RTS: privatni servis petenovske Viši-Srbije

Piše Stefan Karganović

Mnogo je znakova da se RTS ne kreće evropskim putem budući da izbegava praksu „javnih“ ustanova i servisa na Zapadu, koji neprestano komuniciraju sa svojim potrošačima i aktivno ispituju stepen njihovog zadovoljstva pruženim uslugama

Svaki gledalac ima svoj odgovor na pitanje šta ga na Radio Televiziji Srbije najviše iritira. Ako pitate mene, to je bljutava etiketa koju je RTS servilno prisvojila: javni servis evropske Srbije. Da vidimo u kojoj se meri RTS u informisanju javnosti pridržava profesionalnih standarda sveta na koje se implicitno poziva.

IZVINJENJE I ISPRAVKA – NEPOZNATI
Za lakmus test možemo uzeti odnos ove ustanove prema kontroverznom pitanju Srebrenice. Uoči petnaestogodišnjice masakra u Srebrenici u julu 1995. godine, RTS je emitovao svoju, nepotpisanu, verziju tih događaja, pod naslovom „Srebrenička polja smrti“. Mnogi gledaoci bili su vrlo razočarani sadržajem i porukom onoga što su videli. Jedan od njih, Aleksandar Pavić, obratio se otvorenim pismom Glavnom i odgovornom uredniku Informativnog programa Radio-televizije Srbije, Nenadu Stefanoviću, sa oštrom kritikom jednostranog pristupa njegove kuće prema ovoj osetljivoj temi (pismo je objavljeno u prošlom broju „Pečata“). Pismo je ostalo bez komentara i bez odgovora. Usledio je tekst g. Pavića gde je generalnom direktoru RTS, Aleksandru Tijaniću, uputio devet specifičnih pitanja u vezi sa činjeničnim promašajima emisije o Srebrenici. Ni na to nije bilo odjeka, komentara, objašnjenja ili dokumentovanih odgovora iz „evropske“ RTS.
Ovo je već prvi znak da se RTS verovatno kreće nekim drugim, ali ne evropskim putem. Ustanove na Zapadu, a to se odnosi posebno na „javne“ ustanove i servise, neprestano komuniciraju sa svojim potrošačima i aktivno ispituju stepen njihovog zadovoljstva pruženim uslugama. One možda ne uvažavaju uvek opšti stav javnosti, ali ga sigurno uzimaju u obzir. U najmanju ruku, one ga ne ignorišu. A obavezu da potrošačima ponude tačnu informaciju one u načelu shvataju veoma ozbiljno.
Uglavnom, ne uvek. Džejmi Šia je notorni izuzetak, a moglo bi ih se navesti još. Ali u Evropi, i na Zapadu uopšte, postoji nešto čega u „evropskoj Srbiji“ nema, a to su standardi. Svi prihvataju da su Džejmi Šia i njemu slični vulgarni propagandisti koje centri moći koriste u posebnim situacijama. Za njih niko ne tvrdi da su oni uzorni profesionalci čiji bi  način rada trebalo proučavati na fakultetima za žurnalistiku da bi poslužili za primer novim pokolenjima novinara.
Ako u nekim slučajevima i nisu ponudili javnosti tačnu informaciju, većina evropskih i zapadnih informativnih ustanova bar će imati dovoljno profesionalnosti da ponude izvinjenje i da objave ispravku kada im se na to skrene pažnja.
Od g. Pavića ćemo saznati da li se nešto slično dogodilo u njegovom slučaju. U međuvremenu, vrlo suvislim pitanjima, koja je on uputio Aleksandru Tijaniću, ja bih dodao još samo dva.

DA LI SMO ZAISTA „ONDA KVIT“
Prvo, smatra li g. Tijanić da je novinarski odbranjivo ustvrditi da su nakon uspostavljanja zaštićene zone u Srebrenici „obe strane“ prekršile sporazum zato što se bošnjačka nije razoružala, ali ni srpska nije povukla svoje teško naoružanje?  Tako je rečeno u nepotpisanoj emisiji o kojoj je ovde reč. Ja sam oba sporazuma (od 17. jula i od 8. maja 1995. godine) pažljivo pročitao najmanje dvadeset puta, a u monografiji „Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“ analiziram ih tačku po tačku. Oba sporazuma predviđaju demilitarizaciju enklave Srebrenica (a ovaj drugi i Žepe), ali ni u jednom od njih ne pominje se teško naoružanje srpske strane. Za uzvrat za demilitarizaciju i dozvolu mirovnim snagama UN da preuzmu nadzor nad enklavama,  obaveza srpske strane bilo je da prekine dalje vojne operacije, i ona je tu obavezu ispunila.
Postavlja se pitanje: odakle ekipi RTS ideja o navodnoj obavezi srpske strane da svoje teško naoružanje povuče? Svakako  ne iz sadržaja sporazuma, gde to ne piše, a koje ekipa RTS skoro sigurno da nikada nije ni pročitala. Međutim, ta dezinformacija sastavni je deo propagande bošnjačke strane koja više ne može da porekne da je izigrala sporazum, da je ostala potpuno naoružana i da je nastavila sa napadima na okolna srpska naselja i sa ubijanjem srpskih civila. Oni svoju odgovornost sada relativizuju tako što tvrde da ni srpska strana nije izvršila jednu od svojih obaveza, pa smo onda kvit.
Ali to znači da je o modalitetima sporazuma kojima je regulisano uspostavljanje zaštićene zone ekipa RTS razgovarala samo sa jednom stranom i da je čula, i gledaocima prenela, samo njeno tumačenje. Oni niti su pregledali izvorne dokumente, niti su saslušali i u svojoj priči pomenuli tumačenje bilo koga drugog ko se bavi Srebrenicom. Toliko o ubogom profesionalizmu „evropskog“ javnog servisa Srbije.

NI REČ O KREDIBILITETU SVEDOKA
Drugo, u odnosu na nekritičko citiranje izjava saradnika Haškog tribunala Momira Nikolića na okolnosti vezane za događaje u Srebrenici, g. Pavić umesno ističe da je pod unakrsnim ispitivanjem pred Haškim sudom Nikolić bio prinuđen da prizna da je lagao. RTS o tome ne upozorava svoje gledaoce, kao što bi svaki evropski javni servis to rutinski učinio, da bi gledaoci na taj način mogli sami da procene Nikolićev kredibilitet.
Tokom Nikolićevog svedočenja 2004. godine, advokat optuženog pukovnika Blagojevića, Majkl Karnavas, pokazao je da je Nikolić – pre nego što je počeo da laže o drugima – prvo svedočio lažno o sebi i sopstvenim postupcima, i to na način koji govori mnogo o korumpiranoj atmosferi Haškog tribunala. Da bi se kao svedok-saradnik, radi niže kazne, dokazao i dodvorio tužilaštvu, Nikolić je izmislio i priznao dva ubistva koja uopšte nije počinio.
Posle ove bruke, tužilaštvo Nikolića koristi i dalje  kao svedoka na određene okolnosti, ali stav veća Haškog tribunala sada glasi da je Nikolić u dovoljnoj meri kao svedok diskreditovan da njegove iskaze više ne treba prihvatati bez dodatnih dokaza. (Prvostepena presuda u predmetu Popović i ostali, fusnota 73.) Ovo je značajna mrlja na Nikolićevoj verodostojnosti, ali RTS je to prećutao. Svaki gledalac RTS-a imao je puno pravo da bude upoznat sa ovom činjenicom pre nego što su mu bili servirani Nikolićevi iskazi. Da ima evropsku svest o profesionalnoj odgovornosti, javni servis RTS-a stavio bi na iskaz Momira Nikolića sličnu vrstu upozorenja  kakvo se nalazi na svakoj kutiji cigareta: nekritičko prihvatanje Nikolićevih iskaza može biti izuzetno štetno po pravilnu ocenu stvarnih događaja u Srebrenici i oko nje.
Stavovi u vezi sa Srebrenicom već su toliko polarizovani da će falsifikati i nedorečenosti RTS-a na njih vrlo malo, ako uopšte, uticati. Poenta je u nečem drugom. Građani imaju pravo da saznaju istinu. Javni servisi koji se bave prenosom informacija imaju obavezu da istinu učine dostupnom pošteno i profesionalno. A to znači politički neutralno, jer javni servis u jednoj ozbiljnoj državi ne sme da se ponaša kao privatni propagandni servis jedne stranke i njene politike.
Kriterijum profesionalnog uspeha, u konkretnoj situaciji, jeste: da li su posle gledanja „Srebreničkih polja smrti“ građani bolje ili slabije obavešteni o tim  događajima?
Sigurno ne bolje, ako im je jedini, ili glavni, izvor obaveštenja bio RTS – notorno privatni servis vladajuće nomenklature Petenovske Viši Srbije.