SLOBODAN ANTONIĆ Šiboletni špalir

Piše Slobodan Antonić

Tužba koju je Đorđe Vukadinović podneo protiv Svetislava Basare jeste kamen-međaš našeg javnog života. Ovaj slučaj trebalo bi da odgovori na pitanja da li mediji služe za obaveštavanje javnosti i za iznošenje kritičkih mišljenja, ili za patološko vređanje, klevetanje, izlive mržnje i verbalno linčovanje?

Moram da priznam da sam poslednjih petnaestak dana bio ljubomoran na svog prijatelja Đorđa Vukadinovića. Izbio je u prvi plan kao glavni negativni junak „druge Srbije“. Samo u „Danasu“, Vukadinović je dobio dve naslovne stranice, redakcijski uvodnik, pet Basarinih kolumni i šest komentara kolumnista i čitalaca. Vrhunac slave je postigao u petak, 2. jula, kada su u „Danasu“ objavljena čak tri napada na njega (Basara, Nataša Odalović i Tamara Kaliterna). „Peščanik“ je preneo više ovih tekstova, „E-novine“ su se sa dva originalna članka uključile u kampanju (uz karakteristično titulisanje Vukadinovića kao „glavnog urednika Nove srpske fašističke misli“ i ljubazne epitete anonimnih komentatora kao što su „budaletina“ i „smrdibuba“), a čak je i NUNS izdao saopštenje u kome izražava „zabrinutost“ zbog Vukadinovića i njegovih postupaka (16. jun).

KAKO PROTIV LETEĆE POGANI
Do sada, Vukadinovića i mene „druga Srbija“ nije razdvajala. Helsinški odbor za ljudska prava nas je u svojim godišnjim izveštajima o najgorim srpskim nacionalistima obavezno stavljao jedan pored drugog, „Vreme“ nam je objavilo zajednički podsmevajući portret (Tamara Skroza, „Iljf i Petrov nove srpske političke misli“, Vreme br. 927), a Basara je psujući jednog, obavezno psovao i drugog („denuncijanti iz fanzina NSPM“, „skribenti iz NSPM“, „beznačajni plaćenici“), javno moleći Tadića da se „Demokratska stranka bar nekim saopštenjem usprotivi analitičkom terorizmu Vukadinovića i Antonića“ i upozoravajući javnost da su, nakon što su evroatlantske snage 2008. uspostavile kontrolu nad Srbijom, srpski patriotizam i nacionalizam („dva brata rođena“) „otišli dođavola i kako-tako opstaju samo zahvaljujući polupismenim naporima grotesknih figura poput Đorđa `Babuške` Vukadinovića i Slobodana `Ruha` Antonića“.
Pa zašto je onda „druga Srbija“, u junu 2010, počela da pravi razliku između nas dvojice? Zato što je Vukadinović tužio sudu Basaru i „Danas“. Njemu su dosadile Basarine uvrede kao što su „skomračni Đorđe Vukadinović (Danas, 20. 9. 2009), „teoretičar zavere, propalica i lumpenintelektualac“ (Danas, 22. 9. 2009), „režimska krpa“, „beznačajni plaćenik“, „vrišteći mediokritet“ (Danas, 28. 2. 2008), „propagator malograđanske zatucanosti“ (Danas, 16. 11. 2009), „šturmbanfirer dssovskih piskarala“ (Danas, 13. 3. 2008) koji „beskrajno palamudi o bombardovanju i piše dojave protiv političkih protivnika“ (Danas, 8. 9. 2009)… Kada je Basara u „Danasu“ (18. februar 2010), Vukadinovića i mene po ko zna koji put optužio da smo, u zaveri sa Koštunicom, Udbom i navijačima, organizovali paljenje američke ambasade i pozivali rulju da krene u linč „drugosrbijanaca“, Đorđu je prekipelo. Predložio mi je da tužimo Basaru i „Danas“.
Meni se to nije radilo. Mrzelo me je da se povlačim po sudovima i raspravljam sa Basarom. U pojedinim lošim kafanama postoji ustanova dežurnog pijanca. On zabavlja vlasnika i druge klupodere tako što psuje ostale goste i dobacuje im vulgarnosti. Zbog takvog maltretiranja možete zvati policiju, a možete odlučiti i da više ne zalazite u tu kafanu. Uvek sam radije birao drugi način rešavanja tog problema.
Ali, Vukadinović je odlučio da ne beži i da nešto preduzme. I bio je u pravu. Ton našem javnom životu već duže vreme daju upravo gore opisani „pijanci-psovači“. Ima ih posvuda. Ali, nekako su se ovi iz „druge Srbije“ posebno ostrvili i prozlili. Zaštićeni lešinarskim krilom Imperije i užireni raznoraznim grantovima i suportima, oni su se toliko raspojasali da su svakoga ko im se ne sviđa (ili im prosto ne plati piće) počeli da gađaju izmetom. Ako se ima u vidu činjenica da je ipak reč o javnom prostoru, „taktika izbegavanja“, kao odgovor na „leteću pogan“, davala je prilično ograničene rezultate.

E SAD JE DOSTA!
Konačno je neko smogao snage da kaže „E sad je dosta!“ i da pozove policiju. Međutim, okolni kafanski navijači, koji su se tako sjajno zabavljali bacačkim „veštinama“ dežurnih klupodera, našli su se uvređeni. Ko to sme da ugrožava slobodu bacanja? Zašto oni koji su pogođeni i sami ne odgovore izmetom, nego zahtevaju da se umeša neko sa strane? Zašto se pogođeni žale policiji, a ne njima, „objektivnim“ i „benevolentnim“ navijačima? Ta oni bi ih od sveg srca zaštitili, samo da su im se na vreme obratili… Baš su ti izmetom zaprljani gosti neka zakerala, znaju li oni da policija, zbog njihovih glupih prijava, može da zatvori celu kafanu?
Upravo ti argumenti potegnuti su da bi se ućutkao i omalovažio Vukadinović. Redakcija „Danasa“ ga je upitala zašto on Basari najpre lepo nije odgovorio, kada bi „Danas“ to svakako objavio, nego ih je tužio sudu. Baš me zanima kako se to može „lepo odgovoriti“ na članak u kome vas neko naziva „propalicom“, „lumpenintelektualcem“, „režimskom krpom“ ili „plaćenikom“? A NUNS je Vukadinoviću nalupao packe jer se bezobzirno obratio sudu, umesto da se najpre lepo požali Savetu za štampu. Treba samo videti sastav tog Saveta pa shvatiti koliko je NUNS-ovo upućivanje na ovo telo hipokrizija. NUNS je, takođe, zakukao i što Vukadinović tuži „Danas“ u situaciji kada „javna glasila danas praktično jedva preživljavaju, pa svaka presuda može predstavljati i likvidaciju medija“. Kao da je Vukadinović kriv što je rukovodstvo NUNS-a uglavnom mudro ćutalo kada je donošen „Dinkićev“ Zakon o informisanju, sa drakonskim kaznama protiv nepoćudnih medija.
I tako, žrtva je ispala kriva što se brani od siledžije, a siledžija je još jednom dobio podršku da sa svojim poslom nastavi. Druga Srbija je „slučaj Vukadinović“ proglasila „testom reformisanosti srpskog sudstva“ i „linijom odbrane slobode štampe“. Taj slučaj na neki način i jeste kamen-međaš našeg javnog života. Reč je o odgovoru na jednostavna pitanja: 1. da li u našem društvu treba da postoji rezervisani domen u kome jedna grupa ljudi može slobodno da ponižava i maltretira druge ljude? 2. da li se u tu privilegovanu grupu ulazi na osnovu prihvatanja određene ideologije? 3. da li kritika, ili samo nesaglasnost sa tom ideologijom, treba da bude dovoljan razlog da se neko javno i bezbroj puta nazove „fašistom“, „budalinom“, „propalicom“, „lumpenintelektualcem“, „krpom“ i „plaćenikom“? 4. da li novine i, uopšte, mediji, služe za obaveštavanje javnosti i za iznošenje kritičkih mišljenja, ili za patološko vređanje, klevetanje, izlive mržnje i verbalno linčovanje?

PSOVAČKE PESNICE DRUGE SRBIJE
Da bismo mogli da vodimo javni dijalog moramo se držati makar elementarnih pravila pristojnosti. Psovačke pesnice „druge Srbije“ odavno su, u ime borbe za „evroatlantske vrednosti“, odbacile i pogazile ta pravila. Ti ljudi su ubili ne samo veliki deo javne pristojnosti. Oni su ubili i samu javnost, shvaćenu kao kulturu dijaloga. Besramnost i prostaštvo zauzeli su mesto ozbiljne i argumentovane rasprave. Nalazimo se na sprženoj i zatrovanoj zemlji, koja se pretvorila u kaljugu. Potonuli smo do kolena, do pojasa, do grudi, i sada nam se blato već popelo do vrata…
A Vukadinović je odlučio da preduzme nešto upravo u vezi te sramne kaljuge. Sada, kada su svi skočili na njega, moram priznati da mi je žao što sam ga pustio da u tu bitku uđe sam. Ali, Vukadinović, uporan i postojan kakvim ga je Bog dao, stoički je izdržao još jednog drugosrbijanskog „toplog zeca“. Kroz njega je on prošao za sve nas. I ako uspe u svojoj nameri da „evroatlantske“ psovače utera u pristojnost, više niko neće morati da prolazi kroz taj sramotni šiboletni špalir verbalnih nasilnika. Zato Vukadinovića treba podržati. Njegova borba sa „alama i vranama“ istovremeno je i borba za javnu pristojnost. A javna pristojnost je osnovna pretpostavka uljuđenog društva. Žalosno je što se još 2010. godine za to moramo boriti. Ali, to je jedna od bitaka koju jednostavno ne bismo smeli da izgubimo.