Почетна / Колумне / RATKO DMITROVIĆ Veliki ljudi iz Salaša u malom ritu

RATKO DMITROVIĆ Veliki ljudi iz Salaša u malom ritu

brika:
SRPSKO-HRVATSKA POSLA
Piše: Ratko Dmitrović

Odavno legendarna i kultna televizijska serija, Salaš u malom ritu, čije reprize nikoga ne ljute, naprotiv, dokaz je da odnosi Srba i Hrvata, osim mržnje i ubijanja, mogu da donesu i vrhunska umetnička dela

Kako godine prolaze neke stvari i sećanja u ljudskim životima dobijaju na vrednosti, postaju značajnija, prekrivaju ih emocije koje s vremenom dobijaju na snazi i osećajnosti. Nedavno je, sa prvim danima leta, Radio televizija Srbije reprizirala seriju „Salaš u malom ritu“ i taj novi, bog zna koji po redu, susret sa Milanom, Vasom, Šicerom, Berberinom… banatskim selom u koje je iznenada, nenajavljen, ušetao rat, izvukao je iz svakog od nas pregršt sećanja, divne emocije i zaključak, jasniji nego ikada, da je pre više decenija na ovim prostorima televizijsko stvaralaštvo dosezalo same vrhove svetske tv-produkcije.

MRŽNJA, KLANJE, UBIJANJE
A tu seriju, „Salaš u malom ritu“, kojoj je prethodio istoimeni film, neki će sa velikim zadovoljstvom predstaviti kao ključni dokaz da srpsko-hrvatska posla nisu samo stalna mržnja, klanje i ubijanje, već i forma koja može da donese vrhunska umetnička ostvarenja. Tačno. Bilo je i toga.
Serija je nastala zahvaljujući Hrvatu Branku Baueru, rođenom u Dubrovniku 1921. godine i Srbinu Arsenu Dikliću, koji je ovaj svet ugledao nešto kasnije, 1922, u Starom Selu, kod Otočca, u Lici. Ali to nije jedino što su njih dvojica uradili zajedno.
I jedan i drugi ostavili su duboko urezan trag u jugoslovenskoj, srpskoj i hrvatskoj kinematografiji, a Diklić i u književnom stvaralaštvu za decu. Neopravdano, možda najviše zbog otklona „demokratskih snaga“ od onoga što znamo i pamtimo kao „partizanski film“, Arsen Diklić danas kod Srba nema mesto koje mu pripada dok se Hrvati, bar oni čija dela i stavove cene i izvan Hrvatske, vraćaju Baueru, predstavljajući ga kao najvećeg režisera u istoriji hrvatskog filma. Po tom pitanju nikakvih primedbi nema, saglasan je i jedan Rajko Grlić. On dodaje da zagriženi Hrvati Baueru nikada nisu i neće oprostiti što je film shvatao kao globalno ostvarenje, izvučeno iz svakog lokalizma i što se u svom radu oslanjao na celokupnu jugoslovensku ponudu na polju filmskog stvaralaštva.
Malo ko se danas seća i zna da je upravo Branko Bauer otkrio i kao velike glumačke potencijale svojim kolegama predstavio Milenu Dravić i Ljubišu Samardžića, dajući im značajne uloge u svom filmu „Prekobrojna“, snimljenom 1962. godine. U to vreme Bauer je iza sebe imao već šest filmova koje je potpisao i režijski i kao saradnik na scenariju. Tu, svakako, treba izdvojiti njegov prvi film „Sinji galeb“, u kojem jednu od uloga igra i Simo Dubajić, te ostvarenja: „Ne okreći se sine“ i „Tri Ane“, za koja je scenario (uz asistenciju Bauera) napisao Arsen Diklić.

NEZABORAVAN SERIJAL
Uvod u sada već legendarnu seriju „Salaš u malom ritu“ bio je film „Zimovanje u Jakobsfeldu“ (1975) , nastao posle jednog slučajnog susreta Branka Bauera i Arsena Diklića, na letovanju, gde je obnovljeno njihovo prijateljstvo iz vremena gore spomenutih filmova. Branko je upitao imaš li nešto za snimanje, Arsen je rekao da ima i tako smo dobili film i onu isto kao i „Salaš…“ nezaboravnu mini tv-seriju u kojoj briljira Slobodan Cica Perović, skupa sa tada decom a danas velikim imenima jugoslovenskog i srpskog filma; Slavkom Štimcem i Svetislavom Goncićem.
„Salaš u malom ritu“ snimljen je 1976. godine, po istoimenom romanu Arsena Diklića. Baueru je trebalo dosta vremena da Diklića oslobodi ubeđenja da je scenario koji je napisao po svojoj knjizi krajnje loš, tanak i nepodoban za ekranizaciju. Srećom, uspeo je i dobili smo nezaboravan serijal, urađen majstorskom rukom, seriju koja na čudesan način gledaoca uvuče u sebe, sakrije ga u kukuruzišta vojvođanske ravnice, ispod dozrele kajsije, u hlad lipe kod seoske crkve, dok ljudi i stoka, sakriveni od letnje žege u kućama i oborima čekaju da kasno popodne donese kakvu takvu svežinu. Za to vreme povremeni naleti vrelog vetra podižu prašinu ispred trošne seoske berbernice u centru sela, gore preko puta kafane u kojoj se služi pivo, ohlađeno u koritu sa komadima leda isečenog zimus na Dunavu i sačuvanog u dubokim zemljanim trapovima.
Kadrovi koje je postavljao i na kojima je istrajao Bauer i danas predstavljaju obrazac vrhunske filmske i tv režije.
Bauer je, istina, iza sebe ostavio dosta filmova sa tematikom Drugog svetskog rata ali to nisu ostvarenja – osim, možda, filma „Boško Buha“- kojima se može pripisati ideološka propaganda. Naprotiv. Bauer je, uz veliku pomoć Arsena Diklića, prvi u jugoslovenskom filmu razbio kliše o Nemcima kao surovim, nemilosrdnim i svake emocije oslobođenim okupatorima, predstavljajući neke od njih i kao osećajna, vrlo razumna i vrlo inteligentna bića. Setimo se samo bogatog folksdojčera Jakova (igra ga Slobodan Perović) i agenta nemačke tajne policije, Šicera, u interpretaciji Miodraga Mrguda Radovanovića. Navodno da je lik Šicera postavljen na osnovu života čoveka koji je zaista postojao i bio šef nemačke policije u Banatu, za vreme okupacije. Samo mu je prezime malo modifikovano; prezivao se Špiler.
Suprotno od života koji je živeo, brojnih nagrada koje je dobio, među njima i tri Zlatne arene u Puli, Branko Bauer je umro siromašan, skoro u bedi. Tvorci i vlastodršci nove hrvatske države nisu hteli da mu reguliše penziju na adekvatan način a on, pun dostojanstva i ponosa, nije hteo da ih moli. Skončao je u Zagrebu, 2002. godine. Na zagrebačko Mirogoju od velikog režisera govorom se oprostio i Ljubiša Samardžić. Hrvatska televizija nije ni spomenula da je toga dana sahranjen Branko Bauer, kao što je 1998. godine prećutala sahranu Dušana Vukotića, Zagrepčanina, rođenog u Bileći (1927) dobitnika Oskara za animirani film.

SALAŠ U RAVNICI
Arsen Diklić je umro 1995. godine u Beogradu. Bio je blag i skroman čovek, pesnik u duši, zaljubljen u Dunav i Savu, iako rođen na surovom ličkom kamenjaru. Ostavio je iza sebe, uz ostalo, mnogo lepih pesama za decu, poemu „Plavi kit“ i filmove koji bez njegovih scenarija verovatno nikada ne bi ni bili snimljeni. Evo nekih: „Dilidžansa snova“, „Ne okreći se sine“, „Hajdučka vremena“, „Užička republika“, „Salaš u malom ritu“, „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Marš na Drinu“, „Veliki transport“…
Diklić je bio, ako se ne varam, u vrlo bliskim rođačkim vezama sa glumcem Bogdanom Diklićem. Arsen je Bogdanu stric. Prezime Diklić nije često, ishodište mu je Lika, a nalazimo ga uglavnom kod Srba, mada ima i Hrvata koji se tako prezivaju. Korenu Diklića iz kojih potiču Arsen i Bogdan pripada i zagrebački pevač lakih nota, Drago Diklić.
Serija o kojoj je ovde reč ostala je, uz sve druge kvalitete, zapamćena i po uvodnoj temi, pesmi koja počinje stihovima: Ja sam rođen tamo na salašu/ u ravnici kraj maloga rita. Ljuljali me talasi Dunava/ milovala vojvođanska žita.
A kako je nastala pesma „Salaš u ravnici“?
Na susretu glumaca u Nišu, 1973. godine, Branko Bauer je čuo dvojicu mladića kako sviraju gitare i pevaju. Nešto ga je teralo da uzme njihove brojeve telefona i kada su ova dvojica tu epizodu odavno zaboravili Bauer se javio i ponudio im uloge studenta, „koji nije zapalio žito“ i lokalnog seoskog tamburaša, u filmu i seriji „Salaš u malom ritu“. Taj tamburaš, Miomir Saša Petrović, pevač u ansamblu „Daniluška“ , inače rodom iz Aleksinca, napisao je stihove; Ja sam rođen tamo na salašu… a kompoziciju je podario Danilo Danilović. Saša odavno nije među živima, umro je u 44. godini života.
Danas je ova pesma neka vrsta vojvođanske himne, zloupotrebljena od strane novosadskih autonomaša, ali je njena lepota i unutrašnja snaga daleko iznad uskog okvira u koji neki žele da je uguraju. Peva se i daleko od banatskih kukuruzišta, sremskih vinograda i bačkih polja suncokreta i lubenica. Otrgla se od serije u kojoj je nastala ali nijedno njeno izvođenje, pevanje, ne prolazi bez probuđenih emocija i sećanja na vreme kada smo, mladi i puni snova, prvi put gledali Milana Maljevića, Vasu, Šicera…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *