Почетна / Друштво / Osmanlije po drugi put među Srbima

Osmanlije po drugi put među Srbima

Piše Branko Radun

Knjiga „Neoosmonizam“ Darka Tanaskovića predstavlja jednu od do sada najkvalitetnijih analiza političkog bića Turske, i istovremeno objašnjava razloge povratka ove nekada moćne države na Balkan

„Mi smo ovamo pre više vekova došli na konjima. Ako zatreba ponovo ćemo doći.“
ministar spoljnih poslova Turske Davutoglu

Izuzetno su retki društveno angažovani intelektualci koji su, i pored priznanja uspeli da zadrže integritet u burnim promenama ideologija i državnih granica. Teško je ostati dosledan, sačuvati sopstveni intelektualni kredibilitet, ne prikloniti se centrima moći ili ideološkim modama. Darko Tanasković, naš istaknuti orijentalista i diplomata, u svemu tome je uspeo, što potvrđuje i njegova nova knjiga „Neoosmanizam“, odnedavno dostupna i široj javnosti. Verovatno zbog kombinacije intelektualne ozbiljnosti i diplomatskog iskustva, Tanaskovićeva knjiga predstavlja izuzetno kvalitetnu analizu političkog bića Turske.

„MINARETI SU NAŠI BAJONETI“
Neosmanizam je kombinacija, ponekad i sinteza različitih idejnih struja i političkih doktrina savremene turske države čije je vezivno tkivo živa osmanlijska imperijalna tradicija. I moderna i reislamizovana Turska nalazi sebe u nasleđu Osmanske imperije. Prema Tanaskoviću neosmanizam je reafirmacija celokupnog nasleđa osmanlijske prošlosti. To je projekat obnove „stare moći“, i kao takav „doktrina koju Turska vlada sistematski i dosledno, a po mnogima i nametljivo, sprovodi“. Isto tako, on je „uporište identiteta, oslonac ambicija i rasadnik iluzija, luka osvajačkog isplovljavanja i razočaranog samozavaravanja…“
Neosmanizam je ideološki hibrid koji u sebi sadrži i srodne i protivrečne elemente – od sekularnog nacionalizma, nasleđenog od oca moderne Turske Kemala Ataturka, do otvorenog islamizma novijih generacija. U taj ideološki miks može se ubrojiti i nastojanje da se Turci povežu sa njima rasno bliskim narodima srednje Azije, te da se na svim tim osnovama gradi ponovna moć Turske. Autor zaključuje da je „neosmanizam amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma“.
Dok kod islamističkih pokreta u drugim zemljama dominira nadnacionalni, pa i antidržavni diskurs, kod turske „braće“ izuzetno je jak nacionalizam i državotvorni patriotizam. Taj „turski“ element integriše ili pak uspeva da miri i nepomirljive suparnike, kao što su sekularisti i sve dominantniji islamisti. Kada je pre nekoliko godina došlo do konflikta dva pola turske političke moći – islamizovanih političara i sekularnih vojnih krugova – neki analitičari predviđali su novi politički lom. Ipak, „tursko“ kao osećaj dubokog zajedništva prevazišlo je konflikt. Turska je iz tog konflikta izašla ojačana, sa namerom da se surevnjive „frakcije“ usmere u istom neoosmanističkom cilju.
„Turski pragmatizam“ je još jedna osobina turske politike koju apostrofira darko Tanasković. Zahvaljujući toj osobini turski islamisti dobili su podršku na Zapadu, pre svega u SAD- u, gde su predstavljeni kao moderno i prihvatljivo lice islama. Oni su stoga kao „politički korektni“ muslimani dobili i zeleno svetlo da svoj uticaj šire i na muslimane na Zapadu.
Međutim, to nikako ne znači da je njihov islamizam „pitomiji“ i „tolerantniji“ od nekog drugog. Naši sekularni političari proevropske orijentacije često nisu ni svesni nivoa reislamizacije turskog društva. Tako je sadašnji premijer Erdogan 1997. godine, kao gradonačelnik Istanbula, morao da napusti svoj položaj, pa čak i da završi u zatvoru jer je javno ispoljavao islamističke sentimente. On je, naime, na javnom skupu recitovao stihove: „Minareti su naši bajoneti, kupole su naši šlemovi, džamije naše kasarne, a vernici naši vojnici. Ova božija vojska čeka svoju veru. Alah je najveći! Alah je najveći!“ I pored te činjenice naši evropejci promovišu povratak neoosmanlija na Balkan.

Naš istaknuti orijentalista i iskusni diplomata Darko Tanasković ističe kako je sa Zapada „nadahnuto“ okupljanje država regiona „dugoročno smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve 'balkanske unije' koja bi mogla, ali i ne bi morala da se priključi EU. Pijemont takve 'balkanske unije' bila bi Turska“

MODERNIZACIJA I ISLAMIZACIJA
Pouka turskog slučaja je da nema uspeha u ideološki podeljenom i time iznutra blokiranom društvu, kakvo je danas srpsko. Nema stabilnog razvoja jednog društva ako se ono odriče svojih korena. Prihvatanje tradicije kao realnog temelja, kao „neodvojive sastavnice istorije i nacionalnog identiteta“, omogućava ujedinjavanje zajednice i uslov je napretka.
Stoga ni ne čudi što za razliku od Srbije kojoj EU nema alternativu, „osvešćena“ Turska, ne odustajući od evrointegracija (barem na verbalnom nivou), traga i nalazi određene alternativne pravce. Nekada je i Turska bila evropocentrično orijentisana, ali se vremenom oslobodila evromita, pa svoje partnere traži i među sebi srodnim narodima sa Istoka, od čega ima višestruke koristi.
Neoosmanistički islamizam jača tursku samosvest i ambiciju i na spoljnopolitičkom planu, gde Ankara, konstatuje Tanasković, može da bude „poverilac nečijih interesa, ali ne i poslušnik“. Na toj osnovi probuđena neoosmanska ambicija čini poziciju Turske komplikovanijom, ali joj „diže cenu“, jer se ova zemlja ne zadovoljava utešnim tapšanjem po ramenu, poput Srbije. Kako pokušava da u „svakoj čorbi budu mirođija“, Ankara postaje „makroregionalna sila“, mada time rizikuje da se preigra.

TURSKI I SRPSKI „KETMANI“
Veoma značajna osobina turske politike prema Tanaskovićevom mišljenju jeste „ketmanstvo“ – prilagodljivost i pritvorno prikazivanje „probitačnog“ lika. Tako je moguće da islamistički političari u unutrašnjoj politici desekularizuju tursko društvo, a da spolja po potrebi menjaju lica: da budu i stabilan partner SAD-a i ključna članica NATO-a, ili, pak, iskreni zagovornik evrointegracija. Pošto Turska nije baš toliko moćna država, ona mora, ističe Tanasković, da maskira svoje prave težnje i ciljeve. No, ta mimikrija krasila je Turke i kada su bili mnogo moćniji nego sada.
Jedan od primera „providne“ politike dvostrukih standarda turske politike jeste i odnos prema Srbiji: dok je Erdogan na sav glas osuđivao one koji tendenciozno optužuju Tursku za „nepočinjeni istorijski greh“ genocida, njegov ministar Davutoglu novinarima koji su ga pratili u Bugarsku najavljivo je da će se zahvaljujući turskom zauzimanju „Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka u Srebrenici“.
Zbog te mimikrije neki i dalje Tursku vide kao „lojalnog saveznika“ Zapada, pa čak i kao jedino sekularno i demokratsko muslimansko društvo. Drugi ispod te „ketmanske“ površine uočavaju proces reislamizacije društva, te sve samostalniju spoljnu politiku koja nekada izaziva nervozu u Vašingtonu. No, retko ko može da kaže do koje mere „samostalnosti“ će turski brod voditi neoosmanisti. Većina analitičara i dalje Tursku posmatra u okviru anglosakonske strukture moći, doduše kao autonomnijeg igrača koji će tražiti ozbiljnije ustupke na terenu.

ZETRA II
Slom komunističkih sistema i raspad SFRJ i SSSR otvorio je prostor da se Turska ubaci i predstavi kao zaštitnik muslimana. Tako se Turska već devedesetih godina prošlog veka direktno umešala u raspad, odnosno razbijanje SFRJ, držeći stranu muslimanima. Zato Tanasković zaključuje da je „ta politika objektivno bila antisrpska bez obzira na pokušaj da se njena karakteristika prikrije frazama o zalaganju za okončanje oružanih sukoba…“ Stoga ne čudi što je tadašnji turski predsednik predlagao i tursko bombardovanje Srba.
Danas Turska istupa na Balkan istom maršrutom koja je devedesetih u medijima promovisana kao „zelena transverzala“, i koja objedinjuje albanske teritorije, samostalno Kosovo, Rašku oblast (preimenovanu u turski Sandžak) i BiH. Turci ni ne kriju da je temelj njihove politike na Balkanu maksimalna podrška interesa Tirane, Prištine i Sarajeva.
Kakav odnos prema „Balkanu“ gaje neoomanisti najbolje ilustruje beseda Ahmeta Davutoglua, ministra spoljnih poslova i stratega turske ekspanzije, koji je u Sarajevu održao „paradigmatičan i uzoran neosmanski govor“: „Osmanski vekovi Balkana uspešna priča. Sada je treba obnoviti… Imamo više Bošnjaka koji žive u Turskoj nego u Bosni!… Turska je sigurno utočište, njihova domovina… Anadolija pripada vama, naša braćo i sestre! I mi smo sigurni da je Sarajevo naše!… Mi ćemo reintegrisati Balkanski region… Za nas je teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske. Za Tursku je bezbednost Sarajeva važna kao bezbednost i prosperitet Istanbula“ („Pečat“, 87, 30.10.2009. str. 18-20).

Tanasković je u knjizi Neosmanizam pokazao da dok kod islamističkih pokreta u drugim zemljama dominira nadnacionalni, pa i antidržavni diskurs, kod turske „braće“ izuzetno je jak nacionalizam i državotvorni patriotizam

Uostalom, poznato je da je Ankara jedan od najagilnijih lobista kosovske secesije čime se direktno suprotstavlja vitalnim interesima Srbije. Kao zaštitnik muslimana Bosne, Turska forsira unitarnu BiH, što znači da istovremeno podstiče „gušenje“ Republike Srpske. Turci ulaze sa značajnim ambicijama i na područje Raške u kojoj podstiču ujedinjavanje i aktiviranje lokalnih muslimana čiji se zahtevi za autonomijom tek očekuju. Na svim ovim poljima očigledno je da su interesi Turske i Srbije suprotstavljeni. Tanasković upozorava da je toga svesna i Ankara, koja zato smatra da je potrebno „osujetiti bilo kakvo kretanje ka uspostavljanju nekog srpsko-grčkog-bugarskog bloka, jer bi on prema Davutogluu, prirodno doveo do jačanja pritiska na unutrašnji (kosovsko-albansko-makedonski) strategijski prsten, životno važan za Tursku“.
Ali, da apsurd bude veći, upravo je Srbija širokih ruku podržala neoosmansku ekspanziju, i time obesmislila sve turske bojazni od saveza Beograda, Atine i Sofije, koji bi delotvorno mogao parirati neoosmanskoj destabilizaciji Balkana. Moguće je da Turci veruju da je to neka srpska vrsta „ketmanstva“ koje su nam ostavili u nasledstvo. Ipak, Darko Tanasković odbacuje takvu pretpostavku i primećuje da postoje osnovani razlozi da verujemo kako je trenutno, sa Zapada „nadahnuto“ okupljanje država regiona „dugoročno smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve ‘balkanske unije’ koja bi mogla, ali i ne bi morala da se priključi EU. Pijemont takve ‘balkanske unije’ bila bi naravno Turska“. Umesto da idemo evropskim putem ka Zapadu krenuli smo turskom kaldrmom ka Orijentu – ka statusu raje u neoosmanskoj uniji.

3 коментара

  1. Turski ekonomski rast je odmah iza Kineskog i Indijskog – jedan od najvecih u svetu. Turci imaju para i imace ih sve vise. Realno EZ im vise ne treba toliko – pa i ne moraju da se pretvaraju. Mi, sa druge strane imamo islamizovanu Rasku, oblast u kojoj Turci (dopadalo nam se to ili ne) imaju velik uticaj. Sa trece strane, jedna jaka, pacifizovana Turska i pro-evropska (makar na papiru) je potrebna Amerikancima, kao brana prema Kini i Rusiji i najbolji adut da se bivse sovjetske azijske republike (a koje Rusija sve slabije kontrolise) ne pretvore u nove Afganistane. Zato mi nije sasvim jasna poenta clanka. Sta mi mislimo o Turskoj je cinjenica i to se nece promeniti. Sa druge strane, Turska je mozda jedina zemlja u polozaju da Srbiju destabilizuje (ako hoce) iznutra, preko Raske. Davutoglu jeste islamista, ali i politicar (citaj: prica Turcima ono sto treba – da bi ga ponovo izabrali). Zar biti prijateljskim odnosima sa Turcima ipak nije dobra ideja?!




    0



    0
  2. Заинтересовала ме ова тем. Видела сам да је Танасковић веома причао о томе па сам мало прогуглала. Веома је занимљив коментар који је после Танасковићевог наступа у бањалучком Стандарду објавио неки читалац. Проверила сам и видала да је тачно цитирао, Зато га шаљем и Вама. Коментартир каже да се Танасковић некада удваро неоосманизму ево тога текста“ покојни муслиман Исо Калач жестоко реаговао на Танасковићев интервју , текстом у Вечерњим Новостима. “Марко постао Осман“ 31.5.1992, стр 25. Напао је ту Калач неистине које је Танасковић ширио да је исламизација била посљедица добровољне одлуке ,јер је османско царство забрањивало насиље, како је Тансаковић тврдио, . Калач је показо на примјеру своје породице, како Тансковић говори неистину и поручио му“ А вама господне професоре, забрањујем да учествујете у пропаганди против Срба…Боље добровољно пређите на ислам ако га толико волите…“




    0



    0
  3. Тај Танасковић стварно не бира средства да се натура. Он је арабиста а на Факултету политичких наука у Бања Луци предаје Политикологију Религије. То стварно нема смисла. Не може бити озбиљан човјек, а ко пристаје да предаје оно шата нема стручну спрему.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *