KOSOVO Taj patrljak od našeg kapaciteta za bol i bes

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li apatija, gotovo ravnodušnost, koju srpsko društvo pokazuje povodom terorističkog divljanja na Kosmetu, potvrđuje da su u pravu autori koji tvrde da „današnjoj krizi poseban pečat daje naše moralno propadanje, da smo potrošili utopistički potencijal i postali zatočenici jedne beznadežne situacije“?

„U Srbiji se u miru manje gine. Ali su razaranja veća!“ Ovo je aforizam, a njegov autor, savremenik, potrudio se da, shodno zahtevu „žanra“, sažme svoj utisak o širem okruženju u kojem živi. U primere „većeg razaranja od ratnog“ – u domenu psihologije i stanja duha nacije – mnogi, ne samo oni skloni raznim ekstremizmima, ubrajaju i aktuelno reagovanje povodom najnovijeg zločina terorizma u južnoj srpskoj pokrajini.
Kakav je bio odgovor domaćeg javnog mnjenja na činjenicu da se danas, tek koju stotinu kilometara južno od Beograda, a u još uvek važećim zvaničnim granicama srpske države, na mirne demonstrante (u gradu pretežno naseljenom Srbima), bacaju bombe? Odgovor znamo, zapravo – živimo ga: ubedljivog, energičnog i masovnog protesta nije ni bilo. Nacija kao da je, bar prividno, „iskulirala“ ovaj bestijalni teroristički čin! Izuzimajući, naravno, reagovanje državnog vrha, hitno sazivanje Saveta za nacionalnu bezbednost i odlazak predsednika u Njujork na visoke konsultacije. Bilo je sve to državnički odgovorno, promptno i „žestoko“, ali je javno mrtvilo upravo i u ovom kontrastu postalo upadljivije.

POREMEĆAJ MENTALNE RAVNOTEŽE
Na pomenute napore predsednika Tadića, koje su njegovi ljuti kritičari već nazvali „eksplozijom političke neuračunljivosti“, narod ovih dana ni da bekne. Nema demonstracija podrške, uzbuđenja, pobune i „ključalih“ raspoloženja! Beše li to na nekom drugom meridijanu, kada je samo pre dve i po godine, februara 2008., veliki miting protesta „Kosovo je Srbija“, u pobuni protiv kosmetskog terorizma, na trgove izveo stotinu hiljada gnevnih demonstranata? Entropija je sila koja kažu vlada svemirom, pa što ne bi i srpskim društvom i njegovim energijama samoodbrane? Jesmo li svedoci nacionalnog „sazrevanja“, konačnog nastajanja  „normalne“, poželjne i „uljuđene“ (ima onih koji odmahuju – ne takve, nego mazohističke) Srbije? Koja se „ne meša“, ćuti zagledana u nekakva hipotetična i tajanstvena „svoja posla“?
Vest o terorističkom napadu u Kosovskoj Mitrovici, u kojem je jedan čovek  poginuo, jedanaestorica ozbiljno ranjena, a što se potom mučki i obesno nastavilo daljim „overavanjem“, odnosno novim ranjavanjem, ovog puta jednog poslanika, te oružanim napadom na automobil novinara, dočekana je u Beogradu, ako ćemo pošteno, bez emocija. Čini se da više strasti nije bilo zabeleženo ni van prestonice. U medijima, štampanim i elektronskim, teroristički zločin je imao tretman serioznije komunalne ili neke druge tekuće socijalne priče! U kafanama, na splavovima, pijacama, u  kafićima, čak i na blogovima, sve mirno. Letnja šema i „više pažnje raznim problemima“.
Neupućenom strancu, koji bi ovih dana čitao naše novine, gledao našu televiziju i družio se sa našim druželjubivim ljudima, građani Srbije ipak ne bi delovali tek kao apatična i bezvoljna gomila, već verovatnije kao ljudi opsednuti uobičajenim planetarnim strastima, recimo fudbalom. Ili, još upadljivije,  očajnički „ufiksiranim“ na rijaliti šou zvani „Farma“. Goksi, Zoki, Maca, Raka, Manda, Đus, te pobednik koji suptilno novinama poverava kako je „razbio ološ“. Dok zgađeni protivnici ove uigrane narodne zabave kažu da je reč o „voajerizmu na najnižem nivou“, „debilizaciji“ i „eksperimentu uživo“, drugi pitaju: da li je Farma stvarno „svemu kriva“? Ima li ona uopšte neposredne veze sa novorođeim mentalnim kodom, raspoloženjem i ponašanjem žitelja Srbije?

POTROŠENI UTOPISTIČKI POTENCIJAL
Analitičari od autoriteta, posebno u onom intelektualnom krugu koji svaki odgovor različit od ovog sada viđenog raspoloženja javnog mnjenja – po mustri  „diplomatske borbe i mirnim sredstvima“, vidi kao demonstraciju nacionalističkog divljanja, navode zanimljiva zapažanja. To čine uz stav da sve što nije „pristajanje“, što remeti aktuelni poredak ravnodušja, prema ovom misaonom kontekstu, biva označeno kao demonstracija mraka balkanske krčme i – naravno – mržnje, koje se lažno izdaje za patriotizam, govor samosvesti i čvrstine društva odlučnog da brani svoja prava. „A mržnja je poremećaj mentalne ravnoteže. Ona je vid afektivne pomerenosti, defekt osećajnosti i poniženje razuma. U našoj političkoj zajednici odavno dominiraju ekstremna ponašanja, pa je otuda i jasno koliko je to bolesno društvo“, tvrde zastupnici ovog kulturnog kruga. Tako, dakle, sve počinje. Mržnjom, a ne ljubavlju. Da li nekakvom „ljubavlju“, pak, počinje ova sada demonstrirana društvena anesteziranost?
U citiranoj „basni o srpskoj mržnji“ se ne nagoveštava odgovor na važno pitanje, koje naprosto sledi. Nije li i apatija i autizam društva, takođe opasan vid afektivne pometenosti, defekt osećajnosti i poniženje razuma? Da li je bolesno ili, možda, nekom čudnom logikom, zdravo ono društvo koje zanemaruje samoodbarnu i samozaštitu, koje samoodržanje i jasno principijelno zastupanje razloga svog opstanka, ne vidi kao poželjan i prihvatljiv cilj? Kako drugačije nego kao zaborav i mazohizam imenovati ono što je sadašnje „ogledalo“ nacionalnog bića, a koje nam u svest vraća naš odraz i sliku nacionalnog, istorijskog i kulturnog samozaborava? Ta slika još „kaže“: pravimo se da ne vidimo ono što vidimo, a sve u ime nekakvih tobože viših ciljeva, koje, uzgred,  nismo sami ni oblikovali?
„Današnjoj krizi poseban pečat daje naše moralno propadanje, pa zato i preti opasnost da aktuelno tranziciono stanje postane dugotrajno, a prelazni period realnost iz koje ćemo veoma teško u dogledno vreme moći da krenemo dalje“, kaže antropolog Bojan Jovanović, uveren da je „egoistička partokratija potrošila  ogroman utopijski potencijal, a da nisu izvršene i suštinske promene društva, ali da su u tom trošenju mnogi ostali bez nade, i postali zatočenici jedne beznadežne situacije o čemu i govori sve veći procenat naših depresivnih građana.“
Kada je o odnosu prema Kosmetu, „nacionalnoj rani neprebolnoj“ reč, posebnu pažnju zaslužuje dijagnoza ovih dana saopštena  u  zapaženoj analizi koju je pod naslovom „Ne postoji kapacitet za problem Kosova“, objavio Siniša Ljepojević:
„Sadašnja Srbija, nažalost, nema snage, političkog kapaciteta, a jednim delom ni želje, da se suoči sa problemom Kosova. Mnogo je razloga za to (generalno) stanje „nesposobnosti“, što, uostalom, pokazuje i ukupna situacija u Srbiji, ali u slučaju Kosova ima i dodatnu dimenziju. Deo sadašnje vlasti u Srbiji je, naime, 2008. godine bio „podizvođač radova“ oko proglašenja nezavisnosti Kosova. Tadašnju vladu su srušili oni koji su još uvek vlast, a potom, za uslugu, dobili retko viđeno i javno i tajno uplitanje nekoliko stranih zemalja pri formiranju najneobičnije koalicione vlade u novijoj istoriji Srbije. Osnovni razlog je bilo Kosovo, a ne „proevropska“ ili, što se češće upotrebljava na Zapadu, „prozapadna“ vlada. Sadašnja vlast svoj dolazak u koridore moći duguje obećanjima „kooperativnosti“ oko Kosova“, podseća ovaj analitičar.

NEZADOVOLJNI MEDIJATORI
U citiranom sumornom objašnjenju valja tražiti i širi kontekst indukovane javne uspavanosti, i usložnjavanja „smanjenog kapaciteta“ uopšte. Da li je u ovoj, za mnoge neočekivanoj „kooperativnosti“ naroda, samo reč o smanjenom ukupnom mentalnom kapacitetu srpskog društva, sasvim ne-kadrog da se nosi sa temom Kosova? Ni na jednom, pa ni na društveno kapilarnom, to jest pojedinačnom, personalnom  nivou. Da nije tako, možda bismo danas gledali pune gradske trgove i slušali neka razumna, naravno ne obavezno i isključiva pitanja iz domena „ljubavi“ i „mržnje“.
Ni ovim razvojem prilika, i tako transparentnim apsolutnim „pacifikovanjem“ srpskog društva  uticajni medijatori javnog mnjenja nisu međutim  zadovoljni. Sonja Biserko, naprimer. Pod naslovom „Srbija, glavni faktor opstrukcije“, ona u upravo objavljenom opsežnom tekstu, između ostalog piše:
„U tom meandriranju između želje da se Srbija ‘normalizuje’ i da se ceo region u paketu priključi EU, izgubljeno je deset godina. Zato, jer nije moguće poravnati i izjednačiti sve aktere i sve žrtve. Srpska elita može i odustati, jer predsednik Tadić već traži da EU „jasno kaže da li Srbiju želi u svojoj zajednici“. Liči kao da će se odgovornost za neuspeh evropske opcije prebaciti na samu EU. I Vojislav Koštunica to već projektuje kao nedostatak partnerskog odnosa između EU i Srbije, jer Srbija navodno ne vodi računa o sebi. Na sreću, Srbija nema drugu alternativu Evropskoj uniji“, zaključuje, likujući ova autorka.
Za tu buduću sasavim „normalizovanu “ Srbiju možda je uputno navesti još jedan aforizam, njegov autor nije onaj citiran na početku. „Svi smo za to da nas Bog konačno pogleda. Ali ne izbliza“. Nagoveštava li ovaj samokritici sklon aforističar da se mi to stidimo? Ili, pre,  da se pomalo plašimo lika svoga  u Božijem oku?