Veliki vezir

Zvaničnoj Srbiji niko ne može oteti primat u izvinjavanju. Nema toga kome se nismo izvinili, i kome se uz teška nacionalna poniženja ne izvinjavamo i ne ulizujemo. Nema nijedne antisrpske laži na koju zvanična Srbija ne pristaje. Nema nijedne prilike za opšte brukanje koju su naši vlastodršci propustili. U istoriji se dešavalo da se državnici i državni službenici nađu pred izborom da budu ponizni kako ne bi ponižavali svoj narod, da se malo ponize da bi narod ostao ponosan. Naši zvaničnici su tu sasvim originalni, oni se svojevoljno sa uverenjem ponižavaju, istovremeno ponižavajući i svoj narod. Da bi se tobože oslobodili „nasleđa devedesetih“ oni se „oslobađaju“ srpske tradicije ili u najboljem slučaju od nje prave neku plačevnu pekmezastu smešu. Pi!
Negujući ovakvu sklonost, i predstavljajući svoje besmisleno tumaranje kao političku taktiku, mudrost, liderstvo u regionu, i kao geopolitičku strategiju, srpski vlastodršci su dočekali zahtev Hašima Tačija. Pre nego što se Srbiji dopusti da pregovara sa kosovskom vladom radi „normalizacije“ odnosa kao uslova za evropsko pridruživanje, Tači postavlja uslov da se Boris Tadić izvini Šiptarima zbog počinjenog srpskog genocida! Uzgred budi rečeno srpski „genocidi“ su jedinstveni po tome što se broj živih i mrtvih Srba uporno smanjuje a broj žrtava „genocida“ i živih Šiptara i Bošnjaka iz godine u godinu uvećava.
U toj poplavi zahteva za srpskim izvinjenjima blesnu i crnogorski princ Nikola Petrović. Po principu „kud svi Turci tu i mali Mujo“ zatraži princ Nikola da se Karađorđevići izvine crnogorskoj dinastiji Petrovića. Unuk traži od drugog unuka da se izvini zajedničkom đedu! Pretrnuli smo od strepnje i straha. Ali izdrža potomak Karađorđa, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, ne izvini se i dodade da „nema nameru da se prepucava sa rodbinom preko medija“.
Ali to se sa Karađorđem neće tek tako završiti. Samo je pitanje trenutka kada će Turci i Bošnjaci zatražiti da se zvanična Srbija izvini Turskoj zbog Prvog srpskog ustanka koji je narušio idiličan suživot Srba i Turaka u Otomanskoj imperiji. Da o teškom udarcu koji je civilnom društvu zadao Petar Petrović Njegoš „Gorskim vijencom“ i ne govorimo. On je odavno prepoznat kao „pesnik genocida“. Možda će stvar s Vladikom Radom izmeniti kada bude preveden na crnogorski? Zvanična Srbija po svemu sudeći u vezi s tim nema nikakvih dilema: potrebno je osloboditi se nasleđa devetnaestog veka. Tada je sa Karođorđem sve i počelo. Treba stvari zahvatiti u korenu, a ne stalno povlačiti neke polovične poteze. Zašto bi generacijama Srba uzor bio neki ustanički vođa ili junak, kada bi to mogao da bude neki vezir ili veliki vezir u Istanbulu. Što bi se uopšte uporno i dalje pevale srpske nacionalističke pesme o Vojvodi Sinđeliću i Hajduk Veljku? Koliko bi bolje i lepše bilo umesto tih pesmuljaka isključivo pevati pesmu o tome kako „u Stambolu na Bosforu bolan paša leži“!
Zvanična Srbija je spremna na potpuno izvinjenje. Turska nema alternativu. Zvanične Srbe i srpske političare uopšte ne može pokolebati srednji prst mlade Bošnjakinje (vidi naslovnu stranu „Pečata“) iz Srebrenice, kao otpozdrav srpskim izvinjenjima. U odnosu na današnji haotični poreski sistem u Srbiji, u nekadašnjoj Turskoj Srbi su znali na čemu su. Postojao je kuluk, harač, „šetanje aginih opanaka“, agino pravo prve bračne noći, danak u krvi… Koliko je mladih i tek rođenih Srba imalo šansu da ostvari veliku i slavnu karijeru poput Omer Paše (Mića) Latasa, ili velikog vezira Mehmeda Sokolovića. I sve su to ti ludoglavi i lakomisleni Srbi pod uticajem Karađorđa i drugih srpskih vojvoda žrtvovali radi krajnje neizvesnog i teškog stvaranja vlastite nezavisne države.
Srbija se danas zahvaljujući svojoj zvaničnoj politici na neki način vraća sebi. Srpčad treba da snevaju visine janičarskih karijera u Stambolu. Ako im je to previsoko i predaleko, na dohvat im je ruke da budu bar beogradske dahije. Ne moraju se čak ni zvati Aganlija i Kučuk Alija, ni Mula Jusuf ni „starac Fočo od stotinu ljeta“, mogu slobodno zadržati svoja imena Milutin, Mirko, Vučina, Božidar i Dragoljub. Ne moraju nositi ni turban na glavi, neka ga nose baš kao i do sada u svojoj duši.
Baš tu ropsku i podaničku dušu otkrio je i ambasador Francuske u Beogradu Žan Fransoa Teral. On je od odlaska američkog ambasadora Mantera iz Beograda u Irak preuzeo ulogu glavnog prenosioca naloga Zapada, ne samo našim vlastima već i opozicionim političarima. Kao neka vrsta njihovog nalogodavca i ispovednika on je imao priliku da se zagleda u njihovu dušu i prepoznao je u njoj tu dominantnu služinačku, pokornu, rajitinsku crtu. Nije ga moglo zavarati to što se ona nekada ukazivala pod beretkom, trorogim šeširom, fesom, šubarom ili čalmom… Službeni predstavnik je ubeđen da je baš ta poslušnička, snishodljiva i ulizička duša – duša Srbije, i to je našao da kaže srpskoj javnosti na francuski nacionalni praznik 14. jula. U tekstu „Srbija ima dušu i predstavlja stub regiona“ u listu „Danas“ on ističe:
„Kosovo sa svojim većinskim albanskim stanovništvom jeste nezavisno i neće biti povratka na staro… Ne može da se zamisli pridruživanje Srbije EU dok je ona u antagonističkom odnosu sa Kosovom, i dok to pitanja predstavlja jabuku razdora između Srbije i 22 zemlje članice koje su priznale nezavisnost Kosova“.
Kažu da ne treba pucati topovima na vrapce. Tako ne bi trebalo u vezi sa gospodinom Teralom podsećati na velikane iz istorije Francuske. Ali, ipak… De Gol je govorio da je imao „sporazum sa Francuskom“, ali tog sporazuma u jednom trenutku Francuzi nisu bili dostojni, pa se on povukao sa najviše državne funkcije. Današnji srpski političari nemaju dogovor sa Srbijom i njenim istorijskim vertikalama, ali imaju sa onim Francuzima koji nisu dostojni veličine Francuske, njene velike tradicije i istorijskog francusko-srpskog prijateljstva. Slučajni ljudi su se sticajem neprilika našli na političkim i državnim funkcijama, na istom zlom poslu, pa se tako sreću i svečanog 14. jula. Tu nema ko kome i zašto da se izvinjava. Oni se, što bi rekao naš narod, „znaju u dušu“. Teral prima čestitke srpskih političara i sanja nezavisno šiptarsko Kosovo, a srpski zvaničnici se spremaju da to faktički prihvate i sanjaju neki vezirski položaj na Porti u Stambolu.
A šta rade Srbi? Oni se spremaju da krenu na letovanje u Hrvatsku. To postaje pravi izazov i avantura koja nadmašuje svaki Survivor. Pre nego što krenu na put na Jadransko more moraju prvo da skoknu do srpskog tužilaštva, da provere da li su na hrvatskom spisku za hapšenje, ili će ih već osuđene poslati na izdržavanje zatvorske kazne čim kroče i Hrvatsku. Ako prođu te kvalifikacije onda ih možda uz kupanje i sunčanje očekuje neko prebijanje, ili bar šikaniranje.
Treba li uopšte nešto dodati izjavi jednog Splićanina, datoj neposredno posle skorašnjeg napada na Srbe: „Budale, još uvek dolaze, kao da od Jasenovca ništa shvatili nisu“.

11 коментара

  1. Вучелићу царе, зар је твојим ријечима потребан коментар ?
    Бољи текст нисам скоро прочитао !




    0



    0
  2. Одличан текст! Хвала ГОСПОДИНЕ Вучелићу.




    0



    0
  3. *Gledam našeg Tadića kako je Josipoviću vratio ikonu iz Dalja. Zašto Josipović nije vratio moj televizor iz Korenice? *




    0



    0
  4. Ovaj tekst bi zaista mogao postati manifest neke organizacije i osnova da se po njemu djeluje- toliko ima istine u njemu. Svaka cast




    0



    0
  5. Kao i svi Vaši uvodnici, pa tako i ovaj, ispunjeni su i na našu žalost tačni od reči do reči. I između svakog novog broja Pečata, srpska realnost je sve crnja i crnja. Vaše reči kao da vlast ne dotiču ni najmanje, on žive u nekoj svojoj, potpuno paralelnoj stvarnosti… Užas!




    0



    0
  6. Све се то ради само зато да би се по сваку цену одржао стереотип да је Милошевић крив за све.




    0



    0
  7. slažem se sa celim tekstom




    0



    0
  8. Југосманлија и чуперак црни

    „Ниједан политичар нема право да води рачуна само о интересима своје земље и народа занемарујући интересе осталих држава у региону.“-(изјава трећег великана).
    Реченица коју је недавно изговорио краљ Стефан Двовенчани, на београдском сусрету са Сулејманом Сарајевским(председник Странке Акцијаша Демократских у БиХ), која са мало „идеализације“(замени се пар речи) изгледа овако:
    Ниједан политичар нема право да води рачуна само о интересима своје републике и народа занемарујући интересе осталих република.-(изјава првог великана).
    Како нам ове реченице, некако, тако познато звуче! Све је исто, само се смењују великани.

    Од Свејереси светске одабрани,
    жути краљ Стефан Двовенчани.
    Југосманлијско Царство прави
    чуперак црни на седој глави.

    Уби се Двовенчани спасавајући братство и јединство. Обилази све наше републике: Љубљана, Загреб, Скопље и Сарајево. Обилази и оне најмлађе творевине које нам је наша борба дала или обећава да ће дати: Нови Сад, Нови Пазар, Бања Лука и Приштина. Мири браћу на све стране, извињава се и клечи. Ако и не успе, с браћом све у суру да погура, ту је наш Истанбулски султан. Шаље му сваке хефте свог везира, мири нам завађену браћу по „Санџаку“ и Босни, а за узврат му шаље свога јуношу. Малог Курјака , најпионирскијег из босанске фамилије Поздераца, свога ђака, проверени систем..вера са вером, вук са везиром.

    Нисам заборавио Подгорицу, друго око наше а верујем није ни он. Разрокост нас ухватила, привремена нека болест или шта већ би!? Неки дан ми рекоше, изгледа да друго око у глави има пуно приватних и не државних тајкуна. Ваљда му то значи, тајкуни на црно, а овај наш признаје само на бело! Нема везе што се путујући за ову једну престоницу, хоћу рећи, главни град најсветије републике, Двовенчани задржавао најчешће у Дечанима. Наравно, радио је то само због промене страних, својих и наших верских потреба.
    Ваљда умислио себи да је Свети Сава, водио свој неки „Сабор у Жичи“ и довршавао државничко-црквене послове. А, не дају му сваки пут дозволу кад крене доле, потписао је неке уговоре, а није добро пазио шта је потписивао. Никад не зна ко му ту дозволу издаје, до кад важи и колико дубоко сме да путује. Ста би и радио у Прштини? Све је потписао и средио са његовим пријатељима. Све му они доле послове обављају: државне, војне и цивилне.
    Није започео ал’, ће можда да заврши!

    Колико су само добра за нас урадила, три највећа сина наших народа, у сарадњи са најјачом војном организацијом на свету. Великан из Кумровца је овде донео њихове паре, неки прицају и о цифри од сто милијарду. Деда ми је причао да су те милијрде у највећем делу испоручивали у виду неких „Труманових јаја“. Па, колико кошта то јаје, питао сам деду!? Није знао да ми одговори, нису то наша сељачка, само ми је одбрусио.
    Вероватно им је наш највећи син тада, потписујући војни уговор са Грчком и Турском, обећао да ће једног дана доћи и на стални боравак. Рекао им је: „Сто Устава ћу променити, ако треба, да до вашег доласка дође“!

    Онај други, наш несретни и покојни Злоба, потписао им да бесплатно могу да дођу и штите део наше територије. „Могу Руси и Кинези да вас нападну и ми ћемо вас штитити“-рекоше му. Па, колико браће већ овде имамо, помисли Злоба. И овако смо са браћом до гуше, шта ће нам још и ти Руси!? Размисли и притиснут „логиком“, потписа.
    Које будале су ти западњаци, колико само онолика војска кошта и колике уштеде нам је Злоба направио!. Зезнули су га, а нас још више, једино начином доласка. Прво су дошли са неба, иако није било договорено, али, зато је логично. Назвали су тај свој лет „Милосрдни анђео“ и колико смо ми у школи учили-Анђели су милосрдни, имају крила и увек први долете. Нисмо знали да неки од нјих-Децу убијају-!
    Мало да се вратим у Дечане и нашег трећег великана. Мезимчета и најмлађег од те наше тројке, најлепшег и највишег, најглагољивијег и налпаметнијег, па сам му ја зато ону горе строфу за будућу народну песму испевао. Нисам се испод ње потписао, и то сам у школи учио, народне песме немају аутора. Зезнуо је најмоћнију државну унију на свету, да нам врше све административне, судске, полицијске и ине послове, које нам они обављају у нашој светој републици. Све бесплатно, ни помоћ им није потребнеа. Чврсто су обећали, све ће то трајно( неповратно) обављати у наше Српско Име. Чак ће мозда и то име да нам избришу-ето толико они воле нас.
    Само им је једно морао обећати! Сметао им је неки мало-велики духовњак, „човечуљак“ коме су сви наши доле веровали, коме тешко могу да се супроставе и да, са њим доле, тешко народ могу да обезглаве. А, онда рекоше они, не могу то више бесплато да раде-пуно посла! Зато је Двовенчани толико пута ишао до Дечана, водио дуге ноћне разговоре са „чаробљаковим“ духовним чедом(Одосије Дечански-ваљда се зове) и тражио помоћ. Брата на брата, веру на веру, народ на народ… Зар све ово најсветије, зарад светских хохштаплера и битанги? Има ли некима ишта на овом свету-свето?

    Колико сличности само има у оне две(једну) изјаве на почетку

    Времена су се променила, све је остало слично, мало смо сиромашнији али смо са две екипе отишли на светско првенство у фудбалу. А, мало је фалило да се пласирамо и у ногомету! Имамо ми и своје народне хероје, променили смо им само име и сада их зовемо тајкуни. Функције су им остале исте: одлучују ко води државу, ко ће да брине о народном и државном благу, с ким ћемо у савез и против кога, ма скоро о свему. Остали су и даље хероји, само што више нису народни, јербо, променио се систем привређивања. Либерални капитализам је заменио онај народни, дошла је слобода а не право у расподели и правила се знају. Е, њима смо ми дали слободу и право у расподели, а сва друга права и слободе имамо и сви ми остали. Како да им дамо име-народни хероји либералног капитализма и демократије-дугачко брате, зато их ми једноставно зовемо тајкуни. Још нешто, да се и ми не збунимо због оног народни, да и оно њихово најсветије(богатство) нама не припадне.
    Да ли тим новим херојима неко или нешто прети? Може ли се и њима десити да их неко замени неким новим херојима? Тешко! Морају само добро да глуме, глумац(Клуни) је постао редитељ, ево и у краља га опевасмо, има искуство и добро зна како улоге да расподели. Што се народа тиче-не верујем да ће смети! Как би некој рекал:“Будем још један нудистички оток оголил, как би дечки за примјер боље слушал“!
    Или можда:
    „Онај мој државни секретар, Слоба Помен-за правду душа, понекад им запрети да више не лају, али, осилили су се…зато ћу ја да припремим ново Острво За Голгузе, па таман и на нашој најчувенијој Ади, која носи име наше најбројније престоничке мањине“.
    Умало да заборавим-Нико не сме да вас бије-(средњи великан). Тако су ми сада сва тројица(по изјавама)-равноправни.

    Радомир Рељић




    0



    0
  9. Требала би званична Србија да се извини Турској због атентата на султана Мурата од стране ратног злочинца Милоша Обилића, док је овај био у „пријатељској“ посети Србији 1389.




    0



    0
  10. Свака част! Ово са првим српским устанком је одлично срочено! Треба им се извинити хахаха. Хвала богу да има још срба који знају да мисле! Само напред!




    0



    0
  11. Nije francuska nikad bila prijatelj Srbije. Jos u XVI ili XVII veku kada su srbi dizali bune sporadicne protiv turaka, francuska je bila na strani turaka. Kada su srbiu jednoj od tih buna neko vreme drzali turke blokirane u gradu bez hrane, u bosni, francuzi su im dopremali hranu i ostale potrebstine dok im nije stigla vojna pomoc turaka da uguse bunu. Sve zapadne zemlje toga doba, pa i sada, je interesovao put za istok, kao trziste, a mi smo im na tom putu. Pa i Barbarosa je trazio odobrenje od Nemanjica za prolaz kroz Srbiju u pohodu u krstaski rat. To njima smeta. U romanu ,,GLUVO DOBA,, D.Matica i A.Vuco lepo je napisano gde je srbin izgradio svoju kucu. Zato zapad vekovima nastoji da Srbi nestanu, sto im uspeva verskom podelom ili stvaranjem novih naroda od srba sa novim imenom po teritorije na kojoj zive. Uspevaju tako sto su u siromasni srpski narod, (koji nikada nije imao kolonije ili eksploatisao druge narode kao oni, vec vekovima pljackan),uvek nalazili podanike koji su se zarad malo boljeg zivota uvek odricali vere i roda i prihvatali novi identitet. To i dan danas koriste i zato je ekonomnska situacija u Srbiji uvek tako losa jer sirotinju je lako kupiti i naci poltrone a i svest o pripadnosti i opstanku i identitetu kod sirotinje opada. Da ne govorimo da su vekovima siromasan srpski narod koristili kao svoje vojnike u raznim ratovima. Zar ova vojska SRBIJE NIJE NESTO SLICNO ILI ISTO KAO ONDA, PLACENICI KOJI RATUJU ZA DRUGE? Obecanja o boljem zivotu u EU su lazi i obmana. Preko svojih placenika su unistili prvo skolstvo u zadnjih 20 g. kako bi svest kod generacija bio izgubljen, bez interesovanja. Cita li ko u skoli sada Simu Matavulja, da vidi sta pise o dalmaciji pre 200 godina, o dva brata srbina od kojih se jedan deklarise za hrvata a drugi za crnogorca zbog materijalnog dobitka. O drugim srpskim piscima da ne govorimo.
    5 VEKOVA JE SRBIJA BILA POROBLJENA PA OSLOBODJENA JER SE SVEST O SRBSTVU OCUVALA, I SADA CE, SVEROM U SEBE I BOZJU POMOC




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *