Ogrizak jabuke

Razvalili smo srpsku državu, podržavali severnu srpsku pokrajinu, izručili Haškom tribunalu sve živo, priznali smo sve ono što nismo učinili, uništili  proizvodnju i privredu, dotukli industriju, rušiteljski načeli Crkvu, regionalizujemo Srbiju, propederčili smo se, svi smo spremni da odemo na gej paradu, počeli smo ponovo da se turčimo, pristajemo na sve što ajatolahu Zukorliću padne na pamet da izgovori ili učini, pristaćemo sutra i da se na teritoriji Sandžaka uvede vladavina šerijatskog prava, turske zastave ne razlikujemo od naših, daćemo teritoriju Preševske doline da bi umilostivili Šiptare da nas više ne mlate gde stignu, priznali smo da je uranijum kojim su nas bombardovali lekovit i zdrav…
Nema toga šta nismo uradili.
Nema nikoga u Vašingtonu i Briselu ko ne zna da je svako od vlastodržaca i srpskih političara spreman ne samo da izruči Mladića Hagu, nego potajno priželjkuju da ga lično svojim rukama ščepaju i predaju Bramercu u ruke. U Briselu i Vašingtonu pouzdano znaju da srpski političari ne pitaju za cenu kada je reč o bilo kom obliku saradnje sa EU i NATO. Znaju da četiri petine srpskih političkih stranaka ne haju ni za Kosovo i Metohiju ni za Republiku Srpsku. Znaju ljudi iz zvaničnih i privatnih razgovora sa srpskim političarima da su oni zakleti zagovornici dobrosusedskih odnosa sa nezavisnim Kosovom i centralizovanom Bosnom. Znaju oni da Srbija samu sebe rasparčava ali zato podržava centralizaciju susednih država na štetu srpskog naroda. Znaju da u smislu državne i nacionalne izdaje najjače političke stranke u Srbiji misle isto i da im je izdaja najviši oblik političke mudrosti. U Srbiji pokušava da se dokaže nova zakonitost po kojoj bi slogom u izdaji i umnožavanjem izdajstva ono preraslo u patriotizam i brigu za nacionalne i državne interese. To je ona poznata crta dijalektičkog materijalizma o prelasku kvantiteta u kvalitet.
Nemaju briselski i vašingtonski vladari ni trunke sumnje u srpske političare. Potpuno im veruju. Znaju da se niko od njih ne pretvara. Iskreni su atlantisti. Nema nikoga među njima ko bi mogao doći na vlast i poželeo ili pokušao da se otme njihovoj kontroli. Oni su saučesnici u zločinu upropaštavanja i obmanjivanja srpskog naroda.
Sve ovo znaju i oni u Moskvi. I u Srbiji to zna svako ko ne želi da laže i sebe i druge.
Dakle, srpski političari su u poslednjih deset godina uradili sve što su mogli, umeli i znali. Uzalud. Neće da ih prime u Evropsku uniju. Nema uopšte razloga da nam Boris Tadić i Tomislav Nikolić u duetu tvrde da „nas EU ne uslovljava statusom Kosova“. Nebitno je. Neće da nas prime ni sa uslovima ni bez uslova. Dadosmo ili dajemo bez ikakvog uslovljavanja Sandžak, Vojvodinu, Preševo sve ne pristajući na uslovljavanje oko kosovske šiptarske države sa kojom traže da budemo dobri susedi.
Šta će im zapuštena i ruinirana Srbija koja sve više liči na ogrizak jabuke sa naslovne strane „Pečata“. U Briselu se neko setio što bi možda mogao biti plan nedoraslih i tupavih srpskih političara. Jer, naprosto je neverovatno da ljudi koji vode Srbiju nemaju baš nikakav plan. Ovako evropski dopisan on se sastojao u tome da se u ime „EU koja nema alternativu“ Srbija upropasti i rasparča, i da se onda taj oglodani ogrizak uvali Evropi na brigu i oporavak. Da Evropi zapadne da obnovi tu istu Srbiju koju su upropastili bedni srpski političari i njihova slugeranjska analitičarska i ekspertska bulumenta. Svoje odsustvo bilo kakve odgovornosti i znanja prikazivali su lažno kao „evropejstvo“. Što bi oni iz Brisela popravljali Srbiju kada to nisu činili ni posle njihove NATO agresije, niti su to od njih današnji vlastodršci nekad zahtevali. Naprotiv.
Ophrvana problemima koje danas ima, EU na današnju Srbiju gleda kao na nešto potpuno nepotrebno i beznačajno. Toliko beznačajno da se slobodno može prepustiti Turcima, Šiptarima, Mađarima, Vlasima, Bošnjacima. Srbija im izgleda kao nekakav nedefinisan  prostor, ili kao telesina koju tranžira kako ko i koliko hoće.
Dok je srpska država bila nalik rumenoj jabuci moglo se o njoj govoriti kao o potencijalnoj „jabuci razdora“ ili „jabuci iskušenja“ na Balkanu i Evropi. Kao ogrizak ona nije nikome i ni za šta bilo kakvo iskušenje. Ona je samo izraz sposobnosti i htenja današnjih vlastodržaca. Da je Eva takav ogrizak jabuke nudila Adamu ljudi bi još uvek obitavali u raju.
Kao tužan dokaz kako se gleda na potencijalnu opasnost koja dolazi iz Srbije neka posluži i jedan strogo poverljivi dokument koga su se dokopale naše obaveštajne službe i sada ga skrivaju od javnosti, a čiju samu suštinu ekskluzivno objavljujemo. Najmoćnije svetske bezbednosne službe i geopolitički eksperti koji budno prate reforme srpskih oružanih snaga i prilike u regionu su za slučaj reagovanja Srbije na neko novo veliko nasilje učinjeno prema Srbima ili njihovoj državnoj teritoriji predvideli određene oružane aktivnosti. Za slučaj da Srbija pokuša da destabilizuje mir u regionu Zapadnog Balkana operativno će i planski reagovati lovačka društva iz pograničnih delova susednih država. Dakle, nikakve vojne ili policijske snage nego vatrena moć lovačkih društva!
Srpski političari nisu shvatili da je ovakva Srbija, koja tone sve dublje i biva sve manja baš ono što je sa stanovišta zapadnih velikih sila geopolitički neophodno i što je istovremeno razlog da ona ne bude primljena u zajednicu evropskih država. Srpski političari napravili su toliko velike probleme u svojoj zemlji da se EU narednu deceniju ne oseća sposobnom niti hoće da ih rešava.
Pošto su pokazali sve što mogu i znaju, vodeći srpski političari treba lepo da se uhvate za ruke i da odu sa političke i državne scene. Ali ne u ilegalu. Treba ih držati u žiži javnosti i smestiti sve zajedno, ne u Dnevnik RTS-a, nego na Farmu, ili, ako više vole, na Ranč. Pošto se oni odlično slažu, srodne su duše, imaju u osnovi identične interese i svakodnevno se domunđavaju ili spletkare jedni protiv drugih, bio bi to idealan dramaturški predložak koji bi obezbedio visoku gledanost. A da vole da budu na televiziji – vole. Pa, dok imaju rejting neka ih snimaju po ceo dan. Kad im padne rejting, treba im podeliti nagrade i taksijem razvesti po kućama.
Ko misli da smo preterali neka sačeka savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu. A ko čita „Pečat“, taj zna da nismo preterali!