Почетна / Друштво / Ko urušava ugled BIA

Ko urušava ugled BIA

Piše Uglješa Mrdić

Otkrivamo kako se preko domaćih medija sa stranim kapitalom vrši napad na BIA na osnovu nepouzdanih i lažnih informacija, a u cilju okretanja javnosti protiv Agencije i stvaranja utiska da je najbolje da ova bezbednosna ustanova više ne postoji

Sudeći prema poslednjim događajima može se zaključiti da bi deo domaće ali i dobar deo strane javnosti, najviše voleli da ne postoji Bezbednosno-informativna agencija, naslednica nekadašnje Državne bezbednosti Srbije, niti da se razreši ubistvo premijera Zorana Đinđića. U poslednje vreme učestali su napadi, kako na BIA, tako i na druge bezbednosno-obaveštajne službe Srbije, prvenstveno MUP Srbije i Vojno-bezbednosna agencija, sa optužbom da ne samo da nisu sprečili ubistva i zločine proteklih godina u Srbiji, nego su ih naprotiv, organizovali i izvršavali u koordinaciji sa političkim strukturama.
U tom pravcu idu i novinski naslovi medija pod uglavnom stranom kontrolom poput: „BIA tajno ispitivala Miloša Simovića“, „BIA nije sprečila ubistvo Đinđića“, „BIA prikriva zločince u svojim redovima“, „BIA ne radi po zakonu“, „BIA nije prijavila spremanje atentata na Tomislava Nikolića“…. I tako u nedogled. Kada bi samo nabrojali sve novinske naslove na tu temu i agencijske vesti po elektronskim medijima, trebalo bi nam nekoliko stranica „Pečata“.

BUĐENJE „SABLJARA“
S druge strane jedna od teza koja se uporno pojavljuje u javnosti zahvaljujući političarima i policajcima koji su se „proslavili“ po policijskoj akciji „Sablja“ 2003. godine, i koji su tek po ubistvu premijera Zorana Đinđića počeli obračun sa delom kriminalnih struktura Srbije, vezana je za političku pozadinu ubistva predsednika Vlade.
Svedoci smo buđenja „sabljara“ ili bolje reći „vampira“ iz vremena protivustavnog uvođenja vanrednog stanja u Srbiji posle ubistva premijera i akcije „Sablja“ u kojoj je uhapšeno preko 12.500 građana, od kojih je veći deo na kraju ispao nevin, a i među njima na desetine političkih zatvorenika tadašnjeg DOS-ovog režima. Ili bolje reći političkih protivnika dela DOS-ovog režima kojim su komandovali oni čijih usluga se i sam premijer Đinđić nekoliko meseci pre toga odrekao. Podsetimo se Đinđićevih reči upućenih najbližim prijateljima uoči njegove poslednje novogodišnje proslave: „U 2003. godini neću da ih vidim. Ni „zemunce“, ni „surčince“, niti ove moje iz Vlade koji su stalno s njima. Ljudi, hoću čistu godinu, hoću da se obračunam sa kriminalcima, a naročito sa onima u našim redovima!“.
No, da se vratimo neposrednom povodu za ovakvu analizu. Naime, posle prolećnog ovogodišnjeg zagrebačkog krvavog obračuna dva odbegla člana „zemunskog klana“ Sretka Kalinića i Miloša Simovića, usledilo je prvo hapšenje jednog, pa drugog, pa iskazi policajcima obojice. Da ne ulazimo sada u detalje policijske istrage, ali da istaknemo samo dve stvari iz njihovih iskaza. Prva koja je vezana za političku pozadinu ubistva premijera Đinđića i aktuelne navodne pripreme ubistva predsednika Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, i druga koja je vezana za razne likvidacije na beogradskom asfaltu, koju je DOS-ova policija pripisivala drugim klanovima. Šlag na torti njihovih iskaza i svih komentatora, koji su bili na najodgovornijim funkcijama u Vladi i policiji 2003. godine je da su političku pozadinu ubistvu premijera pružale tadašnje opozicione stranke, DSS, SRS i SPS, to jest da političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića treba tražiti u okruženju Vojislava Koštunice, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića. Na sve to usledio je napad i na Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA) – da je ta Agencija slala svoje agente u Centralni zatvor da spreče Miloša Simovića da govori o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića. Gotovo u isto vreme usledio je i napad na BIA – da nije dostavila podatke o pripremi ubistva lidera naprednjaka. Odgovore na ova pitanja potražili smo u kabinetu direktora BIA Saše Vukadinovića.

Insistira na tome da BIA radi isključivo u skladu sa Ustavom Srbije: direktor BIA Saša Vukadinović

TRI RAZLOGA NAPADA NA BIA
Šef kabineta direktora BIA Jovan Stojić negirao je pisanje „Politike“ da je jedan pripadnik te Agencije posetio u Centralnom zatvoru u Beogradu nedavno uhapšenog pripadnika „zemunskog klana“ Miloša Simovića, kako bi ga sprečio da progovori o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića.
„Nijedan pripadnik BIA nije posećivao Simovića, niti ima pravo to da učini, mimo zakonom propisane procedure. Tekst u ‘Politici’ predstavljao je vrlo opasnu konstrukciju koja je pokušala da diskredituje BIA i stavi je u kontekst nekih prošlih vremena s kojima smo mi zauvek završili. Takvi navodi, po proceni BIA, direktno pokazuju da nekim kuhinjama nije stalo, i da baš ovakvim ocenama žele da stopiraju istragu o političkoj pozadini ubistva Đinđića. Nasuprot navodima ovog članka, BIA je veoma zainteresovana da se razreši ceo slučaj. Takođe, zainteresovani smo da ispitamo Simovića i BIA će uputiti Ministarstvu pravde zahtev da ga u zatvoru saslušamo o njegovim informacijama oko pripreme ubistva Tomislava Nikolića“, kaže za „Pečat“ Jovan Stojić.
Prema njegovim rečima postoje tri razloga zbog kojih se BIA vrlo često apostrofira u medijima u negativnom kontekstu.
„Prvi razlog važi za sve bezbednosne agencije uopšte, jer samo njihovo egzistiranje pobuđuje pažnju javnog mnjenja, imajući u vidu da je njihov proizvod tajna za to isto javno mnjenje. Ako ovaj razlog možemo definisati kao internacionalni, sledeća dva imaju definitivno lokalno obeležje. To je fascinacija našeg društva bezbednosnim službama i njihovom ulogom, koja je potpuno preuveličana i pripisuje Agenciji gotovo mitske moći. Ovde moramo biti iskreni i priznati da su nekad u prošlosti i same bezbednosne službe potpirivale ovu fascinaciju i mistifikovale svoj rad i značaj. Treći razlog takođe ima korene u prošlosti, doduše bliskoj, kada su pojedini pripadnici Resora državne bezbednosti, zloupotrebljavajući svoja ovlašćenja, počinili vrlo teške zločine. Pojedini mediji i deo javnosti to dobro pamte i dan danas, bez obzira na sve promene koje su se dogodile, neopravdano poistovećujući sadašnju službu sa njenim prethodnicima. Mi ne možemo pobeći od istine, ma kakva god ona bila. Podsećam da je krivična odgovornost individualizovana i mi zastupamo princip da svako treba da odgovara za svoje postupke. Mislim da je za vaše čitaoce najbitnije da se BIA u svakodnevnom radu pridržava Ustava i zakona naše države“, zaključuje u izjavi za „Pečat“ šef kabineta direktora BIA Jovan Stojić.
Na kraju možemo zaključiti da je ovo još samo jedan u nizu pokušaja urušavanja jedne od najbitnijih institucija u jednoj državi, u ovom slučaju BIA. Očigledno je nekome u interesu, kako unutar države tako i spolja, da se u Srbiji stvori stanje opšteg haosa, a prethodno da se uništi BIA i sve druge bezbednosne institucije. Cilj tih struktura je da se izazove nebezbedna i nestabilna situacija u Srbiji, koju ne mogu da reše domaće bezbednosno-obaveštajne službe. Nije ovo prvi put da se preko domaćih medija sa stranim kapitalom čini napad na BIA na osnovu nepouzdanih, to jest lažnih informacija sa ciljem izazivanja nemira u javnosti, nepoverenja u rad Agencije i na kraju stvaranja vela tajne na osnovu kojeg će se u javnosti i među građanima stvoriti atmosfera da je najbolje da BIA više ne postoji.

PARTIJSKI SABORCI
Upućeni u bezbednosna dešavanja u Srbiji, a koji su bliski radu kako BIA proteklih godina, tako i VBA i MUP-a Srbije isključivo navode da su se pojedinci na vlasti, kao i njihovi partijski saborci iz vremena „Sablje“, a koji se sada uglavnom bave unosnim biznisom, imaju strah od razotkrivanja raznih zločina, brljotina i kriminalnih radnji iz postpetooktobarskog vremena, tačnije u periodu 2001-2004. godine, to jest za vreme vlada Zorana Đinđića i Zorana Živkovića.
Naime, jedan od glavnih razloga napada na BIA od strane domaćih političara i strano-domaćih medija je strah od istine – strah od onog što BIA zna ili može da sazna. A to je istinska politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, koja bi razotkrila ne samo ubistvo nekadašnjeg prvog čoveka srpske vlade, već i brojne mutne i kriminalne radnje DOS-ovog režima. Ukoliko bi Kalinić i Simović potvrdili ono što svi upućeni u bezbednosna i policijska dešavanja već znaju, a tiče se pozadine nekoliko likvidacija iz pomenutog vremena (2001-2003), onda bi to značilo da bi Ministarstvo policije po nalogu Tužilaštva istražnim sudijama privelo nekoliko političara, policajaca i biznismena.
Nije mali broj upućenih koji podseća na montiranje istrage u cilju rešavanja ubistva bivšeg načelnika beogradske policije generala Boška Buhe, zanemarivanje rešavanja ubistva bivšeg oficira RDB-a Momira Gavrilovića, misteriozne smrti uglednog slikara Dragana Maleševića Tapija u prisustvu nekoliko policijskih inspektora usred SUP-a Beograd, istinu o ubistvu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma u Meljaku, nalogu za ubrzanim rušenjem zgrada u Šilerovoj ulici itd.
Podsećamo da su isti oni Vladini funkcioneri ili bolje rečeno službenici i njihovi saradnici iz MUP-a koji su javno govorili posle ubistva premijera 12. marta 2003. godine da iza tog zločina stoji „zemunski klan“ i deo JSO, nekoliko meseci ranije saopštavali kako grupa Željka Maksimovića Make („Makina grupa“) planira ubistvo dr Zorana Đinđića. Da li su oni tada namerno skretali istragu u pogrešnom pravcu? U policijskoj istrazi u kojoj je učestvovao „zemunski klan“ zajedno sa „kolegama“ iz beogradske policije krajem 2002. godine „Makinu grupu“ proglasio je odgovornom za ubistvo generala Boška Buhe. Uhapšeno je nekoliko građana, slučaj je zaključen, pojedini policajci su nagrađeni i dobili više činove, a „rešenje ubistva“ Boška Buhe proglašeno za najbolju policijsku akciju u 2002. godinu. Ponosni policijski funckioneri zajedno sa pojedinim članovima Vlade saopštavali su početkom 2003. godine kako je razbijen organizovani kriminal, većina ubistava rešeno i da je ostalo samo da se posle svedočenja Ljubiše Buhe Čumeta razbije preostala kriminalna grupa – tamo neki „zemunski klan“. Inače, optuženi članovi „Makine grupe“ pre nekoliko godina oslobođeni su optužbi za ubistvo Boška Buhe i počelo je novo suđenje. Najmanje što želimo u ovom tekstu je da amnestiramo bilo koji kriminalni klan ili kriminalca, živog ili mrtvog, u Srbiji, ali samo želimo da javnost podsetimo na istinu.

Ako izanaliziramo kojim je sve političkim liderima u interesu da se otkrije prava politička pozadina ubistva Đinđića, dolazimo do zaključka da to odgovara i predsednicima vladajućih stranaka, DS-a, SPS-a i G17 Plus, kao i opozicionim DSS, SNS, SRS i NS

SLABO ČUVALI PREMIJERA
Zašto se tada (2002. ili 2003. godine) oni koji prozivaju BIA da „ne radi ništa“ ili „da zloupotrebljava svoju dužnost“ ili „da pruža zaštitu onima koji su učestvovali u političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića“ nisu oglašavali u javnosti i tražili pomoć od BIA ili VBA ili jednostavno zbog čega nisu „primali k znanju“ operativne i obaveštajne podatke koje su im pružale ove dve službe a koji su se, između ostalog, ticali priprema za ubistvo Zorana Đinđića.
Setimo se da je BIA, kao i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) i tadašnja Peta uprava MUP-a, koja je zadužena za obezbeđenje ličnosti i objekata nudila svoju pomoć premijeru Đinđiću, a što im je i obaveza u ovakvim prilikama, ali je to bilo odbijeno. Premijer Srbije nije želeo tri prstena obezbeđenja, visok stepen zaštite na profesionalan način, kao što je imao nekadašnji predsednik Slobodan Milošević ili kao što ima sadašnji predsednik Boris Tadić. Tako je voljom Đinđićevog „dobronamernog“ okruženja sa tezom „šta ima da te čuva ozloglašeni DB ili Miloševićevi specijalci, bolje je da te naši čuvaju“, premijer ostao bez života, a pre toga ostao je bez dva prstena obezbeđenja, onog obaveštajnog kojeg objedinjuje pružanje svih potrebnih bezbednosnih i obaveštajnih podataka na osnovu kojeg je dovoljno da čuvanu ličnost prate samo dve osobe, ili drugog prstena koji je vezan za „specijalce“, koji bi uvek bilo raspoređeni na rizičnim mestima oko Vlade, rezidencije, privatnog stana i svih objekata gde se premijer kreće, čiji bi snajperisti u ovom slučaju SAJ-a uvek mogli da spreče potencijalnu opasnost od atentata snajperom. Đinđić je ostao samo sa jednim prstenom, neposrednim telohraniteljima, a u kojem je bilo onih koji nisu obučeni policajci, već privatni telohranitelji iz vremena uličnih opozicionih protesta.

POLITIČKE POZADINE
E, na sve to tadašnji policijski i vladini funkcioneri proglašavaju odgovornim tadašnju i sadašnju opoziciju, tadašnju i današnju BIA i VBA za smrt premijera, a ne vide svoju odgovornost. I na sve to poslanik DHSS Vladan Batić, poznat po tome što je kao ministar pravde za vreme akcije „Sablja“ tražio privremeno uvođenje smrtne kazne, najavljuje da će predložiti Skupštini formiranje anketnog odbora za utvrđivanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića.
„Njegovo ubistvo je političko. Predložiću da se ispitaju svi događaji koji su prethodili atentatu, kao i da se pred anketnim odborom saslušaju tadašnji državni zvaničnici od Vojislava Koštunice i članova njegovog kabineta, nekih članova DOS-a, do šefova raznih službi“, naveo je Batić.
Pitamo se da li to Batić najavljuje novi obračun sa svojim političkim protivnicima ili je zaista najavio ispitivanje odgovornosti svojih nekadašnjih saboraca iz DOS-a, koji su upravljali Srbijom 2003. godine.
Naši sagovornici, koji su obavljali bitne državne funkcije u vreme Vlada Vojislava Koštunice (2004-2008) žale za tim što nisu stigli da sprovedu reviziju policijske akcije „Sablja“, jer bi se na taj način razotkrila prava politička pozadina ubistva premijera Đinđića, političke zloupotrebe i nelegalna hapšenja tokom vanrednog stanja i „Sablje“ 2003. godine, a samim tim do kraja otkrila istina i sprovela pravda vezana za navedena dešavanja. Takođe, ako vlast istinski želi rešenje političkih pozadina ubistava od pre nekoliko godina, neka se podseti i pisma specijalnog tužioca za organizovani kriminal Jovana Prijića upućenom MUP u kojem se između ostalog navodi da je on „bio obmanut od pojedinaca iz MUP-a povodom nekih istraga oko ubistva generala Boška Buhe“. Takođe, neka tužilaštvo ostvari uvod u krivične prijave podnete protiv nekadašnjih državnih funkcionera iz 2003. godine, a koji su učestvovali u uvođenju protivustavnog vanrednog stanja, vođenju akcije „Sablja“, hapšenjima nevinih, montiranim istragama i skrivanju stvarne političke pozadine likvidacije premijera Srbije.
Onome kome je svakako u interesu da stavi tačku na čitavu ovu priču je i Savet za nacionalnu bezbednost Srbije, prvenstveno mislimo na predsednika Republike Borisa Tadića i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića.
Pošto znamo da oni nemaju veze ni sa kakvim političkim pozadinama ni ubistva niti skrivanja ubistva Zorana Đinđića, vreme je da istina izađe na videlo i da se sve razotkrije. Ako izanaliziramo kojim je sve političkim liderima u interesu da se otkrije prava politička pozadina ubistva Đinđića, dolazimo do zaključka da to odgovara i predsednicima vladajućih stranaka, DS-a, SPS-a i G17 Plus, Borisu Tadiću, Ivici Dačiću i Mlađanu Dinkiću, kao i opozicionim DSS, SNS, SRS i NS, Vojislavu Koštunici, Tomislavu Nikoliću, Vojislavu Šešelju i Velimiru Iliću. Takođe, javno je saopšteno da to već odgovara i BIA i VBA i MUP-u, pa se onda postavlja pitanje ko to koči istragu, da li je apsolutna manjina u Srbiji moćnija od većine ili su toliko jake strane službe koje deluju na našim prostorima i pojedini centri moći u Srbiji da mogu da spreče istinu o ubistvu srpskog premijera, to jest političku pozadinu tog zločina. Ima li Srbija snage da se obračuna sa kriminalnom prošlošću i da se izbori sa istinom ili ćemo svi zajedno ostati u talogu laži, obmane i skrivenih likvidacija…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *