Autoportret ruske opozicije

Piše Bogdan Đurović

Izveštaj lidera ruske prozapadne opozicije Borisa Njemcova i Vladimira Milova o vladavini Vladimira Putina, više optužuje njegove autore, miljenike Vašingtona, nego ruskog premijera

Devetog avgusta navršiće se 11 godina od stupanja Vladimira Putina na dužnost predsednika Vlade RF, odnosno ulaska u glavnu političku arenu Rusije. A u nedelju, 25. jula, i punih 12 godina od njegovog dolaska na čelo ruske Federalne službe bezbednosti. I upravo ovih dana pojavio se „nezavisni ekspertski izveštaj“, pod nazivom „Putin. Rezultati. 10 godina“. Potpisali su ga lideri nesistemske opozicije Boris Njemcov (narandžasti pokret „Solidarnost“) i Vladimir Milov („Demokratski izbor“), miljenici Stejt departmenta i zagovornici bezuslovne „saradnje“ sa Zapadom.
I odmah nedoumica: zašto baš 10 godina, ako je Putin postao premijer avgusta 1999? Ili se vreme računa od njegovog stupanja na dužnost predsednika, 7. maja 2000? To bi imalo neke logike, da je on i dalje predsednik, ali on to nije već više od dve godine. Uostalom, Boris Jeljcin ga je imenovao za v. d. šefa države još 31. decembra 1999, mada je i pre toga bilo jasno da je energični obaveštajac već preuzeo dizgine upravljanja Rusijom. Moguće je da se „nulta tačka“ odnosi na jun 2000, kada je ukazom Putina bila doneta nova Koncepcija spoljne politike Ruske Federacije, u kojoj su, posle decenije diplomatskog puzanja, prvi put velikim slovima zapisane i takve reči – pravedni svetski poredak, nacionalni prioriteti Rusije, zaštita prava i interesa ruskih građana i sunarodnika u inostranstvu. Dakle, sve ono što je trn u oku Njemcova, Milova, a pre svega njihovih prekookeanskih mentora.

PUTIN TEŽAK 30 MILIJARDI?
Sam izveštaj predstavlja zbornik optužbi kojima se Putinu na dušu stavljaju najgori gresi: od toga da je tajkun-milijarder koji je poharao Rusiju i da to isto omogućuje svojim korumpiranim prijateljima, preko navoda da je glavni krivac za umiranje (smrtnost) Rusa, njihove bolesti i poroke, da je odgovoran za stotine terorističkih napada širom zemlje, do insinuacija da je pokrao penzionere i armiju i ugušio medije i opoziciju. Što je najvažnije, ovaj „ekspertski izveštaj“ na tridesetak strana ne sadrži ni jednu svetlu tačku Putinove vladavine. U prevodu, pre njega nije baš sve bilo najbolje, ali je krvoločni kagebeovac vratio Rusiju decenijama unazad. Tako sročen izveštaj (sadrži istinite, ali rigorozno selektirane i proizvoljno tumačene podatke), teško može izazvati više od podsmeha, ne samo stručne javnosti. I onda se Njemcov i Milov pitaju što se njihovoj internet-peticiji za smenu Putina za pola godine priključilo tek pedesetak hiljada ljudi, od kojih mnogi i ne žive u Rusiji, pripisujući taj fijasko „represiji režima“. I zašto njihov zajednički rejting ne premašuje dva odsto, dok je Putinov 60!
Novi pamflet zamišljen je ambiciozno. Štampan je u tiražu od milion primeraka i distribuira se u velikim gradovima Rusije. Glavni oslonac mu je izveštaj „Transparensi internešenela“ (TI), po kome je Rusija od 2000. do 2009. pala sa 82. na 146. mesto po nivou korupcije. Manjkavost ovakvog selektiranja može se videti iz podatka da je u istom izveštaju Gruzija, koju je Mihail Sakašvili pretvorio u svoj lični posed, podignuta na visoko 61. mesto. A Rusiji je spočitano da godišnje na korupciju potroši 300 milijardi dolara.
Potom sledi poglavlje o Putinovim prijateljima milijarderima. To su, u prvom redu Genadij Timčenko (1,9 milijardi dolara po „Forbsu“), Jurij Kovaljčuk (milijarda) i braća Arkadij i Boris Rotenberg (zajedno 1,4 milijarde dolara). Za Arkadija Rotenberga Njemcov i Milov tvrde da je nekadašnji Putinov sparing partner u džudou, pa ga nazivaju „Putinov trener“. Rotenberzi, kako navode, kontrolišu krupna preduzeća u gasnom biznisu, a učestvuju i u proizvodnji cevi za Severni tok. Vrhunac optužbi je tvrdnja da su Timčenko, Kovaljčuk i Rotenberzi – samo nominalni vlasnici kapitala, koji zapravo pripada lično Putinu. I dodaju da je ruski premijer „težak“ između 20 i 30 milijardi dolara. Pa onda kažu da je Putin u Rusiji raširio familijarne „biznis šeme“.
Kao da su obojica zaboravili da je za vreme Borisa Jeljcina Rusijom upravljala „Porodica“, neformalna grupa okupljena oko predsednika i njegove ćerke Tatjane, gde je glavnu reč vodio milijarder Boris Berezovski, koji je povezivan sa najtežim krivičnim delima, uključujući i ubistvo generalnog direktora nacionalne televizije Vladislava Listjeva. Naravno da nisu Njemcov i Milov zaboravili „Porodicu“. A i kako bi, kada su i sami bili njen manje ili više važan deo. Simptomatično je da su se ovi „opozicionari“ aktivirali posle 2001, kada je Berezovski pobegao iz zemlje, izmičući hapšenju. Danas, pod imenom Platon Jelenin, živi u Velikoj Britaniji, gde je utočište našao i čečenski terorista Ahmed Zakajev.

ZLATNI KLJUČEVI ZA MEDVEDEVA
Čitavu stranicu zavredeli su opisi luksuznog života Putina, ali i Medvedeva, koga su Njemcov i Milov prilično štedeli u izveštaju. Tako je, podsećaju oni, Putin sa zvaničnom godišnjom zaradom od oko 100.000 evra, poklonio dva sata od po 10.500 dolara – jedan malenom pastiru iz Tuve, a drugi fabričkom radniku iz Tule. A sada, posebno naglašavaju, Putin opet nosi isti časovnik. Medvedev (sa nešto manjom godišnjom zaradom), kažu autori, ima stan od 370 kvadrata u superelitnom kompleksu „Zlatni ključevi“, čije održavanje ne košta manje od 5.000 dolara mesečno. Njihova odela vrede 5.000-7.000 evra i takva nose ruski milijarderi. Optužuju ih još da troše stotine miliona dolara za izgradnju i obnovu velelepnih rezidencija. Za jednu od njih, dvorac Majndorf, navode oni, utrošeno je čak po 80.000 dolara za obnovu svakog od 1.300 kvadratnih metara.
Za poslednjih 10 godina, pišu Njemcov i Milov, stanovništvo Rusije smanjilo se za pet miliona duša, dok je u periodu 1992-2000 taj pad iznosio „samo“ 1,6 miliona. Ali, oni ne kažu da je Putin nasledio takvu državu, sa zastrašujućim trendom depopulacije (izumiranje započelo sa privatizacijom 1993.) i da je taj trend potpuno zaustavljen još 2006. godine i od tada nema većeg smanjenja broja stanovnika! Kako i sami kažu, u Jeljcinovo vreme iz bivšeg SSSR-a doselilo se osam miliona novih državljana, dok je, optužuju oni, „sa dolaskom Putina taj proces naglo prekinut“! Iz ovog podatka se najbolje vidi njihov pokušaj maskiranja da je, zapravo, u Jeljcinovo vreme izgubljeno 10 miliona stanovnika, a u Putinovo pet. Nije nebitno napomenuti da se poslednjih meseci beleži, istina skroman, ali ipak porast broja stanovnika.
Ovo je samo deo optužbi na račun nesumnjivo najuspešnijeg ruskog političara u poslednjih 100 godina. Sve navedeno u izveštaju opozicije može biti i tačno, ali je diskutabilna njihova tačka gledišta, posebno Njemcova koji ima razloga da lično mrzi Putina, jer veruje da je mu je ovaj preoteo predsedničku fotelju 2000. godine. Autori, recimo, jedva da su spomenuli ime Borisa Jeljcina, čiji je Njemcov bio izraziti politički ljubimac. I nesmenjivi nosilac važnih funkcija u raznim ekonomskim resorima, u čije vreme je uništena ruska srednja klasa, za čije „sporo obnavljanje“ na više mesta optužuju Putina. I kažu da bi oni to bolje. A njihove vlade su rasprodale, a u nekim slučajevima i poklonile, bukvalno sve privredne kapacitete, uključujući i strateške. Mnoga preduzeća su posle nekoliko godina uništena, jer se samo izvlačio profit, a nove gazde nisu ništa ulagale, znajući da je to imovina stečena nelegalnim ili polulegalnim putem. Ono što je preostalo, poput poslovnog prostora, rasprodato je ili je promenilo namenu, pretvarajući se u trgovinske objekte i skladišta za robu. Po principu: uzmi novac i beži!
A radnici? Oni su završili na ulici, ili su morali da se „prekvalifikuju“ i rade ponižavajuće, bedno plaćene poslove. A sve to vodilo je drastičnom padu kvaliteta života, psihičkim traumama i, usled toga, alkoholizmu, narkomaniji, kriminalu i povećanoj smrtnosti – koje ne trepnuvši stavljaju na teret ruskom premijeru. Novi vlasnici iz Jeljcinovog vremena, prethodno isisavši sve sokove iz preduzeća koja su „kupili“, kapital su preusmerili u profitabilnije grane, pre svega u trgovinu – prodajući, na primer, sve više duvana i alkohola unesrećenim generacijama Rusa. I, da bi svi ovi uzroci proizveli u punoj meri svoje posledice, bilo je potrebno desetak godina. Upravo tada je počela Putinova decenija. Zato će pravi učinci njegove vladavine moći objektivnije da se sagledaju tek posle 2020. godine. A ovo što je navedeno u studiji Njemcova i Milova – to su, pre će biti, dela njihova i njihovog šefa Jeljcina. Crtajući Putina, naslikali su autoportret.