MUAMER ZUKORLIĆ Muftija nad Srbijom

Piše: Dragan Mraović

U želji da bude muftija nad muftijama, kao onaj nesrećni vezir Iznogud što je radio protiv kalifa samo da bi bio kalif umesto kalifa, Muamer Zukorlić džara vatru budućeg etničko-verskog separatizma

„Mi smo konstitutivan narod i pozivamo predsednika Borisa Tadića i Vladu Srbije da što pre organizuju razgovore da to pitanje što pre rešimo Ustavom“, rekao je glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji i nosilac liste Bošnjačke kulturne zajednice, na izborima za nacionalne savete, Muamer Zukorlić, koristeći posetu turskog predsednika Srbiji, kao priliku da poseje novo seme nacionalnog razdora.

MUFTIJA  ILI –  LOKAL POLITIČAR
Nije međutim jasno šta to ne valja Zukorliću u Ustavu koji kaže da: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima“. Primećujemo da bi bilo bolje da je naš Ustav privržen i univerzalnim, a ne samo evropskim principima, ali i u okviru takvog Ustava, uočavamo da Zukorlić, u želji da bude muftija nad muftijama, kao onaj nesrećni vezir Iznogud, što je radio protiv kalifa samo da bi bio kalif umesto kalifa, traži ovakvu izmenu Ustava, i džara vatru budućeg etničko-verskog separatizma. On naime upozorava:  „Igranje Sandžakom znači poigravanje sa ovim delom Srbije. Država je kao zgrada u kojoj stanari mogu da se vole ili ne vole. Ukoliko većinski stanari odluče da zapale jedan stan, rizikuju da se upali cela zgrada. Zato se nije igrati sa vatrom. Ili će nam svima biti lepo, ili će biti vatre do vrha. Samo naša kuća goreti neće“.
Ko to pali muftijin stan? Ako je taj stan Sandžak, znači li to da muftija preti paljevinom cele Srbije, ako njemu nije lepo? U čemu to muftija ima manja ustavnih prava od bilo kog građanina Srbije? Kome preti vatrom? Do kog vrha? Metafora je jasna, muftija govori o vrhu, a vrh je predsednik Tadić. A zašto je kriv predsednik koji je učinio sve što je mogao da bi uzdigao prava nacionalnih, jezičkih, seksualnih i svih drugih evropejskih manjina, na štetu većinskog naroda, koji sada praktično ima manjinska prava u sopstvenoj državi, naročito ako ih uporedi sa evropskom praksom? Zato nije lepo da Zukorlić preti Tadiću.
Mešajući poziciju muftije sa pozicijom svetovnog lokal političara, muftija traži da se formira nekakvo Narodno veće Sandžaka „kao nova institucija koja je postojala u vreme ratne autonomije Sandžaka od 1943. do 1945“. Na stranu što se postavlja pitanje kako može biti „nova institucija“ ona koja je „već postojala“, muftija zanemaruje i da se to veće, formirano u Plevljima 20. novembra 1943, nije zvalo kako on kaže, već Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Sandžaka, ZAVNOS, a formirano je, između ostalog, i radi gašenja istorijski anahronog novopazarskog sandžaka, kao turske administrativne jedinice. Fašista u Srbiji danas nema, a muftija je slobodan, pa nije jasno od kojih bi on fašista da se oslobađa. Ciljevi deklarisani na osnivačkoj skupštini u Plevljima su u suprotnosti sa političkim stavovima Zukorlića, pa se čini, da on zloupotrebljava taj istorijski čin, možda u želji da restaurira osmanlijsku državnu organizaciju, koristeći aktuelno tursko-srpsko političko približavanje, koje je, inače, deo jednog šireg političkog koncepta, ne baš zdravog po budućnost Srbije. Naime, zahtev za konstitutivnošću bošnjačkog naroda podrazumeva da taj narod ima i pravo na otcepljenje.

ĆEVAPI I SPOMENICI
Zukorlić kaže: „Do sada je Sandžak bio poznat po tome da imamo dobre ćevape. I mantije, a to je zbog toga jer imamo ministre koji nas tako predstavljaju. A niko od njih ne pominje naše spomenike i kulturu“, a „Sandžak u odnosu na Beograd je ‘gore’, a Beograd je ‘dole’“.
Ovo nadgornjavanje visokog predstavnika jedne od temeljnih svetskih religija i kultura nije suvislo, jer Sandžak međutim nije poznat po ćevapima. Svetski prvak na međunarodnom takmičenju za meso na roštilju, zvanično je Leskovac! I nikada nijedan srpski ministar, od Broza sve do ovih evroatlantskih ministara, nije govorio, baveći se Raškom, o sandžačkim ćevapima. Šta je ko od njih potom stvarno učinio u odnosu na svoja obećanja, kao i da uglavnom nije bog zna šta učinio, spada u nešto u čemu se muftija Zukorlić i potpisnik ovih redova  mogu lako složiti.
Naravno, nije muftija gađao u prazno, nego pravo u Svetozara Čiplića, ministra Ministarstva za ljudska i manjinska prava, tražeći njegovu hitnu smenu, jer je izjavio da u Srbiji, koja je građanska država, nema konstitutivnih naroda i da je ideja o autonomiji Sandžaka i posebnoj poziciji bilo koje nacionalne manjine, protivna ustavnom poretku Srbije. Ova konstatacija razodeva svađalačku priču muftije Zukorlića i njegovo antiustavno delovanje u cilju stvaranja uslova, po oprobanim receptima, počev od razbijanja Jugoslavije do današnjeg napora da se rasturi Srbija, da se realizuje ZETRA. Nije ovde i sada reč o sportskoj hali u Sarajevu, u čijem nazivu je inače obelodanjen pakleni antisrpski plan, već o odavno planiranoj zelenoj transverzali: Turska-Sandžak-Sarajevo. To se uklapa u američki plan prodora Turske na Balkan, kao vazala preko koga SAD nameravaju da ostvare dalju kontrolu Evrope i učvrste svoju poziciju u opkoljavanju Rusije. Između ostalog, treba kontrolisati i ruske naftovode i gasovode koji će uskoro proći preko teritorije Srbije. Zato treba izmisliti religioznu i nacionalnu ugroženost zukorlićevaca, pa formirati „poseban odbor u cilju internacionalizacije pitanja diskriminacije nad Bošnjacima u Srbiji“, koristeći neočekivanu i napadnu ljubav srpskog i turskog režima. Potom dolaze strani posmatrači i dalji scenario znaju svi na Balkanu. Gospodin Zukorlić igra važnu ulogu u potpaljivanju te vatre u ovoj, danas otužnoj, a u budućnosti surovoj „raškoj priči“ (ako se ostvari), u kojoj se verska, poštovana i ugledna funkcija, pretvara u politički agitprop, sa mogućim teškim posledicama, već mnogo puta viđenim na srpskim prostorima.
U tom cilju Muamer Zukorlić priča o stogodišnjoj ugroženosti Bošnjaka u Sandžaku, tvrdeći da je njegovom pobedom na izborima za Nacionalni savet tome došao kraj i da su se Bošnjaci „oteli iz kandži Beograda“. Zar to pominjanje  „kandži Beograda“, kao simbola neke navodne Zukorlićeve ugroženosti, ne znači raspirivanje verske i nacionalne mržnje?

AKO ALAH ZABRANJUJE „RUŽNA DELA“
Petovekovne kandže turske okupacije koje su unazadile ekonomski, kulturni i istorijski život srpskog naroda, Zukorlić ne vidi, već poteže potpuno nesuvisla, istorijski netačna i anahrona pitanja, naročito u današnje vreme evropskih integracija, a koja mogu samo da vaskrsnu stare pizme i razgore nove razdore? Ne pada mu ni na um da je Raška srce srpske državnosti i kulture, kao i Kosmet i da sva njegova „prava“, onako kako ih on ispostavlja, „proističu“ iz turske okupacije srednjevekovne hrišćanske države u kojoj postoje mnogo stariji  spomenici Srba, jer su Turci napali Balkan posle stvaranja srpske države Raške? Ni na turskom jeziku „sandžak“ nema značenje koje mu pridaje Zukorlić. Prvotna turska reč „sandžak“ je označavala zastavu, a potom manju oblast koju su sultani davali na upravu svojim vernim slugama. Dakle, ta reč nema nikakvu etimologiju kojom bi se ponosio Zukorlić, kao nacionalnom i verskom posebnošću. A istorijsko značenje te reči je osmanlijska okupacija srpskih teritorija. Raška je, pak, ime koje potiče od onih koji su je naseljavali i čija je država bila, sve dok je nisu napali Seldžuci. Okolni narodi nazivali su te slovenske starosedeoce Racima ili Rašanima, iako Srbi nisu mnogo voleli taj naziv, koji je naročito koristila žuto-crna austrougarska monarhija. Zato su predstavnici vojvođanskih Srba, 1848. godine, izneli svoj zahtev Lajošu Košutu, vođi mađarske revolucije i vršiocu dužnosti predsednika Mađarske, upozorivši ga da ih vređa nazivajući ih Racima, jer oni imaju svoje narodno i istorijsko ime – Srbi. Dakle, Zukorlić, kao obrazovan i uman gospodin, ovo sigurno zna, ali je, izgleda, loše nastrojen za suživot muslimana i hrišćana, naročito ako su ti hrišćani Srbi, pa namerno zanemaruje naziv Raška, koji označava zemlju srpskog naroda, i zamenjuje ga okupatorskim imenom bez značenja.
Zanimljivo je da Srbiji često evropski funkcioneri objašnjavaju kako bi trebalo da neka prava da nacionalnim manjinama, i da je tu zapravo reč o pravima koja uopšte ne postoje u Evropskoj uniji. Na primer, u Italiji ne postoje etničke manjine, već italijanski Ustav predviđa samo „jezičke manjine“. Italo-arbreši, potomci pravoslavnih Albanaca koji su posle Skenderbegovog poraza, u 15. veku prebegli u Italiju, a ima ih više od pola miliona (Pulja, Kalabrija, Kozenca, Sicilija, Pjana delji Albanezi) imaju samo prava jezičke manjine, što znači prava na folklor, ali ne i na politiku, iako govore čistim albanskim jezikom, čak onim srednjevekovnim koji su konzervirali do danas. Italija nema problem sa nacionalnim manjinama, jer ih jednostavno ne priznaje, iako ih ima mnogo, počev od albanske do grčke. Flamanci i Valonci neće da žive zajedno. Katalonci neće sa Špancima. Katoličke Irce da i ne pominjemo. Škoti su najavili referendum o izdvajanju iz Velike Britanije za 2012. Nad svima njima se primenjuje „demokratska sila“ u pokušaju da se te zajednice prinude na zajednički život. Nemamo ništa protiv EU kada čini napor da ljudi žive zajedno i složno. Ali, Albance na Kosmetu, ta ista EU, zajedno sa SAD-om, neprestano podstiče na isključivost prema Srbiji i na secesiju.
Tako je i sa Raškom. Došla je i ona na red u procesu svođenja Srbije na oko četiri miliona stanovnika, brojku koju je Zbignjev Bžežinski precizno najavio još sedamdesetih godina prošlog veka. Jedino što je neočekivano u tom evroatlantskom procesu svođenja Srbije na beogradski pašaluk jeste da je u kola razdora, kao predvodnik, upregnut jedan muftija i da je on na to pristao, iako bi trebalo da Bog bude, makar kod visokih sveštenika, ne na prvom, već na jedinom mestu.
A možda je u pravu narodni poslanik Esad Džudžević kada ukazuje da fenomen Zukorlić, „bez obzira ko ga generira, da li neko iz tajnih službi u ovoj zemlji, da li neko od stranih službi“ nastaje kada Sandžak dobija priliku da u okviru važećeg Ustava Srbije „reguliše i svoju poziciju i svoja prava i ekonomski razvoj“. Naravno, takav stav gospodina Džudževića isključuje separatizam, što, izgleda, ne odgovara Zukorliću i njegovim mogućim mentorima na koje on ukazuje.
Bilo kako bilo, muftija je izneo pretnju Srbiji i Beogradu baveći se šejtanskim poslovima izmišljanja manjka ljudskih prava u Srbiji u cilju svađanja ljudi, umesto da, kao sluga neizmernog Alahovog uma i božjeg nadahnuća proroka Muhameda, propoveda pomirenje, slogu i ljubav! Verujemo da muftija zna da, po Kuranu,  „Alah ne zapovijeda da se rade ružna djela“!