POZORIŠTE 2009/10 Vreme beznačajnih predstava

Piše Raško V. Jovanović

Ako smo prošlu, 2009. godinu, razmatrajući rad beogradskih pozorišta, sa razlogom oglasili kao sezonu beznačajnih predstava, po isteku prve polovine 2010. godine, možemo reći da to vreme još uvek traje! Potvrda za to je i da se BELEF ove godine pretvorio u BELEP – Beogradsku letnju prazninu?

Kako su pojedini domaći kritičari skloni da izvođenje mjuzikla „Kosa“ u Ateljeu 212 proglase vrhom protekle sezone, događajem koji je bacio u senku sve ostale premijere realizovane u prestoničkim teatrima, moramo se upitati šta su radili ostali beogradski pozorišni ansambli? Za nas je svakako značajno što je Atelje jedino beogradsko pozorište koje je izvodilo nove domaće dramske tekstove i o tome ćemo posebno pisati. Kada je međutim reč o izvođenju „Kose“ na sceni Ateljea 212, smatramo da je ono  prvenstveno  zahvaljujući dobro vođenoj marketinškoj kampanji zainteresovalo i uzburkalo pozorišnu javnost. Predstava se uvrstila među najradije gledane, iako je, uprkos pokušaju temeljne aktuelizacije, bila lišena jasne i izoštrene  idejne poruke. Ostala beogradska pozorišta nisu međutim izvela nijedno domaće dramsko delo, a smanjila su broj svojih premijera i na taj način imala zapravo manji broj beznačajnih predstava!

PO SCENI – JEDNA PREMIJERA
Na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta realizovana je samo jedna premijera: drama savremenog nemačkog pisca i reditelja Ronalda Šimelpfeniga „Životinjsko carstvo“. To delo je metafora o hipokriziji međuljudskih odnosa kako u društvenom životu uopšte, tako i u pozorištu – na sceni i još više „iza kulisa“. Dramu je vrlo precizno režirala mlada i talentovana Ksenija Krnajski. Pošlo joj je za rukom da žanrovski jasno razgraniči glavne segmente dela: sliku života „iza kulisa“, u  glumačkim garderobama, zatim spektakl u kojem glumci predstavljajući životinje igraju punih šest godina iz dana u dan, što ih je dovelo u situaciju da su počeli gubiti identitet, kao i atmosferu koja vlada među njima u očekivanju da će se komad skoro skinuti sa repertoara… Rediteljka se opredelila da spektakl koji glumci igraju godinama, bude neka vrsta kantri-mjuzikla, te je za ovu priliku muziku komponovao iskusni Vladimir Petričević.
Glumci Narodnog pozorišta sa očiglednim elanom prihvatili su se prikazivanja uloga u ovoj predstavi. Zavidnu moć transformacije i spretnost u igri i pokretu nesumnjivo je ispoljio Gojko Baletić. Miloš Đorđević sugestivno je naglašavao nezadovoljstvo glumačkim statusom, dok je Zlatija Ivanović veoma nijansirano i efektno diferencirala svoje zadatke, što je podjednako uspevala i Anastasia Mandić. Aleksandar Srećković osobito je plenio pažnju kao Frenki u velikoj duo-sceni sa režiserom i piscem Krisom, kojeg je ugostio ne bi li se domogao neke nove uloge. Boris Pingović je tumačio Krisa pokazujući razumevanje za glumačke probleme, ali i izvesno distanciranje, koje je diskretno ovaploćivao…
I na velikoj sceni Narodnog pozorišta tokom prvih šest meseci ove godine izvedena je samo jedna dramska premijera: u režiji Stafana Valedemara Holma, uz muziku, ritmove i igre 60-ih godina prošloga veka, prikazana je Euripidova tragedija „Bahantkinje“. O toj premijeri opširnije smo pisali („Pečat“ br. 103) ocenivši da je reditelj uspeo da aktualizuje osnovne probleme što ih pisac u delu obrađuje, isto kao što je izvođački ansambl ostvario stilski ujednačenu predstavu.
Ne možemo, a da se ne upitamo – nisu li dve premijere izvedene tokom proteklih šest meseci malo za ansambl Narodnog pozorišta?

POSTDRAMSKI TEATAR U JDP
Dvostruko veći broj premijera od Narodnog imalo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Na velikoj sceni „Ljuba Tadić“, kao jedina ove godine, prikazana je premijera predstave „Metamorfoze“, za koju su po Ovidiju priredili tekst Jelena Mijović i Aleksandar Popovski, koji je delo i režirao. „Metamorfoze“, najpoznatije i najobimnije delo rimskoga pesnika Publija-Nazona Ovidija, u suštini je pesnička novelistička zbirka iz koje je za ovu predstavu odabrano nekoliko priča.
Prema intencijama reditelja kao i scenografa Numena (Sven Jonke), sve pesničke priče nižu se u jednom toku igre bez prestanka, koja je istovremeno i stvaranje jednog značajnog elementa scenografije što nastaje kao instalacija pomoću samolepljivih traka koje glumci razapinju i lepe približavajući na taj način predstavu performansu. Glumci na sceni, takođe, u stilu i maniru postdramskog teatra, pored igre samolepljivim trakama predstavljaju razne likove, nekad jedan lik igra više glumaca, što otvara različite mogućnosti za brojne promene, ali, isto tako, ponekada gledaoce nepotrebno dovodi i u nedoumice. Ipak, mogli smo uočiti da su glumci prihvatili takav način igre pa su čak u tome pronašli i posebne zanimljivosti i počeli da se i sami poigravaju odnosima i situacijama, ispoljavajući lepu maštovitost. U tome su, kako nam se učinilo, prednjačili Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Jelena Đokić i Goran Šušljik.
Na sceni „Bojan Stupica“ izvedena je premijera komada „Drama o Mirjani i ovima oko nje“ Ivora Martinića, apsolventa Akademije dramske umjetnosti u Zagrebu. Mlad autor  se, posle lektire drama apsurda, ali i verovatno pod uticajem nekih savremenih stranih dramatičara, pa i Ronalda Šimelpfeniga, prihvatio da dramski obradi svakodnevicu života četrdesetogodišnje Mirjane i ljudi koji je okružuju. Siže dela je jednostavan: Mirjana živi sa petnaestogodišnjom kćerkom Veronikom, pubertetski obuzetom željom da ostvari pevačku karijeru, koja se zbog toga nikako ne miri sa lošom finansijskom situacijom u kojoj se, posle razvoda, nalazi njena majka. Autor se mnogo ne bavi  psihologijom svojih junaka, više ga interesuju problemi odnosa među njima koje karakteriše određena doza otuđenosti i, još više, nepodnošljiva rutina otaljavanja življenja, rutina lišena bilo kakve perspektive i mogućnosti nekakve promene, što je karakteristika našeg vremena. Drama nije lišena monotonije, koju je rediteljka Iva Milošević nastojala da razbije pojedinim mizanscenskim rešenjima kao što su ulaženja ili izlaženja kroz prozore u prizemlju, a katkad i na spratu (!). Ovakav ne baš originalan postupak (nešto slično smo već videli na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u predstavi  drame „Na dnu“ Maksima Gorkog, u režiji Paola Mađelija) učinio nam se sasvim izlišnim. Glumci su pažljivo birajući sve pojedinosti izraza oživljavali figure ove drame. Mirjana Karanović u naslovnoj ulozi umela je da ovaploti nevoljno mirenje sa situacijom u kojoj se nalazi, dok je Jelena Petrović kao Veronika bila neobično impulsivna.
Na sceni „Bojan Stupica“ izvedena je i premijera „Zapisa iz podzemlja“ Dostojevskog, u dramatizaciji i režiji Ane Đorđević. Junak romana „Zapisi iz podzemlja“, povučena i veoma senzitivna ličnost koja želi da se potvrdi pred samom sobom i, još više, pred svojom okolinom, u predstavi jednostavno nazvan Čovek, ima u ovoj dramatizaciji dvojnika u vidu sluge Apolona, koji je prihvatio saznanje o neminovnosti postojanja zla i različitih nepodobnosti na ovome svetu, kao i neizbežnosti povinovanja takvom stanju stvari i upravo njihov dijalog kruniše ovu predstavu, koju su glumci izvodili sa razumevanjem, naročito Srđan Timarov i Marko Baćović.
Na sceni „Studio“ Jugoslovensko dramsko pozorište izvelo je premijeru drame „Histerija“ savremenog britanskoga pisca Terija Džonsona. Koliko nam je poznato, ovo je diplomska predstava Ivana Vukovića, apsolventa pozorišne režije u klasi Nikole Jevtića i Alise Stojanović. On je uspeo da ostvari duhovitu i dinamičnu predstavu drame koju je mogućno označiti kao nadrealnu fantaziju o psihoterapiji i holokaustu kojoj se opisuje susret Salvadora Dalija i Sigmunda Frojda .

NIŠTA NE MOŽE BITI KAO PRE
Pozorište na Terazijama prikazalo je samo jednu premijeru – mjuzikl prema nekad veoma popularnoj televizijskoj seriji „Na slovo na slovo“ Dušana Radovića i Miodraga Ilića-Belog. Za ovu priliku tekst je adaptirao Vladimir Andrić, potrudivši se da dramaturški poveže neke od atraktivnih i najduhovitijih sekvenci negdašnje serije i formira kakvu-takvu jedinstvenu i zanimljivu fabulu, koja će moći da zaokupi pažnju prvenstveno mlađe publike, ali i starijih gledalaca za koje se pretpostavlja da će poželeti da u pozorištu obnove sećanja na prijatne trenutke provedene kraj malih ekrana. Pokazalo se, bar što se odraslih gledalaca tiče, da ništa ne može biti kao pre.  Gledali smo mjuzikl prilično razuđene dramaturgije i nepovezanih scena, bez kulminacije na kraju. Reditelj Darijan Mihajlović u svom postupku rukovodio se isključivo željom da na sceni ostvari efektnu spektakularnost što mu je tek delimično polazilo za rukom. U predstavi su se nizali masovni prizori mizanscenski organizovani uglavnom šablonski, kao na nekom recitalu. Junak večeri bio je mali Raslav Sekulović, koji je kao Aćim načinio pravi podvig, dok je Svetislav Bule Goncić igrao Miću odmereno i bez primenjivanja bilo kakvih gegova. Šarmantna Mina Lazarević, kao Lola – da li iz namere da karikira? – glumački se trudila da podražava televizijske vedete, što je ponekad izgledalo suviše nametljivo.
Koreografija Sonje Lapatanov bila je lišena inventivnosti i uglavnom stereotipna. Scenografija Aleksandra Denića asocirala je na ambijent televizijskoga studija. Živopisna kostimografska rešenja dala je Ivana Vasić. Šteta je što je zbog težnje za spektakularnošću u mjuziklu „Na slovo, na slovo“ povremeno nestajala duhovitost teksta Dušana Radovića.
U Beogradskom dramskom pozorištu ove godine izveli su tri premijere. Veoma zanimljiva je bila „Solo za Betrolta Brehta“ prikazana na Novoj sceni u inventivnoj režiji Ivane Vujić, koja je formirala slojevito multimedijalno izvođenje. Spektakl je bio u znaku sjajnog kazivanja Brehtovih tekstova Danice Ristovski, umetnice koja se specijalizovala za sve žanrove što ih je negovao veliki pisac. Gledajući ovo veoma uspešno realizovano izvođenje razmišljali smo o potrebi ponovnih prikazivanja Brehtovih dela, budući da su danas i te kako aktuelna i poučna.
Izvođenjem drame Hanoha Levina „Rekvijem – negde između Pariza i Šangaja“, u kojoj se prikazuju neke Čehovljeve pripovetke, Beogradsko dramsko pozorište, zasad jedino u našoj sredini, obeležilo je jubilej velikoga pisca – stopedesetogodišnjicu njegovog rođenja. Dramu je režirala Milica Kralj, dok je Petar Kralj, kada se pojavljivao na sceni, sebi svojstvenom glumom plenio pažnju publike.
Na Velikoj sceni Beogradskog dramskog, posle duže pauze ponovo je izvedena melodrama „Harold i Mod“ Kolina Higinsa, u režiji Milana Karadžića, sa Milenom Dravić i Petrom Benčinom u naslovnim ulogama. Ipak, moramo reći da je melodramske lirske akcente reditelj Karadžić donekle zamenio ironičnim, što je, kako nam se čini, prikladno 21. veku.

POLITIKA „REŽIRA“  PRILIKE U TEATRU
Od premijera u Malom pozorištu „Duško Radović“ – ove godine bilo ih je četiri – izdvajamo jednu – „Ričard na toboganu“ koju je po Šekspiru u postmodernom duhu koncipirao i režirao Žanko Tomić. Uz to, on je autor scenografije i izbora muzike. Prema konceptu divajzing i uređivanje teksta obavila je Maša Stokić. Dodajmo da je „divajzing“ relativno nova dramska tehnika, bez obzira što ima korene još u komediji del’arte i uličnom teatru. Počiva na zajedničkom radu na formiranju finalnoga teksta obradom zadatih tema ili situacija i u tom procesu učestvuju pisac, reditelj, dramaturg i glumci. Kad je reč o „Ričardu na toboganu“ polazište je bilo Šekspirovo delo, koje se glumačkom igrom, prilagođava savremenoj leksici, tipologiji, ali i određenom konceptu čitanja originala. Reditelj Tomić ističe: „Predstava je krajnja konsekvenca i projekcija budućnosti izvedena iz sadašnje opšte krize društva. I to ne samo našeg (na to smo se nekako i navikli), već ljudskog društva uopšte.“
Mada se Tomićeve pobude i ideje ne mogu osporavati, postavlja se pitanje: može li jedno postdramsko izvođenje fragmenata Šekspirovog dela, dopisanog i drugačije montiranog, biti reakcija na opštu krizu, ili je to pokušaj ispitivanja i raščlanjavanja fenomena nazvanog ričardovština?
Kao zaključak, recimo da prva polovina protekle godine dokazuje da još traje vreme beznačajnih predstava. Nije pogrešno to vreme povezivati sa našom ekonomskom i društvenom krizom. Stanje u našim dotiranim pozorištima odraz je načina vođenja njihove umetničke politike. A ta se politika u pozorištima koja su na budžetu vodi onako kako diktiraju društveno-političke zajednice u skladu sa dogovorima političkih koalicionih partnera. Na osnovu tih dogovora postavljaju se umetnička i administrativna rukovodstva u teatrima. Zato i nema jedinstvene umetničke politike u našim pozorištima, što se najbolje vidi po njihovim repertoarima u kojima je domaća drama opet skrajnuta, dok se i dalje favorizuju tekstovi i projekti u duhu postmoderne. Dodajmo da je upravo zbog vođenja tako koncipirane repertoarske politike propao i BELEF, koji se ove godine pretvorio u BELEP – beogradsku letnju prazninu, budući da će na ovogodišnjem programu biti samo koncerti zabavne – rok i pop muzike, valjda zato da se nekako i glavni grad primakne novosadskom Egzitu?!