ (tj. pesma) i „sablja“. To su ključne reči, jer zaista bez muke nije moguće biti pesnik, a bez sablje – dobar vojnik. Ovakvih poruka u „Gorskom vijencu“ ima na više mesta, i te poruke simbolišu borbeni duh naroda koji je kroz svoju istoriju doživeo razaranja, islamizovanje, padove i uzlete. I možda će upravo zbog toga Njegoš biti lako razumljiv jermenskom čoveku.
U vezi s tim, malo da se vratimo u istoriju, da se setimo Berlinskog kongresa 1878. godine kada su Srbi svojim krvavim sabljama ušli u veliku i svečanu salu gde se odlučivala sudbina nezavisnosti ne samo Srbije već i ostalih malih zemalja i naroda. Zveckanje sablji, iz kojih je niz bokove kapala krv, privukla je pažnju predstavnika kongresa. Srbi sa svojim sabljama došli su na kongres da dokažu da imaju pravo na nezavisnost, da će i oružjem braniti svoju svetu zemlju. Istorija je ne jednom dokazala da bez borbe niko neće da nam vrati otete teritorije. Samo mi sami, zahvaljujući sopstvenom istorijskom pamćenju i viteštvu, možemo da vratimo naše otete svetinje. Sa sigurnošću mogu da kažem da su događaji iz Berlinskog kongresa u vezi sa sabljama povezani sa „Gorskim vijencem“ koji je, bez sumnje, najbolji primer kako treba braniti srpstvo. Ni malo ne sumnjam da je tim junacima, koji su se sa svojim krvavim sabljama pojavili na Berlinskom kongresu, „Gorski vijenac“ bio vrlo dobro poznat. Upravo je borbeni duh „Gorskog vijenca“ naterao da ti junaci svojim krvavim sabljama uđu u salu gde su velikani sveta odlučivali o sudbini malih naroda, a među njima i jermenskog.
Danas, kada se Srbija opet našla u nevolji, i kada su Srbima oteli (uz pomoć svetskih moćnika) najlepši, a rekao bih i najsrpskiji deo, odnosno dušu – Kosovo i Metohiju – Njegošev „Gorski vijenac“ opet odjekuje i opominje da otadžbinu treba braniti od novokomponovanih moćnika koji nemaju pojma šta je poreklo i šta znači prošlost, jer je ni nemaju.
Da navedem još nekoliko stihova iz speva da vam bude jasno kako je jedan Jermenin, pesnik i prevodilac, najdublje shvatio svu vladičinu mudrost s namerom da to pretoči u jermenski jezik. Evo reči serdara Janka Đuraškovića:
Čudne puške, valja mušku glavu!
Svaka naša šest putah odjekne,
a džeferdar Tomanović-Vuka
devet putah jednako se čuje.
Sjajna simbolika, zar ne, koja karakteriše junaštvo naroda i još jednom potvrđuje da nam niko neće na poslužavniku pokloniti naše otete teritorije, već mi sami moramo da oslobodimo od ropstva okovane predele i svetilišta naših predaka.
Prevoditi Njegoša za mene nije samo zadovoljstvo, već više od toga, nešto uzvišeno, božansko. I dok prevodim, ne prestajem da se divim njegovom metaforičnom mišljenju. Možda me je vladičina mudrost naterala da prevedem njegovu čudesnu pesmu „Noć skuplja vijeka“, po mom dubokom ubeđenju najlepšu lirsku pesmu u srpskoj poeziji.

Da pređemo malo na politička pitanja. Šta mislite, hoće li Jermenija priznati takozvano nezavisno Kosovo? I šta biste poručili srpskom narodu povodom toga?
Jermenija nije priznala nezavisnost samoproglašenog Kosova, a neće ni priznati, jer priznanjem nezavisnosti lažne Kosovske države Jermenija ne bi imala od toga nikakvu korist, već samo glavobolju. A osim toga, Jermenija ima dosta svojih problema. A evo zašto Jermenija neće priznati nezavisnost Kosova. Kosovski Albanci dobili su nezavisnost ne na svojoj istorijskoj teritoriji, već na iskonskim srpskim zemljama, i to uz pomoć SAD-a i Zapada. Kosovo i Metohija oduvek je bila srpska zemlja, ono je kolevka srpske srednjovekovne državnosti. Čitava srpska istorija i književnost zasnivane su na temeljima kosovske mitologije, običaja i duhovnosti. Pre bombardovanja, boraveći nekoliko puta na Kosovu i Metohiji, shvatio sam koliko je ta srpska kolevka ušla u srce svakog Srbina, i koliko je ona duboko usađena u svesti srpskog naroda. Naši ljudi, a pre svega intelektualci, istoričari, književnici, vrlo dobro znaju istinu o stradanju srpskog naroda, naša štampa bila je puna napisa o kosovskoj tragediji, a naš narod uvek je negovao simpatiju prema geografski dalekoj, ali duhovno bliskoj sapatničkoj Srbiji. Kod nas, Jermena, pominjanje reči Srbija i Srbin uvek stvara toplo i prijateljsko raspoloženje. Svaki obrazovani Jermenin zna za srpske patnje, kod svakog Jermenina postoji osećanje bola za sve što se desilo srpskom narodu u proteklih 20 godina. A s druge strane, da ne bude neskromno, moje spisateljsko i kulturno podvižništvo u oblasti jermensko-srpskih književnih i kulturnih veza u mnogome je stvaralo kod Jermena pozitivnu i pravednu sliku o srpskom narodu, njegovoj krvavoj prošlosti i tužnoj sadašnjosti. Posle svega rečenog mislim da Jermenija i dalje ne bi priznala nezavisnost Kosova, koju su dobili kosovski Albanci kao poklon od svojih pokrovitelja sa Zapada. Moćnicima sa Zapada to je bilo u interesu, da bi Kosovo bilo pod njihovom kontrolom. Međutim, Jermenima Karabaha niko nije poklonio tu krvavu nezavisnost, oni su sami ispravili istorijsku nepravdu, oslobodili otetu im zemlju, time dokazali da je zemlja svetinja i da tuđin ne može uvek da uživa na otetim teritorijama.
A srpskom narodu poručio bih da bude u čvrstoj vezi sa duhovno bliskim istočnohrišćanskim narodima, i to ne samo kroz politiku, već i kroz književnost, kulturu, diplomatiju, jer samo jedan jak i čvrst savez istočnih hrišćana može da nam bude podstrek za opstanak. Shvatili smo i mi, i vi, ko su nam najveći vekovni neprijatelji i šta su nam doneli kroz našu istoriju divlja i nepismena plemena koja nisu stvorila ništa osim što su nam uništavala spomenike, spaljivala naše starostavne knjige i kulturno blago. To bi bila moja najveća poruka srpskoj sabraći.

Mapa genocida nad Jermenima u 20. veku

Kada već govorimo o Kosovu i Metohiji i Nagornom Karabahu, recite nam nešto o tome kako je Karabah, zajedno sa Nahičevanskom oblašću, veštački otcepljen i pripojen Azerbejdžanu 1921. godine?
Kada smo već oko nacionalnih problema i teritorijalnih pitanja, sasvim je umesno govoriti o Nagornom Karabahu. Razlika između Karabaha i Kosova je velika. Mnogi pokušavaju da izjednačuju problem Kosova i Metohije sa Karabahom. Međutim, ne može biti poređenja, jer su to dva potpuno različita pitanja. Jermeni Nagornog Karabaha, koji su vekovima živeli tamo i uvek činili apsolutnu većinu stanovništva, proglasili su svoju nezavisnost ne na tuđim, već na iskonskim teritorijama svojih predaka. Rat nam je bio nametnut i Jermeni Karabaha morali su borbom i krvlju odbraniti svoju domovinu. Vi sigurno znate da je prema Jermeniji i Jermenima sudbina bila nemilosrdna i nepravedna. Jermeni su doživeli nekoliko genocida u 20 veku. Dakle, reč nije samo o čudovišnim namerama Osmanlijske imperije da se uništi jermenska nacija, već i samom činu počev od 1880-ih godina, za vreme vladavine sultana Abdula Hamida Drugog. U periodu od 1894. do 1896. na najbrutalniji način bilo je ubijeno 300 hiljada Jermena, koji su živeli na tlu Osmanlijske imperije i takozvane Anadolije, takođe u okolnima naseljima (svetska naučna javnost vrlo dobro zna da takozvani lažni naziv „Anadolija“, da je to izmišljotina, i da je to istorijska otadžbina Jermena).
Umesno je istaći i to da je za vreme pogroma i masakra 1909. godine u Kilikiji od turskog handžara stradalo između 30.000 i 40.000 nevinih i nedužnih Jermena, a samo u Adani  18.000. Mladoturci su nastavili Hamidovu krvoločnu politiku, imajući u vidu jermenofobsku lozinku doktora Nazim Beja da „treba konačno istrebiti jermensku naciju i time obezbediti opstanak i moć turske države.“
Da se malo vratimo u istoriju, da još jednom prelistamo stranice prošlosti. Veliki vezir za vreme vladavine Abdula Hamida, Kjamil, koji je ostavio zaveštanje turskom narodu, govorio da „treba bez traga i potomstva“ uništiti celi jermenski narod, koristeći pri tom sva moguća sredstva – pre svega vojsku i kurdsko stanovništvo. Posle Berlinskog kongresa 1878. godine u Osmanlijskoj imperiji vladao je režim terora. U novinama je bilo zabranjeno upotrebljavati reči „Jermenija“, „Hamid“ itd. Bila je uvedena cenzura. Da bi se rešilo jermensko pitanje, Abdul Hamid 1891. godine formira specijalne jedinice od kurdskog življa pod imenom „Hamidije“ koje su vršile progone i istrebljenja Jermena. Te jedinice dobijale su naknadu od osmanlijske države, bilo im je omogućeno da se bave grabežom jermenskog stanovništva. U mnogim naseljima Jermenima je bilo oteto imanje, zemlja, Jermeni su bili prognani, a u njihove kuće su se uselila muslimanska izbegla lica sa Kavkaza i Balkana.
Najveći genocid nad Jermenima u 20. veku izvršen je 1915. godine. Počev od 24. aprila 1915. do 1923. godine pobijeno je dva miliona ljudi – žena, dece, staraca, oduzeta im je imovina. Na dan 24. aprila 1915. godine u Carigradu i jermenskim naseljima imperije bilo je uhapšeno 600 čuvenih Jermena (po turskim zvaničnim izvorima 2.345). To su bili intelektualci, pisci, političari, poslanici parlamenta Osmanlijske imperije, lekari, pedagozi, sveštena lica. Među njima bili su vrhunski pisci Grigor Zohrap, Danijel Varužan, Siamanto, Ruben Sevak, Jeruhan. A kada se 1915. godine ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Carigradu Herni Morgentau, kao svedok, obratio ministru unutrašnjih poslova Osmanlijske imperije Talat-paši, govoreći da će jednog dana snositi odgovornost za izvršeni zločin, Talat je cinično uzvratio: „Pred kim da snosim odgovornost, nema više Jermena! Uradio sam za tri meseca više nego sultan Hamid za tri decenije.“
Godine 1916. u sirijskim pustinjama Der Zor, gde se nalazilo 500 hiljada Jermena, u životu je ostavljeno samo 10 do 20 hiljada ljudi. Stotine hiljade Jermena postali su izgnanici sa rodnih ognjišta, i našli su nova utočišta u drugim zemljama. Po podacima čuvenog nemačkog teologa i humaniste Johanesa Lepsiusa broj žrtava Jermena u Osmanlijskoj imperiji iznosio je milion i po, dok je 500 hiljada Jermena postalo izbeglice. Osim ljudskih gubitaka, bio je izvršen i genocid nad kulturnom baštinom jermenskog naroda, bilo je sravnjeno sa zemljom 66 gradova, 25.000 naselja, 2.350 crkava, 1.500 škola.

Večni plamen uz cveće senima dva miliona mučki ubijenih Jermena

Dakle, genocid bio je nastavljen i posle 1915. godine?
Naravno. Upravo tada zločinačkom rukom jednog od najvećih dželata 20. veka, Josifa Staljina, bile su nam otete istorijske oblasti Nagorni Karabah i Nahičevan, i pripojene novokompovanom i nikada postojećem Azerbejdžanu. Staviću akcenat pre svega na Karabah. Često se pitam, kada su nam 1921. godine oteli delove naše istorijske otadžbine, zašto je svetska javnost prećutkivala i nije osudila taj zločin? Ocepljenjem i pripajanjem Karabaha i Nahičevana Azerbejdžanu počela je nova tragedija Jermena u tim istorijskim oblastima. Azerbejdžan je još tada na državnom nivou počeo da vodi izrazito antijermensku politiku, a to je značilo skrnavljenje grobova naših predaka, rušenje crkava, zatvaranje jermenskih škola i ustanova, što je stvaralo napeto i nepovoljno stanje za Jermene. Za postojanje sovjetske vlasti, uz lozinku „Bratstvo i jedinstvo“, ko bi smeo da pokrene pitanje o statusu Karabaha i njegovom povratku matici Jermeniji? Naravno, niko! Takve osobe našli bi se u zatvoru ili u podrumima nacionalne bezbednosti zbog svog navodnog „nacionalizma“, ili bi bili na crnoj listi „nepoželjnih“. Međutim, istorijsko pamćenje za Jermene je možda najveća formula u borbi za opstanak. Nemiri koji su počeli u Nagornom Karabahu 1988. godine još jednom su potvrdili da nema suživota za zlikovcima-azerbejdžancima, koji su iste te godine organizovali neviđeno klanje Jermena u Sumgajutu, Bakuu, Kirovabadu i drugim mestima gde su živeli Jermeni. Ukupno iz Azerbejdžana bilo je proterano oko 200 hiljada Jermena koji su ostavili tamo svoja imanja i postali izbeglice. Iste 1988. godine Jermenija je doživela još jednu veliku kataklizmu. Strašni zemljotres razorio je severni deo Jermenije. Zamislite, zar sve ovo nije previše jednom malobrojnom narodu? Imam utisak da nijedan drugi narod ne bi opstao. A, eto, Jermenija je ispravila svoju slomljenu kičmu, preporodila se, a jermenski Karabah ispravio istorijsku nepravdu, dokazao celom svetu da Jermeni Karabaha nisu okupirali tuđe teritorije, već su od nekadašnjih okupatora – Azerbejdžanaca – oslobodili jermenski Karabah ili kako sami Jermeni kažu – Arcah.
Time hoću da kažem da svaki teritorijalni problem ima svoj zaplet i rasplet, odnosno poreklo, razvoj i rešenje. Polazeći od toga sasvim je logično da su Jermeni Karabaha proglasili svoju nezavisnost na svojoj istorijskoj zemlji, ispunjavajući sve norme međunarodnog prava, što ne važi za Albance na Kosovu i Metohiji, jer oni su proglasili nezavisnost na tuđoj, srpskoj zemlji. Dakle, to su dva različita problema, koje ne treba mešati, a pogotovo ih ne treba porediti. Kada je Karabah dobio svoju nezavisnost 1992. godine, o ocepljenju Kosova nije bilo ni reči. Kosmet je oduvek bio srpski, ta teritorija je najveći simbol srpstva, na njoj je daleke 1389. godine prolivena krv srpskog vojnika, srpski sveti junaci poginuli su u odbrani srpske kolevke. Kosovo i Metohija će za sva vremena ostati u mislima i duši srpskog naroda kao neugasiva vodilja-zvezda, ime Kosovo će svetlucati na trnovitom putu srpskog naroda, ulivaće ljubav u srca svih Srba, i zato ne treba izgubiti nadu. Uostalom, vaša čuvena izreka glasi: „Oteto – prokleto“.

U prethodnom odgovoru pomenuli ste takođe istorijsku jermensku oblast Nahičevan, koji je igrom sudbine 1921. godine pored Karabaha otcepljen od Jermenije i pripojen Azerbejdžanu. Gotovo većina naših ljudi ne znaju ništa o tome. Šta biste rekli o Nahičevanu?
Po zapisima jermenskog istoriografa petog veka Movsesa Horenacija teritorija oblasti Nahičevana bila je neodvojivi deo jermenskog carstva još u četvrtom veku pre nove ere. A, evo, hroničar Strabon saopštava da je istorijska oblast Sjunik, čiji je sastavni deo činio i Nahičevan, bio naseljen jermenskim etnosom već u drugom veku pre nove ere. Čuveni jermenski istoriograf petog veka Favstos Buzand u svom delu „Istorija“ takođe ukazuje na činjenicu da je Nahičevan sastavni deo Jermenije. U 6-7. veku Nahičevan je nastradao od persijsko-vizantijske vojske, a u 7. veku bio je pod Arapima. A evo šta zapisuje 1471-1473. godine venecijanski putopisac Džozefo Barbaro, povodom svoje posete gradu Džauk u Nahičevanu: „Ispred nas nalazi se grad Džauk gde žive Jermeni, koji imaju dva manastira sa pedeset monaha. Jedna od herojskih stranica istorije grada je borba protiv Tamerlanovih hordi 1387. godine.“
Jevangeljska legenda kaže da je naziv Nahičevan vezan za ime Noje. Upravo tamo se spustio Noje sa planine Ararat posle svetskog potopa. Nahičevan na jermenskom znači prvo pristanište (nah – prvo, ičevan – pristanište). Po predanju upravo se tamo, kod sela Tmbul, nalazio mauzolej a iznad njega sagrađena je crkva gde je Noje sahranjen. Po svedočenju očevidaca, koji su bili na Nojevom grobu, mauzolej je predstavljao salu sa kupolom i osmougaonim svodovima. Nojeva grobnica bila je srušena pre nekoliko decenija. Po svedočenju putopisaca 18. veka u Nahičevanu se nalazilo 80 jermenskih crkava srednjeg veka; nažalost, nijedna od njih nije sačuvana, sve je sravnjeno sa zemljom.
Tragedija Nahičevana počela je posle moskovskog rusko-turskog dogovora od 16. marta 1921. godine kada je ta jermenska oblast bila predata Azerbejdžanu s pravom na autonomnu oblast, a za nekoliko meseci, 5. jula, istu sudbinu doživeo je i Nagorni Karabah. Sa stanovišta međunarodnog prava to je bilo kršenje prava jermenskog naroda, jer niko nije pitao jermenski narod hoće li da Nahičevan i Karabah budu pripojeni Azerbejdžanu? Tokom 1918-1920. godine, za vreme turskih najezdi deo jermenskog stanovništva bivše Nahičevanske oblasti bio je masakriran od strane turskih krvoloka i musavatističkih bandi, dok je drugi deo prinudno napustio rodne krajeve svojih predaka. Eto, takvu tragediju je doživeo Nahičevan za vreme postojanja sovjetske države. A da bi tragedija bila još veća i drastičnija, sa lica zemlje azerbejdžanski razbojnici izbrisali su sve tragove naše kulturne baštine – srušili su do temelja naše crkve i manastire, iskopali grobove naših predaka, oskrnavili naše svetinje. Pre nekoliko godina zločinačka ruka Azerbejdžanaca sravnila je sa zemljom poslednje tragove jermenske kulture, potpuno uništila brojne hačkare u Staroj Džugi (hačkari su nalik srpskim krajputašima). Ti velelepni hačkari bili su remek-dela svetske kulturne baštine. Ni tada, 1921. godine, a ni sada, početkom 21. veka, svetska javnost nije osudila zločin i vandalizam Azerbejdžanaca. Ni UNESKO nije bio u stanju da spreči zločin, da zaustavi rušilačku ruku agresora. Zar sve ovo ne podseća na sudbinu Kosova i Metohije, gde su sravnjene sa zemljom mnoge srpske svetinje. I zato mislim da upravo Nahičevan treba porediti sa Kosmetom, a ne Nagorni Karabah. Dakle, za rešavanje svakog nacionalnog problema ili pitanja treba najdublje proučavati predmet i tek onda odrediti strategiju delovanja.
Ovde je sasvim umesno pomenuti reči velikog ruskog književnika Sergeja Gorodeckog (1894-1967), koji 1916. godine, boraveći u Zapadnoj Jermeniji, kao dopisnik lista „Russkoe slovo“ (Ruska reč), bio očevidac genodica nad Jermenima. Njegove misli o Zapadnoj Jermeniji, a takođe i pesme i romani predstavljaju tragičnu sudbinu mnogostradalne Jermenije i njenog naroda. Evo, šta je zapisao Gorodecki: „Nikada ne ginu narodi, koji umeju u najtežim trenucima uz poniženja sačuvati svoje nacionalno dostojanstvo. Ni Jermenija neće uginuti“ (“Kavkazskoe slovo”, 25. 7. 1918).

Ararat je mitska planina, gde se po Bibliji zaustavila čuvena Nojeva barka. Ararat je simbol Jermenije, naša svetinja, naša ikona pred kojom se jermenski narod moli od svoga nastanka. Za Jermene Ararat predstavlja svetinju kao što je za Srbe Kosmet

Neke države prihvatile su činjenicu da je 1915. godine nad Jermenima izvršen genocid. Međutim, ima i onih zemalja koje nisu prihvatile tu činjenicu, kako ne bi kvarile odnose sa Turskom. Da li je Jermene razočaralo to što se Srbija nije oglasila povodom ove bolne istine?
Genocid koji je izvršen nad Jermenima 1915. godine priznale su 22 zemlje: Urugvaj, Kipar, Argentina, Rusija, Kanada, Grčka, Liban, Belgija, Francuska, Švedska, Vatikan, Italija, Švajcarska, Slovačka, Danska, Nemačka, Poljska, Litvanija. Da ne nabrajam sve. Zemlje koje su priznale genocid nad Jermenima, ne razmišljaju o tome da li će pogoršati odnose sa Turskom ili ne. Svaka civilizovana zemlja zna za patnje Jermena, svaki civilizovani narod svestan je genocida koji nad Jermenima izvršen. I polazeći od toga, Vlade tih zemalja donele su odluke o priznanju najvećeg zločina u 20 veku. Jermenija veoma ceni stav i pravednu odluku tih država, jer istorijske činjenice niko ne može da briše, te Turska ne može da izbegne istorijsku istinu, ali i odgovornost. I dok Turska ne bude skinula sa čela žig sramote, i ne bude priznala da je genocid nad Jermenima najveći genocid u u 20. veku, izvršen upravo u Osmanlijskoj imperiji i Zapadnoj Jermeniji (takozvanoj „Anadoliji“), ne može da gleda u budućnost, i da sebi obezbedi mesto u civilizovanom svetu.
Kao književnik i prevodilac ne jednom imao sam prilike da razgovaram sa srpskim piscima, istoričarima, naučnicima, jednom rečju sa intelektualnim svetom. I svi obrazovani Srbi vrlo dobro poznaju istoriju Jermena, znaju za izvršeni genocid, o svemu tome sam ne jednom pisao u srpskoj periodici, u svojim knjigama, pa čak izdao i knjižicu „Genocid nad Jermenima“ na srpskom jeziku, u kojoj o genocidu govore stranci, da ne bi ispalo da Jermeni stalno sami govore o tragediji koja ih je zadesila. Time sam nameravao da pokažem i da dokažem kako i ljudi koji nisu jermenskog porekla osuđuju taj zločin, da još uvek ima čestitog sveta, i da nije sve izgubljeno. U tome je cela svrha knjige.
Hoće li zvanični Beograd osuditi genocid nad Jermenima, pitanje je koje se tiče Skupštine Srbije, njenog odnosa prema tragediji jermenskog naroda. Bilo bi logično da osudi taj zločin, jer je i Srbija doživela slične tragedije tokom svoje kravave istorije. Srbija sama mora da odluči koliko joj je to u interesu. A moj utisak je da bi Srbija, ukoliko osudi genocid nad Jermenima 1915. godine od strane Turaka, napravila veliki i pravedni gest prema sapatničkoj Jermeniji. Uostalom, Srbi možda najbolje razumeju šta znači genocid.

Prema jednom izveštaju CIA, jermenska vojska je procenjena kao najmotivisanija na svetu, čak više i od izraelske. Da li je to tačno?
Nisam vojno lice, ne bih davao ocenu koliko je jermenska vojska motivisana. Jedino mogu da kažem da su Jermeni kroz vekove vodili borbu protiv brojnih neprijatelja, Arapa, Mongola, Seldžuka Osmanlija i Mladoturaka, novokomponovanih Azerbejdžanaca. Svi najveći osvajači harali su Jermenijom u nameri da satru sa lice zemlje našu otadžbinu, da unište naše kulturno blago. Možda je upravo zbog toga jermenski vojnik oduvek bio jak, pun borbenog duha i spreman da brani svoju zemlju i po cenu života. Tako su u školama naši nastavnici i učitelji istorije usađivali ljubav prema otadžbini, i na taj način uspeli da očuvaju nacionalni identitet. Taj borbeni duh i žilavost možda je rezultat viševekovne borbe Jermena za opstanak.
Jermenska vojska je bez sumnje najjača u Zakavkaskom regionu. Da vam cela priča bude što jasnija, naveo bih jedan primer. Kada su počeli nemiri u Nagornom Karabahu 1988. godine, naša omladina bila je svesna da mi sami moramo da branimo našu zemlju, da niko osim nas neće zastupati naš interes, da nas niko neće zaštititi. U samom jeku događaja oko Karabaha naša omladina, od 18 do 30 godina, kao jedna celina, shvatila je taj istorijski trenutak, spoznala da preti opasnost jednom delu naših sunarodnika u Karabahu, i odlučila da po svaku cenu, čak i po cenu života, oslobodi od ropstva Karabah, koji je daleke 1921. godine bio otet od Jermena zajedno sa Nahičevanskom oblašću. Skoro iz svih krajeva Jermenije omladina je izrazila želju, spremnost da se priključi formiranim odredima za oslobođenje Karabaha. Tokom rata u borbama poginuli su najbolji mladići koji nisu ni uspeli da osete lepotu života, porodične sreće, poljupca voljene devojke. Nedaleko od centra Jerevana, jermenske prestonice, postoji groblje, koje je poznato svakom Jermeninu u svetu, i gde počivaju svi oni koji su izgubili svoje živote u ratu za slobodu Karabaha. To groblje se zove Jerablur (Trobrdo), mesto koje se nalazi između tri brda. Mirno počivaju jermenski mladići-vojnici u toplom naručju svoje Jermenije, jer su bili svesni da će sigurno jednog dana svanuti mirno nebo nad Karabahom.
Jermenija je zaista ponosna na svoje sinove, na svoju vojsku. U Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945. godine, u sastavu sovjetske armije protiv fašizma, učestvovalo je 600 hiljada Jermena. U odnosu na tadašnji broj jermenskog stanovništva – to je bio zaista veliki broj učesnika. U borbama za odbranu Moskve, Lenjingrada, Sevastopolja, Odese, Staljingrada, Kurska, a takođe i u bitkama za oslobođenje Kavkaza, Kerči, Krima, Ukrajine, Belorusije, Pribaltičkih republika, Karelije i Severnog pola, svojom hrabrošću Jermeni su se upisali u istoriji. U Velikom otadžbinskom ratu učestvovalo je 68 jermenskih generala, jedan admiral Ivan Isakov (Ovanes Ter-Isaakjan), jedan maršal avijacije Sergej Hudjakov (Armenak Hanferjanc). Po završetku rata zvanje generala dobili su još 84 Jermena, a zvanje maršala Sovjetskog Saveza u posleratnom periodu – čuveni Jermeni Ivan (Ovanes) Bagramjan (1955), Amazasp Babadžanjan (1975) i Sergej Aganov (1980). Eto, jedna mala lista Jermena čija su imena zlatnim slovima uklesana u istoriju Velikog otadžbinskog rata.

Imate brojnu i uticajnu jermensku dijasporu, pre svega u Rusiji, mnogim evropskim zemljama, Sjedinjenim Državama i na Bliskom Istoku. Kako uspevate da budete tako nacionalno homogeni i jedinstveni?
Naša nacionalna homogenost je vezana za našu krvavu istoriju. Već sam rekao u razgovoru, ali ponoviću još jednom – to je rezultat brojnijih najezdi raznih hordi i divljih plemena na Jermeniju. Jermenija je morala da se brani od tih varvarskih napada. I možda je to upravo razlog što smo homogeni i što se ta naša osobina genetski prenosi sa kolena na koleno. Naša dijaspora formirala se uglavnom posle genocida nad Jermenima 1915. godine. Mada su i pre toga Jermeni širom sveta, već vekovima, svojim delovanjem obogatili svetsku kulturnu baštinu. Za nas, Jermene, matica i dijaspora predstavljaju jednu celina, mi smo jedan narod, jedna kultura. Bez obzira gde živi, Jermenin je pre svega Jermenin, pa tek onda državljanin druge zemlje. Mi smo iskusili svu gorčinu koju nam je priredila surova sudbina. I zbog toga znamo šta znači crkva bez zvona i zidova, bez svoga sveštenika, znamo šta je izgubljena otadžbina, oteto ognjište, i znamo šta znači gledati Ararat suznih očiju. Otadžbina je iznad svega, treba je čuvati kao zenicu oka, jer narod nestaje kada izgubi svoju kulturu i svoju istorijsku otadžbinu. I zbog toga siguran sam da uspeh pobede treba tražiti u borbenom duhu nacije.

_______________

Babken Simonjan

Kosovska pesma

O, Kosovo, budna zemljo, čarna,
Tvoja tuga šest vekova traje,
Sveta zemljo, lepa, svetlozarna
Osećam tvog srca otkucaje.

Bol utisnut u sve oranice
Ne izbladi rana jatagana,
Otri ćutke suze, čobanice
Moja pesma nek ti bude hrana.

Care Lazo, probudi junake
Još za vama tuži zemlja ova
Gorda zvona paraju oblake
I čuju se iz drevnih hramova.

Opila se zemlja sunčanicom
Nepokorna, hrabra majko srpska,
Dok koračam tvojom oranicom
Otkucaje osećam tvog srca.

U Peći 29. 4. 1994.

6 коментара

  1. Велики поѕдрав ѕа господина Симоњана, хвала му за подршку коју пружа Српском народу у овим тешким тренуцима које проживљавамо.
    Заиста се надам да ћемо имати разума и воље да у скупштини изгласамо резолуцију и подржимо братски Јерменски народ у заједничкој борби за правду и истину.
    Бог је на нашој страни, успех неће изостати будемо ли истрајни и упорни у борби за опстанак православља.




    1



    0
  2. Jermenija bi se vrlo teško ili nemoguće oduprla najezdi Turske,Azerbejdžana i ostalih islamista, da nije u vojnom savezu sa Rusijom(sporazum do 2050 g.).Taj savez i bratstvo je garancija bezbednosti jermenske države.Da li je Srbija posle zločinačkog bombardovanja,smrti pijanog Jelcina, trebala i morala potpisati takav ugovor sa Rusijom? Naravno da jeste, ne bi nam se ovo događalo sa Kosovom, ekonomsko porobljavanje i daljna dezintegracija države.Srbija je država koja gubi atribute državnosti.




    1



    0
  3. Pet puta sam boravio u Jermeniji (Hajastanu) upoznao mnoge Jermene i zavoleo tu izuzetnu zemlju i napaćen narod. Imao sam čast više puta sresti Dr Simonjana, čiju kulturnu misiju u zbližavanju Srba i Jermena veoma cenim. Duhovno veoma jak i neuništiv hrabar narod, među vodećim u mnogim naukama i umetnostima, mada su malobrojni i raseljeni po celom svetu. Bari or Hajastan!




    1



    0
  4. xvala od srca gos.Babken za sve, nek srecha vas prati.




    1



    0
  5. Postovani Gospodine Simonjan,

    Ja sam kustos istoricar u Narodnom muzeju Valjevo,u nasem arihivu sam pronasla odredjena dokumenta i materijal vezana za Agopa Baronijana,jermenina,koji je drzao bakalsku radnju u Valjevu 30 tih godina 20.veka. Moje kolege i ja smo zainteresovani da napravimo izlozbu i Agopu Baronijanu koja bi bila u okviru dana Jermenske kulture. Ideja nam je da na jesen 2012.godine organizujemo dane Jermenske kulture u Valjevu-Srbija. Za to nam je potrebna Vasa pomoc kao i pomoc Ambasade Jermenije u Beogradu, pa Vas molim ako mozete da mi se javite na mail adresu: marina.istoricarka@gmail.com ili da mi na istu posaljete vas mail pa da Vam detaljno izlozim nase ideje i da se sa Vama dogovorimo o realizaciji naseg projekta.

    Srdacan pozdrav,
    Marina Cirovic.




    1



    0
  6. Postovani,
    kao velikom zaljubljeniku u jermesnki narod, njihovu prelepu drzavu, istoriju, kulturu, tradiciju, veru interesuje me da li ce Jermenska zajednica u Srbiji da izgradi Jermesnku apostolsku crkvu u kojoj bi se odrzalvali obredi na njihovom jermesnkom jeziku?
    Hvala Vam.
    Sve najbolje zelim Vama, jermenskom narodu u Jermeniji, Srbiji i diljem dijaspore.
    Veliki pozdrav.
    Miroslav Rankovic.
    Kragujevac




    1



    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *