DAVID ALBAHARI Zatočeni u porniću

Piše Aleksandar Dunđerin

Albaharijeva „Ćerka“ je ilustrativni primer da u opštoj šizofreniji koja poslednje decenije vlada u Srbiji u svim oblastima života, nije pošteđena ni srpska literatura

Od kako je 1998. godine časopis „Reč“ objavio temat „Srpska erotska priča“, domaća beletristika malo po malo usvajala je matrice ovog književnog žanra, najpre ispitujući granice erotske proze, potom bojažljivo koketirajući sa porno pričom, da bi na kraju, u nekim radikalnijim pokušajima, dozvolila da bude potpuno usisana u pornografski diskurs. Razlozi za postepeno prodiranje ogoljene erotike i pornografije u deo srpske književne umetnosti, različiti su, i teško ih je svesti pod zajednički imenitelj. Neki naši autori, u susretu sa novinama u načinu mišljenja, u životnim stilovima, u pojmovnoj aparaturi, pomislili su da je u duhu vremena da osveže tematski registar svog stvaralaštva i onim temama koje su doskora označavane kao niske i banalne – a ogoljena erotika koja klizi ka pornografiji u klasičnom poimanju umetnosti i danas jeste posmatrana, ako ne kao tabu, svakako kao odlika zabavne literature, u vrednosnom smislu nedostojne visoke književnosti. Pojedini autori su u prodoru u porno priču videli mogućnost šokiranja čitalaca, mada je veći broj njih želeo da pobegne u erotsko-pornografski milje shvativši da je postmodernistički eksperiment sa jezikom (gnomičnost, jezički obrti, metaliteralnost i metatekstualnost, citatnost, dijalozi sa poetičkim znanjem) istrošen, uočivši kako tekst u zapadnoj varijanti postmoderne sve više poprima obeležja metažanrovskih igara. Poslednjih godina mnogi pisci opredelili su se da na nov način posmatraju seksualnost, nalazeći inspiraciju s jedne strane u mnogobrojnim anomalijama koje stoje u vezi sa njom (pedofilija, incest, silovanje, maltretiranje, manipulacija), a sa druge strane u društveno-političkoj aktuelizaciji njenih različitih ispoljavanja (seksualne manjine).
Tako je srpska proza u proteklih pet-šest godina „obogaćena“ i delima koja su na manje ili više eksplicitan način, najčešće bez preteranih umetničkih ambicija, otvorila jezički porno registar (Dunja Radosavljević, Marko Vidojković, Vladan Matijević i, pre svih, Sava Damjanov).
Malo ko je, međutim, mogao da očekuje da će se i David Albahari oprobati u ovoj vrsti proze. Istina, takvih naznaka bilo je u njegovom prethodnom kratkom romanu „Brat“ (2009), čiji je junak transseksualac, u Zemunu, sredini koja je u Albaharijevom romanu obeležena kao isključiva, homofobična, na momente i huliganska. Ukoliko je „nova seksualnost“ u „Bratu“ predstavljala u određenom smislu i suviše transparentan i tendenciozan autorski doprinos „novoj političkoj korektnosti“ (u kojoj prava seksualnih manjina zauzimaju važno mesto), eksplicitna erotika, pojačana u „Ćerki“ leksički ogoljenim iskazima iz pornografskog rečnika, svedočanstvo su o neočekivanom i nepotrebnom tematsko-žanrovskom zaokretu pisca, čiji doprinos srpskoj književnosti (u kojoj traje već preko četrdeset godina, i kojoj je podario 27 knjiga) i njegovi najveći neprijatelji, žestoki protivnici postmodernih strategija i „nove angažovanosti“, ne mogu da ospore.

PORNOGRAFSKI NABOJ

Fabula „Ćerke“ jednostavna je, tako da se u kompoziciji ovog romana veoma lako mogu uočiti dve jasno razgraničene celine, iako je i novi Albaharijev roman od početka do kraja ispisan kao jedan pasus. U prvom delu romana, glavni junak, ujedno i pripovedač, sreće u vozu na relaciji Novi Sad-Beograd devojku koja u Inđiji mora da napusti vagon pošto nije poništila kartu na stanici. Pomažući joj da iznese stvari, pripovedač, inače profesor na katedri za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, ne stiže da se vrati u voz i prinuđen je da provede noć u hotelu u Inđiji. Pošto je u tom hotelu slobodna samo jedna dvokrevetna soba, profesor će morati da je deli sa devojkom koja čitavu noć gleda na TV-u pornić (u knjizi detaljno opisan), naizmenično se zadovoljavajući masturbiranjem i seksualnim činom sa njim. Tokom erotske igre, pripovedač shvata da spava sa ćerkom svoga kolege, glavnog suparnika na fakultetu (predmet njihovog višegodišnjeg sukoba je ko bolje poznaje španskog filozofa Santajanu). Ovim saznanjem motiviše se i tematski zaokret u romanu – kada na stanici u Beogradu shvati da mu je ćerka spavala sa omraženim kolegom, osramoćeni otac zakazuje dvoboj močugama u parku na Studentskom trgu. U drugom delu romana, takođe prožetom obiljem pornografske leksike, kao sporedni, pojavljuju se i motivi pedofilije, incesta (naznačava se sumnja da je i otac spavao sa ćerkom), čak i svingerske zamene uloga (prevarena pripovedačeva žena vara svoga supruga).
Ovaj kratak opis radnje romana neophodan je da bi se ilustrovao jedini iskorak „Ćerke“ u odnosu na dosadašnje stvaralaštvo Davida Albaharija. On se, nažalost, iscrpljuje prevashodno u tematskim inovacijama, osveženim i erotskim bizarnostima (ipak znatno udaljenim od seksualnih morbidnosti Markiza de Sada), u oblikovanju delova teksta po uzoru na strukturu čiste porno priče (odnosno pornografskog filma), kao i u perverznim obrtima u kojima učestvuju strastveni ljubavnici (što je takođe novum u Albaharijevom opusu). Ti obrti pripovedača-junaka dovode do zaključka (nastalih očigledno na fonu Jerkovljevih zapažanja o razvoju književnosti) kako se „pornografski film pretvara u antičku tragediju ili bar u šekspirovsku dramu“ koja ima „znatan pornografski naboj, zahvaljujući njegovom ranom ‘postmodernističkom’ pristupu“.
Međutim, kritika se tim „pornografskim nabojem“ u „Ćerki“ nije oduševila, a čak i ona „hrabrija i naprednija“, kojoj je svaki otklon od tradicije, i svaki oblik (post)modernizma, po difoltu drag, neočekivano je hladno primila novi Albaharijev roman – Saša Ilić, urednik „Betona“, pohvalio je „spremnost na provokativnu otvorenost“ i ostao zadovoljan „što ne mora da se izjašnjava o vrednosti novele“ /?!/, dok je Teofil Pančić u „Vremenu“ bespomoćno priznao da ništa u romanu razumeo nije /?!/, što je zaista čudno, budući da se „Ćerka“, više no ranija dela ovog pisca odlikuje „predstavljačkom jednostavnošću“.
U intervjuu NIN-u, David Albahari je pokušao da naknadno iznese neke autopoetičke stavove, eksplicitno objašnjavajući (a i opravdavajući) namere i postupke u romanu. Najpre konstatujući da je, za razliku od recimo pomenutih Vidojkovića i Damjanova, on tek zagrebao po površini porno priče (a istina je da se dublje zagrebati nije ni moglo), Albahari je otkrio čitaocima kako su predložak za nastanak „Ćerke“ potresne pesme američke pesnikinje Ai o seksualnom zlostavljanju dece od strane roditelja, a da su pornografski pasaži inspirisani esejom Jana Kota u kojem ovaj mislilac problematizuje prirodni seksualni čin (u njemu se, naime, ljubavnici vide samo u krupnom planu koji obezbeđuje ljubav prema drugoj osobi; njihovim udaljavanjem prestaje seksualni čin, ali se rađa ljubav prema nekom u nama).
Iako su ove napomene možda korisne za obuhvatnije sagledavanje procesa nastajanja „Ćerke“, u samom romanu ne postoji ni implicitna reminiscencija na Aino stvaralaštvo, dok je dijalog sa Janom Kotom (inače prisutan u Albaharijevoj zbirci priča „Senke“, objavljenoj 2006) teško uočljiv, sveden na svega jednu konstataciju pripovedača-junaka, koja je, međutim, suprotstavljena Kotovoj tezi: „Možda je to ono što razlikuje pornografiju od erotike, ta činjenica da u pornografiji tragamo za nekim drugim u sebi, dok u čisto erotskom susretu tragamo za sobom u sebi“.
No, pozivanje u pomoć Ai i Kota svakako ne može da ublaži činjenicu da je Albahari u jezičkom izrazu prilikom opisa seksualnog čina (pornića koji u Inđiji gleda devojka i erotskog odnosa između nje i profesora, koji obuhvataju bezmalo dve trećine romana) definitivno prevazišao i ponekad degutantno razuzdanog Savu Damjanova. Naime, od trenutka kada pripovedač odluči da o seksu progovori na „otvoreniji i prirodniji način“ – „Devojci koja gleda pornografski film vagina je sasvim vlažna. Nije tačno, lažem; sada, dok sve ovo prepričavam, rekao sam ‚vagina‘, ali pomislio sam ‚pička‘… Gnev, međutim, nije prijatelj ljubavi i što sam postajao gnevniji, moj ud (ma kakav ud, kurac je to, kurac!) postajao je sve opušteniji“ – junaci u „Ćerki“ postaju polni organi, imenovani pojmovima za koje se, bar doskora, verovalo da su vulgarni. Dakako, postoje brojni primeri u istoriji književnosti umetnički opravdane upotrebe vulgarizama, skarednih izraza i lascivnosti, ali u „Ćerki“ oni kao da su motivisani tek željom da se verno dočara rečnik i struktura pornografskog štiva.

„Ne znam zašto sam sve ovo ispričao i ne pada mi na pamet nikakvo objašnjenje, što je sramotno priznanje za onoga ko sebe vidi u ulozi pripovedača i samim tim kao svetionik ili kao nekoga ko stoji ispod razgranate kajsije i bere plodove redom, po vremenu sazrevanja. Sveobuhvatno je njegovo znanje, nije poput moga koje je šuplje kao sir“: David Albahari (odlomak iz romana Ćerka)

SEKSUALNI PREDATORI

U ostalim segmentima romana, za koje autor u pomenutom intervjuu kaže da predstavljaju prvi plan dela, iako ih čitalac, čini se s pravom, doživljava kao marginalne, David Albahari potvrdio je neke svoje već ranije ustanovljene stilsko-poetske specifičnosti, prvenstveno njegovu odanost postmodernim modelima u oblikovanju proznog teksta. I ovoga puta Albahari je problematizovao odnos stvaralaca i dela, odnosno autentičnosti življenja i pripovedanja („Više nisam u svojoj priči, već negde pored nje ili, i to je moguće, u priči o mojoj priči“). I u „Ćerki“, kao i u skoro svim ranijim proznim delima, Albahari ulazi u poetičku raspravu o granicama jezika i priče, ističući nemogućnost jezika da pouzdano predstavi svet i život („Ali, dosta o jeziku, opasno je baviti se njime preterano dugo, jer čovek može sebi da izbije oslonac ispod nogu, i ne samo ispod nogu već i ispod cele stvarnosti, budući da tamo gde nema jezika, nema ničega“). Albahari takođe ne odustaje ni od paralelizama (lajtmotiv u „Ćerki“ je Santajanina misao „Muzika je u suštini beskorisna, kao i život“).
U spisak već viđenih postupaka iz tipično Albaharijevog repertoara ubraja se i prividna jednostavnost iza koje se, u „Ćerki“, istina tek na nekoliko mesta, kriju nešto složeniji i dublji uvidi u unutarnji svet junaka, koji se mogu posmatrati i kao pokušaj skiciranja jednog literarnog i društvenog autsajdera koji se ne snalazi u savremenom svetu, i kroz čija usta, ponekad na komičan, a ponekad i na ironičan način, Albahari želi da uputi prigovor posrnulom čovečanstvu koje je već uveliko zakoračilo u period apokaliptičnog užasa. Delom je taj užas skiciran već otrcanom od upotrebe parafrazom na net-kriticizam Pola Virilioa („Umesto da te pitaju kako se zoveš, pitaće te kako izgledaš. Nikome više neće biti potrebne reči, a oni koji su umeli tako vešto njima da se služe biće potpuno zaboravljeni, progutaće ih sjaj slike“), a delom se oslanja na viziju Mihaila Epštejna o 21. veku kao veku samoće („Ljudi jedino vole sebe i to je sve, to je ceo život, to pažljivo i posvećeno negovanje kulta svoga lika i dela, svi ti sati provedeni u razgovorima preko mobilnih telefona, na društvenim mrežama, u lavirintima interneta, uz potpunu nezainteresovanost za zbivanja u svetu, za bilo koga drugog, za svetlost dana ili mrak noći, za stvarnu stvarnost“).
Ipak, u središte društveno-kritičkog angažmana Davida Albaharija jeste aktuelizacija nemorala u porodici i izveštačenih seksualnih privlačnosti. „Ćerka“ je objavljena gotovo istovremeno kada je započeto medijsko zgražavanje zbog navodne bolesti srpskog društva, zaraženog različitim ispoljavanjima manijakalnog ponašanja (pedofilija, incest, seksualno zlostavljanje, silovanje, nasilje i monstruozna ubistva), i u tom smislu on može da se iščita i kao svojevrsna književna reakcija na navodnu degenerisanost srpskog društva. Da bi se to potcrtalo, u drugom delu romana centralno mesto zauzima nagoveštaj incesta između oca i ćerke („Onda pred sobom nisam imao ucveljenog oca već seksualnog predatora koji nije prezao ni od nasrtaja na svoju ćerku“), propraćen zaključkom da je „nemati decu najveći poklon“: „Meni je sumnjiv svaki muškarac koji, kao otac, ima ćerku. Znam da nije svaki od njih čudovište koje zavlači ruku u ćerkine gaćice, ali skoro svi su na rubu i, uz malo podsticanja, svaki od njih pokazaće spremnost da to učini…“ Borba dva profesora za dušu i telo mlade devojke završiće se scenom već pomenutog karikaturnog dvoboja močugama, u kojima oni poprimaju obrise izvrnutih ruglu srednjovekovnih vitezova, a Beograd dobija nijansu groteskne palanačke zabiti.
„E sad, kada bi neko mogao da mi objasni kako sam od priče o gledanju pornografskog filma došao do priče o čovekovoj nemilosrdnosti…“, pita se pripovedač pri kraju romana. Odgovor se, nažalost, najbolje može iščitati iz pretpostavke da je „Ćerka“ ilustrativni primer da u opštoj šizofreniji koja poslednje decenije vlada u Srbiji u svim oblastima života, nije pošteđena ni srpska literatura. To bi moglo da bude jedino prihvatljivo opravdanje što su u novom romanu ovoga, nekada hvaljenog i nagrađivanog srpskog književnika, najfrekventije imenice postale: „kurac“, „pička“, „govno“, „sisa“.

2 коментара

  1. Avatar

    Zao mi je sto je i Albahari skliznuo u jevtinu pornografiju.Od “Poklona” u kome samo na tren “spusta ruku…do eksplicitnog banalnog recnika.
    Razlozi mogu da budu brojni:pad kupovne moci citalaca i “letnji laki sadrzaji,opadanje seksualnih moci samog pisca koji hrabri ono muskarca u sebi pornicima i vulgarnostima ili komercijalni sub-kulturni nihilizam danasnjice,maco-nagon za ponizenjem protivnika…
    Ili,sve zajedno po malo….

  2. Avatar

    Izgleda da od Srbije ne zele da naprave samo banana republiku vec falus repubiku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *