Jeremićev „balkanski vakuum“

Piše Branko Radun

Izjava šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića da ako „zamor Evropske unije potraje, verujem da će novostvoreni vakuum privući interesovanje i drugih, a ne samo tradicionalno prisutnih Turske i Rusije“, prvi je slučaj da jedan naš zvaničnik konstatuje da EU ne želi Srbiju u svojoj zajednici, ali i još jedna najava da naša zemlja kreće putem tursko-balkanskih integracija

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić izrekao je u subotnjem intervjuu u „Danasu“ nekoliko zaista bitnih stavova. Na pitanje zašto je Savet ministara EU odlučio da odloži prosleđivanje Evropskoj komisiji srpske kandidature za članstvo u Uniji, on je odgovorio da je EU „sve dalje od konsenzusa neophodnog za nastavak procesa proširenja“. Dakle, ovo je verovatno prva izjava jednog srpskog zvaničnika u kojoj se konstatuje činjenica da EU ne želi proširenje, što znači da se Srbija u narednoj deceniji ne vidi kao članica Unije. Kada se diplomatski jezik Brisela prevede na svakodnevni jezik, to znači – od evropske budućnosti Srbije nema ništa. Sada ostaje samo pitanje na koji način ovu istinu saopštiti javnosti, istoj onoj koja je za njih glasala zbog milozvučnih obećanja boljeg života i evropske svetle budućnosti. Drugi političari vladajuće proevropske-vlade-bez-evropske-budućnosti ili i dalje papagajski ponavljaju evrofraze, ili, pak, nude nekakav surogat u obliku regionalnih integracija – „stvaranja nove Jugoslavije“.

NESREĆNO ZALJUBLJENA SRBIJA
Dok bi ovu nenadanu iskrenost ministra spoljnih poslova u vezi sa našim minornim šansama da postanemo deo EU, ocenili kao pozitivnu u kontekstu „zavere ćutanja“ zvaničnog Beograda i Brisela oko „nemile“ srpske evro-budućnosti, druge izrečene stavove ne možemo, a da ne ocenimo negativno. Naime, ministar Jeremić je rekao da ako „zamor Evropske unije potraje, verujem da će novostvoreni vakuum privući interesovanje i drugih, a ne samo tradicionalno prisutnih Turske i Rusije“. Drugim rečima, ministar je hteo da kaže da ako nas „ne želi“ EU, a svima je očigledno da nas ne želi, mi ćemo naći nekog ko će nas usvojiti. Govoriti o novostvorenom vakuumu – misleći na nepostojanje evropske budućnosti „regiona“ – znači preći crtu diplomatskog izražavanja u kojoj se svoja zemlja nikada ne predstavlja kao „vakuum“ ili „rupa“. Čak ni mnogo siromašnije države ne dopuštaju sebi da govore o svojoj regiji kao o vakuumu u koji može da se ubaci ko i kako hoće. Bez obzira na to u kojoj meri su zavisne od moćnih država, male države trude se da budu, a ako ne uspevaju, a ono barem da se predstave kao suverene i ozbiljne. Uostalom i kućno vaspitanje nas uči da izvan kuće ne pričamo o porodičnim problemima, već se trudimo da svoju porodicu pozitivno predstavimo onim „drugima“.
Problematično u priči o „balkanskom vakuumu“ nije činjenica u kojoj meri je istina to da je region podeljen i nesposoban da se suprotstavi destruktivnim uticajima stranih sila, već to što se takvim stavom šalje loša poruka svima. Evropi se šalje poruka nalik na pretnju ostavljene devojke koja u nameri da se „osveti bivšem“ pođe za prvim na kojeg naleti. Takvim ucenjivačkim blefom ne možete ništa postići, osim da demonstrirate slabost i nesigurnost. Poenta u ovoj ljubavnoj priči jeste to da je Srbija patetično zaljubljena u EU i da ona „nema alternativu“ čak i ako je Evropa ne želi. Stoga predsednik Srbije (iz Turske) pomalo očajnički proziva Brisel da se „opredeli da li želi region u EU“ ili da vidi šta će oni bez nas, ako mi krenemo drugim putem, recimo ka neoosmanskim integracijama. Verujemo da tvrda birokratska srca u Briselu ne bi dirnula takva neozbiljna pretnja, pa čak i pod uslovom da većina Srba postanu neo-janičari.

GEOPOLITIČKA KASABA
Osim toga što je sada gotovo svima jasno da od srpskog mesta u EU nema ništa, o čemu je „Pečat“ uporno pisao, a o čemu su nas domaći mediji i političari još upornije obmanjivali, jasno je i to da Srbija nema ideju šta da radi u ovom trenutku. Umesto evropskog puta, nudi nam se turska kaldrma, a sve to upakovano u priču o balkanskim integracijama. To sve korumpirani i nesposobni političari u Srbiji prihvataju, ne shvatajući da je to višestruko opasno po Srbiju. Posle decenije ispiranja mozga o našim budućim evropskim integracijama, završićemo u osmanskoj kasabi.
No na stranu ideološka konfuzija koja se stvara kod nas. Srbija ima realne i vitalne interese da ne podrži neoosmanske pretenzije Turske na Balkan. Kada šef srpske diplomatije kaže da su sa Turskom „odnosi u usponu“, a pri tome je ona jedan od najagilnijih lobista albanskih secesionista, te podržava bosanske muslimane u nameri da „integracijama“ uguše Republiku Srpsku, onda je teško razumeti srpsku spoljnu politiku sa pozicije normalne države koja štiti svoje interese. Toliko su se puta srpski predsednik i ministar spoljnih poslova slikali nasmejani, pa i zagrljeni, sa turskim liderima koji ni ne kriju da žele da dominiraju Balkanom, i pri tome davali izjave o našim dobrim odnosima da se pitamo ko je ovde lud.
Neko bi mogao prigovoriti ovoj kritici „bespuća srpske spoljnopolitičke zbilje“ da je Turska značajna sila u usponu i da se ne može ignorisati, te da se sa njom mora sarađivati. Naravno da svakom treba posvetiti određenu pažnju, i da sa svima treba imati komunikaciju, ali to ne znači da je nužno tolerisati tursko mešetarenje na Balkanu, koje je direktno štetno po vitalne nacionalne interese Srbije. Po toj logici mi ne treba ni da spomenemo njihovu podršku secesiji Kosova i nameru Turske da se na teritoriju Srbije politički, pa i vojno instalira (na Kosovu). Na stranu podizanje turskih spomenika po Srbiji, na šta se gleda blagonaklono. Niko u vlasti nije nezadovoljan činjenicom da nam Ankara piše sramotnu Rezoluciju o Srebrenici, niti ignoriše njihove otvorene aspiracije u Raškoj oblasti. To su tek nekakva „razmimoilaženja“ koja nas ne sprečavaju da imamo „dobre odnose u usponu“ sa tom i takvom Turskom. No, kako u svakom apsurdu postoji sistem, i ovde postoji „logika“. Očigledno je reč o tome da se sve ovo „dogovorilo“ u Vašingtonu, i da se Srbija bez-evropske-budućnosti veže za Tursku kako se ne bi u većoj meri okrenula Rusiji i vodila autonomnu spoljnu politiku.