Почетна / Регион / Poslednja američka balkanska avantura

Poslednja američka balkanska avantura

Piše Džejms Džordž Džatras

Rezolucija 171 koju su izabrani predstavnici naroda odobrili postaje deo američke strategije, u okviru koje se Sjedinjene Države obavezuju na dalji napredak na Balkanu. To znači gušenje Republike Srpske, veća podrška pseudodržavi Kosovu i neprijateljstvo prema Srbima u čitavom regionu

Postaje bolno očigledno da su zvaničnici iz administracije Bila Klintona, nakon što su ponovo došli na vlast pod Barakom Obamom, kao svoj prioritet postavili obnavljanje politike SAD-a na Balkanu. Konture njihovih nastojanja su jasne: gušenje Republike Srpske (pod izgovorom unapređivanja „dejtonskog procesa“) i obezbeđivanje veće međunarodne podrške za pseudodržavu Kosovo proglašenu od strane Vašingtona i njegovih čankoliza. To se može shvatiti ne samo kao negativan odnos prema državi Srbiji, bez obzira na prozapadnu orijentaciju vladajuće koalicije u Beogradu, nego i kao neprijateljstvo prema Srbima u čitavom regionu.

GLOBALNI DŽIHAD
Donošenje Rezolucije 171 u Predstavničkom domu 12. maja 2009. godine može se uzeti kao manifest te inicijative. Nastala kao rezultat saradnje iza zatvorenih vrata među članovima komiteta, zvaničnicima vlade, tink-tank „ekspertima“ i promuslimanskim aktivistima, Rezolucija je odobrena u Odboru za spoljne poslove aklamacijom (bez formalnog glasanja), a u Predstavničkom domu usvojena bez formalnog prebrojavanja glasova. Rezolucija koju su izabrani predstavnici naroda odobrili postaje deo američke strategije, u okviru koje se Sjedinjene Države obavezuju na dalji napredak na Balkanu. Ali, ne treba se rugati tom političkom pozorištu, jer zastupnici američkog novog intervencionizma nalaze da takve mahinacije, uz naručene kolumne, analize tink-tankova i slične aktivnosti unutar unapred osmišljene kampanje, predstavljaju neophodan deo njihove agende. I njihovi nominalno republikanski neokonzervativni saveznici smatraju da su takve podvale potrebne kako bi uvukli Evropljane u još jednu bosansku zabludu – i odgurnuli  Ruse.
Nije, međutim, teško prepoznati pravi smisao. Kao prvo, demokrate nastoje da naglase svoj balkanski „uspeh“ iz devedesetih nasuprot „neuspehu“ Republikanaca u Iraku. Pri tome se ne pominje da su očevi iračkog rata upravo republikanski neokonzervativci, odnosno ono krilo republikanske partije koje je davalo podršku Bilu Klintonu tokom agresije na Balkan. Kao ni to da je većina demokratskih zastupnika vojne intervencije na Balkanu, koji sada žele da nižu uspeh za uspehom, u početku rata u Iraku dala podršku Džordžu Bušu. Poput svojih prethodnika u Vijetnamu, protiv rata su se okrenuli tek onda kada je podrška postala politički kompromitantna.
Kao drugo, jednako kao i u periodu koji je prethodio podršci Bušovovoj administraciji za unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti kosovskih Albanaca, presudna je iluzija o pridobijanju islamskog sveta gromoglasnom podrškom muslimanima u Bosni i na Kosovu. Ovo povlađivanje nije proizvelo nikakav rezultat. U svesti muslimana nije ostalo zabeleženo da „SAD pomaže muslimanima“, nego da je „SAD predugo bezbrižno ostao po strani, a da su muslimani bili žrtvovani“. Ovo osećanje bolnog kajanja originalno su proizveli sami zastupnici muslimanskih interesa na Balkanu koji sada bezuspešno nastoje da ga kapitalizuju. Teško da bi se mogao naći bolji primer za krajnje nerazumevanje koje vašingtonski dvopartijski establišment ispoljava kada se radi o motivima, pogledu na svet i metodologiji globalnog džihadskog pokreta.

Zvaničnici iz administracije Bila Klintona, koji su ponovo došli na vlast pod Barakom Obamom, nastavljaju da vode negativnu politiku prema državi Srbiji: Ričard Holbruk i Hašim Tači

BALKANSKE PREPREKE
Kampanja ponovnog osnaživanja na Balkanu nailazi na dve prepreke. Prva od njih su evropski saveznici. Iako se nikako ne može reći da Evropljani pokazuju hrabrost u suprotstavljanju Sjedinjenim Državama, ni njihovo strpljenje nije beskrajno. Obama i dalje uživa u produženom medenom mesecu sa Evropljanima. Teško je preceniti olakšanje koje je su oni osetili kada su videli leđa prezrenom Džordžu V. Bušu i arogantnom, diktatorskom stilu njegove administracije. Veoma brzo zaboravljajući da je taj stil nastao ne sa Čejnijem i Ramsfeldom, nego sa Olbrajtovom i Holbrukom, i to baš na Balkanu, na koji ovi „podvižnici“ sumnjivih sposobnosti nastoje da se vrate. Kada se, kao što se čini izvesnim, vrate na Balkan sa istom suptilnošću koju su i pre koristili, Evropljani bi mogli da zatraže razvod ranije nego što je predviđeno.
Ideologija i egomanija su među najvećim preprekama da se sagleda realnost, a reciklirani „klintonovci“ su odličan primer i za jedno i za drugo. Poput kriminalaca koji se vraćaju na mesto zločina, oni veruju da zastrašivanjem i pretnjama mogu da ostvare napredak, kao što je to bilo deceniju ranije. Zarobljeni u devedesetim, izgleda da ne primećuju da se svet promenio otkad su poslednji put u svojim rukama držali poluge državne vlasti.
Sjedinjene Države su danas neuporedivo slabije nego što su to bile u vreme svojih slavnih dana, a Rusija, Kina i Indija su neuporedivo jače. Pored ekonomskih nedaća, Sjedinjene države vode i dva teška rata. Kada je u pitanju Irak, Obama obrće pedale unazad od svog ranijeg obećanja o ranom  povlačenju. U Avganistanu pokazuje bandoglavu odlučnost za eskalacijom rata. U nastojanju da Avganistan pretvori u svoj rat, kao što je Nikson učinio u Vijetnamu, kao specijalnog izaslanika u avganistansko-pakistansku kaljugu poslao je nikog drugog do Ričarda Holbruka, koji je svoju lošu reputaciju stekao upravo na Balkanu. Ako je suditi prema njegovim prethodnim rezultatima, možemo očekivati skori kolaps trajno disfunkcionalnog Pakistana sa neizbežno katastrofalnim posledicama. Što se tiče Evropljana, koji će odugovlačiti sa daljim slanjem vojnika i pomoći misiji NATO-a u Kašmiru, sa jednakom doslednošću kao što su to činili tokom prethodne administracije, takav rasplet je gotovo izvestan. Uz sve to, čini se da nema kraja teškoćama sa kojima se suočava nova administracija, bilo da one dolaze od strane sve nepredvidljivijeg Kim Il Džonga, ili da se odnose na mogući izraelski napad na iranske nuklearne pogone.

Uspeh američke misije na Balkanu zavisi u velikoj meri od vođstva na srpskoj strani. Republika Srpska je u daleko boljoj situaciji od same Srbije, jer je premijer Republike Srpske stvorio državu koja predstavlja ostrvo relativne stabilnosti u regionu: Milorad Dodik na bratunačkom groblju

NACIONALISTIČKI GROMOBRAN
Kao i uvek, ključno pitanje jeste na kakvo vođstvo će naići na srpskoj strani. Što se toga tiče, Republika Srpska je u daleko boljoj situaciji od same Srbije. Premijer Milorad Dodik postao je „nacionalistički“ gromobran za svaku moguću uvredu, ličnu ili političku, koju ljudska zloba može da smisli.
Uživajući javnu podršku bez presedana, postdejtonski lider bosanskih Srba Milorad Dodik je do sada radikalno odbacivao svaki pokušaj da se redukuje dejtonski status Republike Srpske. Ako se uz to ima u vidu tempo ekonomskog razvoja, koji je veći ne samo u odnosu na muslimansko-hrvatsku federaciju nego i susedne Hrvatsku i Srbiju, Dodik s pravom može da tvrdi da njegova država predstavlja ostrvo relativne stabilnosti u regionu. Uz američku opstrukciju prenosa nadležnosti sa svemoćnog visokog predstavnika UN na relativno slabog specijalnog predstavnika EU, Dodikova pozicija daje Evropljanima još jedan razlog da se upitaju koliko je svrsishodno da narušavaju delikatni dejtonski balans „jednakog nezadovoljstva“ samo zato da bi zadovoljili apsiracije „bumerang generacije iz 90-ih.“
Suočeni smo sa time da Obamina administracija i njeni saputnici u obe stranke imaju višak „eksperata“ i „aktivista“ koji jedva čekaju da sruše sporazum na Balkanu, ali i sa nedostatkom načina da to učine. U danima oseke američke „hipersile“ relativna slabost može biti najbolje sredstvo za ubrizgavanje razuma u našu megalomansku i pogrešnu spoljnu politiku. Nema sumnje da nam predstoje opasni dani dok čekamo da i oni najograničeniji u Vašingtonu shvate realno stanje stvari, a do toga svakako mora doći. A dok se to ne desi, još mnogo štete može da se nanese, i to ne samo na Balkanu. Ali, u svakom slučaju, krivulja moći ne ide u prilog uspeha ponovnog angažmana, koji ima rok dve godine, najviše, a možda i mnogo manje. Nadajmo se da će to biti kraj destruktivne balkanske avanture američke politike koja je osuđena na propast.

__________________

Ovaj odlomak iz Džatrasove knjige „Saving Peace in Bosnia“ (Čikago 2010), koja će u septembru biti objavljena na srpskom jeziku (Čigoja štampa), u prevodu Tijane Kecmanović.

Један коментар

  1. Malo je poznato da je Srbija jedini evropski prostor koji je sam sebi dovoljan. U srpskoj regiji Vojvodini ima nafte i gasa za narednih stotinak godina, a na Kosovu i Metohiji nalaze rezerve uglja od preko 14 milijardi tona ili, odnosno u vrednosti preko 400 milijardi eura. Šta više, Kosovo i Metohija su jedno od 3 najznačajnija svetska nalazišta strateškog metala, selena i vanadijuma, U Boru postoje značajne rezerve strateškog matala „germanijuma“. Bez ovih metala nema kosmičkih programa. Oko 60% svih svojih energetskih potreba Srbija već danas sama podmiruje, a manje od 40% nafte se uvozi.
    Vojvodina, Šumadija i Kosovo i Metohija imaju obradivih površina dovoljno da hrane više desetina miliona ljudi, a malo je na svetu mesta sa takvim potencijalima kvalitetne pijaće vode.
    Da li iko može, iskreno, da poveruje da je bombardovanje Srbije izvedeno s ciljem pomoći Šiptarima?!. Da li iko ozbiljan misli da su Amerikamci potrošili preko 100 miliona dolara na vojnu bazu u Bondstilu u Srbiji da bi zaštitili Šiptare? Ne, odista ne. Razlozi su bitno drugačiji. Njima treba Srbija ali ne i Srbi.
    Američka opšta poznata javna krilatica je:
    „Biramo prijatelje prema našem interesu“.
    Ovo je odgovor na Vaša pisanaj o posledicama koje u svojoj sušti je političko pozorište al na račun poreskog obaveznika Srbije.
    Sve koji su imenovani kroz ovaj tekst su plačenici, najamnici i prema njima treba da imate suštinski drugači stav i rečnik no što ste iskazali.
    Želim Vam bistro oko i bistar um!
    pozdrav od jednog od inicijatora za formiranje udruženja građana za spas, očuvanje i obnovu Srbije. DRAGANešković




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *