Tri asa u idealnom timu sveta

Piše Marko Marković

Naš proslavljeni golman Milovan Jakšić, druga Zvezdina Zvezda Dragoslav Šekularac i fudbalski maratonac Brane Oblak, bili su među najboljima na svetskim prvenstvima u Urugvaju (1930), Čileu (1962) i u Nemačkoj (1974)

Na dosadašnjih 11 nastupa na Mondijalima, naša fudbalska reprezentacija imala je najzapaženije domete u Montevideu 1930. godine, zatim u Čileu 1962. godine (četvrto mesto), a prvenstvo planete u Italiji 1990. godine donelo nam je takođe zapažen domet – petu poziciju.
Ono, što želimo da izdvojimo, kada je reč, o tim ostvarenjima i, uopšte, pojavama Jugoslavije i kasnije Srbije i Crne Gore na šampionatima sveta – su izuzetne partije pojedinaca, koje su ih, po ocenama izveštača svrstale, u najjače sastave tih grandioznih takmičenja.
U Montevideu, izabrani tim naše zemlje porazio je Brazil sa 2:1, što je, predstavljao prvorazrednu senzaciju. Karioke su došle na to nadmetanje, sa epitetom favorita i zaista predstavljali su, za ono vreme, fudbalskog giganta,
A, onda, eto nepoznatih selekcija, iz Evrope, za koju je malo ko i čuo – trijumfovala je sa 2:1, u duelu sa takvim velikanom.
Golman MILOVAN JAKŠIĆ, bravurozno, je branio. Omađijao je mrežu, kako se tada pisalo i govorilo o njegovim paradama. Mačjim skokovima, iz ugla u ugao, hvatao je lopte, kao kruške!
Južnoamerički novinari, dali su naslov, posle tog uspeha našeg izabranog tima – branio je EL GRAN MILOVAN! A u Montevideu jedna ulica dobila je njegovo ime.
Kad se meč završio, u opštem slavlju Moša Marjanović, Tirnanić, Arsenijević, Ivković, Vujadinović, Sekulić, Bek i ostali, iz ekipe izneli su, sa terena, fenomenalnog čuvara mreže i na taj način, još jednom mu zahvalili na fantastičnim odbranama.
A najvažnije priznanje MILOVANU JAKŠIĆU usledilo je na kraju prvenstva sveta, kada su ga novinari uvrstili u IDEALAN TIM tog istorijskog fudbalskog spektakla.
Posle Jakšića, bez obzira na učešća u šampionatima planete, u Brazilu 1950. godine, pa Švajcarskoj 1954. godine i Švedskoj 1958. godine, sve do Čilea 1962. godine nismo imali zapaženiji domet, ni kao reprezentacija, a niko od pojedinaca nije zaslužio posebnu pažnju.
Tek, Južnoj Americi, u Čileu – izabrani tim Jugoslavije stigao je do polufinala, gde je zaustavljen, u meču sa Čehoslovačkom /1:3/, a zatim smo izgubili i susret za treće mesto, od domaćina /0:1/.
Po opštim ocenama, da nije došlo do razmirica između igrača i rukovodstva Fudbalskog saveza, jer je trebalo, pred završne okršaje, dati reprezentativcima po 500 američkih dolara, ko zna šta bi se dogodilo, u samoj završnici Mondijala.
Pošto je zahtev igrača odbijen – „opao je i njihov elan“ u borbi za ulazak u finale.
To je činjenica.
Dragoslav Šekularac, u izuzetno jakoj konkurenciji, uvršten je među 11 najistaknutijih pojedinaca prvenstva sveta 1962. godine.
Maestralne partije donele su mu toliku popularnost i CENU, da je, čim se vratio, u Evropu, usledila ponuda JUVENTUSA, za ono vreme enormnih 400 hiljada dolara, da pređe u redove italijanskog giganta.
Taj poziv Šekularcu dostigao je i političku dimenziju, pa se na najvišem državnom vrhu odlučivalo – šta da se radi?
Presekli su, lično, kako je kasnije „procurilo“ Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić – Krcun, moćnici policije i prve persone Srbije.
Otprilike, obrazloženje je glasilo da Šekularac mora da ostane u zemlji, jer je „POTREBAN DA ZABAVLJA ŠIROKE NARODNE MASE“!?
Tako je rešen problem, a računalo se, da od eventualnog transfera Šekija, u Juventus, može da se znatno poboljša materijalna situacija, jer je počeo da se gradi novi Zvezdin stadion.
Tih 400 hiljada dolara dobro bi došli, da se zatvori finansijska konstrukcija.
Kada se ranije, u onoj bivšoj velikoj Jugoslaviji govorilo i pisalo o sportu, u Sloveniji, u prvom planu bili su smučari, pa hokejaši, onda junaci skokova na Planici.
OLIMPIJA je formirana, uglavnom zbog toga, što je u Ljubljani uvek bilo podosta radnika iz Srbije, BiH, Crne Gore, kojima je fudbal nasušna potreba!
Stoga su se, u timu ZMAJČEKA i nalazili igrači, iz tih republika i po koji Slovenac!
BRANE OBLAK se posebno izdvajao, po učinku, profesionalnom odnosu, prema obavezama. Za to vreme bio je FUDBALSKI MARATONAC. Neumoran, jak u duelima. Retko se povređivao. Na svakoj utakmici pružao je maksimum.
Zasluženo je, redovno pozivan za susrete reprezentacije, a vrhunac forme i dostignuća ispoljio je na Svetskom prvenstvu Nemačkoj, 1974. godine.
Na kraju, našao se u IDEALNOM TIMU, pored sjajnih Brazilaca, Nemaca, Holanđana, Italijana i koga sve još ne.
Posle MONDIJALA, Oblak je došao na pregovore sa Upravom Bajerna iz Minhena.
Želeli su pošto-poto da ga angažuju. Ponuđen je sjajan ugovor, isplata rata na kraju svake godine. Za ono vreme, transfer je bio među rekordnima, u Evropi.
Oblak, na opšte iznenađenje nije prihvatio takvu ponudu čuvenog kluba!?
Imao je svoju varijantu. Neobičnu i nikad, od tada ponovljenu: „TRAŽIM, ZA SVAKU UTAKMICU 10.000 MARAKA!“
Pokušali su da ga ubede, da je TO ZA NJEGA RIZIK. Da može da se ozledi, da ga trener ne stavi u tim itd. A ako potpiše četvorogodišnji ugovor i u slučaju, da se tako nešto, neprijatno dogodi – slede mu i plata, premije, rate od ugovora.
NE, NE – UPORNO JE TERAO SVOJE BRANE OBLAK.
Kada su Švabe uvidele, da drugog izbora nema – prihvatili su uslove našeg asa.
OBLAK JE, OD TADA, PUNE TRI GODINE BIO NEZAMENLJIVI PRVOTIMAC ČUVENOG BAJERNA. NIJE IZOSTAO NI NA JEDNOJ UTAKMICI.
Zaista za svet fudbala i biznis u njemu – slučaj, kakav se ne pamti.
Ali, tako nešto, mogao je da uradi i ostvari samo igrač – gromada BRANE OBLAK.
I niko, nikada više…