Почетна / Регион / POTOČARI 11. JULA Srbija na smetlištu istorije

POTOČARI 11. JULA Srbija na smetlištu istorije

Piše Anja Vujević

11. jula 2010. godine Srbija je u Potočarima klečala, dok je Haris Silajdžić nemilosrdno verbalno šamarao Borisa Tadića, bez obzira na to što je srpski predsednik pristao da učestvuje u kreiranju neodrživog falsifikata koji za cilj ima nestanak Republike Srpske

Srebrenica je već petnaest godina oaza preko koje bošnjački politički establišment gradi mit koji mu treba pomoći da realizuje svoje ratne ciljeve, dok deo međunarodne zajednice podgrejavanjem tog mita pokušava da opravda sopstvene zločine. Za razliku od sarajevskih političara koji iz Srebrenice crpe i finansijsku i političku korist, ili zemalja članica NATO-a koje preko Srebrenice peru ruke od sopstvenih monstruoznih zločina, nemoguće je naći racionalan razlog zbog kojeg je predsednik Srbije Boris Tadić za sebe rezervisao rolu u kreiranju neodrživog falsifikata koji za cilj ima nestanak RS.

TADIĆEVA PRESUDA MLADIĆU
11. jula 2010. godine, Srbija je u Potočarima klečala, dok je Haris Silajdžić nemilosrdno verbalno šamarao Tadića iza čijih leđa su stajali transparenti „Srbija= agresija=genocid=Dejton=Republika Srpska“, „Srbija je odgovorna za genocid“, „Presuda Internacionalnog suda pravde je nadređena dejtonskim genocidnim tvorevinama“ i „Žrtve genocida zahtevaju implementaciju presude internacionalnog Suda pravde“.
Tadić je u Memorijalni centar Potočari stigao u društvu predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića, turskog premijera Tajipa Redžepa Erdogana i predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića. Nakon što se poklonio ispred kovčega, Tadić je u svom obraćanju novinarima generalu Ratku Mladiću presudio pre Haškog tribunala, proglasivši ga krivim za dešavanja u Srebrenici.
„Ovo je tragedija koja ne može da se zaboravi, ali da bi se na neki način umirili oni koji su ostali iza žrtava potrebno je pronaći i osuditi sve one koji su krivi. Ja kao predsednik Srbije nikada neću odustati od traganja za preostalim krivcima. Tu pre svega mislim na Ratka Mladića. Tada ću smatrati da sam dovršio jedan deo svoga posla“, kazao je Tadić.

Nije samo paklena vrućina bila razlog Tadićevog preznojavanja i posezanja za tabletama protiv glavobolje. Predsednik Srbije, koji je u Memorijalni centar Potočari stigao u društvu predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića, turskog premijera Tajipa Redžepa Erdogana i predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, bio je svestan da je izgubio i poslednju mrvicu dostojanstva

Nije samo paklena vrućina bila razlog Tadićevog preznojavanja i posezanja za tabletama protiv glavobolje. Haris Silajdžić svestan činjenice da odmah pored njega stoji predsednik Srbije, države koja je usvojila Deklaraciju o Srebrenici i time stavila omču oko vrata Srpskoj,  iskoristio je to da kaže da ni to nije dovoljno. Optuživši međunarodnu zajednicu i SB UN da „nose veliki deo odgovornosti za počinjeni genocid u Srebrenici“, zato što „nisu na vreme ukinuli embargo na uvoz naoružanja Bošnjacima“, Silajdžić je rekao da „embargo nije ukinut isključivo zbog toga što se radilo o Bošnjacima i BiH!“
„Isključivo zbog ovakvih odluka danas se nalazimo na mestu gde su počinjeni najteži zločini posle Drugog svetskog rata, ali ovo nije jedino mesto gde su srpske snage počinile genocid. Genocid je počinjen na teritoriji cele BiH, što će se dokazati u procesu koji se u Hagu vodi protiv Karadžića“, poručio je Silajdžić.
„BiH je danas jedina zemlja na svetu koja zločine u Srebrenici nije zvanično okvalifikovala kao genocid, isključivo zahvaljujući domaćim poricateljima genocida! Odgovornost za ovu činjenicu ne leži samo na glavnom poricatelju genocida, koji će završiti na smetlištu istorije isto kao i njegovi ideolozi Slobodan Milošević i Radovan Karadžić, već i na međunarodnoj zajednici, koja prema ovim novim poricateljima genocida zauzima isti blagonaklon stav kao što su to svojevremeno radili i sa Miloševićem i Karadžićem“, nastavio je Silajdžić.
„Rezultati genocida“ (čitaj: RS), zavapio je, „koriste se kao ključno sredstvo blokiranja izgradnje BiH kao demokratske države ravnopravnih građana i naroda“, što u Silajdžićevom rečniku znači – RS treba nestati.
Nemoćan da BiH nametne mit koji je nametnuo u Srbiji, odnosno da natera RS da potpiše sebi samoj osuđujuću presudu, Silajdžić je pozvao EU da „postavi zahtev Parlamentarnoj skupštini BiH da usvoji predloženi zakon o zabrani poricanja holokausta i genocida“.

11. jula u Srebrenici i staro i mlado nosilo je fesove, dimije, mudžahedini i vehabije svoje kape i sa posebnim uživanjem mahali turskim zastavama

HARPER I TADIĆ
Unitarna BiH neostvareni je i politički i vojni ratni cilj Sarajeva. Srebrenica je postdejtonsko sredstvo, mehanizam da dođu do toga cilja. Srebreničke žrtve najmanje su im bitne. Srebrenica je proteklih godina bila Meka, kako za sarajevske političare tako i za njihove strane saveznike, preko koje su opljačkali, oprali, više milijardi evra. Toliko o njihovom žalu za stradalim Bošnjacima.
S druge strane, Srebrenica je dobro osmišljen politički projekat, čija realizacija je u toku, utemeljen na falsifikatu. Haške presude političkom i vojnom vrhu RS treba da budu presude institucijama Srpske na kojima će se utemeljiti neke nove političke odluke.
„Klinton mi nudi da u Srebrenici žrtvujemo pet hiljada muslimana i biće NATO bombardovanje Srba“, reči su Alije Izetbegovića iz septembra 1993. godine. U svetlu tih reči jasno je zašto je u aprilu 1993. godine demilitarizovana zona pod zaštitom UN snabdevana oružjem, i zašto su nemo posmatrani stalni napadi muslimanskih snaga na srpske položaje iz „demilitarizovane zone“ u kojima je stradalo blizu 3.500 srpskih civila i vojnika.
Da se kojim slučajem odazvao pozivu i 12. jula prisustvovao parastosu srpskim stradalnicima, predsednik Srbije bi, pored njihovih grobova u Bratuncu, video i grobove onih koji su stradali tokom NATO bombardovanja. Video bi i stotine grobova onih koji su prerano preminuli od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. Podržavajući mit o Srebrenici, SAD nastoji da prikrije sopstvene zločine, Sarajevo želi ostvariti političke ciljeve. Ali, šta dobija Tadić?
Izložen pritiscima i suviše kratkovid da izvuče pouke iz iskustava političara iz RS, Tadić je odlučio da ide linijom manjeg otpora, zanemarujući krajnji ishod svojih poteza.
Kanadski premijer Stefan Harper nedavno je uložio veto na predlog da parlament njegove zemlje 11. jul proglasi za „dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.“ Takvim postupkom premijer Harper je pokazao hrabrost da se odupre političkim pritiscima i da sačuva lični integritet. Za razliku od njega, Tadić ne samo da nije u stanju da sačuva lični integritet, nego je odlučio da se kocka sudbinom dva miliona Srba koji žive s leve strane Drine.
Predsednik Srbije koja je garant Dejtonskog mirovnog sporazuma, umesto što bespogovorno sluša Silajdžićeve tirade o „genocidu na tlu čitave BiH“, ima sasvim legitimno pravo da postavi pitanje etničkog čišćenja 150.000 Srba iz Sarajeva, da insistira na utvrđivanju potpune istine o Srebrenici.
Bilo bi nacionalno odgovorno da tokom sesija Sarajevo-Istanbul-Beograd, zvanični Beograd od Sarajeva zatraži da poštuje Dejtonski mirovni sporazum i odluke institucija koje su proizašle iz njih. Jedna od takvih institucija je i Ustavni sud BiH koji je pre šest godina naložio Vladi Federacije BiH da dostavi sve podatke o stradanju Srba u Sarajevu. Ova odluka ni do danas nije sprovedena, niti je saopšteno ime ijednog Srbina ubijenog u Sarajevu. Na žalost, ovde greh nije samo na Tadiću nego i na vlastima RS kojima nije palo na pamet da pokrenu pitanje krivične odgovornosti onih koji se oglušuju o odluku Ustavnog suda BiH, iako im zakon pruža takvu mogućnost.

Reis-ul-ulema efendija Mustafa Cerić zamolio je Evropu da im otvori svoja vrata i da spreči horde nepoznatih ljudi (Srba) da se 12. jula sa simbolima mržnje i terora rugaju sa Vojničkog groblja u Bratuncu

„SVI SMO MI EJUP GANIĆ“
Predsednik Srbije trebalo bi da ima makar toliko svesti i savesti da zna da se 11. jul ne može posmatrati izolovano. Kada je već odlučio da se meša u unutrašnje stvari BiH, onda je to trebalo da čini na bazi relevantnih podataka. Govoriti o 11. julu nemoguće je bez geneze događaja još od Drugog svetskog rata.
Da je 12. jula došao u Bratunac na licu mesta bi spoznao da je tog dana pre 18 godina u srebreničkom selu Zalazje ubijeno 69 meštana. Danas u Zalazju postoje samo čađavi zidovi i grobovi. Komšije muslimani su u Drugom svetskom ratu, samo u jednom danu, pobili 105 meštana, među kojima čedrdesetoro dece. Ono što je preteklo i njihovi potomci, na najsvirepiji mogući način ubijeni su u ovom ratu.
Da je predsednik Srbije 12. jula porazgovarao sa srpskim majkama Srebrenice, znao bi da je „nevinim žrtvama Srebrenice“, nazvao vojnike Nasera Orića koji su stradali u napadima na srpska sela iz „zaštićene zone“ iz koje su sejali smrt, ubijajući žene, decu, starce i starice.
Da je predsednik Srbije želeo vrlo lako je mogao saznati da se na spiskovima nestalih nalazi preko hiljadu živih Srebreničana, da su u Memorijalnom centru Potočari sahranjivani i oni koji nisu stradali 11. jula 1995. godine. Mogao je saznati i od Bošnjaka da u Memorijalnom centru Potočari nije sahranjeno nijedno dete, niti žena, pa da samim tim ne može biti govora o genocidu. Ali, isto tako se 12. jula na licu mesta mogao uveriti da su muslimanske snage iz „zaštićene zone“ na zverske načine ubijale žene i decu, u potpunosti zatirući i svaki trag budućeg života, što već sadrži elemente genocida.

„Brisanje istorije“ počelo je na Petrovdan ove godine, kada je Odbor za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Vlade RS zabranio da se u Srebrenici obeleži godišnjica stradanja Srba. Celokupna ceremonija izmeštena je u Bratunac, i prvi put u posleratnom periodu u Srebrenici nije služen čak ni parastos srpskim stradalnicima

Predsednika Srbije sve to ne zanima, jer je bi se to kosilo s interesima njegovih šefova iz Vašingtona. Na žalost, izuzev verbalnog protivljenja i žalopojki koje sve više postaju patetične, ni iz RS nema konkretnih poteza koji bi sprečili prekrajanja istorije i stvaranja slike o Srbima kao agresorima i zločincima. To retuširanje se sada vrši na sudovima, ne smo u Hagu nego i u Sarajevu, koji ne osuđuju odgovorne za zločine nad Srbima, a presuđuju celokupnom srpskom političkom i vojnom rukovodstvu, praveći uslove da Srpsku jednog dana proglase zločinačkom i genocidnom tvorevinom, a buduće generacije da se stide onih koji su je stvarali. Oni koji su činili zločine svakako treba da odgovaraju, ali zloupotrebe pravosuđa u političke svrhe u cilju satanizacije Srpske ne smeju se prihvatiti. Iako je iz brojnih izjava rukovodstva RS jasno da su svesni da se ovaj scenario upravo odvija pred njihovim očima, policija RS i institucije RS i dalje revnosno sprovode sve naloge Tužilaštva i Suda BiH iz kojih uzvikuju: „Svi smo mi Ejup Ganić“. Sve se to dešava dok se iz budžeta BiH, koji puni i RS, izdvajaju milioni maraka za odbranu Ejupa Ganića, dok su na platnom spisku tih institucija haški optuženici iz reda bošnjačkog naroda itd. Istovremeno, dok je čitava državna aparatura upregnuta u odbranu Bošnjaka optuženih za ratne zločine, Srbi u Savetu ministara BiH saučestvuju u uskraćivanju dokumentacije neophodne za odbranu prvog predsednika RS Radovana Karadžića.

RS je izraz narodne borbe za goli opstanak. Njena budućnost ne zavisi ni od onih koji vode Srbiju ni od onih koji vode nju. Ali, budućnost vođa svakako zavisi od toga koliko poštuju volju naroda, a svaki njihov pokušaj prekrajanja i brisanja istorije samo ih može odvesti na smetlište istorije

ISTORIJU TREBA IZBRISATI
Takođe, izuzev verbalnog sporenja ocena da se „u Srebrenici desio genocid“, institucije RS ne čine ništa da se sazna potpuna istina o Srebrenici. Od formiranja Instituta za ratne zločine, koje je premijer RS Milorad Dodik obećao još 2006. godine, a koji je prvo trebalo da se pozabavi Srebrenicom, odustalo se na zahtev tadašnjeg američkog ambasadora u BiH Daglasa Meklhejnija.
Dodikova nedavna izjava da „istoriju treba izbrisati“ upravo ide u smeru prekrajanja istorije kako to žele da prikažu bošnjački političari. „Brisanje istorije“ je počelo na Petrovdan ove godine, kada je Odbor za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Vlade RS zabranio da se u Srebrenici obeleži godišnjica stradanja Srba. Celokupna ceremonija izmeštena je u Bratunac, i prvi put u posleratnom periodu u Srebrenici nije služen čak ni parastos srpskim stradalnicima, što je izazvalo gnev srebreničkih Srba koji su samoinicijativno okupljeni kod spomen-obeležja u selu Zalazje poručili i Vladi RS i vladiki zvorničko-tuzlanskom Vasiliju da će iduće godine sami organizovati obeležavanje godišnjice stradanja.
Ako izbrišemo svoju istoriju, ostaće samo jedna, njihova. A njihova istorija tvrdi da su srpske vojne i političke vođe bili svi od reda zločinci, a njihove vođe heroji, i da, stoga, kao što u Potočarima reče Silajdžić, „RS kao entitet utemeljen na zločinu treba da nestane“. Ipak, RS je stvorio narod, i ona je izraz njegove borbe za goli opstanak. Njena budućnost ne zavisi ni od onih koji vode Srbiju ni od onih koji vode nju. Ali, budućnost vođa svakako zavisi od toga koliko poštuju volju naroda, a svaki njihov pokušaj prekrajanja i brisanja istorije samo ih može odvesti na smetlište istorije.

Један коментар

  1. kako da izbrisem istoriju..pa moraju unuci da mi znaju ko je izdao RSK i zrtve pale u ratu koji nisu one pocele..? Kako da zivi..poput repe bez korena..*ne, to nedam..mozda ce neko nesto slagati pa ce biti kasno..!!!*




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *