Golmanske gromade

Piše Marko Marković

Od kada se zna za fudbal na ovim prostorima uvek smo mogli da se pohvalimo da imamo čuvare mreže na najvišem svetskom nivou. Sada je, međutim, situacija iz korena izmenjena!

Uskoro će biti objavljen spisak kandidata za reprezentaciju, za prijateljski meč sa Grčkom (Beograd, 11. avgusta), a onda slede i prvi dueli u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope. Za svako mesto u izabranom timu, bez obzira na to ko ga sastavljao, imamo bar po dva vrsna igrača. Reč je o asovima angažovanim u najbogatijim i najmoćnijim klubovima. Jedino je neizvesno – kome dati dres sa brojem 1?
Praktično, on pripada Vladimiru Stojković, koji je od kada je Radomir Antić na kormilu reprezentacije, stalno pozivan u nacionalnu selekciju. A da ga zapitate čije boje brani, jedini tačan njegov odgovor bio bi – reprezentacije! I dok Stojković „ide preko reda“, u prošlosti i veliki čuvari mreže morali su grčevito da se bore kako bi zadobili poverenje selektora.

GLAZER, BEARA, ŠOŠKIĆ
Na prvom šampionatu sveta, u Montevideu 1930. godine Milovan Jakšić prikazao se u pravom svetlu. Briljirao je. Uvršten je u idealni sastav tog Mondijala. Međutim, po dolasku u zemlju više nije bio na tom nivou. Nekako se brzo ugasio.
Onda je na scenu stupio Franja Glazer. U periodu od 1933. godine do 1940. godine nije mu bilo ravnog. Igrao je u BSK-u i zagrebačkom Građanskom. Za koji god tim da je igrao, osvajao je titulu. U ono vreme nije bilo međunarodnih klupskih takmičenja, pa je jedino merilo vrednosti igrača bio državni šampionat.
Glazerova karijera prekinuta je zbog Drugog svetskog rata; da nije izbio rat njegova popularnost i slava prešli bi granice Jugoslavije.
Za reprezentaciju je Glazer nastupio 35 puta. Umro je, u Zagrebu, u 91. godini života. U domu staraca. Sam. I zaboravljen.
Vladimir Beara je drugi golman velikan. Igrao je na tri šampionata sveta. Blistao je u ekipi Hajduka iz Splita, a onda u Crvenoj Zvezdi. Reprezentativni dres oblačio je 59 puta. Nastupio je i za selekciju Evrope. Osvajač je srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine.
Elegantnim paradama i neviđenim refleksom branio je i nemoguće udarce. Karijera mu je dugo trajala i uvrstila ga je u najuži krug naših najuspešnijih čuvara mreže svih vremena. Veliki Vladimir ostavio je neizbrisiv trag u našem najpopularnijem sportu.
Milutin Šoškić je treća golmanska gromada. Igrao je i za izabrani tim sveta, na utakmici u Londonu 23. oktobra 1963. godine, kada su snage odmerili selekcija planete i Engleska. Zamenio je u drugom poluvremenu slavnog Lava Jašina.
A za nacionalnu postavu Jugoslavije nastupio je 50 puta. Za Partizan je branio u 371 utakmici i osvojio četiri titule prvaka. Bio je i u postavi crno-belih 1966. godine, kada je naš tim u Kupu šampiona igrao u finalu protiv Reala iz Madrida (i izgubio 2:1). pripala mu je srebrna medalja na Evropskom prvenstvu 1960. godine u Parizu, da bi iste godine u Rimu osvojio zlato na Olimpijskim igrama. Na šampionatu sveta 1962. godine u Čileu, naša reprezentacija osvojila je 4. mesto, a Šoškić je proglašen za najboljeg golmana.
Posle Partizana karijeru je nastavio u Kelnu, da bi kasnije radio kao pomoćni trener u reprezentaciji Sjedinjenih Država.
Trenutno živi u Beogradu.

ĆURKOVIĆEV REKORD
Imali smo u našem fudbalu velike izdanke golmanskih škola. Branili su u najpoznatijimm domaćim klubovima. Jer, sve do šezdesetih godina prošlog veka, niko nije odlazio u inostranstvo!
U Sarajevu su se izdvajali Pejak, Ančić, Janjuš, Muftić, Radović. Zagreb je takođe imao vrsne vratare – Arneri, Stinčić, Irović, Dautbegović, Škorić. U ekipi splitskog Hajduka blistali su Beara, Vukčević, Jurić, Pudar, Katalinić. Iz Mostara su u „beli svet“ krenuli Barbarić, Marić, Njeguš.
Posebno su se isticali Ilija i Dragan Pantelić – prvi je branio boje novosadske Vojvodine, a drugi niškog Radničkog. Mrđan Mrkušić je bio „treći bek“ i neprikosnoveni gazda u šesnaestercu. Crvena Zvezda imala je sjajnog Srboljuba Krivokuću.
Ali, kada se sve sabere i oduzme – Ivan Ćurković je bio nešto posebno. U Veležu, Partizanu i Sent Etjenu odigrao je, za 20 godina koliko je trajala njegova karijera, čak 1.150 zvaničnih utakmica. Rekord nad rekordima.
Ne računajući brojne uspehe koje je postigao u Mostaru, Beogradu i Francuskoj, valja pomenuti da je sa Partizanom i Sent Etjenom stigao do finala Kupa šampiona. Oba puta klubovi za koje je igrao su u finalu poraženi.
Ćurković je, između ostalog, i inovator u postavci pozicije golmana: od linijaša postao je gospodar u celom kaznenom prostoru, a tome je posebno doprineo Stjepan Bobek, koji ga je trenirao.
Trenutno, Ćurković je potpredsednik FSS i član nekoliko komisija UEFE i FIFE.
Dobitnik je brojnih priznanja, između ostalih i Legije časti Francuske. Počasni je konzul Sejšela u Srbiji.
Nikada nije dobio žuti karton, a kamoli crveni!
Sve u svemu jedna briljantna karijera.
Time se i završava naša priča o najboljim golmanima svih vremena. Ako smo nekoga zaboravili da pomenemo – nismo to namerno učinili. Svako ima pravo na svoj ukus. I na izbor.