Zakon o kinematografiji: Principijelno otimanje o novac kojeg nema

Rubrika
KULTURA – Kinematografija

Piše Vladislav Panov

Novi Zakon o kinematografiji, čiji su tvorci slavni srpski sineasti i filmske zvezde, izazvao je obračun i „principijelne borbe“ dela kulturnih i političkih elita, zabrinutih zbog toga gde će završiti velike količine novca

Ovih dana je aktuelno javno komentarisanje odredbi uoči donošenja „odavno, dugo, mukotrpno i sveobuhvatno” pripremanog novog Zakona o kinematografiji koji će konačno, jednom za svagda, efikasno i pošteno urediti višedecenijsko stanje (ne)kontrolisanog haosa koji postoji u srpskoj kinematografiji. Na tom zakonu su radili bardovi ovdašnje filmske „industrije“ i stvaralaštva. Režiseri Goran Marković i Goran Paskaljević i njihov vredni, svudaprisutni i u sve upućeni „saborac“, glumac Predrag Miki Manojlović. Oni su, kopipejstovali idealna evropska rešenja, posebno ona francuska jer su, tvrde, ona najbolja, i ponudili ih našim filmskim radnicima i nadležnim organima koji zakon treba da usvoje, a potom i sprovode. Da li su time zaista stvorili temelj za konačno kakvo-takvo normalno funkcionisanje naše filmske proizvodnje, da li su u zakonu ponudili odredbe koje će biti sprovodive, odnosno dovoljno jasne i precizne da ustoliče tako neophodni ferplej prilikom njegove primene na sve učesnike u ovoj kulturnoj delatnosti? Da li su napredne odredbe tog zakona, konačno, za sve ili samo za njegove „vodeničare”, koji kao i u mnogim drugim sferama ovog društva u ime velikih evropskih ideala i njihovih naprednih rešenja „koja moramo da preuzmemo“, zapravo samo usmeravaju vodu (pare) na svoju vodenicu?

POVLAŠĆENE FILMADŽIJE
U poštene namere ljudi koji nešto pokušavaju da promene u ovoj sluđenoj, opljačkanoj, razvaljenoj i poniženoj zemlji koja puca po svim šavovima, ne treba, ipak, unapred sumnjati. Ipak, iako zakon još nije donet, i on i poštene namere njegovih tvoraca već su dovedene u sumnju. Sve je počelo nekakvom nesuvislom, namerno nejasnom i potpuno neumesnom (jer joj vreme nije) izjavom sveprisutne „nebitno-mnogobitne“ političke figure „demokratske vlasti”, Gorice Mojović, kao člana skupštinskog odbora za kulturu, koja se strašno zabrinula nad članom zakona koji reguliše finansiranje naše kinematografije. Kao, povećanje izdvajanja iz budžeta za kulturu, a u pravcu kase filmadžija, nije pošteno. Po njoj, za filmsku produkciju bi tako odlazila polovina od ukupnih sredstava koja su namenjena srpskoj kulturi u jednoj godini. Što nikako ne bi bilo ni pravedno ni celishodno. I tog momenta ja nastala medijska oluja u kojoj su filmadžije branjene od onih koji su u ime njih „pisali“ zakon, a novu, urednu, predivnu državu koja, eto, samo ima neke ekonomske nedaće, herojski je štitila pomenuta Mojovićka, uverena da filmu ne trebaju tolike pare. Svašta je tu pominjano i uzimano kao argument za pobijanje suparničkih tvrdnji. I svako je bio u pravu i istovremeno nije. U jednom momentu su prozvani i srpski tajkuni koji uništiše zemlju „odlivanjem kapitala“ preko ofšor kompanija, i ne samo oni, već i ovi koji drže medijski prostor. Ovima drugima navodno zakon smeta jer ima odredbu (odmah izbačenu!) po kojoj bi se filmovi finansirali i van budžeta ( na čemu vrlo insistira Paskaljević), a od procenta novca koji se okreće u marketingu na televizijama (plaćali bi ga oglašivači, a ne mediji).
Mojovićeva, dalje, izuzetno zabrinula nad sudbinom zaštite naše kulturne baštine koja je, što naravno nije rekla, potpuno zapuštena i zapostavljena upravo tokom vladavine novih demokratskih vlasti. Kao, ako se filmu da toliki deo budžeta kulturna baština će ostati nezaštićena, a i svi drugi odeljci kulture će biti dovedeni u pitanje. Na to su graknuli zakonopisci Marković i Paskaljević, u ovoj zemlji odavno dežurni važni mislioci na sva moguća pitanja, ali i autori koji su za razliku od mnogih drugih njihovih kolega i po starim zakonima i bez njih, uvek imali posla. I ne samo oni, već i njihovi politički istomišljenici, poslovni prijatelji, kao i uža i šira familija. Oni su odmah pozvali na uspehe svojih dela u svetu, kao i na činjenicu da je upravo film najbolji reprezent kulture, pa i čitave zemlje. I tu svakako bili u pravu. Kinematografiji je potreban novac ne samo da bi se snimali filmovi, već i da bi oni potom nešto vratili ovoj zemlji prilikom obilaženja sveta i to ne samo u materijalnom, već daleko više u kulturnom, odnosno političkom smislu. Nevolja je što postoji sasvim opravdana sumnja da bi prolaženje ovog zakona njihovim „piscima” otvorio sva vrata finansija i da bi oni i njihovi istomišljenici mogli i dalje da snimaju filmove u kojima smo najgora kasaba, najprimitivniji i najprljaviji beznadni šljam i pogana ljudska beda na svetu. Ali čak ni to nije bitno.

FINGIRANA POLEMIKA
Ono što ovaj zakon, ma kako da je savršen, nikada neće promeniti i urediti nije finansijske prirode. Bar ne u smislu oko koga se sada vodi fingirana (skrivena međustranačka) polemika preko medija. I da hoće, zapravo, ne može. Jer sve što se dešava kinematografiji dešava se i u svim drugim privrednim i društvenim, odnosno kulturnim, oblastima. Devastiranje, čerupanje, otimanje, nepravičnost, nemaština, nemoć, zapuštenost onoga što još nije oteto, prodato ili pronevereno. Nekadašnji gradski sekretar za kulturu u Beogradu, Gorica Mojović, je ovom prilikom otišla tako daleko u demonstraciji svoje tragikomične brige o kulturnoj baštini i pravičnoj podeli našeg novca, da je pomenula i bioskope, one iste, valjda, koji su baš u vreme dok je ona bila pomenuti funkcioner u Beogradu, prodati i potom zamandaljeni. Po njoj bi naši filmovi trebali da zarade pare i da se od prihoda koji ostvare sami finansiraju. Ali, to je naučna fantastika u bednoj zemlji bez bioskopa i adekvatne distributivne mreže, sa praktično institucionalizovanom piraterijom, potpunom dominacijom najprimitivnijih televizijskih stanica i njihovih sadržaja, kao i rastućom nemaštinom najšireg sloja ljudi, upravo onog koji bi masovno morao da izdvaja novac za uživanje u toj našoj kulturi koju nokautirana država očajnički održava u komi, a koja bez podrške te publike nema nade da preživi. Tako, šta god da bude sa ovim zakonom, filmove će i dalje jedino snimati povlašćeni, „snalažljivi”, oni sa dobrim vezama i pripadništvom u „ekipama“, klikama i dobrim kombinacijama. To što te njihove filmove neće gledati naša publike, nije bitno. Videće ih pametni, normalni, svet „napolju”, kome su, uostalom, i namenjeni.