Почетна / Култура / STEVAN RAIČKOVIĆ Lirika i etika

STEVAN RAIČKOVIĆ Lirika i etika

Piše Dragan Hamović

Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu

Mnogi se književni znalci mogu začuditi što za temu koja podrazumeva elemenat angažovanosti uzimamo nekoga ko slovi za povučenog, čistog liričara i za koga se ne vezuje nijedan od književno-političkih slučajeva titovskog, pa ni potonjeg doba, kako god ga nazvali. Mora li se angažovanost ostvarivati samo na manifestnoj, često plitkoj i zamaskiranoj površini, može li ona imati i oblik i ton askeze koja svojim tihim i postojanim učinkom zadobija etičko značenje prvoga reda. A mnogi upućeniji, opet, znaju da je takav, sebi dosledan i nad liriku nadnet Stevan Raičković za mnoge svoje kolege, ispisnike i mlađe, značio ne samo pesnički nego i etički orijentir koji opstojava i zrači iz svoga stana niže svetosavskog hrama u Beogradu. Stamen i nepotkupljiv, kažu. I diskretan u nošenju tih retkih osobina. Biti potpuni pesnik ne znači biti od zajednice i javnih pitanja otpadnuti, prokleti pesnik, naročito ako pitanja kojima se kolektiv (u nevolji) zabavlja postavljaju neizbežne etičke izazove za svakoga ponaosob. U tome je Raičković bio potpun, makar ujedno bio i prokleto veran svome lirskom pozivu.

NOĆ JE NAŠA
Kada su, nakon Drugog svetskog rata, mnogi pisali pesničke zadatke na teme iz obnove i izgradnje, s obaveznim ideološkim optimizmom i patosom, Raičković takve stihove nije ni pokušavao da piše, nego je napisao nadmoćno podsmešljivu pesmu, „Noć je naša“, u kojoj se vladajući poredak okreće naglavce, prkoseći takvim nalozima: „Kafane: noćna gradilišta. / (S visokih skela vreba pad.) / Mi smo i sve i svja i ništa. / Bol je naš rad“. I kada je došlo doba rata i novih stradanja njegovog naroda – kao nastavak onoga što je i sam detetom zapamtio pa i težio da zaboravi – ostareli Raičković sklapa lirsko-dokumentarnu knjigu koju je nazvao „Suvišna pesma“, plemenito suzdržan u pesmama, ostavljajući dokumentima i svedočenjima drugih da doiskažu šta treba ne bi li se dopunila strahotna slika.
Dok su književnim i političkim prostorom polovine HH veka u nas bučale velike i teške reči, Raičković tom stvaranju buke skoro da nije doprinosio, mada je i njegov slučaj bio makar dotican, u uzajamnim napadima i odbranama. Pesnikov neulazak u polemičke rasprave – koje su i njega usputno doticale – potiče od načelnog stava a ne ličnog oportunizma, i bio je izraz njegove rezerve prema „razgovorima o poeziji“. U tome pogledu, ostao je nezasluženo skrajnut njegov tekst iz 1961. godine, pod naslovom „Reč o poeziji“, suštinski programske prirode, u kome odlučno zastupa autonomiju i, što je još važnije, etičnost pesničke reči u odnosu na svoj unutarnji priziv, mimo svih spoljnih uticaja i zahteva, koji se menjaju – a sve to u oštrom tonu koji kao da nadoknađuje mnoge ranije propuštene povode da javno progovori. Pored nekih eksplicitnih iskaza iz retkih intervjua toga doba, pesnik je svoj odgovor na aktuelne pesničke izazove umeo da efektno izrazi unutar samog lirskog teksta, dovoljno neskriveno, ali primereno svome poimanju lirske zasebnosti.

REČ O POEZIJI

Stoga je vrlo važno obratiti pažnju na njegov zapis iz 1962. godine, koga znamo pod naslovom „Reč o poeziji“, a koji predstavlja „koreferat podnesen na proširenom diskusionom plenumu Udruženja književnika Srbije“. U osnovi ovog zapisa leži osporenje svrhe javnih „razgovora o poeziji“, kao i jasno zalaganje za samosvojne puteve pesničkog čina, bez spoljnih zadataka i naloga. Na samom početku, Raičković udešava jedno zanimljivo obrtanje stvari. Naime, onaj koji će i kasnije, mnogo kasnije, osećati potrebu da odgovara na primedbe iz svoje okoline o njegovoj izgrađenoj „kuli od slonove kosti“ u odnosu na izazove savremene stvarnosti, u samom uvodu „Reči o poeziji“ pitanje postavlja sasvim drugačije, u svojstvenom blago patetičnom tonu, iza koga čeka neizbežna zaseda suptilne ironije: „Imam utisak da se nalazim u jednom izuzetnom trenutku, u kome me napušta pesnička hrabrost, koja je do sada, bar u mom slučaju, bila obeležena mojim neučestvovanjem u razgovorima o poeziji. Jedan trenutak građanske slabosti.“ Na ovoj inverziji moramo načas zastati. Pesnik „dekonstruiše“ ustaljenu sintagmu građanska hrabrost koja upravo podrazumeva javno istupanje i zalaganje za određene stavove i takva je osobina inače visoko izdignuta na lestvici demokratskih vrednosti. U Raičkovićevom izazivačkom obratu stvari, u kojem se u prvi plan ističe pesnička hrabrost „obeležena neučestvovanjem“, krije se nešto dublje od samog izazivanja i retoričke dosetke. A to je uverenje, izneseno već u narednim rečenicama, koje oponira samom događaju na kome tada učestvuje, „diskusionom plenumu“: „Oduvek sam osećao da se jedini slobodan prostor za poeziju […] nalazi isključivo u samom poetskom stvaralaštvu. Svaki razgovor o poeziji jeste samo po jedna priča ili verzija o onome što se već dogodilo ili bi se eventualno moglo dogoditi.“
Pesnik naglašava potom da jedini pravi prostor za poetsku reč čine „jarki ili zamračeni predeli pesnikovog bića“. Smeštajući pesnički akt u neprikosnoveni domen individualnosti, Raičković i poentira u duhu pesnika tišine, koji u trenucima stvaranja „svoje istinske pesme“ ne čuje „drugi glas i tuđi šum“. Pošto je, u zamahu svoje kritičke objekcije, sliku buke okretno proširio sa književnog na opšti plan („Ti silni glasovi kao da zaglušuju i sami život“) Raičković se, sasvim određeno i oštro, osvrće na prilike za kojih je i sam književno stasavao: „Samo naše posleratne generacije imale su prilika da se sa raznih strana naslušaju raznih dušebrižničkih saveta o idealnom idejnom i formalnom obliku poezije, koji odgovara našem, velikom vremenu – revolucije, obnove, izgradnje – totalnom čoveku, otuđenom, nacionalnom, jugoslovenskom, internacionalnom, izgubljenom pred nuklearnom katastrofom.“
Očito je da, po očekivanju, i u ovom osvrtu Stevan Raičković čini podjednak otklon od obe krajnosti aktuelne ili tek minule književne politike, u svom nastojanju da izbori svoj, autonomni put, neobávezan spoljnim, trendovskim zahtevima. Sledeća deonica „Reči o poeziji“ verovatno je vrhunac ovoga naknadnog, sumarnog pesnikovog odgovora na doba književnih polemika, kao i olakog pesničkog povođenja za promenama književnih i drugih ideja u tekućem opticaju, i tu se postavljena tema zaoštrava do bolne etičke samoupitanosti svakoga od savremenika: „Da li naša pesnička reč ima svoje dostojanstvo, ljudsko i etičko pokriće? Pokušajte da imenujete pesnika koji svoju dlaku nije menjao ili ćurak prevrtao naopako? Pesnika kome veruju?“ U ovome poslednje rečenom, tada pesnik u punoj zrelosti, svakako postavlja sopstvenu pesničku metu i meru, pri čemu poetičko poravnava sa etičkim (što je pesnička modernost isprva odlučno odvajala), uveren da jedno iz drugog neraskidivo proističu. Utoliko i njegova potreba da ostane izdvojen ne može biti uzeta kao težnja da odbegne sa borbenog poprišta književne epohe, ne bi li prošao neoštećen kao građanin, nego kao neka vrsta askeze, podvizanja, ili baš pesničke hrabrosti da odoli i ostane veran svome stvaralačkom sklopu, oblikovanom „u predelima pesnikovog bića“. Da li je takva mera i domašena, može posvedočiti i okolnost da je Raičkovićevo pesničko ime ostalo netaknuto – a mesto postojano i bezbedno visoko tokom dugog vremena i mnogih smena vrednosnih paradigmi. I oni koji danas, bez imalo književnih kriterija i odviše skrupula, strateški osporavaju tolike izrazite domete srpske poezije, Raičkovićevo ime pametno zaobilaze. Ne mogu mu baš ništa.

_________________

Noć je naša

Kafane: noćna gradilišta.
(S visokih skela vreba pad.)
Mi smo i sve i svja i ništa.
Bol je naš rad.

Један коментар

  1. Svaka cast mr Hamovicu za tekst, ucenik sam cetvrte godine i zaista mi je drago da vidim ovako dobru interpretaciju jos boljeg pesnika.
    Pozdrav




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *