Opomene Helmuta Šmita

Piše Miroslav Stojanović

Nekadašnji kancelar upozorava na opasni prekid kontinuiteta u nemačkoj spoljnoj politici čiji su prioriteti, zbog tragičnih iskustava prošlosti, šest decenija bili naglašena obzirnost prema susedima i partnerima

Staroj političkoj maksimi (potiče još iz 19. veka) da svaki narod ima vladu kakvu zaslužuje, inače je ne bi birao, seriozni nedeljnik „Cajt“, namenjen uglavnom intelektualnoj publici, sistemom analogije, konstatovao je da svaki narod ima fudbalsku reprezentaciju kakvu zaslužuje. Ispostavilo se, u daljoj analizi, da u nemačkom slučaju analogije uopšte nema: sadašnja vlada je, po mnogima, najgora od 1949, dakle od nastanka Savezne Republike Nemačke, a da je sadašnja nemačka fudbalska reprezentacije gotovo nikad bolja, bez obzira na to što je morala da se, na tek završenom prvenstvu sveta, zadovolji bronzom.

VLADA I REPREZENTACIJA
Iz činjenice da je etnički bila „šarenija“ nego ostale reprezentacije (jedanaest igrača s korenima koji nisu nemački), komentator „Cajta“ je zaključio da se u Nemačkoj dosta toga promenilo poslednjih godina, misleći posebno na fenomen integracije. Uz opasku da je i francuska reprezentacija sastavljena od pripadnika raznih nacija, „koji su se međusobno gložili“, sledila je konstatacija: među „šarenim“ Nemcima vladao je timski duh. U toj konstataciji nađen je i „ključ“ za lošu sliku koju vlada u Berlinu „emituje“ o sebi: odsustvo timskog duha. I odsustvo veze sa stvarnim stanjem u društvu.
U prvom slučaju, koalicioni partneri, konzervativci i liberali, nisu još ni godinu dana na vlasti, a već se „udaraju u cevanice“ na javnoj sceni. Sledi zatim konstatacija da je vlada sama izvor sopstvene haotičnosti. Jer se nemačka privreda usred globalne krize pokazala „robusnom“, građani se sve vreme ponašaju razumno: odlaze na posao, izvršavaju svoje obaveze, bez štrajkova i socijalnih lomova. Nezaposlenost je niža nego u Šrederovo vreme kad se „pela“ na rekordnih pet miliona. Iz te konstatacije izvučen je konačan zaključak, kao presuda: ne, ovaj narod uopšte nije zaslužio ovako lošu vladu.
Vlast je, dakako, pokušala da iz fudbalske groznice koja je obuzela zemlju, pogotovo kad se činilo da je „kruna“ nadohvat ruke, izvuče bar malo koristi za sebe. Angela Merkel je odletela u Južnu Afriku i svet je mogao da vidi uvek uštogljenu i „zakopčanu“ premijerku na utakmici s Argentinom, u posve drugačijem „izdanju“: skakala je i vrištala u svečanoj loži, pored smirenog šefa države zemlje domaćina, kao neobuzdana šiparica, s rukama u vis i stegnutim pesnicama, u pozi pobednika.
Tamo su je čekali novi, iako ne i neočekivani, politički šokovi. Dve dame u Dizeldorfu, Hanelore Kraft, ispred Socijaldemokratske partije i Silvija Lerman, ispred zelenih, sklopile su sporazum o formiranju manjinske vlade crvenih i zelenih u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji. Dvema strankama nedostaje jedan glas za većinu u pokrajinskom parlamentu i moraće da se oslone na podršku, i toleranciju, Levice.
Taj „pakt“ je posledica izbora koji su održani u ovoj pokrajini 9. maja, na kojima je stranka Angele Merkel, Hrišćansko demokratska unija, doživela težak poraz. Tamošnji premijer, i jedan od potpredsednika u stranci, Jirgen Ritgers se upinjao da spasi vlast „velikom koalicijom“, s tradicionalnim rivalima i protivnicima, socijaldemokratama. Uzalud. Nije mu ostalo ništa drugo osim da „baci koplje u trnje“ i povuče se sa svih funkcija. Merkelova je tako ostala usamljena na partijskom vrhu. Napustila su je još dva potpredsednika: Roland Koh, šef pokrajinske vlade u Hesenu napušta politiku i okreće se biznisu, a njegov kolega iz Donje Saksonije, Kristijan Vulf postao je predsednik Nemačke.

SIGNAL ZA BERLIN
Merkelovu ova osama nije zabrinula: s političke scene su otišli njeni ljuti stranački rivali i pretendenti na kancelarski tron. Kancelarku je zabrinula „usijana glava“ Hanelore Kraft i njena rešenost da, po svaku cenu, bude novi predsednik pokrajinske vlade u Severnoj Rajni Vestfaliji, čime se ozbiljno remeti odnos snaga i na federalnom nivou: vlada u Berlinu više ne može da računa na većinu u Bundesratu, veća u kojem je zastupljeno šesnaest nemačkih pokrajina, proporcionalno njihovoj veličini. Nova, opoziciona većina u ovom domu ubuduće će moći da zagorčava ionako (politički) gorak život kancelarki: nijedan zakon izglasan u Bundestagu ne može da „uđe u život“ bez blagoslova Bundesrata.
Još jedan razlog za zabrinutost: s obzirom na svoju veličinu (osamnaest miliona stanovnika) i značaj, sve što se dešava u Severnoj Rajni Vestfaliji, po pravilu, ima snažan odjek i uticaj na federalnom nivou. Politički hroničari su zapazili izvesnu zakonomernost: politički eksperimenti izvedeni u ovoj „laboratoriji“, po pravilu su se ponavljali i realizovali na saveznoj ravni: koalicija socijaldemokrata i liberala u Severnoj Rajni Vestfaliji pod rukovodstvom tadašnjeg šefa pokrajinske vlade Hajnca Kina predstavljala je „uvod“ u takvu koaliciju na federalnom nivou, pod Vilijem Brantom 1969. Prvi crveno – zeleni eksperiment u ovoj pokrajini, u aranžmanu Johanesa Raua, otvorio je vrata crveno – zelenoj koaliciji Gerharda Šredera i Joške Fišera u Berlinu 1998.
Da li bi obnavljanje te formacije sada u Severnoj Rajni Vestfaliji moglo da bude pouzdaniji nagoveštaj onoga što bi moglo da se dogodi 2013, na izborima za Bundestag?
Merkelovu to očigledno posebno zabrinjava, sudeći po žestini s kojom se sručila na „neodgovornu“ Hanelore Kraft, na njenu „usijanu glavu“ i rešenost da se po svaku cenu domogne vlasti preko manjinske koalicije. Njenu zabrinutost dodatno uvećava još jedna „usijana glava“ višeg formata: predsednik Socijaldemokratske partije Zigmar Gabrijel već javno barata s „pelcerom“ manjinske vlade kao receptom za promenu vlasti u Berlinu, iako se zbog toga suočava s oštrim zamerkama i kritikama iz stranaka s kojima bi se realizovao taj projekat, zelenih i Levice.
Te tri stranke, naime, prema svim istraživanjima, mogle bi lako da osvoje većinu na narednim izborima, pa je Gabrijel upozoren da forsira maksimalističku, a ne minimalističku opciju i da (političku) gotovinu ne pretvara u sitniš.

OPASAN DISKONTINUITET
Do narednih izbora ima, međutim, još mnogo vremena – ova malerozna vlada je tek na početku mandata – a političke ćudi i raspoloženja su često prevrtljive. Do 2013. zaista može svašta da se desi, iako se, sudeći prema sadašnjim raspoloženjima i političkoj atmosferi u Berlinu, pre čini da bi haotična trostranačka koalicija (Hrišćansko demokratska unija /CDU/, bavarska Hrišćansko socijalna unija /CSU/ i liberali /FDP/ mogla da pre istakne „belu zastavu“ nego da istrči celu stazu.
Suočena s sopstvenom krizom, i lošom slikom na unutrašnjoj sceni, vlada ne ostavlja boji utisak ni u spoljnoj politici, gde Merkelova grozničavo pokušava da ubere bar neki poen, pri čemu je očigledan raskorak njenih (pre)velikih ambicija i realnih mogućnosti.
A da Nemačka pod ovom vlašću u spoljnoj politici ide pogrešnom stazom, upozorio je upravo jedan od najuticajnijih Nemaca, bivši kancelar Helmut Šmit. U govoru koji je održao ovaj intelektualno veoma vitalni devedesetogodišnjak, povodom uručivanja jedne nagrade (politički intoniran i opominjući govor objavio je „Cajt“), Šmit konstatuje da je prvi put u poslednjih šest decenija u nemačkoj spoljnoj politici napravljen „rez“ i opasan diskontinuitet.
Vladama koje su došle posle Adenauera, podseća Šmit, nije palo na pamet da „koriguju“ njegovu stratešku politiku integrisanja zemlje u transatlantsku zajednicu, a Helmut Kol je veoma srčano sledio strateške pravce Brantove „istočne politike“, iako su konzervativci taj veliki poduhvat, koji je Brantu doneo Nobelovu nagradu za mir, a Nemačkoj pomirenje sa susedima s istočne strane i uvažavanje u svetu, svojevremeno kritikovali.
U nezaobilazne prioritete nemačke spoljne politike Šmit spominje naglašenu obzirnost Nemaca prema partnerima u evropskoj kući o čemu bi svaka vlast, zbog veličine Nemačke (duplo veća od Poljske, pet puta od Holandije, osam puta od Češke, petnaest puta od Danske…) i tragičnog iskustva iz Drugog svetskog rata i njeno bespogovorno angažovanje u Evropskoj uniji.
Kad je reč o tragičnim iskustvima prošlosti, Šmit upozorava da svako buđenje sećanja na vremena nemačke okupacije i zločine počinjene u ratu, uključujući genocid nad Jevrejima, koji se ne može zaboraviti, tada nastupaju nesreće i zlo. A samo pouzdana Nemačka može da ublaži ili ukloni strahove i podozrenja nastala u prošlosti.
Što se tiče EU i nemačkog angažovanja u njoj, Šmit podseća da taj projekat nije nastao iz političkog idealizma. Izgradnja EU je od strateškog značaja za Nemačku. Obezbedio je stabilan mir i, konačno, omogućio ponovno ujedinjenje. I još jedna opomena, upućena na račun nesporazuma na liniji Berlin-Pariz, i Merkelova-Sarkozi, iako ih Šmit direktno ne spominje: nemačka vlada ne sme nikad zaboraviti da je svaki posao integracije u okviru EU bez Francuske uzaludan.
Krivicu za trenutnu nefunkcionalnost Evropske unije, i prema drugima u njoj, dele oba partnera, Pariz i Berlin: umesto da ortački rade, oni deluju jedan mimo drugog ili jedan protiv drugog. Šmit savetuje vladu da se liši (pre)velikih globalnih političkih ambicija, zaključujući da je za nemačku spoljnu politiku „radni prostor“ – Evropa.
„Šlagvort“ za ovakvu konstataciju, i njegova ozbiljna upozorenja, Šmitu su dali vladino ponašanje u dramatičnoj grčkoj krizi i takođe dramatičnim raspravama o sudbini evra.
Bivši kancelar zapaža da se dogodilo ono što nikako ne bi smelo da se dogodi: Nemačka se našla izolovana u evropskoj familiji, nastupajući na svoju ruku i svojeglavo, bez mnogo obzira prema drugima, prema susedima i partnerima.
Svaka nemačka vlada, zaključuje Šmit, mora znati jedno: nikad ne sme prokockati poverenje i pouzdanost u očima nemačkih suseda i partnera.