RATKO DMITROVIĆ Zaboravljena priča Srbina i Hrvata Davora Perinovića

Piše Ratko Dmitrović

Ništa valjda kao slučaj čoveka koji je osnovao HDZ Bosne i Hercegovine, ne oslikava svu tragiku i složenost srpsko-hrvatskih odnosa, a taj slučaj kretao se od ustaštva do životne katarze započete jednom izbledelom krštenicom iz pravoslavne crkve

Bili su prvi dani proleća 1990. godine, kada je troje mladih Sarajlija, dvojica momaka i jedna devojka, ušlo u lepo uređenu kuću, u Kalemovoj ulici, smeštenoj u jednom od najlepših delova Sarajeva. Tu ih je dovela želja za angažovanjem u tek osnovanoj Hrvatskoj demokratskoj zajednici Bosne i Hercegovine. Sve troje bili su Hrvati.
Danas niko od njih ne živi u glavnom gradu BiH a ona devojka, čija je adresa vezana za jednu prekookeansku zemlji, posvedočiće da su ona i njeni drugari bili neugodno iznenađeni već u hodniku kuće u Kalemovoj ulici; dočekala ih je ustaška ikonografija, zadah alkohola i mladi ljudi obučeni u crno, sa kapama na kojima je bilo slovo U. Pozdravljali su fašističkim pozdravom.

DRAMATIČAN SASTANAK
Svi smo tada bili nacionalno određeni, možda i hrvatski nacionalisti, ali sigurno nismo bili za ustaštvo-priseća se tog vremena danas sredovečna Sarajka- i dodaje da su u navedenoj kući ostali dvadesetak minuta, obećali da će razmisliti o učlanjenju u HDZ, izašli u sveže sarajevsko popodne i stavili tačke na onaj deo njihove mladosti koji je imao potrebu da se iskaže u politici.
Iste te godine, ali u jesen, na Zagrebačkom velesajmu, u dvorani Globusa, održan je jedan od najdramatičnijih sastanaka u istoriji postojanja Hrvatske demokratske zajednice. Počelo je u deset sati ujutro, kada je pristigao i šef stranke, Franjo Tuđman, a okončalo se sledećeg dana, oko dva po ponoći.
Rasprava je bila dramatična, puna svađa i uvreda, glasalo se nekoliko puta i sve do iza ponoći nije se video mogući ishod, ni mogući kraj čudnog okupljanja. Razlog tog skupa vezan je za sarajevsku Kalemovu ulicu, za onu kuću u kojoj su se okupljali mladi hrvatski fašisti, odnosno, za vlasnika te kuće – Davora Perinovića. On je nepunu godinu ranije osnovao HDZ Bosne i Hercegovine i imao je apsolutnu podršku bosanskohercegovačkih Hrvata, dela hrvatskog korpusa sa kojim je Tuđman najviše računao i u kojima je video najžešće i najvernije Hrvate.
Začudo, skup u Globusu organizovan je da bi se Perinović smenio i razrešio svih funkcija u HDZ-u. Zbog onih crnih uniformi i ustaške ikonografije? Taman posla, pa Hrvatska je tih meseci i godina bila preplavljena takvim slikama i scenama.
Vrh HDZ-a smenjivao je Perinovića zbog toga što je ovaj odbijao naređenja iz Zagreba. Pre sastanka na Velesajmu Tuđman je u dva navrata, na tlu Bosne i Hercegovine, organizovao smenu Perinovića ali nije uspeo. Povređene sujete, sa osećanjem da gubi poziciju i uticaj u Bosni, posebno u Hercegovini, Tuđman izmešta hadezeovsku bazu i prenosi je u Hrvatsku, u Zagreb, ubeđen da će se tu, u kakvoj-takvoj demokratskoj atmosferi, obračunati sa Perinovićem. Ali, nije išlo.

NEPRIKOSNOVENA POZICIJA
Negde iza jedan po ponoći, sav crven u licu, svestan da Hrvati pristigli iz Bosne i dalje odbijaju mogućnost smene svog predsednika, a prožet strahom da mu takva situacija može ugroziti neprikosnovenu poziciju, ugled i autoritet u stranci koju je osnovao, Franjo Tuđman uzima reč, izlazi za govornicu i podiže u vis jedan papir.
Ovo je krštenica Davora Perinovića, on je pravoslavac, kršten je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i svako ko i dalje bude podržavao Perinovića i glasao za njega, taj glasa za pravoslavlje, glasa za Srbe. Takvi će biti zapamćeni kao izdajnici hrvatskog naroda i treba da vode računa o svojoj daljoj sudbini-gotovo je zaurlao Tuđman.
To je slomilo otpor Perinovićevih ljudi i on je smenjen.
Da li je Tuđman blefirao? Ne, ona krštenica je bila autentična. Osnivač Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine, doktor Davor Perinović, kršten je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a rođen je od majke Hrvatice i oca Srbina, doktora Milenka Perinovića, redovnog profesora interne medicine na sarajevskom Medicinskom fakultetu.
Tužna je ali svakako interesantna priča o tome kako je i pod kojim okolnostima Davor otklizao u hrvatski ekstremizam, čak ustaštvo, kao što je izuzetno interesantan deo njegovog života koji će tog izvanrednog lekara ortopeda odvesti do spoznaja čija će posledica biti Perinovićevi javni istupi koji su šokirali hrvatske nacionaliste i proustaške elemente i u Hrvatskoj i u Hercegovini.
Ovde ćemo se pozabaviti tom drugom stranom njegovog života.
Perinović biva razrešen funkcija i članstva u HDZ-u i onako ljut i povređen dodatno se pomera u desno i učlanjuje se u Hrvatsku stranku prava, u to vreme potpuno ustašku stranku. Onda se lagano gubi iz političkog i javnog fokusa Bosne i Hrvatske, pa potpuno nestaje i kada su ga gusti, teški i svakako interesantniji događaji potpuno zatrpali, iz Beograda stiže vest koja je najpre izazvala nevericu, a onda potpuni šok u Sarajevu i Zagrebu; nedeljnik NIN, krajem 1993. godine, najavljuje feljton: „Davor Perinović-Ispovest Srbina koji je osnovao HDZ“ i četrnaest nedelja objavljuje ličnu priču čoveka koji je istražujući svoje poreklo i korene, negde potpuno promenio, a negde značajno korigovao svoje političke, nacionalne pa i verske poglede.
Ta priča Davora Perinovića otvorila je temu koja svakom realnom i dobronamernom istraživaču uzroka i korena srpsko-hrvatskih nesporazuma i sukoba, iskače pred oči već u prvoj fazi posmatranja i analize; otvorila je temu konvertitstva, verskog i nacionalnog, sa naglaskom na područje Hercegovine gde je to pretapanje iz pravoslavlja u katoličanstvo, pa onda iz srpstva u hrvatstvo, na svet donelo ustaštvo, najcrnju i najkrvaviju ideologiju dvadesetog veka u Evropi.
Perinović je u NIN-u, govoreći o Bosni i Hercegovini, o tri naroda koji tamo žive i njihovoj istoriji, izneo podatak da su gotovo svi Hrvati Zapadne Hercegovine poreklom Srbi. Dodao je kako o tome ništa nije znao sve dok ga nisu izbacili iz HDZ-a, odnosno, dok se nije pozabavio istorijom Bosne i Hercegovine i došao do podataka koji su ga potpuno uzdrmali i izmenili.
Perinović je tada ali i deset godina kasnije u jednom opširnom intervjuu za sarajevski magazin Dani, zatražio od hrvatskih nacionalista da angažuju arheologe po svojoj volji i da nađu jednu, bar jednu, katolličku crkvu na području zapadne Hercegovine koja je starija od 150 godina. Nećete je naći, jer je tamošnje katoličanstvo uspostavljeno na temeljima pravoslavlja-tvrdio je Perinović.

STARA PREIJATELJSTVA
U tom delu ispovesti Perinović je obelodanio slučaj iz vremena pripreme njegove smene kada je grupa Hrvata, intelektualaca, uglavnom lekara, sa područja Hercegovine, počela da kopa po Perinovićevom životu, spuštajući se vremenskim lestvama u prošlost. I šta se dogodilo? Našli su, istina, onu famoznu krštenicu doktora Perinovića, sa kojom je na Zagrebačkom velesajmu mahao Franjo Tuđman ali su našli i svoje srpske korene. Gotovo svi iz te grupe ubrzo su se povukli iz stranačkog i javnog života.
Nema sumnje da je u ovoj priči pažnje vredan podatak koji kaže, a spominje ga i Perinović, da je Franjo Tuđman prvi put pesnički opevan u Hercegovini i to na guslama. A svi znamo, rekao je tada Davor Perinović, čije su gusle nacionalni instrument i svi znamo da gusle zapadni Hercegovci naručuju i kupuju u srpskim selima Trebinja i Bileće.
Ispovest Davora Perinovića u NIN-u, te ratne i teške 1993. godine izazvala je burne reakcije na prostoru BiH i Hrvatske i nadvila crni oblak nad Perinovića i njegovu porodicu. Ko zna šta bi bilo da Perinović u to vreme nije bio u Nemačkoj, u Heidelbergu, gde je, pobegavši iz Zagreba, radio u tamošnjoj gradskoj bolnici. Taj posao dobio je zahvaljujući starim prijateljstvima koje je njegov otac održavao sa uglednim nemačkim lekarima. Bilo je dovoljno, pričao je kasnije Davor, da okrenem davno zaturene brojeve telefona i kažem čiji sam sin.
Vezu sa NIN-om Perinoviću je uspostavio novinar Sreten Petrović, predratni saradnik Politike i on je, održavajući telefonsku vezu sa Heidelbergom, celu ispovest doktora Perinovića zapisao i preneo u Beograd .
Zašto baš NIN? Zato, tvrdi danas Perinović, što su NIN čitali i uvažavali svi oni koji su njemu bili važni; diplomate, političari, obaveštajci, intelektualci, novinari…osobe za koje je verovao da će njegovu priču protumačiti na pravi način. Taj način, kaže Perinović, video sam kao mogućnost da se rat u Bosni zaustavi i da oni koji su imali moć odlučivanja shvate kako je politika HDZ-a vođena iz Zagreba a pod snažnim i presudnim uticajem Hrvata iz Hercegovine, opasna i za Bosnu i za ceo region.
Ispovest beogradskom nedeljniku Perinović je završio ovako: „Po majci jesam Hrvat, osjećam se kao Hrvat i imam prirodno pravo da budem Hrvat, iako mi je krštenicu izdao pravoslavni pop. Među Hrvatima za mene mjesta nema, po nekim pravilima koje propisaše pokatoličeni pravoslavci, danas poznati kao ljute ustaše, zapadni Hercegovci. Lako bih mogao biti Srbin, jer mi je prirodno pravo od oca i od pravoslavnih djedova ostalo da budem Srbin. Među Srbe ne mogu jer će mi, duboko uvjereni da su u pravu, sigurno zamjeriti što sam u vremenu za njih odsudnom, radio za Hrvate. Kakvi su nepovjerljivi i oprezni ne bi mi vjerovali kad bi im rekao da sam i za njih radio“.
Pre odlaska u Nemačku, tačnije bežanja iz Zagreba, Perinović je kratko boravio u Americi gde su ga primili ljudi sa kojima je sredinom osamdesetih godina kao mlad lekar radio u jednoj američkoj vojnoj bolnici u Nemačkoj i povezali sa nekim senatorima i visokorangiranim osobama u amaričkoj administraciji. Tu je, izgleda shvatio, da mu politika kao životno određenje nije potrebna.
Iz Nemačke Perinović 1996. godine odlazi u Novi Zeland i nastavlja da radi kao lekar, čak sa nekim dostignućima na polju medicine koja se tretiraju kao inovacije i unapređenja u procesima lečenja izuzetno teških bolesti, tumora pre svega. Davor Perinović se vratio u Sarajevo 2000. godine. Ako se ne varam i danas je tamo, na mestu šefa odeljenja ortopedije bolnice na Koševu. Ne bavi se politikom.
Proletos je u Zagrebu jedan ugledni i javnosti poznati Hrvat ugostio svog prijatelja sa studija (delili su sobu u studentskom domu) kojeg nije video godinama. Slučajan susret u centru grada, piće u obližnjem hotelu Dubrovnik, razmena telefona i poziv u kućnu posetu doveli su obnovljeno prijateljstvo do razgovora kakvi se, u vreme njihove mladosti, slučajno ili ne, nisu vodili.
Domaćin je, u jednom trenutku, svog gosta, znajući da je Srbin, upitao koju slavu slavi. Svetog Jovana, odgovorio je ovaj pomalo zbunjeno a bez reči je ostao kad mu je sagovornik rekao da je slava njegove porodice Đurđevdan.
Pa vi Hrvati nemate slavu-rekao je.
Da, nemamo, ali moji preci su bili Srbi. Ja i danas ovde u stanu imam ikonu Svetog Đorđa koju mi je pred smrt dao otac i koju ću ja dati mome sinu, kad osetim da mi se bliži kraj.
Ne treba, valjda, ni reći da je ovaj Hrvat, sa ikonom Svetog Đorđa u ormaru, poreklom iz Zapadne Hercegovine. Iz okoline Imotskog.
Kao da je pobegao iz priče Davora Perinovića.

5 коментара

  1. Avatar

    Ponovno problemi sa zemljopisom.
    Imotski u Hercegovini???!!!

  2. Avatar

    Ovo je prica sa mnogim porodicama i ljudima u Hrvatskoj i Bosni srpskih korena, nego su se i na vreme osvestili: Ivo Andric, Mesa Selimovic, Emir Kusturica – samo velikani su imali snage.

  3. Avatar

    Gospodine Dmitrovicu hvala Vama i Vasim gostima u iznosenju svojih stavova i istine o nekim dogadajima iz proslosti. Popsebno bi mi bilo drago da vasa emisija “A sta Vi mislite” iznesete Srbi u Hrvatskoj, Zasto tako? Pogled imati sa malo viseg nivoa ne ulaziti u niske strasti gde se kace nisko emotivni ali gde postoje neborivi dokazi. Vjerujem da o tome mnogo znadete a vjerujem da znadete i sagovornike. Svako Dobro!

  4. Avatar

    Žalosno je što Srbi pravoslavni nemaju dovoljno snage, mudrosti i bratske ljubavi da prigrle ljude poput Perinovića. S druge strane, Perinović se ne može boljem nadati od Srba pravoslavnih kada i posle svega hvali Tuđmana. Inače, Imotski je naravno na granici sa Hercegovinom, ali su njegovi stanovnici poreklom Srbi Hercegovci, baš kao i u slučaju Josipa Jovića, prve žrtve rata sa hrvatske strane. Jedino mu prezime miriše na srpstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *