Почетна / Друштво / Grehovi i greške srpske politike

Grehovi i greške srpske politike

Piše Branko Radun

Problem srpske politike, a naročito vladajućeg režima oličenog u DS-u jeste nedostatak principa, moralnog integriteta i jasnih stavova. Sa druge strane, opozicione patriotske  stranke, one političke snage koje imaju definisane političke stavove i patriotski su orijentisane, imaju problem da svoj program jasno artikulišu i da ih uspešno predoče javnosti

Sedam je grehova na svetu: bogatstvo bez rada, znanje bez karaktera, trgovina bez poštenja, nauka bez humanosti, vera bez žrtve, zadovoljstvo bez savesti i politika bez principa
Gandi

Svi smo svedoci kako se domaća politika srozala na politikantsko preživljavanje, sitnu šićardžijsku trgovinu i marketing koji sve manje ima veze sa životom. Sitni lični grupni i partijski interesi, potpuno dominiraju političkim životom. Skupština se definitivno pretvara u pijacu, naročito posle odluke Ustavnog suda kojom se otvara mogućnost da svaki poslanik slobodno raspolaže svojim mandatom, a to znači da njime može da trguje. Demokratija se kod nas pokazala u najgorem obliku kroz štetočinski savez tajkuna i korumpiranih političara, naravno pod kontrolom Velikog Brata. Takav politički sistem odgovara najviše onima kojima je korupcija zanimanje, a kolaboracija opredeljenje. Posledica toga je siromašenje i slabljenje zemlje, nestanak domaće industrije, rasprodaja države i privrede. Našim „liderima“ sitna partijska nadigravanja oko preostalih resursa na domaćem „bunjištu“ potpuno skreću pažnju sa politike koja bi trebalo da ima nekakvu strategiju i bilo kakvu viziju.

TRAJNA IDEOLOŠKA OPREDELJENJA
Danas kad je svima jasno da od našeg ulaska u EU nema ništa aktuelni režim i dalje ponavlja stare mantre jer „nema alternativu“. To je zaista nemoralno zamajavanje javnosti. Dragomir Anđelković je rekao da „neke stranke imaju čvrste političke principe, a nemaju nikakav marketing, dok su druge na marketinškom polju efikasne, a pri tom nemaju trajna ideološka opredeljenja“. Pod prvima je podrazumevao neke opozicione i patriotske stranke, a pod drugima stranke vladajuće koalicije, pre svega DS i G17.

Stranke koje trenutno imaju najveći rejting (DS i SNS) uopšte ne definišu svoje stavove o gorućim problemima, smatrajući da je neizjašnjavanje o ključnim pitanjima probitačnije, i da su tako prihvatljivije svima

Problem srpske politike, a naročito vladajućeg režima oličenog u DS-u jeste nedostatak ne samo principa u politici, već i moralnog integriteta i jasnih stavova iza kojih se stoji. Tako imamo situaciju da se veći broj stranaka, a naročito DS, ne izjašnjava jasno o nekim vitalnim pitanjima: poput našeg ulaska u NATO, o tome kako reagovati na secesiju Kosova kad nas Zapad uslovljava, o tome šta sada kad nema više evropske perspektive ili pak o gušenju Republike Srpske.
Iako se neke vladajuće stranke deklarišu kao levičarske, do sada nismo uočili ni u ravni stavova, a kamoli u odlukama jasnu ideju o socijalnoj politici u vremenu kada više od milion ljudi tavori u bedi i nezaposlenosti. O „evropskoj budućnosti i socijalno odgovornoj vladi“ danas se mnogo ni ne govori. Sve bio je samo predizborni marketing.
Tako je srpska politika postala dominantna kombinacija bučnog predizbornog marketinga i postizbornih marifetluka kojima se falsifikuje i onako medijski izmanipulisana volja građana. Vladajuća koalicija dobila je većinu što zahvaljujući medijskoj kampanji u kojoj se insistiralo na otvaranju novih radnih mesta (famozni Fijat), što zahvaljujući priči o evropskoj budućnosti (i lobiranjem tajkuna i ambasadora), a ne na promovisanju statuta Vojvodine koji federalizuje zemlju, ne na tolerisanju secesije Kosova (Euleks, pojavljivanje na međunarodnim konferencijama zajedno sa predstavnicima „države Kosova“), ne na promociji srpske genocidnosti kroz rezoluciju o Srebrenici i putem medijskih kampanja, a ne na promovisanju gej parade.

OJ ČARŠIJO NA SVE ČETIRI STRANE
Pojedine stranke koje imaju jasne stavove u vezi sa nekim pitanjima, nemaju veću podršku javnosti. Sa druge strane, neke druge stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, koje imaju jako medijsko prisustvo, zapravo i ne iznose svoje stavove o ključnim pitanjima od nacionalnog značaja, a rejting im je visok (DS i SNS). Ove stranke očigledno smatraju da je u ovom trenutku probitačnije ne definisati stavove o gorućim problemima, te da neizjašnjavanje o ključnim pitanjima vodi većem rejtingu, pošto su tada one prihvatljivije svima.

DSS ima veoma jasne principe kada je reč o gotovo svim pitanjima od nacionalnog značaja, ali je njihova patriotska priča u potpunoj defanzivi, ne uspeva da privuče mlade, te da se nametne kao autentična, realna i moderna

Većini je jasno šta, recimo, DSS ili LDP misle o NATO-u, o uslovu da je za ulazak u EU potrebno „ispoštovati“ secesiju Kosova, o tome kakav je stav oko degradiranja pozicije Republike Srpske u BiH, ili pak o „proturskoj“ politici predsednika Tadića i ministra Jeremića. Od drugih stranaka teško možemo čuti jasne stavove o ovim pitanjima. Sve je to u stilu „može da bude, a ne mora da znači“; često jedan njihov političar govori jedno, a drugi drugo – jedan se obraća zapadnim mentorima, a drugi nastoji da podilazi domaćoj javnosti. Na primer, iz iste vladajuće DS nomenklature ministar Šutanovac otvoreno lobira za ulazak u NATO, a ministar Jeremić i dalje govori, doduše sve ređe, o neutralnosti Srbije. Stoga bi se moglo reći da vladajuća stranka, pa i vlada, ne da nema jasne stavove o nekim pitanjima, već su često njihove izjave protivrečne, sročene po principu: „oj čaršijo na sve četiri strane“.
Sa druge strane, one političke snage koje imaju definisane političke stavove i patriotski su orijentisane, imaju problem da svoj program jasno artikulišu i da ih uspešno predoče javnosti. Patriotska priča je u potpunoj defanzivi, ne uspeva da privuče mlade, te da se nametne kao autentična, realna i moderna. To „moderno“ je sasvim prepušteno „proevropskoj strani“, koja je u suštini medijski maskirana kolaboracija i korupcija. No, patriote očigledno nemaju dovoljno medijske snage i veštine da već erodiranu „evroutopiju“ sruše i nametnu stav da zapravo „Srbija nema alternativu“. Tako imamo prividni paradoks da evropska fatamorgana i dalje ima hipnotičku moć iako su iz EU stigle jasne „proročke poruke“ da nam tamo nema budućnosti. Naravno da u uslovima postmoderne okupacije one političke snage koje su miljenici Zapada imaju i svu logistiku, mnogostruko veće resurse na raspolaganju, pa da je to deo objašnjenja zašto je kod nas tako retko prisutan „glas naroda“ u medijima i politici.
No, to ne znači da se na tom polju ne može ostvariti značajan pomak. Upravo su porazi i poniženja koja proživljava navodno proevropska vlada (a zapravo suštinski kolaboracionistička) kroz nametanje tolerisanja secesije Kosova, javnog ponižavanja predsednika Srbije u Srebrenici, dolaska do ćorsokaka evroputa i okretanje „našim istorijskim prijateljima Turcima“ – dovoljan preduslov za zaokret u politici. Uz veliku ekonomsku krizu koja je neka vrsta čistilišta, mogućnost za samoosvešćivanje još je veća.
Srbija je do sada bila talac šarene laže „evrointegracija“ radi kojih je bila spremna da žrtvuje svoje vitalne i realne interese. Danas se stvara šansa da se realnije sagleda situacija i da se okrene novi list. Samo oni ljudi i narodi koji se oslobode iluzija o sebi i svetu, mogu realno sagledati situaciju, vratiti se sebi i krenuti napred u izvesniju budućnost.

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *