Srbija je banana država

Piše Dragomir Anđelković

Tokom druge polovine 20. veka termin „banana republika“ obuhvatio je siromašne države u kojima veliku ulogu igraju strani poslovni centri moći, odnosno cvetaju korupcija, kriminal, klanovski duh i nepotizam, dok je politički sistem kvazidemokratski ili čak otvoreno nedemokratski… Da li vas naša zemlja podseća na takvu državu?

Krajem 19. veka banane su postale popularne u SAD-u. Minor Kejt, preduzimljivi američki biznismen, prepoznao je šansu da od toga napravi veliki biznis. Počeo je da radi na stvaranju multinacionalne kompanije, koja bi se bavila proizvodnjom i prodajom tog tropskog voća. Tako su postavljeni temelji „Junajtid Fruit Kompani“ (United Fruit Company). S obzirom da su u zemljama Srednje Amerike postojali izuzetno pogodni uslovi – od pogodne klime do jeftine radne snage – za proizvodnju banana, tamo je, sa juga SAD-a, preneto težište proizvodnog dela njenog poslovanja. Radi toga je spomenuta američka kompanija (kao i druge koje su krenule njenim stopama), morala da pravi raznorazne aranžmane sa vladama država regiona. Stoga je brzo izlobirala da predstavnici vlasti SAD-a počnu da pružaju potporu njenim inostranim poslovnim poduhvatima. Vašington je oduvek imao sluha za ono što pogoduje njegovoj nacionalnoj privredi. Uz to, u Americi je gotovo sve na prodaju, pa i politička logistika biznisu.

SLAST POLITIČKOG VOĆA
JFG nije ostao samo u domenu poslovanja sa voćem. Iako su banane ostale glavni izvor profita te firme, ona je ulazila i u druge oblasti, i to nekada sa namerom da u njima dodatno zaradi, ali neretko i kako bi učvrstila svoj položaj ili pozicije vlade SAD-a u nekoj zemlji. Jer, kao što je oficijelni Vašington širom sveta pomagao svoje kompanije, i one su, tamo gde je iz nekih interesa on to želeo (radi nekih drugih preduzeća, geopolitičke dominacije, itd.), njemu davale asistenciju. Čuveni primer je preuzimanje poštanske službe Gvatemale, početkom 20. veka, od strane JFG-a.
U narednim decenijama ta kompanija se bavila još mnogo čime, a možda najviše upravljanjem nemalim brojem latinoameričkih država. Smatra se da je stajala iza čitavog niza državnih udara, mnoštva likvidacija nepodobnih političara, intelektualaca i sindikalnih lidera, krvavog gušenja stotina štrajkova, izbijanja ratova, potplaćivanja političara i drugih velikih afera. Naravno, obično ne sama, već zajedno sa oficijelnim Vašingtonom.

„LIBERALNO“ TLAČENJE
Surova ekploatacija radne snage od strane američkih firmi – koje su gospodarile privrednim i političkim životom niza zemalja Srednje Amerike – i njihovih lokalnih političko-privrednih partnera, nije mogla a da ne izazove nemire. Narod je i pre dolaska Amerikanaca teško živeo. No, oni su uveli mnogo viši nivo eksploatacije. Učinili su da se zbog jednako loše egzistenicje kao i ranije – mnogo više radi! A da se neizvesnost i razjedajuća potrošačka žudnja usele u domove i srca ljudi koji su pre živeli prosto, ali i relativno bezrbižno.
Ni poslovno-politički oktopodi, kakvi su bili JFK ili njemu sličan „Standard Fruit Kompani“ (Standard Fruit Company), odnosno diplomatsko-obaveštajne službe SAD-a, nisu uvek mogli da spreče da se socijalne tenzije ne otrgnu kontroli. Tako je u Gvatemali izbila pobuna, koja je 1944. godine na vlast dovela Huana Hoseoma Arevala. Taj umereni građanski političar, sa osećanjem za socijalnu pravdu, započeo je opsežnu agrarnu reformu i promenu korupcionaško-oligarhijskog sistema koji je pogodovao gvatemalskoj eliti i njenim američkim mentorima. Naravno, kada su se te retrogradne snage konsolidovale, izvršile su protivudar. No, popularnog političara  nisu mogli da obore sami lokalni američki prijatelji, čak ni uz obilatu posrednu podršku Vašingtona.
Zato je SAD u pogodnom momentu i diretkno vojno intervenisao. Posle tako dopunjenog puča, Gvatemalom je 1954. godine zavladala Hunta, koja je zabranila sve socijalno i nacionalno emancipatorski orijentisane pokrete i stranke, i zavela krvavi teror. Razume se, interesi američkog kapitala ponovo su došli u prvi plan, kao što i „priliči“ državama poznatim kao „banana republike“.

DRŽAVE STRANOG KAPITALA
Taj termin pojvaio se u SAD-u početkom 20. veka, i to sa pežorativnom konotacijom koju je zadržao do danas. Prema „Kaselovom rečniku moderne politike“ (Cassell Dictionary of Modern Politics) označava „tropske zemlje koje proizvode uglavnom voće i sirovine, a tradicionalno su izuzetno zavisne od stranog kapitala“. Naravno, i sa njim spregnutih inostranih političkih struktura. Već smo videli, kapital i vojno-politička moć, pogotovo kada se radi o Englezima i Amerikancima, često preko granice odlaze ruku pod ruku.
Šta su karakteristike „banana republika“? Prvo, njihova ekonomija je primitivna i monokulturna – veliki deo nacionalnog dohotka bazira se na proizvodnji i izvozu jedne poljoprivedne kulture (šećerna trska, kafa, banana) ili neke sirovine (rude, drveta). Drugo, strani kapital ima dominantu ulogu u privrednom životu. Treće, karakterišu ih izrazite socijlane razlike – novac od izvoza uglavnom odlazi na račune stranih kompanija i sa njim povezane domaće elite, dok narod živi kao u predmoderno vreme. Četvrto, te zemlje su u svakom pogledu nazadne (slab prosvetni sistem, loša zdravstvena zaštita, nerazvijena infrastruktura). Peto, njihove vojno-policijske strukture su pod inostranim nadzrom. Šesto, politički sistemi su im nedemokratski. „Banana državama“ obično su u prošlosti vladale hunte ili represivne oligarhijske klike, a i danas stvari, suštinski, ne stoje mnogo bolje.
Formalno i kada se radi o višepartijskim sistemima – što je sada uglavnom slučaj – mehanizmi za oblikovanje mišljenja građana (mediji, nevladin sektor, prosvetne institucije, crvka) gotovo su pod punom kontrolom zapadnih centara moći i njihovih lokalnih saveznika. Uostalom, teško je govoriti o demokratiji kada se, čak i u uslovima relativno slobodnih izbora, politički procesi (potkupljivanjem, pretnjama, ucenama i drugim sredsvima) usmeravaju daleko od očiju javnosti, od strane američkih i drugih relevantnih ambasadora, odnosno predstavnika moćnih kompanija. Naravno, sve rečeno izaziva negodovanje pa i otpor velikog dela stanovništva. Narod je često trpeljiv, ali pre ili kasnije nađu se oni koji ga ohrabre da izrazi svoje nezdaovoljstvo. Otuda, „banana republike“ su politički nestabilne. To je njihova sedma karakteristika.

SLUČAJ SRBIJE
Odmah da kažem, Srbija nije „banana država“ u klasičnom smislu. Njena ekonomija je mnogo složenija od njihovih. Civilizacijski nivo stanovništva, kao i infrastruktura shvaćena na najširi način – kao rezultat nasleđa iz prethodnog perioda – nalaze se na znatno višem nivou. Opet, između naše zemlje i „banana republika“ postoje i velike sličnosti: od uloge inostranih političkih struktura i stranog kapitala, do uticaja tuđeg ili od stranaca posredno kontrolisanog ideološkog aparata – koji čini mreža institucija za uobličavanja obrazaca mišljenja i ponašanja – do svođenja nacionalne armije na kontingent namenjen učešću u ratovima koje vode strani mentori vlasti, i pretvaranja domaćih obaveštajnih službi, umogome, u njihove servise.
Sve u svemu, državni aparat nam je izrešetan inostranim savetnicima i nadzornicima, a funkcioniše prema principima definisanih van naše zemlje i neretko služi tuđim interesima. Mnogi naši političari više vode računa o volji Vašingtona i Brisela, nego o željama srpskih građana. A životni uslovi mnogih od njih nisu mnogo bolji od stanovnika zemalja „trećeg sveta“. Pa, nismo li onda ipak „banana republika“ postmodernog tipa?
Na kraju krajeva, kako je istakao Alison Aker, ni pojam „banana država“ nije statičan, tj. jednom zauvek definisan. Tokom druge polovine 20. veka, kako smatra, obuhvatio je i siromašne države koje imaju višeslojnu privredu, ali u njima veliku ulogu igraju strani poslovni i politički centri moći, odnosno cvetaju korupcija, kriminal, klanovski duh i nepotizam, dok je politički sistem kvazidemokratski ili čak otvoreno nedemokratski. Kada sve to imamo u vidu, zar ne prepoznajete Srbiju, druge balkanske i bar neke istočnoevropske zemlje? Čini mi se da za našu republiku slobodno možemo da kažemo da je postala postmoderna polu-banana država.
Pri tom, kada ističem polovični karakter „bananizcije“ Srbije, više imam u vidu ono što nas čini gorim od pravih „banana republika“, nego boljim. Uostalom, to što nas čini boljim polako nestaje: mlađe generacije su nam sve neobrazovanije, a zdravstveni sistem sve suroviji, SPC – institucija koja je dugo odolevala režimsko-inostranoj kontroli – takođe postaje njihov servis, veliki deo naše populacije iz dana u dan živi sve teže, itd. S druge strane, u onome u čemu smo gori od naroda pravih „banana država“ – nedvosmisleno smo gori. Dok se oni bune, i u punoj meri shvataju ko su njihovi dušmani – mi se prepuštamo evroatlantskim iluzijama, i krotko trpimo korupcionaško-oligarhijski-neokolonijalni sistem. Osećaj za socijalnu pravdu gotovo da smo izgubili. Klasna svest nam je zamrla. Nacionalni ponos je ostao u prošlosti. Sindikate nemamo. Za utehu, ubeđen sam, neće večno biti tako. I protiv Turaka smo se jednom istrajno i hrabro digli i od njih oslobodili! A nema sumnje da je u nekim periodima delovalo da se to nikada neće desiti.

PREZIR I SLUGERANSTVO
Na kraju, posle priče o „banana republikama“ ,korisno je da vidimo i kakvo je značenje reči banana u američkom slengu. Prema „Rečniku novih reči i izraza u engleskom jeziku“ (Dictionary of New Words and Meanings) bananama se pežorativno nazivaju amerikanci azijatskog porekla koji su ušli u redove belog establišmenta, kao i pripadnici viših slojeva u zemljama Azije zavisnim od SAD-a, koji sarađuju sa Vašingtonom, i gotovo se poistovećuju sa belcima, a preziru svoje „obične“ sunarodnike.
Takav odnos prema ostalim Srbima ima i naša evroatlantska kvazielita. Opet, njihovi mentori njih cene taman onoliko koliko i azijske klijente. Ko uvažava one koji se odriču svoje zemlje i svog naroda? Mogu da budu korisni i za to nagrađeni, ali od prezira ne mogu da pobegnu. A da bi razumeli kako će mnogi od njih, pre ili kasnije, proći, i to zahvaljujući svojim sadašnjim zaštitnicima, za nas ponovo može da bude inspirativno iskustvo Gvatemale.
Pošto su pučisti 1954. godine oborili progresivnu administraciju, i sami su brzo došli pod udar drugih oficira, političara i zemljoposednika, željnih vlasti. Režimi su se i nadalje brzim temom smenjivali. Američki poslovno-politički krugovi nisu homogeni. I te kako se međusobno nadmeću, i prave kombinacije sa raznim vojno-političko-poslovnim centrima moći u svojim polukolonijama. Kada se pređe neka crta zna se šta je američki nacionalni interes, u tim situacijama vodi se politika na državnom nivou. Do tada, klijenti se menjaju kao „prljav veš“, u skladu sa potrebama američkih i drugih zapadnih centara moći koji u nekom trenutku prevladaju.

PATRIOTIZAM IZNEVERENIH KLIJENATA
Uostalom, političke sluge nikada nisu dovoljno dobre inostranim nalogodavcima. Uvek deluje da mogu da se nađu sposobniji i uslužniji, a nije teško jedne baciti, a drugima dati šansu. O tome dobro treba da razmisle oni koji od Srbije, radi svojih ličnih interesa, prave „banana državu“. Ne treba da zaborave ni to da je u nekom trenutku realan izliv gneva naroda. Političari-banane, istorija nas tome uči, iz ovog ili onog razloga, obično završe u kanti za smeće.
U svom oholom neznanju, umisle da su istinski gospodari svoje i naše sudbine. A nisu! Namenjena im je uloga da budu obični izvođači prljavih radova, sa kratkim rokom upotrebe. U to će se uveriti naši vlastodršci pošto od onih kojima su dopustili da postanu većinski akcionari Srbije, posle donošenja solomonske odluke od strane Međunarodnog suda pravde, dobiju spisah nepopularnih naloga za hitno izvršenje. Gotovo sigurno se ni tada neće osmeliti da se iskreno i energično odupru daljem nipodaštavanju nacije koju predstavljaju. No, možda nas ipak iznenade? Kada su od svojih američkih „prijatelja“ bivali priterani uz zid, nekada su se nacionalnom ponosu okretali i upravnici tradicionalnih „banana republika“!